The End

Hvala svima koji su na bilo koji način podržali ovaj blog. Bilo je zaista zabavno deliti misli i čitati komentare. Blog je nastao kako bih vežbao pisanje i čuo reakcije ljudi i eto nakon 4 godine i 53 objavljena teksta rešio sam da prestanem da objavljujem tekstove.

Hvala još jednom!

O veslanju…

I tako kada uspem da se otisnem makar u svojim mislima, u tamo neka prostranstva. Kada uspem da maštam, da se odvežem i odvojim od tla koje me toliko fiksira. Kad konačno zaplovim svojim mozgom, bez oluja, gromova. Kad uspem da dobacim tamo gde se ljube nebo i more…

Veoma često i gotovo od pamtiveka, od kad znam za to mesto,  organizujem neku prolsavu, žurku za prijatelje. Tamo će svima biti potaman, tamo će svi doći da se ludo provedemo, da udovolje meni, da mi posvete jedinu traženu pažnju. Eto samo toliko sam tražio, samo tada, da se svi pojave I budu srećni, da se lepo provedu na žurci koju nikad nisam organizovao. Uvek je lepo zamislim, svaka verzija bila je odlična, ali eto zbog ovoga ili onoga nikad se nije desila, a sve ređe se dešava i u mojoj glavi. Ne žurka mi se, smorim se, kad vidim kako je lepo tamo, a kako je ružno ovde. Tamo smo svi bolji, pa i ja. Miran sam, srećan, ispunjen, na kraju krajeva svi su tu zbog mene, prija mi, osećam se ponosno. Nisam pravio parti dugo, muče me neke druge stvari, jurim neke druge duhove. NIje mi više do toga da mi svi odaju počast, i da dobijem zasluženo. Zavukao sam se negde mnogo dublje, otplovio sam mnogo dalje, teže mi je da tu nađem taj osećaj kao onomad , kao onaj koji sam imao kad sam pravio žurku. Valjda zato što žurka nikad nije bila nemoguća. Valjda sam zacrtao nešto što i sam znam da ne mogu da dobacim, ne mogu baš tamo da otplovim, neda mi, nešto mi neda. Valjda nisam to zaslužio, a možda sam se samo i istripovao. Dileme,  one obično vuku u trileme, a trilemma na otvorenom moru znači buru, vetrove I ogromne talase, a ničega nema, pučina, bonaca i to sunce koje neprekidno bije. Ne mogu više ni da čkiljim. E tu samoću, takvu samoću, kakva je na tom malom čamcu na sred ničega, e to je teško opisati. To jednostavno disanje, svaki udah boli, steže grudi umesto da ih puni vazduhom i poletom. Umesto želje pravi ništavilo. Ta praznina stvarno ubija. Niti imam snage da se opet vratim negde u nekakvu luku, mnogima bi to bio izlaz, a meni bi konačno možda bio mir, tamo gde je makar sve izvesno. Niti imam snage da stvarno vidim mogu li ja negde bolje, ovde mi nešto ne da mira. . Sve je nekako napor, ustega, odricanje, žrtvovanje, ali pogrešno, nepotrebno. Prebiram po mozgu, kako li je bilo drugima, sigurno su i drugi smišljali žurku i drugi su plovili ovde. MOžda je čak i moj matori baš ovde dolazio čamcem, šta li je njega mučilo kada je on donosio svoje odluke. Gde je on ostao bez goriva, na koju stranu je vozio. Eto živeli smo zajedno tolike godine, a da ga nikad nisam pitao, da mi nikad nije rekao. Možda i jeste, ali ja to stvarno nisam razumeo, a još manje prepoznao. Pamtim dobro da mi jedno kajanje ne gine, zato znam da je bio ovde, baš ovde. Pitam se samo, čime se tešio.

Prigodna muzika, sa juga normalno, iz Niš be! https://www.youtube.com/watch?v=_CCWfmTltEQ

Slika preuyeta sa https://www.wallpaperflare.com/boat-creature-waves-sea-eyes-wallpaper-uovsv

O želji…

Ne znam ni kako da počnem tekst, ne znam ni da li da treba da ga pišem, ali žulja, probaću. Sređuje se, polako se sve sređuje, polako sve dolazi na svoje mesto. Izgleda da sam samo nestrpljiv ili očajnički želim drugačije, više, nemoguće. Kad bih samo mogao da zastanem, da usporim, da se osvrnem, da se pohvalim, da prihvatim.

Tu smo zajedno, on i ja, momački. Poslednjih dvadeset dana kao da mi je neko ispunio jednu od tri želje, Nisam upecao zlatnu ribicu, ali jesam želeo, jako. Kao da me je neko čuo. Pa čak i da jeste, i da je sve po mojoj volji ne znam da li bih uspeo da ovo ovako smislim i izrežiram u svoju korist. Dani lete, bez trunke dosade, nervoze i nekakvih nerazumljivih poteza očekivanih od takvog malog stvora kome su brkovi počeli da se naziru. Razgovaramo, čuje, osuđuje, napada, brani se. Iz dana u dan nastavlja se ista priča, ali polako diskretno, poput nekakvog tanga. Korak levom, korak desnom, korak levom, desna u stranu, skupi noge. Nastavljamo gde smo stali, svaki dan, po malo, po neko novo pitanje, po neka situacija koju ja treba da objasnim, a on , trgovac, lisica, ćuti, meri, pita, ne otktriva karte, ne priča previše. Prolazimo danas pored radnje koja se zove Phone Hub, pogleda me i obojica prasnemo u smeh, tako su veliki čak i tako mali. Jeste, veličina je, veliki šmeker i sada, u mojim očima uvek je bio veliki i poseban, ali ja sam pristrasan, ja sam ćale. Posle svega, ne znam kako smo ovo podelili, ali mi se čini da sam ja dobio boljeg sina , a on boljeg ćaleta. Trebaće mu godina da većinu stvari razume i potpuno shvati, trebaćemu sin da sklopi i zadnje parče slagalice i da nađe svoj mir. Mir sa ćaletom! Beskrajno žurim da nađemo mir dok sam ovde. Beskrajno žurim da popravim, da se iskupim, i za ono genetsko i za svoje grehe. Beskrajno žurim zato što me strah ovih dobrih stvari.

Beskrajno žurim da pomerimo priču, dalje, bolje, pozitivnije, srećnije. Priču u kojoj kuća i pod nije od blata i živog peska, priču u kojoj nije sve borba i žurba za držanje glave iznad vode. Priču u kojoj ima ljubavi. Beskrajno žurim, da razbijem tu bajinsku kletvu… Pokušavam da ga pripremim na život, a da ga ne uplašim. Pokušavam da ne preteram čak i u drugu stranu i opišem mu svet kao dobro mesto, ljude kao osobe na koje treba bezrezervno da se oslanja. Da mu objasnim da je razum nekad važniji od srca, i da nemaju svi isto srce. Da čuva svoje srce od predatora okrutnih i sebičnih ljudi. Nije dobro, moram iz početka, objektivno. Trebao bih da mu kažem da je sreća najbitnija stvar, i najteža, jer su svi u potrazi za srećom. Nevalja, previše sumorno i tvrdo, neće ni hteti da me razume. Trebao bih da mu kaže da stisne gas do daske, da se ne ustručava, da samo ide napred i po svojoj volji i onom osećaju koji sigurno da ima. Huh, ma istina je, ali ne znam kako da ne trpam pred njega nepotrebno, prerano, imamo valjda još vremena. Trebao bih da mu objasnim da se ne žuri, da gustira, da meri, da proba da pronikne istinu od svih laži koji čitava okolina stalno baca pred njega! Preteško je, sve je tačno, sve bi on to trebao da zna, ali… nije još ni vreme ni mesto za sve to, bolje neka on bira temu i količinu informacija, ja ipak bolje odgovaram na pitanja nego što pričam priču. Ja uvek bolje savetujem nego što i sam radim. Ipak je on puno bolji scenarista, neka on vodi ovaj tango, ja ću da pratim. Ja ću jedino da probam da mu stavim do znanja da on mene nikada ne može da razočara, i da na mene uvek može da računa. Ovo sve drugo, kad nađemo mir, mir sa ćaletom.

Prigodna muzička numera, južnjaci, kažu srce i duša žive na jugu! https://m.youtube.com/watch?v=zWUHoHP0fpc#dialog

O miru…

Šta mi treba da nađem mir? Verovatno vremeplov!

Dok veliki deo populacije nezaustavljivo ide napred ja sam se zaglavio. Zaglavio sam se toliko duboko da ni kran ne može da me iščupa. Zaglavio sam se na nivou koji jednostavno ne mogu da pređem, i što više pokušavam, to sam sve isfrustritaniji. Provalio sam da nije u karijeri, nije u deci, nije u braku, nije u prijateljstvima. Mir se zavukao pod neki kamen i čeka, čeka verovatno i on da sve ovo prođe. Nekom čeka sedmicu na lotou, nekom nasledstvo, nekom poziciju, nekom auto. Meni je sve to čekao, sve je došlo , ali ne i hrabrost mira da se izvuče ispod tog kamena i da dođe, da malo spoznam šta je to. Sad i da dođe, da se pojavi niotkuda odmah bi se posvađali, odmah bi mu prigovorio, to vreme i život nisu uspeli da promene. To sve što je prošlo, to on ne može da nadoknadi. To sve što je bilo naivno i iz čistog srca, to je na njegovu dušu bačeno na dušu čekanja i očekivanja, na dušu poštenja i dobrih namera. Izgleda da ni njemu nije bitno, to je samo bilo nekad. Vreme i život nisu uspeli da uspore ovaj surovi mozak u smišljanju scenarija i scenarija raznih ludosti. Pravim se hrabar, kao što sam se uvek i pravio. Ne znam samo za koga, tu sam ipak samo ja, video sam i kroz život šta znači kad oćutiš, kad otrpiš, kad odlučiš da se skloniš. Jeste malo jadniji osećaj čak i od dobijenih batina, otkaza ili od svađe sa prijateljem, ali sažvaćeš i to, na kraju tu si samo ti, ispred sebe. teško da možeš da budeš toliko jadan da se sebi zgradiš, pre možeš da budeš samo bezobziran da se gadiš drugima. To je bolja varijanta, takvi najbolje prođu. Bezobzirno bazaju životom mareći samo za sebe, za svoje potrebe. Da uevek oni budu prvi namireni, a za ostale ako bude i kako bude. Ne mare ni za prijatelje, ni za žene, ni za ljubavnice, ponajmanje za kolege i poznanike. Spavaju popodne posle ručka snom pravednika. Njima je uz malo sreće ova partija maksimalna. Oni ne mere ništa, oni samo uzimaju, namerno uzimaju. Ja sam merio nekako, po svom priručniku, da budemo jasni, ja ga kao i svaki balkanac nisam pročitao, ali toliko ima priča o tome da ne moram ni da ga čitam. E pa, meni su uvalili neku straru verziju priručnika koja je odavno van upotrebe. Toliko staru, štampanu od onog prastarog, da kažem dlakavog papira. Možda je neko baš tim likovima koji su meni ceo život punili glavu o priručniku, i pravilima, i ispravnom, uvalio najgluplju foru. Možda je neko istrgao par stranica i upotrebio ih kao guzobris. Eto baš tako se osećam, kao da mi je neko ispričao nešto vrlo bitno, opširno, prevcizno, a da ni sam nije svestan da nedostaju stranice. Ja šta sam uspeo da uzmem, uzeo sam slučajno, ili mi je bilo dato, dato iz nekakve samilosti, iz ko zna kojih razloga i pobuda. Neko je negde video boljeg mene od onog što jesam . Kao da je neko počupao sve ružno iz priručnika, pa ja sad ne mogu da se pohvatam gde sam ja ovo, gde idem, i gde sam to pogrešio. A nekom drugom bilo žao da to gleda, pa je pred mene parkirao neke lepe stvari koje su mi se desile, neke lepe trenutke, neke dobre ljude. Kako ih nisam zaslužio tako su i oni prošli, a ja alav, ja bi još. Video sam kako je lepo biti srećan, raspoložen, poštovan, voljen, uspešan. Kao da nije ni moglo duže da traje, ali se ja nisam pomirio sa tim. Opet je onaj prvi provalio, da sam uspeo da se radujem, pa sad zavrće slavine, zaključava vrata, i viče “pa gde si pošao…”

Odvalio sam od života dva, tri psihologa i par prijatelja koji su uspeli da vide i čuju deo golgote. Sve sam našao, sve se složilo, Ništa nema smsla. Ja sam baš pravi primerak večnog istraživača, ali mir nisam našao. Možda će me to odvesti najdalje, u veću potragu, a možda će mi na brzinu ispiti energije koja je trebala da se pijucka dugo. Ja se osećam tako kao da je sve bilo uzalud, kako je sve trebalo da bude drugačije, kako sam pogrešio peron, stanciu, grad, državu… Kako ne pozanjem nikog oko sebe i kako niko ne priča čak ni engleski. Mlatimo rukama i jedni i drugi, niko se ne razume ni sa kim.

Kažu odrastao sam konačno, smeju mi se, i to je opet onaj jadan osećaj, kao kad izabereš da budeš niko.

Screenshot filma Dzoker, preuzet negde sa neta

O nedostajanju…

Imao sam strašnog petla… ne, ne, on je bio toliko velika faca da ne mogu nikako da ga poistovetim sa bilo kojim citatom iz domaćeg opusa… On je bio Easy. Nisam ni znao da ga tako zovu baš dok se nije razboleo. Došla je komšinica, posle par dana njegovog bolovanja, da pita “gde je Izi”, i ne nije onaj mačak Izzy on je bio baš Easy. Meni, do samog rastanka, on je bio Boško, baš Boško, nekako je od prvog trena ličio na Boška. I bio je strašan mačak, poseban, posebnog karaktera , šmeka i lepote. Uvek raspoložen da se igra, slabo kad raspoložen da se mazi. Nastradao je od nekakve bolesti nama neznane, od možda čak i mog nemara i neangažovanja, površnosti izazvane večitom jurnjavom. Došao sam da ispratim ćerku na maturu, a kasnije će se ispostaviti da sam ipak došao da vidim svog krznenog prijatelja poslednji put. Babe, verujuće u crnu magiju i razna praznoverja,  bi rekle da je sačekao da dođem iz da me vidi i tek onda ispustio svoju dušicu. Ja, ja ga nisam udostojio ni pozdrava kada sam se pakovao, mogu da se vadim na to da nisam želeo da se opraštam, a zapravo je bilo da nisam verovao da nešto može da mu se desi. Nemam opravdanje za bezobzirnost prema umirućem prijatelju. Nedostajaće mi mnogo. Pojavio se taman kada mi je bilo najgore, pojavio se da popuni previše praznog. Nenametljiv, čudak, blesav i duhovit, samo se mazio sa mnom, ostale je vešto izgegavao. Popunio si dobro! Na pravi način. Odneo je deo mene, kao i svi oni koji su iz mog života otišli. Pitam se tako hoće li ostati šta od mene, pitam se koliko sam ja odnosio kad sam odlazio i koliko ću na kraju odneti. Nije ni čudo što se osećam ovako, verovatno ima više onoga što sam uzeo, a manje onoga što sam ja. Ima toliko „nečijih“ fragmenata, da se pitam kako sam uopšte dospeo ovde.

Decenija uveseljavanja i netraženja ničega,samo davanje i ljubav, razumevanje i pažnja. To malo mjaukanja oko hrane to se ne broji. Slabo sam ja to vratio! Znam takav da budem prema onima koji su dobri prema meni, zanemarim ih i pustim da odu. Ostanem da samo mislim o tome i čekam da vreme izbledi i uprlja. Žao mi je našeg rastanka, žao mi je i lepih dana koje smo imali, tako se valjda ispravno zove nedostajanje.   

Nema druge pesme, osim ove za njega, ipak je on Easy (Laki) i ipak je otišao u Nedelju ujutru…Poslušajte… https://www.youtube.com/watch?v=vPzDTfIb0DU

O glupostima…

Imam veliku inspraciju ovih dana, pišem, ali ne objavljujem. Tekstovi mi svi nešto, bože me sačuvaj, mračni, depresivni i jednločni. Mogao bih knjigu pripovetki da skupim, da nisu baš toliko mračni, plašim se biće mrva nekom kome treba taman toliko. Nisam tako pisao, a ni razmišljao, došlo je do toga. Baš isto kao što je došlo i do pisanja. Deluje mi sve nalik na razne faze samoće, ne samo ove gastarbajterske. Sećam se dobro svog pismenog rada u osmom razredu i komentara razredne “Uzdaj se u Boga i svetlost dana”. Tu je taj stil od početka, ma koliko ja bežao od toga da to nazovem pravim imenom.

Metijav neki dan. Siv tmuran, pa malo sparan, malo kišovit, malo nekako sav siv. Sin i ja provodimo naše vreme, „boys are back in town“ a ja tražim način da napišem tekst koji mežulja dugo vremena i svaki put napišem, manje više isto sranje. Imenujm i snimim negde u neki folder. Baš kao i sve u životu, bar do sada. Pre ili kasnije, sve dobije definiciju i mesto u mojim sećanjima. Ima sada materijala, ne ove dve poslednje godine, nego i mnogo više. Ima materijala da iz sećenja i nikad ne izađem. Da vrtim napred nazad, zašto i kako. Posebno ja, ja i sa mnogo manje mogu više i duže.

Pokušavam tom sjajnom dečaku da objasnim život, da mu ga pojednstavim, da mu ispričam šta je važno. A to nije ni malo lako. Čovek mora da bude u velikom miru sa sobom da bi mogao da savetuje o životu drugu osobu. Moram da mu ispričam svoju priču, ja sam nizao uspehe u gotovo svim poljima. Moj trud se itekako isplatio. Ja sam uspeo da svašta vidim, svašta proživim. Uspeo sam da iz pepela napravim nešto. Opet, kad vidim sve, možda bi trebao i da ćutim, možda on treba da ide svojim putem, možda on već bolje zna od mene. Ko zna ko je mene pokvario, ćale nije.

Istine i laži smenjuju se jedna za drugom. Pokušavam da mu kažem da sve može, da ima toliko opcija u životu da može da bira šta god poželi. Pokušavam da mu kažem da se osloni na mene, da podeli svoju muku sa mnom, jer je to odmah pola problema manje. Ja sveprepametni, uspešni, neustrašivi, tata mogu sve probleme jednim magičnim potezom ruke da rešim. Kad bi samo znao mališa moj koliko to nije tačno. Sluša, upija sve, ali opet frljne 70 do 80 posto u vodu i opet radi po svome, dobro je, ja sam „frljao“ sve. Dođemo kad tad do drugarice sa kojom se čuje, tu bi stvarno trebao da ćutim?! Ne znam ni sam, možda bi baš tu trebao najviše da mu pričam?!

Pokušavam da pohvatam sve što sam ispustio za ovo ogromno vreme koje nismo proveli zajedno. Bio je samo švrća kad sam otišao, sad je momčić. Pametujem mu, a da možda ni nemam prava na to. Ko zna koliko puta je taj svemogući tata trebao da bude tu, a nije… Zovu me za neki novi angažman neki dan. On pažljivo sluša, ima dovoljno strpljenja, ja to sve opet ne primećujem, završim razgovor, polu srećan i naletim na njegovo ledeno lice i bes , isti onaj bes koji sam ja imao kad sam bio mlađi. Preseče me, uozbilji me i mirno mi kaže. Ako ostaneš u Holandiji posle nove godine odrećiću te se u novinama. Ja sam se uvek tako šalio s njim, no, on je ovaj put bio jako ozbiljan. I ne vredi da ga uveravam, nemam ja tu šta njemu više da pričam i objašnjavam. Za njega to ionako nije imalo smisla od prvog dana. Šta i da mu kažem?! Istinu?! Bolje da mu ne kvarim, bolje da proba sam da dobaci dokle može u svoje snove i ideale. Ja sam se skršio tamo gde sam mislio da sam najjači. Da mu poželim sreću i da mu poželim da svoje gluposti nikad ne ukapira… i mir… i Lastovo… da se domogne svog Lastova!

Slika preuzeta sa https://www.facebook.com/ThePhilosophersShirt/

Sa mnom

Osećaj je neki čudan. Zarobljen sam, zaglavljen između svojih snova i života koji mi se dešava. Negde sam po putu izgubio interesovanja, hrabrost ideale, pa sad nemam za šta da se uhvatim.Čekao sam momenat kaa će mojih pet minuta doći, kada ću sklopiti sve kockice i krenuti da donosim odluke i živim život onako kako sam od vajkada hteo. Posle mi prigovaraju kako sam nestrpljiv. Potpuno neosnovano, pažljivo čekam evo četrdeset i tri godine da ispunim sve uslove za život, ali kako stvari stoje čini mi se da ću pre ispuniti uslove za penziju. Pokušavam da nađem snage da verujem da će se nešto ipak promeniti, da će se rešiti makar i u poslednjoj sekundi uz mnogo izgubljenih živaca ali rešće se. Sve je teže verovati u tako nešto i oslanjati se na taj osećaj u dubini duše da će sve ipak biti u redu.Zašto ovo ne može da bude u redu? Ko je mene tako jako prokleo da ne mogu da prihvatim? Kome sam se toliko ogrešio da me tako strašno prokune? Iz mog ugla, svestan sam da sam grešio, nisam verovatno svestan svih svojih grešaka, ali znam ih dosta, znam i osećam u dubini svoje duše koliko sam grešio. Tešio sam se da su najveće greške ipak najdublje koštale mene, ali očigledno su koštale i druge kada mi se ovako nešto dešava. Pusti li većina ljudi da sve ovo samo prođe, nađe li iko spokoj u ovom ludilu od života? Tera me nešto u meni da promenim nešto da razbijem te stege i lance, ali opet to ne bi bile stege i lanci da ne bole i da možeš lako da se otrgneš iz njih. Ja sam sve u životu radio po osećaju iz stomaka i eto me sad, prikovan za neko stanje koje nije moje, nije ono čemu sam se nadao. Sada već, posle toliko srušenih iluzija i snova, nemam snage ni da zaspem a kamo li da sanjam. Nemam snage ni da posmislim kada ću u budućnosti opet možda biti na nekakvom proplanku gde će se bolje videti, gde ću biti spreman. Ne znam hoće li više vredeti i da konačno dosanjam i ostvarim sve ono što sam hteo. Možda bi trebao da ipak sumiram šta sam do sada uradio i postigao i zadovoljim se nečim što po meni nije ni medio. Možda je kriv samo taj moj osećaj preterivanja i narcisoidnost, stručnjak sam za obe stvari. Često kad se zaglavim, pomislim šta bih ja nekom drugom rekao u ovoj situaciji. Rekao bih… Rekao bih mu da ne preteruje, da ima još mnogo vremena za sve, da se mane razmišljanja i pritera sebe na neki posao ili zadatak koji će mu mnoštvo tih vijuga upotrebiti na produktivna razmišljanja. Morao bih da ga slažem. Ne bih smeo sve da mu kažem šta mislim, prvo nije zaslužio da robuje mojim mislima, drugo, možda njegov mozak nije tako težak i zahtevan, možda ga nekako prevarim da proguta, možd je to za njega najbolje rešenje?! Nikad nisam pakovao priče, uvek je bilo u brk, prepuno argumenata, sa dosta gestikulacije i emocija, ali pravo u brk. Nikad nikog kome sam hteo da pomognem nisam lagao čak ni belim lažima, ćutao jesam, ali ako sam krenuo da pričam i da mislim da mogu da pomognem, nisam lagao, nisam lagao druge, pa mi je verovatno i zato toliko teško da slažem sebe. Uvek sam ja govorio i pomagao, retki su bili oni koji su do mene pokušali da dopru, a to je možda i sve što mi treba, da neko meni blizak bude tu negde u referentnom univerumu mojih misli. Da me povede iz ovog grznog mesta u kojem gledam svoj život okovan. Da ga vidim kako se muči sa mnom. Možda bih onda dobio snage, da mu pomognem da se izbori sa mnom.

Prigodna muzička numera…https://www.youtube.com/watch?v=OApayHr8LQc

Slika preuzeta sa https://www.creativeuncut.com/gallery-21/dmc-woman-in-chains.html

O dobrom putu…

Ne piše mi se, imam strahovitu inspiraciju, a opet nemam volje da sednem da napišem, da neko pročita. Nisam nikad bolovao od lajkova, gledao sam na to samo iz ugla da širim krug ljudi koji slično razmišljaju. Da se poneko pronađe u mojim tekstovima, da pročita da nije lud, da ne greše sami, da svi grešimo, da samo svi usamljeni i zbunjeni u čudnom-ludom svetu koji se očigledno promenio toliko da svoju utehu nemožemo da nađemo na jednom mestu. Pokušavam da na raznim mestima dođem do jedinstvenog odgovora, a svuda daju samo nedovršene rečenice, polu potvrde ili polu demantie. Mi smo neka polu generacija. Ja sam eto polupismen, a okrenuh se peru ne bih li i tu verovatno našao nekakve odgovore. Ne bih li i tu dobio neki glagol, imenicu, potvrdu ili demant da sam na pravom ili lošem putu. Da neko da neki mig ili odluči umesto mene. Ja ionako kao da živim promatrajući život koji mi se dešava. Ja kao gledalac svog života brišem suze žaleći sebe, ne sudbinu, već letargiju u koju sam upao.

Neki dan, baš kada me je dovoljno mrzelo da predložim prijatelju da odemo po neku relaksaciju do kofi šopa, odaberem za njega bolju opciju, sladoled u centru ovog mestašca. Da se razumemo, odličan sladoled, pristao sam rado, odrekao sam se zeleniša u par sekundi. Jedemo tako taj sladoled, ja razmišljam kako bi bilo dobro da sam uspeo da odem do kofi šopa, sav setan već u sledećem koraku primećujem kesicu na sred puta. Počastio me sa gramićem vrhunskog šita. Obradovao sam mu se mnogo. Ne zbog samog šita već zbog potvrde da sam na dobrom putu. Treba nam svima to često, za razna pitanja, a kamo li za neka životna i teška kad čovek dođe do nekih zrelih godina. Nije bilo lako ni u pubertetu, sva ta neizvesnost i želja da počne da se dešava. Nije lako ni sada kad sve svesnije vidimo kako se zapravo ništa ne dešava. Lekcije se nižu na svakom ćošku. Teško je prihvatiti istinu… bez obzira koliko je život tvoj, ipak je nekako vremenom rasprodat drugima, i da si sve manje većinski vlasnik svog života. Teško je prihvatiti da su se mnoge ideje i opcije jednostavno zatvorile zbog… pa sad ego nastavi to u nedogled- Teško je prihvatiti sebe. Teško je prihvatiti svoju samoću. Stalno zvoni zašto? da li je moguće da je samo to? Da će biti samo tako blago i osrednje. Da ću ga pustiti da iscuri… Ja… Odjekuje svuda i odzvanja od svaki period života. Za većinu stvari bih i našao utehu, polovični ego-odgovor, a za one za koje utehe nema, njih podbacim pod “nije do mene”.  I eto opa, može se, još dan, nedelja, mesec, godina, decenija…

Učim svaki dan. Učim ne zato što sam gladan znanja već da nađem mir. Jedem prostor vreme i informacije u potrazi za mirom. Oću li ikada naučiti da prihvatnam stvari koje ne mogu da popravljam? Hoću li se pretvoriti u hordera, koji popunjava i poslednji santimetar svoje duše stvarima koje će zatrebati, koje se mogu malo dotegnuti i biti upotrebljive. Danas sam prihvatio lošu vest! Jednim delom moje svesti koji nisam uspeo da zaprljam, onim koji je rešio za jednu trivijalnu stvar da se ne nervira, ili je to, ili je ovaj strahovit umor. Život, razum… Ne mogu ni da ga nazovem razumom, jer ako je razum ja ga skoro gubim. Možda naći mir zapravo znači izgubiti razum. Umoran sam od razuma. Moram pod hitno da pronađem neku novu kesicu da mi pokaže da sam na dobrom putu. Želim to potpuno čistog srca i preumorne duše. Da otvorim kesicu, i izvadim kolačić sudbine. Polomio bih ga odmah samo nek na njemu piše “biće sve ok”, ne tražim puno.  Samo da nađem način da prihvatim.

Prigodna muzička numera: https://www.youtube.com/watch?v=wUk_Dqiow0A

Slika preuzeta sa https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/ohio

O školi…

Prokuva tako nešto u meni, ustreperim sav, ne mogu mozak da zaustavim. Probada me u grudima, optereti mi pluća kad tako pomislim na neke stvari. Istina lomi sva zaključana vrata, razbija sve katance i brave i izlazi. A kad izlazi istina, onda boli. Mnogo boli, kida kompletnu scenografiju i tamo gde je ego ispravljao, punio puderom ili gitom, i pokušavao da napravi podnošljivim… istina to sve u par poteza skine i oljušti i onda boli. Ma tu smo ranu dobili onda kad smo ukapirali istinu, pa je ego stavio neku neku gazu, ali nažalost zagnojilo… Kaže jedan moj drug, kad sedneš za kockarski sto i ne znaš posle tri četri ruke ko je ovca, ti si ovca 100% ustani sa stola i idi. Takva istina te spasi bankrota, ali opet, ako si hteo da kockaš duže, ima da bolucka, da zateže malo dok je ego opet ne previje. E sad u priči lako je ustati sa stola, ali za one koji se nisu kockali, oni koji vole da se kockaju, srčani, kojima nije bitan ishod već adrenalin koji fura tokom maratonskog kockanja…

Tako i ja mogu da vam kažem da je sa bilo kakvog stola ustati teško… Još ako radi neka jaka emocija u pozadini… Nemoguće….

Pa kad pomislim na šta mi sve ovo liči… Gde sam se slično osećao… Padne mi na pamet… pomislim kako eto ipak školu nisam voleo, ali završio sam je, to je moralo, to je bilo podrazumevano, eto to mi dođe ovaj naš život… to se kao i škola, podrazumeva da treba da zavrišiš… pa da razvijem jednu onako poprilično duboku priču o školi to jest životu i mojoj percepciji cele priče.

Naime dugo već imam tu teoriju života i škole u glavi i onda tako… moj blog počne da čita čovek sa bloga https://zivitrenutak.wordpress.com/ i ja onda kao uzoran građanin krenem da čitam njegov blog i sav zatreperim kad provalim da je neko toliko članaka ostavio o “mojoj” teoriji. Neko je zapisao moje misli i deli filozofiju, da je život jedna velika škola i da smo tu da se obrazujemo do ultimativno dobrog bića, to se uči ovde, u ovom životu na zemlji. I sad, da objasnim malo, ali površno, u kratkim crtama… nisu baš svi razredi isti, dele se samo na emotivnu razvijenost. Što si veći razred sve je izazovnije boriš se sa emocijama, idejama, smislom… a ako si u obdaništu onda te boli za sve gledaš samo da odradiš ovo do nekakvog ultimativnog cilja koji sebi zadaš. Normalno nije lako ni takvim ljudima, svi oni imaju svoje zadatke… i oni se usavršavaju, do ultimativne dobrote, ematičnog i samilostivog ljudsklog bića koji diplomira kad načisto najebe u životu zbog svog velikog srca i svoje duše… Svi znamo o kojim ljudima ja to govorim… Svako ima po nekog ko je tako prešao igricu! Još da razradim priču i ukapiram kako se to povezuje sa roditeljima i njihovim sudbinama, pa ću i to da vam obrazložim, dajte mi samo da položim ovu “istinu” i krizu srednjih godina i videćete biće tu još mesa, da se vratimo na školu.

Gde sam to ja? To meni dođe kao da sam se zaglavio na zadnjoj godini sa hrpom ispita iz treće zaglavljen i očajan, Spremam izgleda istinu, to je kompleksan i glomazan predmet, i teorija mi super ide, ali mi je ego toliko veliki da praksu uvek userem… Ja sam taj, majstor obmane, iluzija i fantazija uvek spreman da slaže sebe po svaku cenu. Radio sam dva kolokvijuma iz “ne bi to neko meni blizak to tako uradio” i “ja to nikad nikom ne bi uradio” tu sam dobio baš visoke ocene, ali me boli, sve me boli. Boli me glava od učenja, boli me glava od načina na koji sam to naučio i boli me duša jer sam izgleda izvukao najveće koske od pitanja, da sam morao baš sve da naučim da bi konačno prošao… Ali eto šta da vam kažem, ubi praksa, sve vidim, sve znam, sve me boli a i dalje lažem sebe, za ovaj put nema šanse da prođem… a izgleda da sam se zamerio i komisiji…Idemo opet… još jedna prilka, novi rok.

Škola kad vam kažem… nema šta drugo…

Prigodna muzička numera za uz čitanje https://www.youtube.com/watch?v=H_CiNHNIbjQ

Slika preuzeta sa https://www.wallpaperbetter.com/en/hd-wallpaper-ecjbm

O ringišpilu…

Kako se nekako čudno namesti, kako život navede da sve što si preglasno rekao, a pogotovo nastavci posle “ja nikad ne bi” budu zapravo smer u kojem ideš. Strašan smisao za humor, mora da smo nečiji Netflix i jedna malo bolje urađena serjia South Park.

  • Spojiš muškarca i ženu da žive zajedno do kraja života, ah, ah , dobra epizoda.
  • Scenario se piše tako što ljudi izgovaraju “Ja nikad ne bih, scenario ide od momenta kad krene onaj deo posle URADIO TO, ta na na na, evo odma stiže.
  • Onda im dodaš foru da tuga traje duže od sreće. I da oni čak ni to malo sreće ne znaju da koriste.

THE END

Ko je ovde najebao? Čija je ovo kazna, a? Jesu žene naljutile boga pa dobile muškarce ili muškarci ono… banana? Kako je moguće da je sve zbog jabuke?

Zašto nisu makar napravili da recimo do 30. godine idemo u nekakvu školu, pa onda šljaka, pa onda penzija… to bi bilo ok… Sada se divim onima koji su se školovali do tridesete! Sve je tu i adolescencija i ludost, i prave godine za sve. Zdravo telo, zdrav duh, roookaj sve šta hoćeš. Dopizdi to, onda probaš karijeru do 60, i onda sevaš na pecanje pa dokle dobaciš. Nema za luksuz, ali dokle dobaciš. To bi stvarno imalo smisla, retki su to provalili i žive tako.

Onda bi i pored svih apsolutnih razlika muškarca i žena to nekako moglo da ima smisla. Zapravo kad pogledam mi smo toliko različiti da bi i tada bio problem. Naša poklapanje se skoro pa svodi samo na jednu sferu, seks. Najčešća zajednička stvar je da budem precizan potreba za seksom, da ne skliznemo u jednu novu priču ludila, držimo se teme, ne seks, nego valike razlike, ponavljam velike razlike. Ostalo veze nema.

Živiš tako efendijski i većinu stanovništa boli uvo gmo, nije gmo, vakcija je ili nije vakcina, iz dobre je porodice, nije iz dobre porodice. Bitna je sigurnost, nije bitna sigurnost, bitna je ravnopravnost… iz toga u bitna je pažnja… iz bitna je pažnja… u svi smo prsli… i muški i ženski…

Nekad pomislim, ko sve ovo jebeno ovoliko bolesno režira. Pa pomislim, šaraj malo, a onda se setim onih mučenika u Africi, pa kažem Ratomire ne seri. Pobrkali nam lončiće skroz, mene su iz tripa o porodici i industrializaciji, iščupali i bacili u bebu rođenu krajem sedamdesetih. Promenilo se previše, nisam ja iz ovog vremena, garant!

Ja sam verovatno išao na radne akcije za značku… verovatno sam bio nešto u sindikatu, znate me, samo nisam se nešto cimao, ono posao, državna firma. Lepo se živelo. Pušio sam i onda, bedak, ma tad sam se i navukao, a sad samo ne mogu da prestanem… zulufi… Kola u to vreme, ma bilo mi je TOP. Onda me neko šibne u ovog balavca rođenog tako da u vreme devedesetih nauči da pravilno obriše dupe, da ne napominjem samostalno.

Ratovi, sranja, nemaština, i tu malo stvarno taman ukradem da dobijem nešto sada bolje ono cvrc, ni ljubav, ona nije bila ovakva. Nekad je bila i ljubav nekako skromna, diskretna, ma šta se radilo i dešavalo, bilo je sramote na svakom koraku. Sad se sve isto dešava i mnogo gore, sramote nema, ali nema ni one normalne ljubavi. Za malo. Ljubav se pretvorila u nešto drugo, i nema je ni za lek, ni u prijateljima, ni u familiji. Uvukla se neka zloba, zavist, ili gordost i oholost, zavisi od love. Nekada je bilo ozbiljne prijateljske ljubavi, pesničke ljubavi, razne nijanse. Sada imamo Pedeset nijansi sive kao društveni reper, za opšte prihvašen pravi način. I taman kad je nešto trebalo da mi se pozitivno desi, da pokupim neki apgrejd zato sto je ćale zalego… E odatle već više ništa nije po starom. Stvarno su me zajbeali s ovim teleportom. Odatle kreće sve da bude mnogo gore. Ode država, a sa njom i porodica, a sa njom i ljubav, i hrabrost, moral i odanost, reč! Uvale nam neku depresiju i promiskuitet, za sve ono! Opet su nas zajebali bre!

Viču svvi kriza srednjih godina, to je normalno… Ma ja da vam kažem tu ima dva problema… prvi je, em što tuga traje duže od sreće… sreća blicne, a tuga traje. A drugi je, da kriza srednjih godina izgleda traje duže od ostatka života, koji izgleda isto samo blica… ili blicne. Evo gde sam, ako neko ko ovo uređuje, ima stvarno čudan smisao za humor i dramu, rolokoster bejbi!!!

Prigodna muzička numera… puštao sam je već, znam… ali mnogo je voli i prava je za ovaj tekst… https://youtu.be/suT50RSmyfU

Slika preuzeta sa https://deegeeslifeblog.dennisghurst.com/wp-content/uploads/2018/06/compare-and-contrast-men-then-and-now.jpg

O nečemu nedovršenom…

Sad već ni u mislima, ni u snovima ne srećem ljude bez dijagnoze…

Nekada sam tako primećivao one slučajne prolaznike koji pričaju sami sa sobom. Prolazio bih pored njih u blagom čudu, i uvek bi ponavljao onu očevu “ili je lud ili zida kuću”. Naravno pravdao sam ih zidanjem kuće. Pa je bio tu i neki Robi iz kraja koji je jadan stvarno imao dijagnozu, jadničak, u našoj smrdljivom slepom crevu za takve ljude sve je bilo okrutno. I naš drug Nindža je svirnuo, verovatno od LSD pre jedno dvadeset godina, i to je bilo to. Ostale dijagnoze bile su prikrivene, alkoholom, predrasudama, sramotom da se o problemima priča, tikovima, jednačinom u kojoj je jednako delilo odlazak kod psihologa sa apsolutnim ludilom…

Danas svi imamo dijagnozu, i ne stidimo se da o njoj pričamo. Manje se alkoholišemo, više smo na Prozaku, Zoloftu, Elicei. Manje maltretiramo žene ali su i one pronašle put do apoteke, psihoterapeuta, lajf kouča. I tako stondirani idemo kroz život, sa većom količinom nadrukanog serotonina pokušavamo da držimo glavu iznad vode očajnički tražeći slamku spasa. Smisao…

Rekla mi je “oduvek sam mislila da si rođen pod srećnom zvezdom” iz njenog ugla moj fejsbuk je bio bajka. Nekada je i mogla umesto slika i storija da mi vidi lice i čuje neku moju priču… kako sam samo dobro obmanjivao ljude nekada… Magija ona prava… lakoća i nonšarlancija i naravno uvek osmeh… delimo ga ja, poneki klovnovi i Džek Nikolson sa i bez maske džokera, i te zloćkavo nevaljale vesele oči koje su uvek igrale. Niko ništa nije provaljivao, ja sam imao svoj pakleni plan za sebe a fasadu za njih… Sprale su očigledno godine fasadu… ko zna šta joj se desilo, od plana više nema ni P , a ja se samo pitam šta ću da radim u šezdeset ili sedamdeset…

I suština se svede na to da jedeš servirano, što bi moja drugarica rekla. Najbolje prođu baš ti koji ćutke jedu šta je ispred njih i ne razmišljaju mnogo.

U poslu sam video da najbolje prolaze oni koji najmanje znaju, nekako se tako namešta. Isprva sam mislio da je to neprvda, još jedan način sistema da nas tlači dok svi ne popucamo… Međutim radi se samo o tome da oni koji ne znaju, ne sumnjaju, ne razmišljaju, ne predviđaju scenarija i najbitnije, ne gube vreme. Odlučno veruju da su tu s razlogom, da vrede, imaju svoj cilj. Mi ostali mi smo se izgubili u razmišljanju, preispitivanju i traženju sreće… što smo stariji, iskusniji, izubijaniji, to smo dalje od odluke koja vodi iz svakodnevnice. Zbunjen, evo da vam iskreno kažem iskreno, zbunjen. Kao da je onaj Mister Smit iz Matriksa bio u pravu.

Lepe su dubine i visine, ali nekako s godinama počinjem da strahujem da ima nečeg u tom plavom, frka mi je. Sam sam kriv, ja sam hteo da plivam daleko od obale, voda je ista svuda, slana i lepa, nema potrebe ići tamo negde daleko od obale… e pa nekad mi je to bio đir, a sad bi da nisam nikad naučio da plivam. Da sam šljapkao u plićaku… Da sam zadovoljan jednostavnim stvarima, da mi to što se dešava oko mene ima smisla, da nemam potrebu da razumem, da ne osećam da sam prazan i da sam pogrešio. Sanjam…

I svaki san se pretvori u notornu glupost. Normalan lep san, jednostavan, zasut s boka napadima razuma, argumentima zašto to nije dobro i osećajem kako će se sve kad-tad pretvoriti u neko čudovište ispod kreveta. Ništa ružno, reditelj je ostavio izbor, a ja biram da se borim sa sobom, da ne verujem ni u san ni u javu. Nekako nedovršeno. To je najbolje opisano sa te dve reči. Svaka žudnja da iza brda ide nizbrdica ili makar ravno, pretvorila se u nešto nedovršeno. Mami me konstantno, da, baš tu negde na sledećem brdu, još malo i tu sam, samo što nisam stigao… Dosad bi i najtvrdoglaviji odustali… pomirili se da zastanu, da žive na nizbrdici u nedođiji… ja nisam, nemam neki poseban razlog zašto, idem dalje, a totalno sam siguran da je ovo Mont Everest ili Akvakonga, a da nisam ni na pola… Samo da se setim gde sam krenuo, i sve bi mi bilo lakše, ovako je nekako nedovršeno.

Prigodna muzička numera http://youtube.com/watch?v=jM3lzyaiq4E

Slika preuzeta sa https://www.ledauphine.com/montagne/2017/05/22/himalaya-mont-everest-kilian-jornet-sprinte-le-toit-du-monde-en-26-heures

O Kurtu… bez Murte

Evo Dizer koji naumično pušta satima muziku bode svako malo po Nirvani, pa se vratih opet u prošlost. U sunčan dan kada sam se iz svoje zabiti zaputio prema SKC-u. Prvo seljobus (kako su zvali sve autobuse koji su iz numeracije na 300). Da rođaci, da čovek ode da vidi šta ima novo u svetu muzike morao je da podnese ozbiljniju žrtvu od otvaranja pretraživača, da ne kažem browsera, na nekom od uređaja, čitaj divajsa. Skc je bilo ozbiljno svratište za razne njuške, prvo Studentski Kulturni centar bio je prvo to, pa onda klub, pa onda orijentir a možda i najviše sokak sa naslaganim crvenim tezgama na kojima si mogao da nađeš skoro sve od muzike, poneki časopis i strip i sve što nije bilo na istim onim crvenim kioscima gde su se prodavala opasne viršle i na istim takvima i novine.Čak su i neki šalteri GSPa bili u istim takvim samo plavim. Fleš rođaci! Oh setih se Đere (mislim da se tako zvao) suvonjavog, frćkavog kosijanera, koji je za mene imao najbolju spiku. Vozio me đera kroz sve i svašta, od Bostona, preko Ajron Mejdena, pa sve do No means No, Anti nover liga i Pistolsa. Bio sam opako ispred moje generacije zbog Đere. Imao je nekako upečatljive plave oči i verovao sam da sve što đera da, je dobro, i nisam odustajao. Jedva sam čekao da vidim šta je spremio ove subote za mene, klateći se u “Sedmici” niz prelepi Bulevar. Ma kao holivud, ja , strake, iscepani 501… Maštao sam o ko zna čemu, kako da odem na neki dobar koncert, kada će biti normalno da opet možemo da putujemo do Trsta. Da i ja zveknem jednu kafu na Ponte roso, da i ja imam nešto da pričam klincima iz kraja dok balave i čekaju pasoše.Spustio sam se do Đerine tezge a tam je bio Đera 2, skroz isti lik ko đera samo malo niži, mršaviji i svetliji. Naravno bio je mnogo stidljiviji i nenametljiviji od Đere, nisam mu verovao. Mislim da se zvao Slađan, ali slab mi je procent. Obraduje se što me vidi pozdravimo se, i kaže rečenicu koja vraća smisao danu. “Ostavio ti Đera neku kasetu”. VIP rođaci, da, to sam ja bio zbog Đere, znao je rad Đera. Dajem para šta je tražio. Imao sam, bolelo je, ali imao sa dovoljno… što moram da jedem užinu svaki dan, leto je , piću vode. Vokmen ako krenem da objašnjavam gotovi smo, ali najbliže rečeno Ipod ili neki MP3 plejer u koji si morao fizički da stavljaš kasete na kojima je zvuk bio. Dobra fora! Omot: beba neka kurata pliva u bazenu za novčanicom. Daaaa rođaci, Đera mi provalo Kurta! Tada je počelo propadanje svake želje koju sam imao za školom. Hormoni i bes na maks. A ko me zna, zna šta je na maks. Ode škola, sad pod stare dane cimerišem, delim stan sa drugom iz srednje škole. Kad nam dođu drugari i kad pričaju o meni vrlo često pomislim na majku, i bude mi je žao šta je sve prolazila sa mnom. Pa onda krenu tnci da me podlaze, i oko da mi igra, kad pomislim šta ću kad meni moji sad vrate pola. Rođaci pola je mnogo, daj da se skupimo za peticju, verujte mi, pola je baš mnogo, milim da ako vrate 20% od onoga što smo sestra i ja radili, ja sam gotov, nema me, biću ko onaj iz Tesne koze sa dvan’aes pogodaka!

Strašan dan!

I prolete godine, uđem u stan u Amsterdamu pre 5 godina i tamo dnevnici Kurta. Koliko sam se samo smejao i čudio nekim ludonromalnim komentarima, beleškama, bio je šmeker, ono, tada su ljudi takvog kalibra mogli da izađu u novine, i da tek tamo saznate nešto iz njegovog života, osim ako ne živite u Beogradu devedesetih. O koncerata i kod kuće ni u gostima. Zajčarska gitarijada kao delirijum tremens vremena u kojem se ni Beograd ni ja nismo snalazili. Pa Kurt je bio takav jedan slupani obični klinac, klinac šmeker, ali klinac. Strašna kjiga. Možda sam trebao da je uzmem i ne prijavim, kome bi to još bilo bitno… Gazdarica u Americi…

Izašao sam iz stana prošle godine, knjiga nije nikad izažla iz mene, a ni stan. Snimio sam onog klinca, isti onaj iz tramvaja na putu do Đere, u 2N.

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=7ThVqR7S6y8

P.S. Na slici, orginalna beba, e toliko je prošlo…Porasla beba! Smorila se , je juri lovu više…

slika preuzeta sa https://www.bbc.com/news/newsbeat-37478523

O Kaluđeračkom Frojdu…

Sećaš li se onih dana kada je mozak bio prazan? Upitao je debeljko zavaljen u ležaljku i nastavio… Opterećen nekim sitnim stvarima poput veš mašine napunjene čarapama? Sada ko da perem Ambasador ćebiće, ‘oće svi šrafovi da poispadaju.


Moja veš mašina krade čarape, nasmejao se dok je ustajao sa svoje ležaljke. Ne, ozbiljno, nema ih, samo nestaju i toliko je okrutna da nikad ne uzme dve, samo ih razdvoji. A još nije došla ta moda da se nose baš različite, sad su in samo idijotskog dizajna ali i dalje sparene, moraću da sačekam sledeći hir čini mi se. Imam jednu celu fioku punu nesparenih čarapa, ako se moda promeni na tu stranu, miran sam do kraja života.


Pobacaj ta govna, nije dobro po feng šuiju, i svi ovi lajfkoučevi si video šta kažu, sve počinje od ormara, podruma, kuraca palaca… Pragmatičan je bio debeljko…


Žao mi, nadam se naći ću ih negde, nadam se da su ispod kreveta… Odgovori seda glava zagledana u vodu.


Jes, igraju se žmurke sa onima u fioci kad ti zaspiš. Tajni svet nesparenih čarapa… Spremno ga je dočekao debeli.


Ma nemam pojma, pobacaću to verovatno… da se vratimo na prvo pitanje… pokušao je da vrati temu na početak, nije mu se svidelo gde su zašli. Nije želeo da se kopa po njegovom ludilu i usamljenim čarapama.


Ili bolje nađi neku snajku da ti ona to pobaca, da ti ih možda pronađe ispod tog kreveta, da zablistaš, mislim da bi ti to bilo najpametnije… Izvukao je debeljko štap iz vode i proverio crvića, a zatim ga hitrim potezom vratio u vodu.
Bili su odlučni da pecaju ali potpuno ih nije interesovalo šta će upecati, ovo je bio nedeljni ritual dva dobra prijatelja, koji čak nisu voleli da pecaju, ali su to radili pod izgovorom da za razliku od većine pecaroša koji beže od žena na reku, oni pecaju iz ljubavi jer su poodavno samci.

Rekao si dani kad je mozak bio prazan, pokušavao je da se iščupa sada još više…


Da bre, kako je ranije sve bilo normalno, ne sećam se momenta kada sam počeo ozbiljno da razmišljam, toliko da mislim. Nekako sam ranije samo nailayzio na probleme i donosio odluke koje su taj problem rešavale ili pogoršavale. Sada, sada kao da samo sedim i razmišljam, i što više razmišljam sve sam dalje od bilo kakve odluke. Otpio je malo piva. Ne znam kada sam postao tolika pička. To bih voleo da znam, šta me je polomilo?


Život debeli život te prelomio, godine i opcije koje su nestajale sa svakom godinom. Spoznaja stvari i života van viđenja tvojih roditelja. Dodaj još, decu, brak, Balkan, predrasude, bavljenje tuđim životima, komplekse, i eto te, sa tom kilažom idealan primerak Balaknikus Žmu Supernikus. Ožežio je debelog koprivom po dupetu.


Jeste ti si Kaluđerački Aristotel, ma nisi ti filzof ti si Kaluđerački Frojd. Zabrundao je debeli…

Šta se ljutiš, pa i Toniju Sopranu su uspeli da objasne i on je skontao sve samo s psihijatrom, nemoj da te bude blam, to je normalna prva rekcija… Završio je, i povukao dim usnama rastegnutim u osmeh.
Da bi razumeo što te život toliko muči moraš prvo mamu i tatu da razumeš, pa tek onda da vidiš da uvek biraš između dva puta, mamin i tatin put, viđenje, rasuđivanje i odlučivanje na njihov način, kako si odgajan, i drugi put tvoj put, onaj koji bi ti bio više po tvojoj meri, al taj put moze da bude pun znakova pitanja ako si dugo živeo po maminim i tatinim pravilima ili ako si ih baš mnogo prerastao. Dodaj još i ženine lude lutke i paterne njenih roditelja i eto te, pecaš…


E Kalu-Frojde idi po pivo… pravio se debeli da ga nije ni slušao…

Pružio mu je limenku sa koje je kapalo… i nastavio… oduzmi i svoje godine života, odnele su ti kosu, mladost, lepotu, elan, raduckaš i gledaš očima hoće li deca makar uspeti kad ti baš i nisi, ali nema veze našao si svpoj alibi baš u njima… Ali sutra kad odu svojim putem, onda u tu tvoju, malu , sjebanu veš mašinu stavljaš ciglu, i ona počinje onako ko na jutjubu da se trese ko mahnita i na kraju izleti kazan, cigla, sve ode u tri lepe… poentirao je dok mu se stomak smeškao…

Ma teraj se šta si me nap’o s tim tvojim opsesivno depresivnim stavovima o životu. Po tebi smo trebali davno svi da se poubijamo, da nemamo decu, da se tražimo ceo život. Beži bre budalo depresivna, tupiš ga tako zato što si razmažen, pitao bi te da treba da skrpiš mesec s mojom platom.


Ma nema bre debeli to veze s platom, to ima veze samo sa vremenom kad si skontao da su te keva, ćale i sistem malo zajebali. Keva i ćale što su te ograničavali prema svojem viđenju stvari za ovo ili ono, nebitno, recimo da je sramota da se sunčaš u dvorištu…. tebe je za to bilo briga, ali se tvoja keva ne bi skinula ni za živu glavu. E što si više stvari skinuo sa tog njihovog spiska ispravnih, i radio kako ti se htelo manje te sad boli glava za bilo šta. Ako si se ukalupio, đžabe ti sve pare ovog sveta, bićeš sjeban, zato smo svi i sjebani, zato što smo kalupili više od pola života, pa sad dal nam je kasno ili nije. Odma se opravdaš sa, pa ti si ipak normalan, jebeš te razularene hirove, sramota je, glupo je zbog ovoga ili onoga, pa moja deca će živeti makar bolje. I onda ide sve u krug, ti namećeš svom sinu, on vrti opet ponešto tvoje, ponešto uspe da provali, a ponegde ga vrati život da vidi nešto iz drugog ugla. dok trepneš eto ga on peca, a veš mašina samo piči ambasadore.


Jeste, Frojde, ljubav će promeniti sve, svi će uskoro da nalaze prave osobe i to će da bude mega hit, ne lupaj, vidiš ta ima sad ljudi ne mogu da nauče ništa ni iz desetog pokušaja… Obrni okreni dođe na isto, samo ti ubace još neko ćebe da i njega drndaš.


Ma kakva ljubav, ljubav je napravljena da skrene pažnju radoznalima, onima koji traže smisao. Jer je besmisao toliko velika da bez ljubavi ne bi moglo da se vrti, ovi radoznali bi nestali, a kad nestanu radoznali, onda pukne neki veliki rat, jer ovi drugi što ih boli uvo šta je veći smisao postanu većina, odma pukne rat.


Mhm, da sumiram Frojde, svet se deli na dve grupe, oni koje boli kurac šta je smisao svega nego rade šta rade… i one zanesenjake koji misle da će ljubav ipak promeniti svet. I kad je u balansu sve je ok… Kad ovi bezdušnici preteraju, pukne rat i sve se dovede na normalu pre ili kasnije, a za sve su krivi ćale i keva? Uau, a da menjamo flaše, da ja malo pijem tvoje pivo, ili da mi daš šta god da uzimaš.


Pa skoro pa da si pogodio, vidiš i sam da je sve ciklično, i onda nekako dolazi do toga da ovi koji traže smisao, brže odu, ja se nadam na neko bolje mesto, a ovde ostaje sve više onih kojima smisao nije bitna, i onda se sve to resetuje, to je velika vešmašina. A mala veš mašina ona pere čarape i razdvaja ih, to je da se ovi koji veruju u simsao ne nakote previše, taj scenario mora da je mnogo strašan, kad ga još ni jednom niko nije video. Čale i keva služe da se tešiš da je sve to normalno.

I da mogao bih da pišem o ostatku večeri, o temama koje su vrteli, o splavu na kojem je po zalasku sunca postalo hladno, pa su prešli unutra, ali i ovo je dovoljno, nek splav bude vaš, i vrtite teme koje inače vrtite…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=vWPJGXaC9w8

O sensizliku…

Neki dan pošalje, na jednu od grupa, Ljilja, tekst koji mi digne obrve… Jes mi se zamerila, knjigu nije porčitala, ali ovaj tekst je malčice izvukao… Pa kaže..

U turskom jeziku postoji jedna predivna reč “Sensizlik” koje nema ni u jednom drugom jeziku. Označava nedostajanje jedne osobe. Označava odsutnost jedne žene ili jednog čoveka. Ne stanje “bez tebe”, ne nedostajanje, ne samoća, ne usamljenost… Nego nešto najbliže bestebnosti!

Tako ja krenem da razmišljam pa shvatim sve bestebnosti koje su mene obuzele… Kidaju mi dušu, more mi mozak, i prave izgubljenka… Jedna bestebnosti je ona gde sam bez sebe ostao, moj Senzilik… I to se vidi. Vide svi, ne samo Silvija… Nego I neki nebitni , a vidim i ja… Kaže mi… piši, tebi je uvek to pomagalo… i piše mi se, o bestebnosti… o bezdušnosti… O tome kako je život težak čak i onda kada imaš sve, jer zapravo nemaš ništa… O godini koja je prošla, o godinama koje dolaze i koje neće biti ni malo lakše… Piše mi se ljubavna bajka…

Kaže mi ona, ja još nisam videla takvog ludaka koji to radi sebi, sam se oduševljava i sam se razočarava, sam kiti i ulepšava, i sam rastura i uništava… Nasmejao sam joj se… Piše mi se baš takva ljubavna bajka gde ću sve likove po mome da ulepšam, da budu bolji nego što jesu, dok me ne razočaraju, pa ih vidim kakve jesu, pero moje, biće okrutno, a bajka po svemu sudeći depresivna…

Kaže, ali eto prema mojoj kući nikad nisi imao tu tvoju oscilaciju… I nisam… Objasnio sam joj i zašto… I shvatila je… Uvek sam video da ima veliko srce, i uvek je videla da imam veliko srce… A srce je valjda jedino bitno… Jednačina nekad bude previše komplikovana da bi se radilo bas sve po srcu, e onda nastaje Sensizlik…

Shvatio sam i ja… Napokon… Shvatio  sam i sebe i sve oko sebe… i to je jedan veliki Sensizlik… Život, pa to je Sensizlik.

Prigodna muzička numera https://youtu.be/TpQFKfZH6QQ

Prozak vs Vinjak

Na početku sam se radovao naletima inspiraceje ma koliko teška sadržina ponekad bila, čistio sam sebe i rasklanjao nagomilane stvari sa đubrišta uspomena. U svojoj samoći pisanje mi je bilo svedok uspomena i unutrašnjih borbi koje sam vodio tamo negde daleko od rodnog mesta. Sada su ti naleti inspiracije gorki, tekstovi koji izlaze mračni, a mojoj duši ovog puta nema utehe koje je pružalo pisanje ranije. Teško je biti srećan. Zapravo teškoje živeti i prihvatati sve što život nosi, sreća je tu u celoj priči jedna mala stvar i za naše generacije skoro pa izgubljena. Nismo samo izgubili sreću i radost, osećam da smo igubili i cilj. Verijući ljudi će me sad optužiti da sam se udaljio od Boga pa mi je zato tako. Ja ne želim da sporim bilo šta ili da pišem svoje izričite stavove, samo posmatram i iznosim zaključke iz svega što sam uspeo da vidim. Korona je samo katalizator sumornog vremena, nekakav skidač rđe, koji je uspeo da skloni sve privide i zablude koje smo, svi mi pozitivci imali. Jasno se vidi, sjia! Jasno se vidi da smo toliko sebični i razumni, jasno se vidi da smo pametni i da živimo bolje, jasno se vidi da smo potpuno usamljeni i da smo ovom raju uspelii da nađemo manu,i to ne malu. I da možda su oni pre nas imali mnogo više vere od nas, mnogo više dobrih karakternih osobina, ili nešto treće, ali jebi ga, to su oni, a ovo smo mi. Možda smo i poslednji primerci nekog starog vremena koji ne uspevaju da se uklope u nove kalupe i nova pravila igre. Ne znam ni sam šta je, ali to smo mi, nama toliko toga nedostaje da izguramo ovu partiju do kraja da nisam siguran kako ovo može da se završi, osim da neko ipak presudi i završi ovu partiju koja je davno izgubila bilo kakav smisao. I ne nisam nihilista, i ne, ne mislim da je sve izgubljeno, ali ne uspevam da se snađem u ovim okolnostima. Pokušao sam da nivo svog ludila uporedim sa ljudima za koje smatram da su pametni i normalni, i moram da priznam da nisam ništa gori ili bolji. Ili smo svi kompletno sjebani ili je sve kompletno sjebano, ne postoji ni jedna druga opcija, a u obe priče ne vidim kako bi mogli da se dokopamo onog što nam treba. Sa ovim novim ubrzanim kazaljkama mogu još i da konstatujem da nam i nije ostalo nešto mnogo vremena da pronađemo rešenje. Tražiti smisao, odavno je prestalo da bude opcija. Ovo nije tamo neka priča neudate devojke koja po svaku cenu želi da se uda. Podstanara koji po svaku cenu želi da ima krov nad glavom. Parova koji po svaku cenu žele da dobiju decu a ipak im ne ide i ne polazi za rukom.Ovo je priča o tome da nam je neko ispunio skoro pa svaku želju, a da ipak, ipak nismo srećni, zadovoljni i ostvareni, da je neko ipak uspeo da izvrne sve te želje u najveća opterećenja po nas. Ovo je jedna horor priča poput one komedije gde je onaj nesrećnik trgovao sa đavolicom koja mu je ispunjavala želje koje on nekako nije najbolje definisao, pa je ona uspela da ih izvrne i preokrene protiv njega.
Pokušavam i kroz retrospektivu prošlih vremena da napravim paralelu, da izvučem zaključak, ne ide. Nismo isti u odnosu na naše roditelje, njima je očigledno trebalo mnogo manje. Možda oni ipak nisu bili toliko usamljeni poput nas. Možda su ipak ti brakovi bili bolji i ti prijatelji bili bolji, iako sam mogao da se zakunem do pre neku godinu da su moji roditelji imali jako loš brak, i prijatelje koji su ih prelako napustili u teškim vremenima. Više od svega, sada bih voleo da mogu da popričam sa svojim ocem da ga pitam odakle mu snaga. Kako se on borio protiv svih ovih misli i težine života, nažalost ne mogu, mogu samo da zaključim iz svega što su oboje radili da su se pomirili sa svojim teškim životima i da su se borili da bi nama njihovim pokolenjima bilo lakše. Možda je i bilo isto, a samo su bili bolje vaspitani da trpe i ćute? Možda je tada Prozak bio Vinjak, možda su bili isto izgubljeni ali su se nadali da će nama biti bolje. Možda im je glavno gorivo bilo to da će nama biti bolje. Ja nažalost to nisam u stanju da uradim, verovatno zbog trenutne situacije u kojoj se nazalazim, verovatno zbog sebičluka, ali verovatno i zbog svega što znam. Zbog svih onih tema o kojima sam pisao, svih onih razlika između nekad i sad. I da, možda sam omatorio, pa ne vidim da ovo novo vreme i nove generacije imaju svoje čari, a i možda sam toliko malodušan, depresivan i usamljen da ne vidim kako da se pomirim sa životom, jer mi baš kao da smo se posvađali oko neke velike gluposti pa tvrdimo pazar. Pokušava da bude strogi balkanski otac i da mi pokaže da ja ipak moram po njegovim pravilima, a da se nije potrudio da me upozna, da shvati da sam ja ipak iver od njegove klade i da sam svu tu svoju tvrdoglavost baš od njega i dobio. Bilo bi mi lakše da samo mogu da sagnem glavu i uzimam sve ono što mi daje, ali ne ide, ne znam ni sam zašto. Možda baš zato što sam se isto tako suprotstavljao i svome pravom ocu, a možda baš i zato što sam razmažen. Ne znam ni sam gde sam se zaglavio, u svojoj glavi, u svojoj neodlučnosti, u svojim snovima iz kojih me godina po godina sve jače budi. Ko zna koje kriv, ja verovatno, takav kakav jesam, moje sanjarenje, Holivud, James Dean, Šejn, Balkan, Beograd. Ko zna koja je ta godina u kojoj sam trebao da se probudim, shvatim i postanem bolji za sebe.

Prigodna muzička numera 🙂 normalno The Doors za ovakav tekst https://www.youtube.com/watch?v=GJY8jJkDoMY

preuzeto sa https://www.tumblr.com/tagged/people-are-strange?sort=top

O Vasi Ladačkom…

Znam da su se sad svi raspisali na ovu temu, ali ja ću evo opet na svojstven način da napišem par redova.


Ne znam ko nam je tu pesmu doneo u društvo, zapravo sumnjam na jednoga, ali to i nije nešto bitno. Vešću da je Đole otišao sa ovoga sveta vratih se trideset godina u prošlost.
Mlad, zelen, mršav i nisam nešto balavio na stihove te pesme ikako su je moji drugari besomučno puštali. Za mene bila je to jedna u nizu “pišoboca”, kako sam zvao balade. Ljubavlju prema svima njima pevao sam je iz sveg glasa, hteo sam da je doživljavam baš kao i oni, ali nije me radila, stihovi me nisu pogadjali na taj način. Za mene ta pesma bila je odraz našeg društva, druženja i jedinstva. Nisam ispuštao priliku da zagrljen sa mojim prijateljima pevam te stihove iz sveg glasa, tada, zbog njih. Bila je to prava muška ljubav gde su nas tadašnje devojke gledale sa velikm nerazumevanjem, i verovatno prebirale svoje misli na prvi rif te pesme. Do Vase Ladačkog možda se i nekoj činilo da je neki od nas, njen, ali kad Vasa krene, mi smo ipak bili naši, a one, one su bile tamo negde u ćoškovima svih tih rupčaga u kojima smo pravili te žurke, usamljene, gledale su klipane koji se grle, ljube i pevaju. Vasa je i bio lepak, baš kako sam ga i doživljavao. I svih ovih trideset godina, na prve akorde ili neki stih, Vasa me je vraćao u to kolo, zagrljenih dečaka, vraćao me toliko jako da pesmu nikad nisam pevao na glas, iako sam dobro znao svaki stih, to nije bila ista pesma bez njih.
Za ovih trideset godina uspeo sam da pronađem i “Nedostaje mi naša ljubav”, “Na posletku”, “Bezdan”, “Ćaletovu pesmu”, “Kad odem”, “Tu noć kada sam preplivao Dunav”… i mnoge druge…

Nikad nisam uspeo da pronađem takvu ekipu prijatelja! I sada, sa mnogo manje kose na glavi, i kojim kilogramom više, nakon skoro tri decenije… voleo bih da opet sa njima zapevam Vasu, da se izvinem Đoletu za plitko tumačenje teksta, i da budem bezbrižan baš kao u njihovom zagrljaju!


Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše…
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilaše, sve je im’o ništa im’o nije.

Priču o Vasi možete da pustite ovde

O ljubavi…

Evo šta da vam kažem krenulo me danas, posle sabranih dela Dzeka Denijelsa i mog druga Ćelevog s kojim evo od jutros pijem online na 2000 kilometara, malo kuckam njemu, malo ovde, vama, onima gore, nekome ko najbolje razume ova slova, ma ko zna kome… rešio sam da pišem o ljubavi…

To je meni omiljena tema, znam da spada u ispričane teme, no opet, nikad niste čuli moju verziju o ljubavi… I pokušavao sam za ove

Ljubav je druže luč, nešto što bi trebalo da svetli i gori i u najvećem mraku, i oni koji je imaju, i koji su je puni za njiha nema tame, depresije strahova i brige. Ali danas kao da je nema niko… tražimo razne druge stvari i puštamo ljubav da ode nekakvom stramputicom da možemo da je prepoznamo samo u pesmama.

Znam , znam sad ćete da ospete paljbu po meni ali… opet pitajte sebe, zašto bi prodali dobrog kolegu za mesto šefa, zašto bi prodali brata ili sestru za 1 ar zemlje koja ne vredi ništa, zašto se ljubav svela na savršeno opravdanje za život koji ste vi sanjali?Ko vam je da pravo da svojoj ljubavi stavite to sve na teret… Ko vam je dao za pravo da ljubav mešate za pažnjom i nepoterbim ambicijama. Zagledajte u svoju dušu, i videćete da nije lako voleti…

Šta je ljubav? Ako razgrnemo sve holivudske priče, romane, rok pesme ili one kafanske, ljubav smo sveli na metriku, meri se sve, da bi nekako mogli da opravdamo sebe, uvek je onaj drugi kriv, a zapravo smo mi svi bez hrabrosti, iskrenosti, morala ili žrtve, a ljubav to traži, mi bi je hteli u nekom paketu, upakovanom mašnicom, kao u dečije dane da je dobijemo… NEEEEMA… Nema opravdanja za sva nedela u životu.

Volite li nekog kao svoje dete?

Ako nemate decu volite li nekog da vam nisu bitne njegove mane, da vidite samo najbolje u njemu?

Ako je odgovor na ova pitanja pozitivan, skidam kapu, volite, znate šta je ljubav, ako se kolebate oko odgovora vi ste spremni da se ljubav desi, ali da ipak vi tu ne dajete ništa…

Ljubav je druže kad ti svak noći u snove ista osoba dođe, i možda je jedina prava ona koja je nedosanjana i neostvarena, jer mi svi, ljudi znamo samo da se poseremo i u najbolje stvari koje su nam date, pa smo se tako posrali u ljubav. Očekujemo da treba da nam se desi, da nam je suđena, a ne želimo da damo baš ništa za nju. Isti sam i ja, ne kritikujem , već rezimiram sa ovoliko godina…

Svi smo mi štekare, zentare i na kraju notorni alkoholičari… Jer kad pokvarimo sve, ljubav mozemo naći samo u sečanjima, na dnu neke čaše ili u nekom stihu…

O Zecu…

Ljudi za mene kažu da sam pozitivan i veliki zajebant, ali verujte mi na reč, ja sam mala maca za jednog našeg druga koji se pre skoro deceniju preslio gore sa pravom ekipom.

Sećam se kao danas, kako trlja ruke, smeje se i viče” Lale, koske mu jebem kad cemo u neko zezanje…” I bio je drug, zajebant, stolar, dete teške sudbine i sumornih dana, a opet dok se za žutim đavolom nije uhvatio bio je najpozizivniji lik kojeg ja znam. Ma moja sudbina bila je svila i kadifa za njegov život. Pamte ga neki iz poslednjih vremena, ali ja neću, za mene je Zec uvek bio nasmejani Zec.

Ostalo mi je u pameti malo stvari, ali sećam se jasno jednog dana… Zec se skinuo, normalan, kao nekad, vidimo se on kaže, matori, svestan sam da si probao sve da pomogneš, a ja sam te zavrnuo za pare. Daj brat sad da ti napravi nešto da imaš od mene za te pare da prebijemo dug. Rekoh mu Zekane jebeš lovu milo mi je da si dobar, milo mi je da si i onda čuo, iako sam mislo da ne čuješ. Dogovorili se nekako na njegovo neumorno insistiranje da mi napravi komodu za presvlačenje deteta koje sam tek dobio, kupili materijal… Zec počeo da pravi i nije stigo ni da napravi, a već ga je žuto uzelo pod svoje, uzeo sam tu nezavršenu komodu, još stoji u mojoj kući, seća me na Zeca, žrtvu sumornih vremna i nas dece beogradskog asfalta koji je tad bio previše grub za nas sa dušom.

Zec, nadam se sada da si u boljem društvu, sa boljim roditeljima, da si voljen i srećan ma gde bio, jer ti to zaslužuješ.

Ćelavi i ja smo se već dogovorili, da se ušikamo, i ti ćeš biti tu, obećavam!

Željku Dangubiću 1977 -2011

O duši…

Moj rođak po peru herrmomonews napisa mi … lako je njemu sa mnom, voli da čita moje tekstove, kaže oseti dušu u njima. Svaka njemu čast, ali ja duše više nemam, ne vidim je, pojela se i potosila na brige nazalost. Ostala je samo knedla u grudima.

Navede me čovek da pustim narodnjake od rane zore i sipam sebi dupli viski sabajle…

Majka mi je često govorila, “joj sine moj što mi se skuplio, što bi otišla sad u neku kafanu da slomim sve. Ona nije bila kafanski tip, alkohol i kafane su joj izašle na nos, ali eto po njenim rečima to je možda moglo da pomogne.

Majka, skupilo se i meni, ako stane ova korona razbićemo jednu kafanu celu samo da vidim dal to uopste pomože. Matori se verovatno smeje dok čita, ali jadan ne sme da se izjasni trezan, verovatno bi i on jedva dočekao da se napije pa da čujemo šta je njemu na duši.

Hiljadu puta sam čuo, “Oj kafano zapustela dabogda” eto možda joj se sad u koroni obistinilo, možda jojo je i ta želja sada posle svega uslišena. Možda će tako i naše želje da budu uslišene onda kad nas više ne bude bilo, ali ako se otvori makar na jedan dan, znam da će Pera da se žali što smo polomili svašta, ali znam da zna da je plaćeno. Da preteknemo nekako ovo sranje od korone ostalo ćemo da rešimo, završiće sve Dragoljub, da kao u stara dobra vremena poslednje tri pesme u kafani budu naše.

Jednom davno, smo kod Pere u kafani rešili da se skupimo kolege s posla, nisam maltretirao Dragoljuba ja lično zvao Peru, on naravno ostavio najbolji sto za nas, skupili se svi, ekipa prava a u kafani nikog osim nas, prazno sve, takav dan, letnje vreme a Ko to tamo peva je uvek bila zimska kafana. Ja se potreso što je kafana prazna, uhvatila me griža savesti, em organizator, em sam im isprao mozak kako je to moja omiljena kafana. Evo i danas ne znam da mi je ikad bilo lepše. Milanče i njegovi tamburaši kod Pere u kafani samo za nas…

Nisam razbio ništa veselio sam se, bilo nam je nestvarno lepo. Nisam slomio ništa, ali nisam ni imao ovu knedlu u grudima. Kad bi samo mogli takvu jednu reprizu da organizujemo, da ispratimo i koronu, i Džeja, i ovu knedlu ako je majka u pravu.

Muzičku numeru birajte vi, ovaj put…

O Svetom Nikoli

Nemam neki poseban razlog za temu, imam nekako manjka sagovornika za emocije koje me danima preplavljuju. Mnogo dobrih prijatelja, ali ne mogu to nikako preko usta da prevalim. Ma ni jednog baš da mogu da mu kažem šta mi je na duši, pa eto, blizu Svetog Nikole dođe mi da se njemu obratim, on i onako nama pravoslavnima dođe kao Deda Mraz, pa ću i zbog proširenja čitalačke mase ću mu se u daljem tekstu obračati sa Sveti Nikola .. Deda Mraze… kako bi bilo politički korektno za sve sujetne nacionalističke i zaludne budale.

Dragi Sveti Nikola, Deda Mraze, kako god da te te zovu…

Evo me sam, pred sobom, pišem kakav sam ja to bio, i šta sam ja to zaslužio. Nisam , ne evo zaista ne secam se, pisao tebi. Ali znam kako to ide folirao sam moju decu do pre koju godinu u tvoje ime. Pa da počnemo…Slušao sam mamu i tatu dok su bili živi koliko sam mogao da čujem od testesterona i ostalih hormona. Voleo sam ih celim srcem i oni mene, sad to skroz sve razumem. Mogu da kažem da sam se trudio da budem dobar sin. Nisam puno učio, mogao sam bolje, ali Bog mi je dao taj dar da umem s ljudima i da me ljudi vole, pa sam eto tu gde jesam. Trudio sam se iz sveg srca da nikog ne prevarim, povredim ili da nečija deca trpe zbog mojih postupaka i kada me je puno koštalo i kad mi je puno nuđeno za to. Trudio sam se da svakom pomognem kad god da sam mogao. Veovao sam ko budala, i gurao to svoje poverenje u prvi plan. Trudio sam se da budem pravičan koliko god mi je svest i pamet dozvoljavala. Kad je trebalo da boli, gledao sam da mene boli najviše.

Ako sam ti, Čudotvorče, bio dobar, daj molim te udahni malo duše u ove ljude, ovako se više ne može. Ne znam da li je to deficit ljudskosti na nebu, ili nedostaje neki sastojak poput ljubavi, povrenja ili morala, al stvarno šta god da nabavljajte to pod hitno, još malo neće više nikakav raj, dženet i hurije biti dovoljan za volju u ovom paklu. Daj molim te spakuj malo sna, mira, zadovoljstva, daj, daj, daj skloni malo ove brige. Molim te bar malo pojačaj svetlo, valjda sam ostario i slabije vidim… Molim te…

Srdačno tvoj beogradski batica!

Srećna Slava, Hvavaljen Isus, Hanuka, Selam, Čin Čing, Bin Bing, ciganima saso mange, pardon, romima, a vi možete da zamišljate i Master Jodu ako ste na tu stranu, da kažem…

ajde da se ne uvaljujem više u probleme….

Napisite sta vama treba od Deda Mraza u komentarima.

Prigodna muzička numera …. a moglo je vrlo jednostavno…

Malo samo…

Rating: 5 out of 5.
Send Santa a Letter at the Leisure Center - Northbrook Park District

O smislu života…

Niko, ama baš niko nije na vreme izdao upozorenje o upotrebi života. Svi o životu pričaju samo lepe stvari, svi pričaju da je čudo, velika privilegija. Kad nekome pokušaš da kažeš da ti život nije lep, a da pri tome nisi egzistncijalno ugrožen, kažu da si razmažen, “hoćeš hleba preko pogače”. Ukoliko ti je egzistncija ugrožena, onda te teše sa “ćuti makar smo živi i zdravi”. Ukoliko si Enotni Borden, onda niko ne konta kako si mogao da digneš ruke od svega, i to bukvalno od svega. Najveća nesreća ogleda se upravo u tome da kada te već iz nekog razloga nema, pojeo te rak, droga, rat ili nešto sasvim deseto, onda i na redak pomen neko samo kaže “šta ćeš, takav je život”. Kakav je to život? Život je…
Život je suprotan od smrti, a smrt je crna. E sad, život spoznaš u nekim godinama, a o smrti se ne priča. O životu se toliko toga zna, a o smrti tako malo, znamo da je u životu jedina sigurna stvar smrt. O životu je sada svaka šuša našla za pravo da kaže, da te nauči kako da živiš život. O smrti, samo kažu da je strašna. Ne smeju ni da ti kažu dok si mali kojiko je smrt stašna. Ni jedan pas nikada nije uginuo, svi su otisli zaljubili se ili pobegli. I negde mi je i jasno zašto su roditelji pokušali da me sačuvaju tih informacija o smrti, smrt je…
Smrt je kraj svega, pričaju da je mračna, tamna, asocijalna, da se fura na crnu garderpbu i šeta mantile sa kapuljačom i tegli neku kosu u ruci. Ne znam, nikada je nisam vido lično. Tumarala je svuda oko mene, odvela je neke dobre ljude. Jedno je sigurno, niko se ni od smrti, ni od života nije oporavio.
Nije mi samo jasno zašto su toliko lagali i to ne samo o smrti, več i o informacijama o životu, napravili me, rodili me, uvalili mi vruć krompir, a da se niko nije ni najmanje pozabavio da mi objasni život, samo su mi pričali neke gluposti i bajke praveći od mene osobu nesposobnu da se suoči sa životom. Probrali su informacije, dali su mi samo one smislene. Ne znam da li su verovali u to što pričaju, ili su se samo tešili, ili su se ipak trudili da ja takav život i takvu životnu lekciju nikada ne spoznam. Isprva bajke i priče, potom, “vaspitanje” budi dobar, lepo vaspitan, poštuj starije… Nekako sam vreovao da se isplati biti baš takav čim se to toliko potencira. “Uči školu, da ne budeš ko ja, da ti život bude lakši”. “Mora da se radi, ako radiš imaćeš, ako ne radiš nećeš imati, ako imaš, život če ti biti lakši”… Da “ispadnem čovek”… Ma sve pogrešno, izokola i nedovoljno duboko… Ali dobro, kapriam da nisu ni mogli baš da mi kažu “e ovo je totalno sranje”. Pravili su mi neku roze priču i držali fige da ću ja ipak bolje da prođem. Najdublja i jedina istinita bila je ona od mog oca “Sinko sve će ti biti jasno kad dođeš u moje godine”… I stvarno mi je sve jasno… Generacijski jaz, hormoni, pubertet, moja nadobudnost, ko zna šta sve je uticalo na to da ne shvatim toliko dugo. Možda i najveće čudo života zapravo leži u tome da se prenosi sa kolena na koleno, a da niko zapravo nije uspeo prenese suštinu na sledeću generaciju nego se svi pravdamo time da je bilo drugačije. Nije! Isto je! Iste muke, ista filozofska pitanja, isti strah od prolaznosti, isto traženje smisla… Ma potpuno isti scenarijo samo je režiser drugi i snima se 20, 30 godina na nekom drugom, sličnom mestu. “Moji su gajili decu, kućili su se, nisu imali vremena da razmišljaju” , kakva predrasuda… kakva glupost, svi imamo doboljno vremena da razmišljemo, kad tad. Razbijali oni glavu tada, razbijam ja glavu sada, i sutra će verovatno moj naslednik isto da lomi mozak. Pa bi možda bio red da mu napišem par redaka, čisto da kada shvati, pokuša da razume i oprosti.
Dragi sine,
Najvažnije u životu je da očuvaš bistru glavu, da je ne zamutiš mislima i razmišljanjem. Budi onakav kako tvoje srce oseća da treba da budeš, radi ono što će te učiniti srećnim. Rekao bih ti još, moraš da voliš sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje, moraš da voliš to čime se u životu baviš jer će ti onda posao iči od ruke, moraš da… Da, psihijatar mi je rekao da nema te reči “moraš da”, pa ću onda da pređem na, “ako si pametan”. Nađi sebi ženu koja će te voleti i koju ćeš ti neizmerno da voliš, moraš sine, ako si pametan… moraš, ako si pametan. Jedino onda ima smisla, i na dan, i na tren, pet godina je ljubav za ceo život, pet pravih godina makar i u glavi, makar i u mislima. Živi da ti svaki dan da ti bude ispunjen ljubavlju. Ne očekuj od sebe da nađeš pravu i to u dvadeset i kusur godina. Prvo zato što prava ne postoji, prava se pravi, odatle joj je i ime, a drugo, zato što si jako mlad i glup. Što više godina, bolja će prava da bude. Osloni se na dobre ljude, takvih je malo, ali ih ima. Nemoj da se trudiš da ostavljaš trag u ovom životu, trag u besmislu se ne računa. Potrudi se da ostaviš dovoljno lepih uspomena. Trag je važan svima drugima, a uspomene samo tebi. Pare i materijalno, ma toga ti sine neće faliti u životu, a i ako ti bude falilo i ti na to obratiš pažnju, onda ti opet ne valja nešto s početka ovog pisma. Sve pare ovog sveta nisu tvoje, niti mogu da kupe sreću. Tvoje pare su samo one koje si ti potrošio ti, svojom voljom. Tvoj život je samo onaj period u kojem si donosio odluke zato što si ti tako hteo, a sve drugo gde je neko drugi trebao da bude srećan, ili da doživiš “zajedničku” sreću, nije tvoj život, ima već neko ime, bračna zajednica, karijera, roditeljstvo. Tvoj život je samo ono kada si bio stvarno voljen, i imao prilike da to osetiš i razumeš.

Pazi da ne budeš sebičan, daj se! Daj se do kraja, uvek za jedan više od onog što si dobio.  Budi srećan, voli. Pravi decu samo onda kada nađes smisao u životu, nemoj da ti deca glume smisao, jer ona to nisu. Eto i dođosmo do najvažnije stvari, smisla život! Sinak, smisao života nije jedna stvar, i nikome nije ista. Iidividualno je i zavisi na šta te karaker odvede, to sam biraš! Neko umisli karijeru, neko umisli da mora da vlada, neko umisli da mu je porodica sve, neko umisli da je nesrećan, neko umisli da ne može bez para. Svaka budala ima svoje veselje. Trudi se da se ne nerviraš. Seks ne trpi brige i probleme, pa se ti sekiraj. Neka ti smisao bude da ovu datu partiju proživiš najbolje što umeš i znaš, rekoh ti malopre… Trag je za druge, a uspomene za tebe! Diši duboko, udahni svaku poru, svaki miris, ukus. Nema pravih trenutaka, pravih tekstova, pravih načina, pravih godina, tvoj način će uvek biti pravi, ne čekaj. Ti napokon možeš sve! Ti napokon možeš… Voli te tvoj tata!

 

Prigodna muzička numera Faith No More

9735e780-d34d-462e-870b-245f000a793a

O vozu…

Stojim na tremu, u praskozorje, na izmišljenom mestu. Izmimaglica jutra hoda po travi, vreme je da krenem. Držim rukom staru gredu, ne tako staru kao ja, ali staru. Preuređenu od strane vremena. Gledam je, stoji, drži kompletan trem, odoleva svim vetrovima, kišama, snegovima pa i suncu. Ispucala je ali stoji tu, neće ona nigde skoro, možda, za koju godinu kada mlađim naraštajima ne bude više lepa , interesantna, kada tu, na taj trem dođe neko sa više volje i boljim idejama, možda je promene. Lupim je par puta rukom, glupo bi bilo da je pomilujem ili poljubim, ja sam ono balkansko muško… Izlazim iz dvorišta, nema čak ni ptica, dostojanstven ispraćaj, upriličena situacija…
Robija, nije za ljude poput mene, ja ne bi trebao da se robijam, trebalo je da se držim sa one strane zakona koliko god to mogu, trebalo je da više vodim računa… previše je mozga, srca, razuma je bilo tu, da bi to moglo drugačije… Nisam smeo da dozvolim sebi skapavalje na jednom toliko užasnom mestu. Eto, završena je, konačno je stalo, konačno sloboda. Na peronu predajem vaučer koji bi trebalo da me vrati na mesto kojem sam više pripadao, ali opet sad već ne pripadam. Predajem vaučer jednoj mladoj lepuškastoj devojci, uzima ga ćutke i menja onaj pozitivni izraz lica u jedan sasvim službeni, pokušava da mi da kartu, i završi svoju obavezu, obavezu prema nekom starcu koji je došao iz kaznene ustanove. Pile, rekoh joj tiho, mogu li ja da doplatim za neku drugu destinaciju? Držao sam onu njenu kartu u rukama i čekao odgovor. Možete gospodine, gde bi ste želeli da idete? Upitala me kulturno. Na neko lepo mesto, zaslužio sam da se malo odmorim i da malo uživam, odrobijao sam svoje, sad mogu da živim. Odgovorio sam joj odvažno. Nasmejala se, da vidimo onda neki voz za Havaje? A verovatno je pomislila kako bi trebao tu odmah do groblja peške da odšetam.
Bila je u pravu… a ja, ja nisam znao gde ću… Promenio sam kartu za najdužu destinaciju za koju sam imao novca. Novac mi sada ništa nije značio, nije mi bio potreban, nije mi bila potrebna nikakva raskoš koju sam toliko zamišljao, za koju sam se toliko mučio pa na kraju i robijao. Ušao sam u voz, i smestio se u svoje sedište, sve što sam imao moglo je lako da stane tu kraj mene, najveće stvari i one najkabastije bile su uspomene zapravo. Trenutak radosti… Voz kreće, uzdah, gotovo suze radosnice, toliko dugo čekani trenutak slobode.
Da sam onda odlučio drugačije… mogao sam mnogo bolje da prođem, da sam samo onda pobedio sebe, možda ne bih ni robijao… Proletelo mi je kroz glavu…

Vremenom na robiji razvio sam tu moć da pričam sa svojim alter egom, delom mene koji je znao kako treba, samo je očigledno bio tiši od mene, bio je tiši od predrasuda, od strahova, od bojazni da ću sve uporopastiti. Nije mi zamerao moje odluke, znao je često da mi kaže, ili odlučiš kako treba ili proživljavaš preživljavanje od loših odluka… Bio je mudar, ali lako je njemu bilo, on nije imao, decu, nije verovao u Boga, nije bio vaspitan na način na koji sam ja bio vaspitan, nije imao majku poput moje, i nije imao oca poput moga da mu preda svoj amanet, nije imao o kome toliko da brine. Jedina njegova briga bila je da me urazumi, ali eto, nije uspeo, pa je ipak ostao, tu kraj mene, da sa mnom preživljava sva moja kajanja.
U besu sam znao da mu kažem da je tu da se samo pravi pametan, da ne mogu da ga slušam kako on sve zna, a zapravo bojao sam se njegovih argumenata, jer su bili sušta suprotnost mojih odluka okovanih strahom. Nikad mu nisam priznao da je bio u pravu, niti je on to tražio od mene.
Seo je tu kraj mene, ćutke smo promatrali krajolik, zapravo mi smo prodiskutovali sve teme, mi smo o svemu već pričali, on je mnogo bolje, i unapred, znao od mene ishod čitave priče. Bilo mu je žao, gledao me je tugaljivim očima punim sažaljenja, nije imao više ništa da mi kaže. Nije imao više ni jednu ideju, komentar ili savet za mene, ostavio sam jednu takvu osobu bez teksta svojim delima. A ja, ja sam nemo zurio kroz prozor, gledajući svu tu prirodu koja je samo prolazila pored mene, uzivao sam u životu, u onom što je od njega ostalo.
I, sokole, kakvi su utisci, šta ti prolazi kroz glavu? Razbio je tišinu u kupeu.
Okrenuo sam se prema njemu, pogledao sam te oči premazane debelim slojem nekakvog bezbojnog laka.

Šta sad da ti kažem? Da volim da živim da se dobro osećam?
Ne znam kaži mi? Kaži mi kako se osećaš?
Osećam se kao čovek koji je izašao s dugogodišnje robije, kao neko ko je sve šanse proćerdao i kao neko ko je sve što je mogao zasrao.
Šta si čoveče zasrao, to je bila tvoja odluka, iza koje si čvrsto stajao tada. Jeste te vodila na robiju, ali te je neka druga vodila u neizvesnost, ko ti garantuje da te taj drugi put ne bi odveo na neko gore mesto? Ko ti garantuje da taj drugi put ne bi prolio više žrtvene krvi, ko ti uopšte garantuje da je život moguć bez ozbiljnog robijanja? Trgni se, dosta je bilo živeti u tamnici okovanoj brigama, evo danas, posle toliko vremena nemaš ni jedan razlog da brineš. Očinski je pokušavao da mi udahne malo života i snage.
Znaš, tada, kada sam doneo tu odluku, kada sam prihvatio da robijam trebao sam da se ubijem. Ispao sam slabić prema sebi, odrekao sam se života koji je bio moj, na koji sam imao pravo, a nisam imao snage da se odreknem do kraja. Bedni izgovori.Ili živiš život onako kako misliš da treba ili se ubiješ , moj sokuole. Jer živeti život za druge, za izhovore, za odgovornost, za strah, je ustvari mnogo teži i duži put od same smrti. Plašimo se smrti, a ona nekad bude pravo rešenje, kad skreneš s puta.
Ne budi strog prema sebi, odgovorio mi je tiho. Skrenuo si s puta, odrobijao si, imaš pravo da se vratiš na put ponovo, imaš pravo na život.
E moj sokole, to možda važi za neke poslovne stvari, to skretanje i vraćanje i ponovni počeci, za sam život to ne važi, imaš pravo da skreneš s puta, da vidiš da si skrenuo i da nešto popraviš, ali kad ne popraviš nego doneseš odluku da nastaviš, onda više nema nazad. Vremeplov još nije izmišljen, i onda moraš da naučiš da živiš sa svojim odlukama, a odluke potopljene u esenciju vremena se rastapaju i razlažu na greške i nedostatak hrabrosti i iskustva, i mulj. A te sve stvari čine život jako teškim, vreme, nedostatak hrabrosti i iskustvo prave taj mulj od života.
Zagrlio me je, imao je šta da mi kaže, kao što je uvek imao, ali uzalud, i on je znao da sad to više nema smisla. Suze su mi krenule, nije me bilo stid od njega, gledao me hiljadu puta kako plačem, prošao je sa mnom sve moje crne faze, ali mi je bilo tesno u kupeu, ustao sam i izašao iz njega. Krenuo sam kroz vagon u potrazi za toeletom i polako, krajičkom pogledom krao dešavanja u drugim kupeima. Voz je bio skoro prazan, u svakom kupeu po jedna ili dve osobe, nekakva jezivo tiha atmosfera, voz nekakve tuge i tmine. Postalo mi je previše teško unutra, otvorio sam prozor i vetar me je udario u lice. Zatvorio sam oči i probao da udahnem, probao sam da se dokopam svežine koja mi već dugo nedostaje… uzalud, samo vetar i buka… otvorio sam oči i video maglu kroz koju se voz velikom brzinom probijao, nisam mogao da vidim ni metar dalje od voza, sivilo i magla su me još više unervozili, počeo sam ubrzano da se krećem tražeći tolet, vrata… izlaz… DOlazim do poslednjeg vagona i onih vrata koja ne vode nikuda… ona se na moj pokret otvaraju… magla beskrajna buka… i taman da izađem napolje…
Tata, tata, tata… Nekakav glas dozivao me je iz celog bunila i ludila u kojem sam se nalazio. Otvorio sam oči…
Buncao si nešto strašno i jaukao… Jesi li dobro? Šta si to sanjao? Svetlo me je pogodilo, i polako sam dolazio sebi. Ne znajući šta da kažem… Uzdahnuo sam…
Gluposti neke, izgovorio sam još uvek dezorjentisan od svega što mi se u glavi dešavalo.
Jesi li dobro?
Jesam, jesam, to je bio samo ružan san naravno da sam dobro…
Jesam li ja dobar tata? Upitao sam znatiželjno, iznenada.
Osmeh od uveta do uveta me je dočekao? Niko nema boljeg tatu, ne bi te menjali ni za hektar gibanice. Menjali bi samo tebe! Da ti budeš malo bolji sebi, nama si uvek bio najbolji sa svim svojim vrlinama i manama, ali koiko si ti sebi bio dobar? I gde je nestao onaj blesavi tata?
Opet onaj debeli sloj bezbojnog laka visokog sjaja u očima…

Da, odgajio sam dobre ljude, nisam ih ništa pitao, nisam ih ni pitao kada je možda trebalo da ih pitam. Nisam se oslonio na to da će me možda i razumet, hteo sam da donosim odluke u ime njihove sreće, hteo sam da živim za njih ne shvatajući da su i onda, mali, već bili dovoljno veliki i dovoljno dobri… najbolji…

U redu je, srce osvesti se!

Posvećeno mom prijatelju, kao siže kafanskih priča koje vodismo onomad… posvećeno svim mojim prijateljima koji imaju u očima debeli sloj bezbojnog laka visokog sjaja!

Prigodna muzička numera NIKADA TI NECU VISE OTKRITI NIJEDNU TAJNU

Slika preuzeta sa www.pinrest.com
Slika preuzeta sa http://www.pinrest.com

O odrastanju, part II…

Nekako da sam ranije znao verovatno bi mi bilo mnogo bolje, zapravo i ne bi, ne bih ja mogao da utičem na svoj karakter tom spoznajom. Da sam možda sebičniji?! Ne znam, ne bih voleo da sam tamo neko koji bi se u svakoj prilici uzdržavao i gledao nekakav svoj interes. Da možda manje primam k` srcu sve?! Tek onda mi ne bi imalo smisla, tek bi onda život bio besmisao. Da sam gluplji?! Pa i ovako su me vesali tamo neki licemeri i sebičnjaci, ne bih voleo da ceo život provedem gluplji od ovoga. Da nikad ne odrastem?! To je možda pravi odgovor, to je možda prava želja, to je možda jedino rešenje. A žurio sam, nije da nisam, žurio sam da odrastem,  i život nije bio nešto popustljiv, dinamika nikad nije nedostajala, letele su godine. Sećam se kako sam sebi govorio da ću 2000. imati 22 godine, to mi je zvučalo tako muževno i odraslo. Hop, hop, preko noći je došla i 2000. i 22. i 27. i 32. tu sam negde provalio da je đavo odneo šalu i da bi možda trebalo da usporim. Prestao sam da se dokazujem da sam odrastao, eto ga, ja odrastao. Odrastanje na žalost nema veze s godinama, nema veze ni sa roditeljima, osim bukvalne poveznice da nisi više dete ukoliko su preminuli. Ja nisam više bio ničije dete, smatrao sam se odraslim, okolina me je smatrala odraslim, pa eto, izgleda da nisam bio.

Deset godina kasnije opet se pitam, jesam li sad zaista zreo, odrastao čovek, vidim li život pravim očima, ili sam tek zagrebao po površini? Ma plaši me i pomisao na to, i ovo dokle sam sad došao u odrastanju nije za mene, bolje da nisam nikad saznao, bolje da sam ostao tamo neki dječarac. Bolje da sam život i ljude gledao kroz te roze naočare koje sam imao do juče. Ova igra za odrasle, ni malo nije zanimljva. Strašno je ružna, prosta i za neke druge ljude. Neću da se igram!

Dok sam bio mlad… Ne zvuči dobro, nisam star… Dok sam bio mali… ni ovo ne zvuči dobro… Dok sam bio naivan… Eh da tako je već bolje… Mada pola ljudi koji me poznaje reći će, baš si mi ti mnogo naivan, ali zapravo je tako … dok sam bio naivan mislio sam da je svet satkan drugačije. Dobro i zlo, sreća i nesreća, tuga i radost, crno i belo, ma sve sam ja to znao, nisam živeo u nekakvom snu ili balonu, živeo sam ovaj pravi, pravcati život, ali negde u dubini moje duše verovao sam da je to sve spoljni svet. Da negde “unutra”, postoje pravi razlozi da ipak vredi sva zajebancija. Isprva mi je “unutra” bilo vrlo širok pojam, opasan porodicom, ramenima prijatelja, dobrih ljudi i nekakvih pozitivnih primera na koje sam nailazio, i koji su mi davali snage da ne shvatim jednu prostu stvar… tako je to kad si…mlad, mali, naivan… Vremenom, odrasteš… kad tad… Život postavi stvari tako da ipak odrateš. Natera te na onaj najteži način da porekneš, prekroji ti sve plabnove i izvedete na neki neočekivani put. Natera te da se lako razuveriš u sve što si do juče mislio da znaš. Počinješ malo više da razmišljaš pre nego što nešto izjaviš, plašiš se da kažeš „ja to ne bih nikada“. Plašiš se da staneš čvrsto iza bilo čega, ne smeš da progovoriš, čuće te . Poput moje babe koja nas je i devedesetih ućutkivala da ne čuje “neko”, i ti se okrećeš iza sebe kad pomisliš nešto, kad poželiš, da te život ne čuje jer će ti pokazati suprotno. Da, to je odrastanje. Život je institucija za razbijanje stavova, doduše na vratima te institucije piše ustanova za razbijanje zabluda. Od te ustanove retki su se izvukli, liči malo na vojni odsek. Ja mu dodjem kao neki tamo student koji je odlagao sve moguće rokove, ali eto došla maca na vratanca, za tebe artiljerija momak. Odrastao sam, napokon. Verujem u mnogo manje stvari, plašim se mnogo više stvari, skinuli mi roze naočare… I da, shvatio sam da je “unutra” mnogo manje. Prorede se ramena… iz raznih razloga, to “unutra” postane jedna mala kartonska kutija. Kutija cipela popunjena slikama. Gledaš slike i sećaš se trenutaka, preplavljuju te osećanja na koja si zaboravio. Vidiš neka bezbrižnija lica, neke lepše osmehe. Seta se prelomi dušom. Kako je samo bilo jednostavno, družiti se, radovati se, voleti, verovati… Šta se desilo, zašto je moralo da bude tako.

Saznao sam zašto, ali mi je žao, bolje bi mi bilo da na neka pitanja nikad nisam našao odgovore, da nikad nisam razumeo neke ljude i njihove postupke, verovatno bi ostao večno mlad. Svega je uvek bilo i sve je ovo oduvek postojalo. Verujem da je odnos snaga bio malo drugačiji. Sjebala je evolucija i mnogo lepših stvari od pojedinih čovekovih zabluda, sjebao je čovek mnogo lepših stvari od snova jednog dečaka. Ne, nisam depresivan, nisam ni uplašen velikim filozofskim pitanjima, nije me strah starosti, samo ne mogu da verujem da je sve ovako kako jeste. Razočaran sam, verovatno bi mi bilo lakše da nisam bio toliko kategoričan oko nekih stvari, verovatno bi mi bilo lakše da se nisam drao iz sveg glasa, sve su čuli, jebem ti ustanovu, šta su mi uradili. Nije mi teško pala artiljerija i celo drndanje, već činjenica da su me naterali da topom pucam u srce. Kažem vam, tiše samo, nateraće vas na baš ono što NIKAD ne bi uradili…

Prigodna muzička numera…  OVDE

Slika preuzeta sa https://wallpapersite.com
Slika preuzeta sa https://wallpapersite.com

O Rajićevoj ulici…

U betonu korone nemam nešto mnogo inspiracije. Zapravo imam je, ali vuče na pisanje o Željku Mitroviću, situaciji, politici, teorijama zavere, proređenju ljudske vrste, zvezdanom vozu, a to su sve teme ne koje ste mogli dosta da pročitate, a i nisu moj fazon. Do sad sam uvek pisao nadahnut dešavanjima oko sebe, sad ih ima malo, i dosta su tmurna, a opet voleo bih da se ispraznim. Pa sam rešio eto da vam pišem o jednom periodu svog života na moj način naravno.

Pa da počnemo… nekada davno, davno… pred kraj prošlog veka… u doba ozbiljnih haosa u nekoj, sada već, nepostojećoj zemlji… Državi, razvaljenoj bratoubilačkim ratom, inflacijom, devalvacijom morala, devastacijom kulture, elegancije, stila, ipak se živelo. Kako, tako. Vladala je okrutna nemaština, ali kako sam ja tek bio nabujalih brčića, nisam mogao ni mnogo da se žalim. Nisam bio naviknut na imetak. Nisam ništa ekstremno izgubio da bih mogao da se žalim. Živelo se normalno, za moje poimanje i tadašnje vreme, normalno. Deca, tinejdžeri su tada ponajmanje osećali propadanje čitavog sistema. Mi beogradčići dovoljno mladi da nas vojska zaobiđe, ma nama su sve to bile neke kretenske priče. Mi smo imali neki mikro svet za sebe. Mi smo bili „neprskani“, gajeni u nekom stakleniku zaštićeni od surovih informacija i dešavanja. Ono što smo mogli da čujemo od „matorih“ to nam je bilo smaranje, i nismo se udubljivali u to. Nama su informacije dolazile najčešće sa radija iz nekakvi noćnih kontakt programa, iz hita 202 i takvih emisija, koje su nam formirale muzički ukus, koji je generalno odlučivao ko si ti i na kojoj si strani. Ne, ne nije bio nikakve druge borbe, delili smo se isključivo na „dizelaše, šabane“ i „padavičare, narkomane.“ To je bila jedina borba za nas mlađane beogračiće.

Našu borbu najbolje ju je oslikavala Rajićeva ulica i dva kluba u njoj, jedan preko puta drugog. Zvezda sa jedne strane, puna sjaja, svetla , glamura, namontiranih riba, bezvratih tipova i Akademija sa druge strane, mračna rupa u podrumskim prostorijama Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Nismo im zavideli na njhovom načinu života, gadili su nam se podjednako kao i mi njima. Za njih smo mi bili raspali, ruglo i šljam grada, i oni za nas, seljana, ruglo, šljam. Retko kad smo dolazili u konflikt, što zbog toga što su oni bili zaista naoružani, što zbog toga da smo više bili u fazonu da se zezamo nego da se mlatimo s budalama koje su živele da nekog mlate. To je bila nekako mitska borba, koja se možda nigde nije desila sem u našim glavama, ali smo se borili. Borili smo se  da pokažemo da smo mi uzvišenija bića noći od njih. Borili smo se za  činjenicu da je on morao da kupi i auto, i separe i odelo da bi bio u stanju da nešto privede, a da smo ipak mi bili pravi heroji, goloruki smo išli direkno prsa u prsa sa „neprijateljem“. Bez banke, bez auta, tek na neku dobru žvaku i eventualno na oči koje se smeju.

I da, šacnuo sam ja i koju njihovu žensku dok smo se hladili napolju na vazduhu, i da, bilo je devojaka, baš dobrih, zgodnih, lepih. Padala je čak i razmena pogleda, po koji osmeh, ali nas je ubijala spoznaja da bi na silu morali da je ubacimo u noćni bus da bi je doveli kući. Od toga nije bilo ništa, bili smo podeljeni na vampire i vukodlake i sorte nisu mogle da se mešaju, da budem precizan retko kad su se mešale. Kolale su priče da su „ovi stariji“ mangupi sa Akademije, koji su bili iz vremena Juge kada se putovalo u Trst po farmerke i na kafu na Ponte Roso, kratili ženske iz Zvezde, ali da je to bilo pre našeg vremena, Mi smo ona sjebana deca iz vremena kada je Pop kultura zamenjena Turbo folkom. Mi smo ona sjebana generacija kada je sve puklo, mi smo oni koji ništa sem sranja nisu doživeli. I možda bi i nešto od nas bilo, da se sve ovo desilo pre 50 ili 100 godina, kada nismo znali da je moglo mnogo bolje. Možda bi onda mogli da budemo nekom dobri… sebi, porodici, prijateljima, firmi, državi, devojkama iz Zvezde, ali jebi ga, nismo, nismo nikom dobri, prve su to provalile devojke iz Zvezde. Voleo bih da je bilo drugačije, voleo bih da smo mogli da skratimo žensku iz Zvezde!

Prigodna muzčka numera, moj bruda, zbog kojeg sam postao biće noći sa prave strane Rajićeve ulice … https://www.youtube.com/watch?v=QcyIPsVoBYI

EKHUPa8WwAEnESb

O izolaciji..

Evo me, direkno iz jezivog stanja zvanog izolacija. Zajebancija traje već neko vreme, a sad nas još čeka i 60 sati u kontinuitetu. Da, da, nema ništa gore, zabarakadirani smo u kuće sa svojim rođenima. Užas neviđeni! Nema jurnjave, nema žurbe, nema veoma bitnih kafa sa veoma bitnim ljudima, koji su toliko bitni, da eto jebi ga ne javljaju se. Nema karijere, nema aviona i kamiona. Nema vreve jednoga grada, sve je zamrlo i zavuklo se u kuću, upravo onde odakle je sve počelo. Nemaš bre kome da glumiš ludilo, jeziva stvar. Sada tako izolovani, smišljamo načine kako da utrošimo vreme, šta sa našim tako jednostavnim životima da radimo. Mozak je prvih dana brektao od vesti, video klipova, od važnih saveta od „struke“, pa do nadrilekara, svi su se ređali na ovo malo sive moždane mase, dok ih nisam odjebao sve. I struku, i nadrilekare, i smešne video klipove, i pranje ruku. Da, da, moje ludilo konačno izlazi na videlo.

Naime, ja sam ovo već sve doživeo, i nisam Ljubiša Trgovčević, i nisam prorok! Izolaciju sam preležao još 2016. godine kad sam otišao u Amsterdam, da, da da, još tad sam poludeo, preobratio se, povampirio se… Dobro, da smirim doživljaj,  još tad sam prošao ono što većina ljudi danas prolazi zarobljena u četri zida. Sva radost i dinamika života, zastane, osuši se, ispuca spolja, ali ako vam je za utehu, ko uspe da oljušti svo to sranje, bude bolje. Pojavi se neko novo lice, neko novo izdanje. Problem sa izolacijom je taj što čovek ima vremena da analizira šta mu sve nedostaje. Poželi se čovek nekih tako jednostavnih stvari, nekih dana iz mladosti kada je sve bilo vrlo jednostavno. Poželiš se babinog češkanja, maminog obraza, komišijnog „ujnu ti poljubim“.  Poželiš se ćevapa upalog kroz rešetku na pepeo. Poželiš se te ekipe koja je bila srećna negde u šumi sa plastičnom bocom piva od dva i po litra. Poželiš se nekih ljudi koji su kroz tvoj život prošli, a opet uspeli da ti pruže veliku količinu radosti. Poželiš se da bez kinte u džepu odeš u grad sa Jagodom, i da od natpisa Kanda Kodža i Nebojša misliš da su tri benda u KSTu. Poželiš se Akademije i da tamo sretneš Saleta Frku koji ti kupi EJJJ CELU flašu tekile. Poželiš se da spavaš pijan na Akademiji pored flipera. Poželiš se noćnog busa i ekipe koja je bila redovna četvrtak, petak i subotu. Poželiš se Stoleta Piksija. Poželiš se osećaja da se mimoiđeš sa izrazito lepim očima, i da ti u grudima preskoči, a da ne pomisliš da je infarkt. Poželiš se kampovanja sa ekipom, i tuširanja ledenom bunarskom vodom. Poželiš se dušeka koji ispušta, samo da bi čuo Ekija koji bi ti otpevao „budim se često po noći“ dok ti alkoholnim dahom naduvavaš dušek kako bi se uhvatio još koji sat pre nego da sunce na Jadranu zapeče šator, i pre nego što mušice postanu najveći problem u tvom mamurnom životu. Poželiš se drugarice koja ti plati prising za rođendan, i tete koja ti obrvu izbuši pištoljem za bušenje ušiju. Poželiš da ponovo obiješ tatin auto kako bi pijan spavao u njemu jer nemaš herca da takav uđeš u kuću. Poželiš se „Urban Lucky Strike“. Poželiš se debelog micubišija. Poželiš se da na moru upoznaš kul ekipu. Poželiš se da ti se more toliko smuči da u njega ulaziš samo da bi vratio pivo. Poželiš se valjanja sapuna sa brudom. Poželiš…. Poželiš ponovo sve te sitne stvari… poželiš da ponovo budeš srećan. Eto ni jednom za ove četri godine se nisam poželeo mog prelepog belog džipa koga sam iz milošte zvao bebo. Nije mi palo na pamet ni jedno Zilerijevo odelo koje se od nošenja izlizalo između nogu, nisam ni pomislio na biftek sa zlatom koji smo onomad jeli u Sakuri. Da, sada mi je nebitna ona pozicija u onoj firmi, i ne sećam se svih hotela u kojima sam bio.

 Da, da, eto to radi izolacija. Prevrće mozak naopačke, stavlja stotine znakova pitanja na sve one bezobzrne i materijalne želje. Meni moja izolaija nije bila loša, shvatio sam mnoge stvari, shvatio sam vrednosti mnogih stvari, shvatio sam vrednost vremena. Možda vam je sada teško, ali iskoristite ovih narednih 60 sati da shvatite … šta je vaša sreća. Imate još vremena da promenite mnogo stvari, imamo svi još vremena da živimo bolje. Svi osim onih koji su svoje duše ispustili i za koje je vreme stalo. Ne plašite se! Ne plašite se da je prošlo! Prolazi samo ako čeznemo za nečim nedostižnim, dok prolazi. Nisam lajfkouč, ne tupim i ja se borim sam sa sobom svaki dan, i ja brinem, i ja se plašim  i ja imam mnogo nedostižnih želja. Nisam skorman, ko god me poznaje, zna da sam najgrlatiji, i najtvrdoglaviji, ali eto nemam više nekih glupih želja. Želim da svi opet budemo normalni, želim hiljadu stvari, želim da budem srećan. Želim da opet odem na more sa Aćimom i da pizdim dok ga svi čekamo u kolima dok on pravi sendviče samo za sebe, poželim da je živ, da ga nije odnela korona i da ćemo se videti sledećeg devetog januara u Lazarevcu.

viber_image_2020-04-06_20-10-13

 

 

O bombardovanju

Ovaj tekst sam napisao pre tačno tri godine. Red je da ga i ovde objavim, da vidite rane radove 🙂

Evo da i ja dam skroman doprinos ovom danаšnjem datumu, jubileju, godišnjici. Da bi shvatili gde sam ja bio pre 18 godina moram da vam napravim mali uvod u priču.
Tada devedesetih, za razliku od svih mojih prijatelja koji su bili apsoluto obojeni nacionalizmom, ja sam više bio raspoložen da popijem neko pivo, slušam neku muziku i šapnem nekoj curici nešto lepo na uvce. Bratoubilački ratovi su se završili, tama nije prošla. Nekako videlo se da tu ima još stvari koje će doći, i došle su. Prvo je došao poziv za vojsku.
Već 16tog Marta zadužio sam plavu uniformu i kao i svi novopridošli vojnici, imao taj osećaj kao da sam pao s kruške. Istog dana srećem mog druga iz srednje škole Dušana koji se krsti i kaže mi da nisam normalan da sam odabrao najgori momenat da dođem. I tako je bilo, najgori momenat došao je na današnji dan pre 18 godina(sada već 21. godina), oko 19:30 uveče ležali smo na livadi odmarali se od kopanja rovova kada je pala prva. E pa to je strah, to je očaj, gledao sam scenu eksplozije na 50 – 100 metara od mene, bljesak, pečurka, ali zvuka nije bilo, stigao je kasnije, par sekundi kasnije stiglo je grrrrrrrrrrrrrrrrrr, zemlja se zatresla, zviždalo je svuda okolo.
Pogođena je radarska zgrada, Dule je bio tamo na straži! Srećom preživeo je, izljubili smo se par dana nakon , bio je odran po licu i malo gluv, ali živ. Taj dan poginuo je starešina kojem sam zaboravio ime, slava mu.
A mi, mi smo i dalje kopali rovove, molili se svako svom Bogu ćutke, budili jedan drugog da otvorimo usta da nas detonacije ne zagluše. Duše smo spojili svi u jednu, družili se i bratimili bez obzira na veru, naciju i običaje.
Želim vam svima da RAT nikada ne uzmete u usta, osim ako niste žensko i ne izgovarate moje ime! Želim vam da odjebete sve te političare koji su nas u sve te ratove uvukli! Želim da sam te noći vodio ljubav sa nekom Somborkom, a ne rat, sad bi sinu spremao punoletstvo kakve sam sreće.
Mom bratu Duletu Spasiću srećan drugi rođendan! Zaboravljenom starešini večni mir, a njegovoj porodici sreću u egzistenciji i tmurnim vremenima! Klasićima MIR!!! Živeli!

Tekst je posvećen svima onima koji su propatili u ovoj nemiloj situaciji, a najviše poginulom Zastavniku  Radovanu Mediću koji je nesebično žrtvovao sebe da spasi mladu vojsku, makar one koje su tada trebali da budu u radarskoj zgradi… Junače, ko zna koliko dece imaš! I građanima Prigrevice kod Sombora, koji su nas ugostili i gostili za vreme trajanja čitavog haosa.

Prigodna muzička numera, koju sam i tada zalepio uz ovu pesmu Peace of my heart

slika preuzeta sa https://www.flickr.com/photos/23029190@N02/
slika preuzeta sa https://www.flickr.com/photos/23029190@N02/

O gurabijama…

Bilo je to pre skoro dvadeset jednu godinu… ovih dana će godišnjica svega, i našeg prijateljstva, i mog odlaska u vojsku i tog bombardovanja. Čuli smo se neki dan pošto mu je bio rođendan, pa eto i inspiracije

Počelo je tako što smo se sreli u spavaonici tog prvog dana po dolasku u kasarnu. Vižljav, mršav, kovrdžave kose. Uplašen i zbunjen skoro kao i ja, imao je više hrabrosti od mene da započne razgovor i prospe neku svoju, pazarsku foru, na tom meni tada čudnom pazarskom dijalektu .  Opuštao je i sebe, i sve nas iz spavaone. Uz njegove fazone smejali smo se i svaki dan postajali sve bliži. Za njega su svi bili „srce moje“ nije imao druge podele, možda još jedino da li voliš Zvezdu ili ne. Ja, pa meni čak ni to za Zvezdu nije bilo bitno.

Nije tu bilo mnogo dana u toj istoj spavaoni, svega šest, kada smo koliko, toliko, udobne vojničke krevete zamenili rovovima.  Tek ta muka nas je zbližila maksimalno, bili smo kao braća.

Počele su te besane noći, kada smo umesto zvezda brojali sekunde i detonacije, sirene i huktanja, i budili jedan drugog kako nas eksplozija ne bi zaglušila. Počeli smo da kopamo rovove za dvojicu, kako bi ipak malo razbili mrak, podelili strah i kako se ipak u tim trencuima ne bi osetili sami. Naš rov je bio ogroman, ja sam visok 193cm, a on je višlji od mene. Bili su to rovovi u koje je mogao omanji top da stane. Ništa nam nije bilo teško. Brbljali smo nezaustavljivo. Ja taj njegov Novi Pazar nisam nikad posetio pre toga, ali toliko je lepo pričao o njemu da sam bio u mislima mnogo puta. Jedva sam čekao da preživim, da sve to doživim, da popijem kafu tamo, da upoznam njegovu majku, njegovu braću i sve što je bilo njemu blisko. Osećao sam tu njegovu čaršiju kao svoju. Ma osećao sam ukus te kafe koja  se kuvala na poseban način… Kafa i gurabije, to sam želeo po svaku cenu. Kafu sam pio mnogo puta do tad, ali ne…. ne “srce moje” nije to ista kafa, i ne kuva se na isti način. Staviš malo kafe u praznu džezvu na šporet, pa iz lonca u kojem je vrela vode preliješ preko, pa onda čekaš da provri, i kada se nekakvo oko na vrhu pojavi onda je dobra, prava, pazarska… Uh kakva li je to kafa? Šećer se ne stavlja unutra no se stavi pored, ma sve sam znao, teorija čista desetka, za praksu smo trebali malo da sačekamo, da prođe to đavolje vreme.

Gurabije, sa njima sam se susreo prvi put baš u njegovoj priči… I iako bih sve dao za jedan tuš i čistu garderobu, čini mi se da bi i taj tuš menjao za jedan komad tih gurabija koje pravi njegova majka. Kakve crne torte, šampite, krempite… Parče tih predivnih gurabija mi dajte. Kakva je to samo sila od čoveka. Pazarski šmek, divan smisao za humor i britak um, bukvalno nas je nosio svojim šalama u još jedan dan. Ja sam bio taj privilegovan da delim i rov s njim, zapravo ne samo privilegovan nego i duplo zaštićen! “Srce moje”, ti se moli svom Bogu, ja ću svom, dovoljno je da jedan pomogne.

Preživeli smo obojica, koji je Bog pomogao ne znam, ostaje na nama obojici da zahvalimo svako svojem ili čak obojici. Videli smo se u Pazaru i u Beogradu, kao da je bilo planski. Jednom tamo, jednom vamo. Vreme i neke druge stvari oterale su miris kafe, zvezdu i dnevni kontakt između nas. Bliskost niko neće moći nikada. Ostalo nam je samo da učimo našu decu, kojih bogu hvala ima, da je najvažnije biti čovek i da se nadamo da će za mrvu biti još bolji ljudi od nas.

 A gurabije, gurabije sam još onomad probao kada mu ih je majka poslala u paketu, da mi nije bilo njega verovatno bi rekao da je to jedan običan biskvit, a ovako, to je jedna od boljih stvari koje sam u životu probao.

 

novi_pazar_bridges-720x540

Do kraja sveta…

Novonastalim vestima, Korona virsom, Kobijem, svakodnevnicom, životom… dosla je i inspiracija za moj tekst. Ne mislim da podižem svest, da plašim, i nemam neki skriveni cilj kao što verovatno mnogi drugi imaju. Sedim u svom stanu, uživam u vikendu, odmaram se od Bebekovog koncerta i sinoćne žurke kod Đanluke. Sam sam i vrtim skorije naslove novina koje sam, hteo to ili ne, dobio na tacni iako ne pratim vesti.

O Kobiju ne znam mnogo, kako nisam ljubitelj ni jednog sporta, ne znam detalje, znao sam ostvarenja. Znam dobro ko je. Znam isto tako iskustveno da je neko toliko dobar morao ozbiljno da se odriče i da se bori za sebe, i eto taman kada je trebao da uživa, kada je imao baš sve gotovo je. Priču bi sveo na to da je moj vršnjak, mlađi od mene svega jedan mesec i jednu nedelju. Opet, neuporediv sa mnom, mnogo ostvareniji od mene. Jedan u nekoiko milijardi savremenika koji je rođen talentovan i koji je uspeo da svoj talenat otkrije i razvije do maksimuma. Prebogat, preuspešan, čovek koji je verovatno ostvario svaki dečački san. Nema ga više, njegovo vreme se završilo, njegov život se završio, ostala je zaostavština, maestralni potezi, izjave , fotografije , porodica i prijatelji, san je završen. Život je… nepredvidiv.

Sa druge strane, mnogo manje poznati ljudi dele medijsku pažnju sa njim, svih onih 14000 zaraženih i preko 300 mrtvih, popunjavaju crne hronike. Niko ni ne zna njihove živote, sudbine i snove, koji se gase ili su se ugasili. Svi sa strahom očekujemo da je to prenapumpana priča u medijima i je to još jedan od virusa kojima su nam ulili još jednu etapu straha u našim svakako preplašenim mislima, životima, snovima. Umesto da sanjamo, mokre snove, plaže, mape sa blagom, nove poslove, nove avanture, sanjamo da nismo Kobe i da nismo zaraženi Koronom… I tako taj naš san, nije košmar, kada se u snu pogledamo u ogledalo, vidimo svoje lice, a ne lice nekog mučenika u Kini ili negde već kako ispušta dušu u bolničkoj postelji okružen ljudima običenim u vanzemaljska odela. Nije ni da nije košmar, kada tako moramo da se tešimo. Nas već jede neki virus, virus sudnjeg dana. Samo čekamo kada će neko rajsferšlus da nam prevuče preko glave.

Pokušavamo da kontrolišemo život, da preventivno delujemo na nepredvidive stvari i stvari van naše kontrole. Sve svoje odluke, misli i snove baziramo na informacijama koje nas obično plaše. Obično prvo eliminišemo izbore negativnim činjenicama. Mogao bih da razumem da su bazirane iz ličnog iskustva, da nakon saobraćajne nesreće kupimo auto sa što više airbegova. Ne, mi kupimo auto koji ima 6 air begova, jer je sigurniji, jer ce nas spasiti iz situacije u kojoj nikad nismo bili. Prevencija. Ponosno se sepureći pred komšilukom glancamo taj produkt našeg rada i odricanja. Bankari i prodavci trljaju ruke, a mi trljamo mozak kako je to vrlo pozdan auto i u slučaju nesreće spasiće nam život. Ne shvatamo da Kobiju i onima nastradalim u Kini ni jedan airbag nije mogao da pomogne. Da je život nepredvidiv. Da se niko od života nije spasio air begovima. Mažemo sve snove dramom i strahom ne shvatajući da prevencijom preventvno delujemo na život. Onda u nekakvoj sobici trljamo telefone tražeći nekog ko se ne plaši da živi ne bi li mu se malo divili. Tražmo nekog ko će nam sa par floskula ulepšati dan. Tražimo život, na internetu, u sigurnoj zoni svog doma i svoje fotelje. I onda… onda će se Korona toliko proširiti da će doći i po nas u tu fotelju, ili će jedan dan pasti luster, ili će nas zateći tramvaj u Bulevaru Revolucije, na mestu gde šine ne postoje… Ili će život jednostavno proći, ne prožvljen u stvarnosti, proživljen u glavi i u hiljadama negativnih scenarija od kojih se zapravo ni jedan nije desio… Desilo se to.. da smo profurali silno vreme na … na sebe, i to u najgorem mogućem smislu.

I šta ćete Kobiju reći kad odete gore? Na šta ste protraćili divno nedeljno popodne?

Da me danas pokosi Korona mogao da mu kažem da sam ceo dan bio depresivan i umoran, iako sam možda mogao da odem i uradim nešto pre kraja, nisam, propustio sam još jedan dan. Mogao sam da budem dobar, mogao sam da ulepšam dan nekome, mogao sam čak i da upišem časove tanga! Hej Kobi, nervira me Amsterdam i ovo odvratno vreme i činjenica da mi deca rastu bez mene i da sam usamljen. Dragi moj Kobi da sam bio pametniji svašta bi promenio, posao, državu, prijatelje, sebe možda ponajviše, ali eto Korona mi je jako dobro opravdanje da nisam stigao.

Prigodna muzička numera… a ko bolje nego Pearl Jam

slika preuzeta sa bimago.nl
slika preuzeta sa bimago.nl

O herojima i heroinama…

Jutros neki šugav dan, sav sam bezvoljan, umoran, dovukao svoje dupe do kancelarije. Zahvaljujuci izboru youtube-a dolazi na red Dejvid Bouvi i počinju njegovi Heroji… I kao posle raspusta, pred učiteljicom, nastavnicom, profesorkom javlja mi se tema za literarni sastav. Da, mogao bih da vam pišem o herojima ulice, kraja, herojima devedesetih, herojima bombardovanja, herojima u korporativnom svetu, diskretim herojima koje uhvatim krajičkom oka u svakodnevnom životu… Svi su oni tema za po jedan tekst, ali preskočiću ih ovaj put, neka svo oni ostanu za neku drugu priliku.

Ovo je priča o roditeljstvu, jer za takvu ulogu, ako se radi kako treba, pa svako mora prvo biti heroj. Ovo je priča o heroini zbog koje sam to što jesam…

Moje poimanje roditeljstva, planovi i definicije, nisu bili vidljivi u mojoj glavi pa sve do samog razvoja situacije, prve trudnoće. Mislim da je to muškarcima zajedničko, makar većini. Sve što sam isplanirao, palo je u vodu spletom oklnosti koje su se desile. Ostao je samo jedan zadatak ispred mene: “ono što sam dobio dobro, potrudiću se da dam svom detetu još bolje. Ono što mi je nedostajalo, iako nisam dobio, potrudiću se da dam”. Tako je i bilo! Za ono što nisam dobio, a nedostajalo mi je, prenaglašavao sam. Ljubio sam svoju decu, kupao ih u komplimentima, trudio se da im usadim mantru da imaju na koga da se oslone. Trudim se da budem pravičan, da provedem što više vremena sa njima pričajući, i makoliko bilo beznadežno verujem da ipak nešto upijaju. Trudim se da im budem ponos i dika, da me se ne stide. Trudm se da im otvorim oči i uši da nađu sebe. Trudim se… i dalje, i danas! I taj deo, to je bilo lako.

Deo price koji pretstavlja vrlo težak zadatak je zapravo onaj da ono što sam dobio učinim još boljim! Svakim danom, mesecom, godinom shvatam sve više koliko je to težak i ponekad nedostižan zadatak. Iščuđavam se neprestano, odakle joj, pameti, mudrosti pedagogije i psihologije. Gde je uspela to sve da nauči, bez knjiga, psihologa, googla? Čudim se nakon svake etape sa mojom decom, kako je ona to znala bolje od mene, a ja sam taj koji je obišao pola sveta, obrazovan, načitan… a ona, ona je jedna jednostavna žena zakovana za kuću?! Opet, ja imam čak i lakši zadatak, moja deca i deca moje sestre su med i mleko u odnosu na nas. Ja sam zdrav, ona nije bila. I mogao bih sad da navodim primere, i primere njenih načina koje na dnevnoj bazi uviđam kao roditelj, ima ih stotine, tako pažljivo biranih načina i taktika, da mislim da je konzilijum ljudi to morao da planira a ne ona, jedna, sama.

Trudim se, dajem sve od sebe, i sve češće gledam kroz njene oči I pitam sebe šta bi ona sad, šta bi mi sad ona rekla, kako bi me utešila, šta bi mi rekla da me osnaži? I zamislim je tako… jedino što mi je realno je da mi nežno priča da se ne sekiram, da veruje u mene i da zna da ja to mogu.

Odakle ti snaga … ti… neustrašiva ženo?

Često sam znao da kažem da sam od oca snage i majke srne, zapravo je drugačije, ja sam od upašenog i upornog oca, i neustrašive majke. I jasno mi je kako smo ispali dobri. Bili smo voljeni sa bezrezervnom verom u nas! Ona je verovala u nemoguće stvari, i sve se obistinilo, a ako je ona mogla, mogu svi!

Mojoj dragoj majci, Pavlini

29.01.1951 – 31.05.2009.

muzika … koja odgovara tekstu je Florence + The Machine – You got the love

217 mart 05.

Tekst bez imena

Koliko puta ste u besu ljudi iz neposredne okoline čuli razne kritike na svoj račun? Na račun vašeg karaktera? U redu, i ne mora da bude bes, postoje razni načini i razne situacije gde bi neko mogao da vam uputi kritiku na račun vašeg karaktera, a da ne bude besan. Nakon što je čujete, pa makar bila i iz najbolje namere izazove deo revolta, besa ili makar osećaj nelagodnosti. Ego na jednoj ili na drugoj strani retko kada daje priliku da se kritika, bilo da je dobronamerna ili ona u afektu prihvati. Kako sad znaju da kažu, razvojni put, zna da bude nezgodan.

Tako na tom putu, na početku, verovatno kažu da ste razmaženi,  pa da ste nezreli, pa da ste nedosledni… Možda ste uspeli da čujete i da ste sebični, prepotentni i egocentrični…  to bi značilo da ste verovatno uspeli u karijeri, ako bi se ti komentari odnosili na profesionalni deo… ili bi došli do onih kritika koje vode u potpuno drugu stranu, da ste nesposobni, neuračunjivi, agresivni… Ima i onih komentara koji jasno svima stave do znanja da ste skrenuli s puta, to se posebno odnosi na komentar da ste najgori za sebe, a dobri za druge.

Ja sam vrlo često znao po kometarima drugih da vidim gde sam, obično su mi služili da se uspravim ili vratim na put, često su mi ulivali snagu kad je više nije bilo. Da se razumemo, velika je sreća ako uopšte imate nekog ko želi da vam u lice tako nešto kaže, pa makar i u besu. Kritiku od koje taj neko osim blagog češkanja ega nema ništa.

Obično na prvi kometar nisam nikad reagovao, ali su mi već drugi treći bili indicija da me spoljni svet zaista tako percepira. Pa sam se onda besomučno trudio da tu percepciju ukoliko mislim da je pogrešna ispravim. U poslednje vreme, to valjda ide s godinama, sve manje marim kako me drugi vide. Sve manje želim da budem taj neko o kome sam sanjao, taj neko u kojeg sam uložio hiljade sati napornog rada. Sve mi je manje i manje bitno šta će drugi reći pa makar i oni bliski. Trudim se da nadjem mir, a mir je za osobe mog karaktera deficitarna roba uvek, jer borba i rat uvek traje, i nikad ne jenjava. Neprijateji se menjaju, nekad je posao, nekad je privatan život, nekad je visoko podignuta lestvica, nekad je žeđ, nekad je glad, nekad je samoća, nekad, nekad…. Sam samo ja naspram sebe na sred  takmičenja u šamaranju. Ovo poslednje je nekako sve češće s godinama. Često znam da pričam o miru, o poljanama, i kozama, o Lastovu … to je valjda ono što stomak kaže, zapravo vrišti… Glava, ah glava, pa ona nikog ne sluša, ona je navikla da bije i kroz najtvrđe zidove… A srce, srce kao da nije spremno, nije naviklo, ili ne zna da mu bude lepo i da uživa u lepim danima, osobama i trenucima koji su svuda oko mene i kojih sam i gladan i žedan.

Sada bi neko samo mogao da mi kaže da ja nisam spreman da mi bude lepo, ili da mi kaže da ja ne znam da živim bez problema, ili da mi kaže da ja lakše živim u problemima nego u lepim trenucima…

Šta li bi mu ja rekao… koliko li bi samo bio ljut na njega… da li bi me uopšte povredilo?

Šta ako kažu dve tri osobe?

Šta ako sam stvarno takav?

Slika preuzeta sa Amazon.com
Prigodna muzicka numera

 

O zaboravnosti…

Pre nekoliko godina, došao sam kod prijatelja na kafu, sedeli smo I pričali I šalili se kao što smo obično i radili, on, njegov otac i ja. Vratio se u stari karaj da brine o ocu a ja sam koristio svaku priliku da ih vidim. Priča je uvek bila bezbrižna, puna šale I pozitivnog raspoloženja. Njegov otac, stari dasa, znao je iz prikrajka da dodatno začini diskusiju nekim svojim komentarom I šeretskim osmehom sećajući se vremena u kojima je on imao duha I energije kao mi tada. U jednom trenutku prijatelj je prekinuo naš razgovor i prozborio ocu kako bi trebao da izađe malo na terasu da prošeta dok je još lepo vreme. Vremešni starac ga posluša, navuče vuneni prsluk na sebe I ode na terasu da se rekreira šetajući s kraja na kraj. Prijatelj i ja iskoristili smo priliku da popričamo malo o temam koje su bile naše, ili su makar bile samo za nas. Nakon nekoliko trenutaka vratio se starac u sobu, u svojoj kući I bledim glasom upitao svog sina: “Bale (batice, brate), gde ti je ovde toilet?”

Hteo sam da se zasmejem glasno, mislio sam da je neka od naših šala koje smo nemilice trošili sva trojica. Prijatelj mu je objasnio, a ja sam ostao zbunjen i ozbiljan. Kako je vreme prolazilo shvatao sam težinu I podmuklost jedne takve bolest. Bilo mi je teško da shvatim da možeš da budeš živ a da ti neko oduzme tvoj život, jer život su sećanja.

Sad me je jedna situacija navela da prosto poželim da pobrišem delove sećanja i pamćenje. Dobro ne bih baš voleo da to Alchajmer uradi za mene, ali sam poželeo da mogu da strpam u one moje crne džakove neka sećanja. Strpao sam ih dosta, zapakovao i složio na dno svog mozga, preko njih sam stavio sve što sam mogao da slučajno ne izrone. Ima I onih koja su se nepravedno našla tu, ko zna zbog čega, neki psiholog bi možda I mogao da rastumači zašto, a ja, ja više nemam volje da kopam po tom podrumu, ni za dobra, ni za loša sećanja. Najradije bih ostavio sve i zaključao ta vrata da se nikad ne vratim.

Zaboravan sam strahovito… Zaboravljam sve… I dobro i lose, i poljupce I šamare, i pomoć i nepravdu. Preinačim sve sam u svojoj glavi o čas posla. Kao da imam neki šminkerski studio koji od zombija prave lepe leševe, a divnim trenucima samo stave kreon da im podeblja oči. Bojim se da je sve više zombija, pa ove tete ne stignu da ih našminkaju, a ja plašljiv onako ružne ne stignem da ih sahranim u neki crni džak, pa oni bazaju mojom glavom. Ne čekaju red mirno, nego em što se svađaju i prave haos, nego se i razmnožavaju i grabe sve oko sebe da ponesu sa sobom dole u podrum. Okrećem glavu, molim se da će neko to da sredi za mene, da će se jednog dana udostojiti da nestanu, ne gledam šta skupljaju i nose i odnose. U njihovim rukama vrlo često nalaze se stvari koje su me činile drugačijim, misli ne znam jesu li ih oni poneli, primećujem da ih nema, možda pravdam sebe za otupljivanje, možda e plašim da priznam da sam ja ipak Don Kihot, možda ipak godine tome i služe.

Svi smo zaboravni. Na kraju krajeva zaboravljamo da se sve ovo što se nama dešava već desilo u sličnoj formi i onima pre nas. Možda je baš zaborav mehanizam zaštite koji nam daje snage da se borimo. Možda nam baš zaborav znači toliko mnogo da preguramo ovu zombi epohu. Verujem da onaj ko do sad nije zaboravio može da kaže da su zombiji uvek bili tu bez obzira na epohe. To je valjda sastavni deo života, ne znam.

Znam samo da mi je nekoliko puta rekao da ću sve da razumem kad budem bio u njegovim godinama… opet je bio u pravu.

Uspavanka…. treba mi uspavanka

O lavu…

Upadne prijatelj, za ovu priliku zvani Lav, na nekakav branč organizovan u do tada najprijatnijem mogućem društvu. Ne kažem da ga je pokvario, ali se atmosfera iz opuštene, prijatne, o čas posla pretvorila u napetu. Upadne Lav, obradujemo se iskreno jedan drugom, nismo se dugo videli još od neke tamo bitke od pre… jedan od ratnih drugova sa iste strane… Umoran, mamuran …od pravih ozbiljnih borbi, sa ostvarenjem životnih ambicija, izbegavanja osuda okruženja,  životarenja i gajenja dece. Za druge može lako da bude Lav iz raja, situiran, uspešan, lep, zgodan pametan, oženjen uspešnom, lepom, zgodnom ženom… dvoje dece. Međutim, besan, nezadovoljan, ljut bre Lav, razjaren. Besni, reži i riče, plaši mi ekipu… i ostanu najjači samo, a Lav doda gas iskrenosti, stisne papuču do kraja, i kaže, vidno razočaran u ljubav…

Znaš gde je problem matori?

Klimnem glavom na više izrogačim malo okice, ne smem ni da ga kuražim, ni da ga kudim, ne bi li možda pebacili na neku drugu prijatniju temu, nema šanse…

Problem je u deljenju emocija – srkne malo espresa i zapali cigarillos…

Niko sad već ne progovara, a on nastavlja dalje mašući telefonom… ovo sranje je problem… Delimo trenutke, one naše intimne, sa gomilom nepotrebne publike. Kvarimo svaki jebeni trenutak time što to mora da bude iz pravog ugla, na pravi način, pa još onda pratimo i čekamo ko će sve da lajkuje i komentariše, a trenutak prolazi. Nešto što je trebalo da se odbija od mene i nju, da se vrti oko nas, otišlo je u nekakav „story“, za nekog drugog, za lajk. Serem ti se u trenutak… Nemam bre društvene mreže, ali bih napravio nalog da okačim kako kenjam, plačem ili masturbiram. Što to ne bi mogao kad sam im već sve dao? Kad su već dobili sve što je trebalo da bude za mene i nju. Nisu videli samo moje govno, moje suze i moje spermatozoide, sve ostalo su videli. Sve što su videli bilo je lažno, sa mnom, a za njih. Govno će makar da bude pravo.

Da smo bili u kafani, da je bilo kasno popodne, znam da bi sevnula po dva dupla, i da bi očas posla cela priča bila drugačija, ali i bez alkohola, razumeo sam ga, i bio je u pravu. Naravno pričao je o posledici, uzrok priče bio je dosta dublji. I sam sam sedeo dosta davno na toj njegovoj stolici i pričao priče i teorije ko je kriv, i tražio odgovor na zašto.

Tako sam ga i opravdao, dobar je Lav, samo ranjen, trebaće mu vremena da se oporavi, sada je u fazi da traži razlog, da juri odgovore na pitanje „zašto je moralo tako“. Posle će da prezre onog koji mu je skakavac koji ne može da dohvati zaboo u leđa. Pa će da traži svoju pravdu, osvetu. Da zadovoljava svoju sujetu da pokaže da je jači i veći i bolji od svega što mu se desilo. Da pokaže da je prevezišao i da je to sve možda i najbolja stvar koja mu se desila. Onda, ako bude imao sreće možda i naiđe neko da mu vida rane i izvadi skavac, ako ne iskrvari do tad na smrt. Mislim neće umreti, iskrvariće, baš tu na ranu od skakavca, iscuriće iz njega poslednja kap emocija, onesposobljen da živi, voli i radi ono što je najbolje za njega… Nikad više neće biti CEO.

I džabe sve sad, nije materijalno, nije zdravstveno, tako je malo nedostajalo. Da se malo više štekao možda bi mu bilo bolje, a možda i nije mogao da se šteka. Džabe sad sva kola ovog sveta, sve karijere ovog sveta, i sve nekretnine…. stižu prava teška pitanja  i patnje. Život nogom razvali vrata i gazi nemilice, mi tražimo smisao poput insekata na noćnom svetlu. Kada i shvatimo da je u pitanju besmisao, pustili bi negde koren. Kasno, ne shvatamo da smo svojom površnosti izbetonirali možda i poslednje parče zemlje, zarad čega? Taga? Lajka? Komentara? Komplimenta? Dobrog provoda? Takvi smo ti mi, samo eto možda jedino Lav ima petlju da okači pravu sliku.

 

Prigodna muzicka numera : So put your phone away lets look eachother eyes

 

slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/
slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/

O nostalgiji

Nepune četri godine nakon odlaska imao sam tu priliku da provedem u Beogradu skoro ceo mesec. Kad god da sam dolazio, nekako uvek prekratko, uvek je bila neka frka, neko putovanje, neki razlog. Neko kraće vreme. Tešio sam se da bi mi bilo mnogo lakse kada bih samo mogao da provedem desetak dana u cugu. Ovaj put, eto namestilo se tako da sam mogao da ga vidim kako treba. Naravno ne bez obaveza i ludila kojeg sam po sebi nosim, no mislio sam da ću uspeti da razvučem ludilo na malo duži period koji mi se ovaj put ukazao. I šta se promenilo?

U kraju više nema kuća od blokova, i na poslednjoj stavlja se fasada. Na banderama poneka nova umrlica ljudi koje znam. Ulice, pune neke nove dece, neka nova buka ori se trotoarima. Skupljaju se klinci u kraju, face im osvetljavaju mali oled i led displeji, graja zapravo dolazi iz tih igračkica. Živi se neki novi način odrastanja. Stasavaju neki novi čudni mladi, mi smo sad već normalni.

Kad se mrdnem van mog naselja, gužva, vreva… Brz život. Svi negde kasne, svi su nešto nadrndani i važni , nedostaju im plavo-crveni blinkeri da ostvare svoje životne snove na ulicama. Novine u saobraćaju su te da si zapravo uvek mogao da se pobiješ u saobraćaju sa još jednom usijanom glavom, ali danas možeš da se pobiješ i sa ženom, i ona je u stanju da prepreči put , silovito svira i jebe majku zbog nekakve neverovatne gluposti, uostalom kako se drugačije i može nazvati svađa u saobraćaju.

Te iste nervozne žene, noću u nekakvim klubovima, smanjene nervoze jer su se na asfaltu istresle, i od kamiondžija, uz pomoć čarobnih štapića postale dame koje očajniči traže savršenog muškarca, ne svhvatajući da su ga možda u toku pre podneva prebile i ostavile da liže rane, i da baš te večeri neće izaći da upozna nju, svoju savršenu ženu. Ona ni sama ne zna gde juri, ne samo u saobraćaju nego i u samom životu. Ogledajući se na instagramu, pokušava da napravi repliku savršene žene koju je vreme skorjilo dosta nakaradnu, i dovoljno izgubljenu da će pre da predstavi „to“ nego pravu sebe. Ne shvatajući da ona , baš “ona” sa svim svojim manama ima mnogo više da ponudi neko ona „fejk“ ona koju pokušava da predstavi. No, ne odustaje, lovi, žena ovaj put lovi! Reklamira sve šta može da ponudi za savršenog muškarca u nekakvoj njenoj verziji. Nažalost, dobijaju samo one druge, oženjene idiote u belom sportu. Umišljene face sa privescima i ključevima koji autu ne trebaju da bi im otvorio vrata. Ključ koji je napravljen da ostane u džepu, vadi se na sto da otključa srce, krevet, glavu, međužje ili šta već, te savršene žene. Muški i ženski svet obavijen belim prahom, promiskuitetom i lažnim pravilima normalnog, raspada se i razvlači kao slina po Beogradskoj kaldrimi. Istoj onoj gde smo svi mi lovili do juče, na priču, na lep gest, na pažnju… za osmeh, pogled ili pljubac…

Ja unutra… nikako… od pamtiveka, nikako… sada još malo izraženije. Ne snalazim se ni na ulici, ni u kraju, ni u klubu… ni među prijateljima… Nemo gledam, pokušavam da uživam u trenutku koji sam dugo želeo, tamo daleko… Maštao sam, Beograd. Idealizovao sam ga. Očekivao sam, da će on sad, meni dati očigledno i više nego što može… Nažalost… Najbolje mi je bilo pred zoru da gledam ulične perače kako ga ostavljaju čistog. To je jedino isto iz onog proslog vremena, samo tooo! Beograd pred zoru, opran i uredan…. Sve ostalo se promenilo.

Ne ide mi, gledam i razmišljam, koliko sam zapravo srećan da danas ne moram ama baš ništa da radim, ni da se momčim, ni da se ženim, ni da imam 20 do 25 godina… Mogu samo nemo da posmatram  još jednan Kusturicin komad. Premijera, u kojoj mlade opet lete u nebo, cigani vrve svuda, lopovluk javašluk, pad morala, kompleksnost ljudske gluposti i naravno, štroku. Kreveljio bi se ja  da mi nije tužno. Blend ludila poznat samo Balkanu. Mogu samo da sebi kažem, bravo majstore, ma koliko sjeban bio, ipak si ti doktor, mađioničar, sanjar, budala…

 I onda nabacim taj svoj osmeh na lice, idem Beogradom kao što sam uvek išao, na drugu stranu od stada, ne prateći nikakve zvukove klepetuša, terajući svoju priču. Odbegli bik Ferdinand sa džakom magije, magije koja je danas nestala. Pa tako kad god da zavučem ruku u taj svoj džakčić sa tim magičnim prahom i bacim ga po etru, nekom oči zasijaju, a ja… ja udahnem, udahnem sreću… želju… udahnem taj osmeh koji sam izazvao, udahnem tu iskrenu ljubav, na koju su svi zaboravili…

I bez mnogo ludila pompe i medijske pažnje, low cost avio kompanijom idem nazad… tak tamo gde ne pripadam, gde moja magija uopšte ne radi… Ali nema veze udahnuo sam malo Beograda, malo parfema, malo smrada, poneki osmeh, poneki zavidni pogled, poneki zagrljaj, poneku poruku, po malo dobre hrane, dobio sam poneki poljubac, poneku izjavu ljubavi prijatelja, jednu garanciju da nisam gej… Prijatelje… Video sam mnogo njih za koje sam sijao i za koje cu sijati i dalje… idem nazad… Pomalo tužan … ostao bih, a nemam gde, nisam ja više tamo, a nikada neću biti ovde… možda na pravom mestu upravo sad, na 10.000 metara visine i na po 900 km od onog i ovog… Na pola puta…

Prigodna muzička  numera …Čak i pero vagu može da pretegne…. 

Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/
Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/

O Tutundžijama…

Nekada davno, sredinom prošliog veka, kada smo još pokušavali da zaboravimo strahote Drugog svetskog rata, kada smo bili mnogo gladniji, mnogo napaćeniji i mnogo srećniji nego danas. Život je išao dalje, kao što uvek ide, kao što će uvek ići. Na obroncima gorostasnog Čemernika, rasla je neka nova generacija Bajinčana. Mnogi siročići, a svi siromaščići. I takve dečake gajila je šuma, porkivale su ih majke, a mazio je jedino vetar, ponekad u vrućim letnjim danima. Genracija tvrdo kovanih muškaraca. Muškaraca mnogo većih nego što ćemo mi mlađi, ikada moći da budemo. Muškaraca koji nikada nisu kukali, koji se nisu žalili, koji su samo hrabro gurali jače.

Predanje kaže… da nisu takvi oduvek bili, da im čak ni molalni kodeks nije bio takav obzirom na ostale muške toga kraja koje su krasile neke druge prejanice.

Zovem rođaka juče, jednog od ne toliko bliskih po krvi, ali najbližih po srcu, obrazu i petlji sa kojom raspolaže, da mu kažem da je deseta godina od kad je jedan jednini, maestralni, neponovljivi Puki napustio ove naše predele i preselio se na neko spokojnije mesto za njega. Zovem ga da popijemo po neku. Sa argumentacijom kojom sam imao našli smo se očas posla u prvoj kafani i krenuli priču o Pukiju. Rakija za rakijom, I išli smo svuda, kroz njegove vrline i mane. I jednih i drugih bilo je mnogo, pa smo mogli da razglabamo i pijemo danima, mesecima, godinama. Ni sam ne znam kako, i posle koje rakije, došao je Prilep na red. Prilep koji je bio baza mnogim Bajinčanima u nadi da se malo obrazuju I izvuku iz planinske pustare. Kaže rođak, na nagovor Luke Dinića, koji im je mozak isprao o Marku Kraljeviću, mnogi su krenuli u Prilep u duvansku školu, otuda i naziv tutundžije. Kaže velika većina bila je apsolutno ista, drugačija od svega odakle su potekli, a opet potpuno ista kao svi koji su otišli da tamo dobiju diplomu duvanskog tehničara. Prilep I ta škola skorijli su ih sve u maestralne dase, ljude posebnog kodeksa, tabadžije, I kada bi za poslednji pridev stavio pijance pomislioli bi ste da je to nešto negativno, pa ga u nabrajanju neću ni postaviti, jer bi potpuno nepotrebno ukaljao sve to što je Prilep uradio za njih, i kakvima ih je napravio.

Tu generaciju Bajinčana i Prilep zasigurno pamti, pošto jačih momaka nadaleko nije bilo, ali kako su se kalili, kako su se učili i kako su se tukli godtovo da niko nema malo bolje opisano od nekoliko prostih rečenica koje su jedan o drugom pričali. Beli je bio nadaleko čuven po svom udarcu u dva nastavka, nikome nije manjkalo ni snage ni ludosti ni pameti, a sve u fer-pleju i kodeksu kakav gotovo da danas ne postoji. Mangupi, oni pravi, duhoviti, zabavni, namazani svim bojama, e pa za njih je Prilep očigledno bio prava podloga da ih izgradi u to, Bajinske mangupe.

Moj sin je taj dan otišao u Prilep na turnir u džudou. Nekoliko sati nakon što sam ja došao iz kafane javlja se da je lepo stigao, i daje mi na telefon Blagoja, Prilepčanina, čoveka kojeg prvi put u životu čujem, brata po srcu i obrazu. Domaćina u čijem domu moj sin spava. Pričamo… kažem mu Blagoje, sutra kad se turnir završi, povedi ga do srednje duvanske škole, tu mi je otac bio u internatu, tu se četiri godine školovao. Smeje se Blagoje i kaže, pa sutra je turnir tamo. Meni naviru emocije, gotovo da ostajem bez teksta. Daje telefon mom džudisti, pitamo se, kaže tata znaš kako su im lepe medalje video sam danas. Ja mu kažem, ajde zvekni jednu sutra, za mene, za deda Mirka, znaš da je išao tu u školu, tu gde ćeš sutra ti da se boriš. Završimo razgovor i dođe sutra! Srebro!

Evo još ne mogu da se sastavim. Još mi nije jasno šta je poenta ove priče. Jesmo li i posle 70 godina pokazali Prilepu da Bajinski dečaci imaju nešto više od ostalih, ili nam je Prilep pokazao da ima kapacitet da od velikog srca i velike duše napravi dasu, ne znam, znam da su sve tutundžije danas navijale, sigurno glasno, da su tuke šta su mogle i gore na nebesima…

Tekst posvećen Pulji, Belom, Luji, Židi, Žitku, Danetu, Vinkinom, Stevanu i svim ostalim Bajinčanima koji su svoje školovanje zavšili u Prilepu gradu kojem nikad nisam bio, a zbog kojeg plačem.

Mirsolav Janković Pulja Ružin iz Bajinci 05.10.1942 – 01.11.2009.

Pismo nosorogu

Lepo vreme u Amsterdamu, sav srećan što je napokon radni dan završen uputio sam se lagano ka kući. Izašao sam iz kancelarije našalivši se sa kolegama i taj osmeh, ta njihova rekcija, uspela je da natakari i blagi osmeh na moje lice. Stavio sam slušalice i polako koračao amsterdamskom kaldrmom ponegde prekrivenom kojim sivim listom. U poslednje vreme slušam Manu Čao iako ne znam da beknem Španski osim po neke pogrdne reči, Manu mi daje neku energiju i poozitivu. Osećao sam naboj inspiracije samo nisam znao na koju stranu će da me okrene, sve dok na ulici nisam ugledao blibord (slika ispod teksta) naslov THE LAST MALE ON EARTH i veliki nosorog. Rekoh sebi evo ga tekst.

Iako nisam nosorog, niti sam poslednji muški primerak na planeti, sa rogatim bratom na neki svoj umišljeni način delim sudbinu. Pa bi bio red i da mu napišem koji redak. Ja ni ne mogu da zamislim kako je njemu, niti sam se udubio u film, ni u trenutnu statistiku da li je zasita u pitanju poslednji mužjak jedne vrste, meni jeste, meni je ovo baš prava tema za pisanje. Pa evo da mu napišem pismo.

Dragi moj rogati brate (iako nismo u krvnom srotstvu, bar da ja znam, nama u Beogradu su svi braća)

Ne znam ni kako da počnem, da li da te hvalim ili da te žalim, niti znam šta da te savetujem. Verujem da ti nije lako, da gledaš sve te majmune, zebre i žirafe kako ladovinare, vrede manje od tebe i nisu tako usamljeni. Ti si bre tako silan, i svašta si u životu verovatno planirao, i svašta si mogao da ostvariš, ali na žalost eto ostao si samo nosorog, bez neke druge svrhe, i još poslednji na planeti. Veruj mi ako ti je za utehu, na Balkanu ima toliko različitih vrsta životinja koje su prošle isto kao i ti. Ne treba mnogo da se snebivaš nad svojom sudbinom. Ovde ti brale, prolaze razni volovi, šetaju znaš kakve krave, i ladovinare. Kada bih ti rekao da se situacija promenila i da se oni voze kolima, a ne da ih vuku, ne bi mi verovao. I draga moja silo, ne pričam ja ovo tebi da se još više ražalostiš nad svojom sudbinom, kako nisi uspeo, nego da te utešim, da nas je mnoge to snašlo što snalazi tebe. Danas se ne ceni kad si to što jesi. Kad bi samo video ko je sve ovde krenuo da se uzdiže u lestvici hijararjihe, verovatno bi me pitao zašto se do sad nisam ubio, a ne znam ni sa čime takve da ti uporedim da bi mogao da shvatiš najbolje. Recimo hijene, hijene su ti danas brale glavne kod nas. Kod tebe one jedu poslednje, strvinare, jedu šta ostane ili šta je odavno trulo i skapalo, ovde, ovde su one glavne, lavova skoro da nema, i ako ih ima zavukli su se negde nema ih da riknu jednom i oderaju gamad. Bilo je lavova nekad puno, pre nekog vremena, ali ih je evolucija, iako to nije prava reč, oterala. Hajde probaću da ti objanim. Nekakav glupi nacionalim, to ti dođe kao da recimo krokodili umisle da su posebni i da samo oni imaju pravo na vodu, jer je mnogo vole i poubijaju se sa nilskim konjima koji tvrde da oni više vole vodu. Znam, znam , znam brate moj, znam da je glupo, nisam ti možda ni dobro objasnio, ali nisam ni mnogo promašio. Ma raspad sistema debeli moj. Rasterali sve čopore, usitnili sva krda, niko više u jatu ne leti, svi nekako zevaju sami i kukaju da su nesrećni. Nema neke sile koja ih tera na to, mozak im se sam pomutio, nije baš sam od sebe, ali ovo stvarno ne znam kako da ti prevedem na nivo da možeš da razumeš, a dragi brale, ne mislim da si glup nego teško je da shvatiš šta je sada vrlo važno. Sad je vrlo važan imetak, ko šta i koliko ima. Znam, znam, da ne razumeš, evo čekaj da probam ovako, zamisli da je ptici malo jedno gnezdo, ili medvedu jedna pećnina ili onom jeneku malo jedno govno da kotrlja, e tako ti je brate nama sve malo. Ma baš tako mislim svima je sve malo, i kad dođeš do drugog gnezda, pećine ili govneta, opet ti je malo. I tako brate podvijaju svi repove i odlaze, ne bi li našli negde nešto bolje. Da te utešim, ako se kaješ što nisi možda promeni stanište, svuda je isto, ne možeš brale od sebe i od sudbine, samo bi se više umorio, tako da, stari moj, nemam šta više da ti kažem, sem da eto sjebali smo sve što se sjebati može, nema šta da se osećaš usamljeno. Meni psihijatar kaže da pomaže fizička aktivnost, pa eto trči, obaraj drveće, ma radi šta ti je volja, sad je još uvek sve tvoje! Jer na kraju krajeva dokle god si živ sve je tvoje! Odradi svoju partiju do kraja. Želim ti prostransva zelene trave, pojilišta najčistije vode, i sve što ti duša ište dok si živ.

Voli te tvoj rogati brat, ne boj se, nisi sam, nekad je samo to važno!

 

0-02-0a-2260d42dda9a3c0e0c58a1c01e2e3b8d1bb83517c38fb38b52889e828f02ba35_c6c3c253

O čudnim danima….

“Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lijepo neka zauvijek ostane u snovima. Vječno će trajati…” (Jesenjin)

Kako godine prolaze, tako svako od nas biva svesniji blagoslova mladosti, zapravo blagoslova i kletve mladosti. Svetla strana medalje je da što manje godina imaš to više stvari možeš, smeš, želiš. Gluposti koje se dese ili ih uradiš  ti se jednostavno otpišu na mladost ludost. Nažalost tamna strana medalje je isto tu, taman da vaga bude kompletna, obično u tim godinama i nismo nešto posebno svesni fleksibilnosti, a i širine, a i žudimo za nekim drugim stvarima vrlo površnim, a često nerealnim. S godinama se gubi ta otvorenoumnost, i to podvedemo pod odrastanje, i zaboravimo brzo šta smo sve mogli u mladosti. Skoro sam gledao nekakav youtube klip gde se neki debeljuškasti kinez za tili čas okrenu na leđa, i podiže se na ruke i noge, zvali smo to most, pa tako u tom položaju još i „hoda“ poput nekakvog pauka. Iako nisam još skorz zarđao, a ni toliko mator, žignuše me leđa pri samom gledanju, a onda sam počeo da preturam po sećanjima, kako sam lako radio most. Bi me za trenutak strah da ću nešto da slomim i uganem, ali rešio sam da probam da li mogu. Sada će oni koji me znaju to sve da vizualizuju i da se smeju, ali bilo je smešno i meni. Smešno i ne baš tako lako kao nekad, uglavnom , da uđe u zapisnik, još uvek mogu da napravim most, ali onaj pauk hod, za to bi mi trebalo malo vežbe obzirom da sam jedna povelika tarantula.

Oraspoložio sam se, eto pre 25, 30 godina mi ne bi ni palo na pamet ni da sumnjam da li mogu most, da li mogu da skocim s garaže, da li mogu da preskocim 2 metra ograde i takve stvari, danas, kad se taj elastin izgubio, kako u pršljenovima tako i u mozgu, prvo oklevam, pa za svaki slučaj samo probam i to ne na javnom mestu. Danas mogu most. Eto poučen iskustvom i ovim proceseom koji se zove život, zamislio sam se malo, šta će biti kada dođem u godine da nešto ne mogu, nije mi neki trip da glumim tarantulu i u 70toj godini,  ali kapiram da bi vežbanjem mogao čak i to ako mi bude bilo bitno, da budem matora tarantula. Počeo sam da mantam i mozgam, šta se desi kada jednostavno neke stvari više ne možeš. Frka, a? Sad pola muške publike viče kad je mogao svemoghući Hju moći ćemo i mi, druga polovina se krsti u sebi i već planira na dijetu kako bi srce moglo da izdrži vijagru, ali na veliku radost svih zabrinutih ne pričam o tome. Pričam o vrlo jednostavnim stvarima koje smo do juče mogli, a sutra baš i nećemo moći. Može li čovek da živi od sećanja? Hoću li moći, da sedim tamo negde na Lastovu da žmurim i da se sećam svih tih stvari koje mi više nisu dostupne? Hoću li biti miran i spokojan u tom preturanju tih divnih momenata koje sam imao, tu, tako lako i jednostavno, a danas su mi ipak samo sećanja, ili snovi. Može li čovek umesto da pati da se sladi propuštenom prilikom? Da zatvorim oči i maštam sva ona scenarija koja se nisu desila. Da proživim makar u svojoj glavi sve ono što je nekada moglo da se desi. Hoću li naći snage da mi umesto patnje takva sećanja izazovu radost, jer ih nisam uprljao i sahranio realnim spletom okolnosti koji se desio. Hoću li ih očuvati u onom iskonskom obliku a da ih moj ego ne ugnjete pravdajući me za svoje postupke?

Do sada sam se vodio nekakvom mantrom “uradi da sutra ne bi žalio za propuštenom prilikom”, a sad ipak vidim da ima dosta stvari koje su teško ostvarljive. Možda ipak treba da ostavim vrata otškrinuta i nađem snage da ne žalim i patim nego da makar u svom mozgu proživim to onako kako je “trebalo”, kako nas je možda i sledovalo, samo nije, nije zbog……… to nisu tri tačkice nego prazno polje za bilo kakav razlog koji nam je život nametnuo. Možda i može da se sve složi samo u sećanjima i snovima zbog svih mojih nesavršenosti i mana, možda život jednostavno ne da. Možda sve to nekad ipak može da se desi. Možda će eto ta virtuelna realnost u budućnosti da nam da priliku da proživimo sve to kako treba, u svojoj glavi. Do tada, nema vraćanja, ni tugovanja, ni patnje, to je sve samo dobar materijal za VR sutra.

Da uđe u zapisnik da sam napisao tekst u kojem se jasno vidi da budućnost nosi i nešto bolje 🙂

Prigodna muzička numera (obavezno pogledati video) Možda bude baš ovako

Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20
Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20

O kafani…

Nešto mi nije jasno, skoro sam se zatekao u nekoj kafani, gde obično kada naletiš tako kasno kao što sam ja došao, ostane malo alkohola, puno saosećanja sa osobama koji dele taj trenutak i ta neka čežnja koja često probija kroz haromniku, violinu, klanrinet zavi sa čime je orkestar opremljen, možda čak glas.. U to doba muzika prebaci sa veselih neparnih ritmova tada već na dvojke, u nadi da ne isprovocira neki ekces kod već poprilično pijanih gostiju, a i kako bi ih eventualno smilovali da odu, ali tada pravi provod počinje. Pakla cigara je malo, jer već pola kafane je ostalo bez cigareta. Litar litar i idemo, svirajte noćas… Kući se ide, kad nema para, cigara ili alkohola u kafani.  Uleteti trezan u takvu atmosferu baš i nije nešto pohvalno, ai opet obzirom da imam staža, sve sam razumeo, sve mi je bilo jasno, čekao sam samo da alcohol proradi da i ja počnem sa svojim pesmama, ali kako sam vozio i nisam već duže vreme u moodu za alcohol, tako sam imao pravi spektakl na pomolu, ovo nije ravno ni poseti nekakvom velelepnom muzeju, u slikarstvo se recimo uopšte ne razumem, ovaj muzej, ovaj muzej sam jako dobro razumeo, ovu umetnost ne da sam studirao, ova umetnost me je podigla na noge. Moja ekipa je već debelo bila pijana, njima je bilo dobro, mene su zvali za finansijsku i nikotinsku inekciju, i zato što sam njihovom pijanm srcu iskreno nedostajao, nekad da čovek kaže i pokaže mora da bude pijan, nažalost, prebrzo se treznimo. U takvim situacijama, doza saosecanja u muškarca je najveća. To se zove muška ljubav!

Znači “Vozi me u hitnu” ili “Dođi donesi pare i cigare kod Pere u kafanu” su dva jedina razloga zbog kojih bi uopšte prelazio pola grada, a i realno to su dva hitna slučaja na koje čovek mora da reaguje. Obradovaše se silno kad su me videli, i kreće onda napdnost pijanih ljudi da ugode, a ja sam po sebi nisam isti, tj nisam kakvog me oni pamte, pa sve pršti od izliva ljubavi, izvinjavanja i molbe da oprostim ako su nešto pogrešili.  Naručuje neko Tomu, i najradije bi vam napisao, kako trezno srce dira svaka žica i svaka dirka, kako dodiruje, svaku venu, arteriju i svako secanje, pa i treznom čoveku. Da napomenem, ja i nisam neki kafanski tip, ogadila mi se još u vrlo ranoj mladosti, ali sada, s godinama, razumem mnnoge stvari, i sad mi se pripitomila u mozgu, sad mi dođe kao paralelni univerzum, kao mesto na kojem vreme stane, na kojem se živi od sećanja.

Jeste ta sećanja natopio alcohol, ali pustiti neka sećanja napolje iz duše moguće je samo ako si pijan, dovoljno pijan. Prošao sam sveta, zavirio u razne barove, kafane, mesta gde se pije, ali ove naše, Balkanske kafane su nešto drugo, to su mesta koja služe osim za opijanje i za, što bi bosanci rekli, “Sevdah”, i nema bolje definicije ili sinonima za našu kafanu.  Toga nema nigde, da budem iskren, i na balkanu ih je malo ostalo, i tih kafana, ali i sevdaha, i sevdah meraklija.  Vreme ih je satrlo, vreme nas je promenilo. Umesto sevdah meraklija, dobili smo šupak meraklije, menjali smo očigledno šta nam nije bilo dobro. Menjali smo dušu za uspeh, menjali smo patnju za ljubav, loš je to deal bio. Pa sada izgleda ne znamo da patimo, a ko ne zna da pati, taj ne zna da voli, što bi reko Muharem. Nije mi jasno, možda smo se zaista oslobodili patnje i uznapredovali kao društvo, ali ako je cena bila ljubav, skupo smo je platili.

Harmonika veze… ćelavi Milanče peva, pravim tanki špticer tek da skinem ove moje s grbače, i uživam u kafani, možda i po prvi put kako treba.

Prigodnu muzičku numeru nemam, pustite vi neku vašu, znate već koju…

preuzeto sa vreme.com
Preuyeto sa vreme.com

O skoku…

Skočih neki dan iz aviona padobranom. Svi me pitaju kako mi je bilo! Čuh neke osobe od kojih nisam video ni traga ni glasa dugo vremna, vredelo je makar zbog toga. Odličan osećaj, neuporediv sa svim sranjima u koja sam se da kažem, milice i nemilice uvaljivao. Pa eto obzirom da vi ipak ne znate ko je iza ove tastature, ja ću probati da vam to sve opišem, normalno, na svoj način.

Ulazak u avion jednak je onom trenutku kad matičar kaže, potpište se ovde, a muškarcima u trenutku sine u, “Šta uradih majku ti poljubim” (za žene: “Joj al` sam se zajebala) trenutku.

Poletanje i samo penjanje na visinu, gotovo da nije vrednno pomena, jedino što je eto mali avion, pa ipak postoji neka doza oduševljenja, recimo uporediva sa tremom pred prvi sastanak. Za ove malo mlađe recimo kad ona/on odgovori na pruku.

Trenutak „ispadanja“ iz aviona, skazaljka za adrenalin odmah zakuca do maksimalne cifre, dokle si graviran, i taj deo priče ne mogu da uporedim ni sa čim.

Onda krene taj slobodni pad, to je vrlo slično slično prvoj saobraćajnoj nesreći, prvoj masovnoj tuči, vožnji motorom sa Nešom Čepom, prvoj uzivo viđenoj, s blizine, eksploziji tomahavk rakete.

Kad se otvori padobran, to mu dođe kao neka teška bežanija, znači nije život i smrt, ali neko veliko sranje u najavi.

Kad pipneš majčicu zemlju, jednako je većoj od očekivane, povišici plate! Broju telefona neke dobre ženske! Novim kolima! Soni plej stejšnu! Za žene bez sonija, džimi cu cipele ili neka Melberi torba, i umesto dobre ženske, neki dobar frajer tražio broj, ako vam je to bitno. Eto, to je to, sad znate, podesite misli i skočite kroz vaš život.

U totalu, za sve one koji se nisu baš provozali uspomenama, uporedivo je sa recimo nivoom straha 9 od 10, jednakim recimo životom devedesetih godina u predgrađu Beograda, i to ne bilo kakvom, jedna reč, pravo ime, Kalahari. E sad, ukoliko niste živeli u Kalahariju, eventualno na Karaburmi ili eventualno u Paviljonima, moram za vas da nađem pravo poređenje. Evo prave definicije Kalahari je pustinja koja se prostire na unutrašnjoj visoravni Južne Afrike, gotovo po cijeloj Bocvani, jednoj trećini istočne Namibije, te po sjevernom dijelu južnoafričke provincije North Cape. Na jugozapadu se veže i pretapa u obalnu pustinju Namib u Namibiji. (preuzeto sa vikipedije). Za one malo mlađe, ili one hrabrije koji su furnuli pre sranja, prava pustinja, nigde ničega, pušile su se pljuge Vek koje obično nisu mogle da se kupe od para za užinu, Malborom su se prala pluća. Najke, patike, su se skidale sa drugih ljudi, nisu se kupovale. Na tramvaje se kešalo (kačilo pozadi na onu budžu) zato što obično nije bilo mesta da se uđe unutra, a ne iz fore. Polu visoka suva trava iz koje su vrebale hijene, svako malo neki čopor lavova izleti i krokodili blizu vode, moj bato.

Da se opet rodim… peva neko ciganče udarajuću u tarabuku (onaj mali, rucni bubanj. Meni u sećanju obično igra mečka kad pomislim na tarabuku). Verujem da bi on mučenik, da bira, izabrao skroz druge oklnosti. Ja ipak ne bih, ne bih se odrekao onih od kojih sam postao, ne bih se odrekao ni svih onih koji su kroj moj život prošli, ni onih koji još uvek svetle ili tinjaju tu negde u sećanjima, ni Kalaharija, ni devedesetih, ničega. Eventualno bi njemu kupio kola, da se hvali po familiji i po kraju, nju bi odveo u neku kafanu da polomi inventar, kao što je u trenucima pokazivala da joj je merak, i sebe bi promenio da ipak imam petlju za neke stvari. Tako da dragi moji, skok s padobranom je za bebe! Za njega čovek ima vremena da skupi hrabrost! Neke situacije jednostavno prođu, što neko reče, dese se pre nego da odregujemo ili odlucimo… živite pre nego što sve ode u sećanja.

Prigodna muzička numera … Ozbiljan BG boy

viber_image_2019-09-09_21-03-16

O košarci…

Htedoh u okviru nekog naboja pred utakmicu da napisem tekst, ne znam šta me ponelo, Manu Chau u slusalicama ili sinocni san, srećom nisam, pa ću sad biti obazriviji u prepričavanju tog sna. Sanjam ja tako, mi u finalu, napeta utakmica, četvrta četvrtina, ostalo par minuta mi vodimo. Sale čas u Sali, čas u rovu, dok crta prebaci se u salu, a kad krene da objašnjava odma u rov i neka vojnička uniforma. Puca na sve strane, barut, dim, on urla nešto, kako mi to sigurno možemo, imamo to u sebi, mi smo … Huška ih vidim izginuće svi. Vratimo se u salu a on nešto crta, to i on zna da je samo žvrljanje za televiziju, da ispadne pametan. Obrni okreni, posle tog prekida, ma samo trojke ubacujemo, Ameri se smanjili, nema ih, manji su od Bobijeve žene, a mi silni, samo reckamo Ne čujem više navijače u delirijumu samo čujem mrežicu i loptu kako prolazi “bez koske”, žk, žk, žk oderemo ih mi sa 30 razlike. Kreće opšti haos na tribinama, kineščići u češkim dresovima počinju da pevaju Crven cvete… Sale ide ka terenu vadi iz cegera nekog srpsku zastavu, otvara je i na njoj piše Kosovo je Srbija, delirijum, pičvajz, suspenzija verovatno, ali nema veze, za ovo je vredelo! Čavić place na tribinama od sreće, ne može da veruje da više nije jedina budala u 21. veku koja je prokockala sve što je mogla i to zbog najglupljeg razloga, patriotizma. Proslava kreće odmah, čujem topovske udare, i nije mi jasno jesam li ja u negde u Kini, u Beogradu ili u Amsterdamu. Ma svuda se slavi, naši ljudi šetaju ulicama velikih gradova Evrope i sveta, slave, mirno šetaju i nose zastave. Ljudi im aplaudiraju, žene, eh kakve su nam žene, lepe, naročite, jedre, tačno se vidi da su naše, blista bre Evropa cela. Padaj silo i nepravdo! Terasa ispred skupštine je mala da ugosti tolike ljude koji su došli da pozdrave šampione, heroje, pa se čitav događaj pomera na Trg Republike na kojem sada ima mesta, i on konačno dobija smisao u ovom univerzumu. Krcato ljudima, ja u onoj masi nikog ne prepoznajem. Sve Sirijci, Iračani, Avgansitanci, al lepi, doterani. Vesele se, svi nose zastave Srbije. Zbunjen sam hoću da se radujem za pobedu, ali opet nešto mi ne štima, sve je kao normalno, radujem se ja, ali opet strah me je, gde sam to ja kakav je ovo grad! Uhvati me paranoja i krenem kući, iščeupam se nekako iz gužve i idem Bulevarom uzbrdo. Sve čisto, lepo uredno, nema grafita, tramvaji ko svemirski brodovi, uglavnom u gradu žene, ovi muški kreteni su na Trgu, smeškaju se, opustim se ja malo umislim se još i da je do mene, napuniše se pluća vazduhom, raširio sam se sav, samo što nisam „strojaka“ (Strojev korak) ugario. Ponosan, ej, ja u Beogradu i to kakvom, jes da su žene malo drugačije nego naše onako, istočnjačkog izgleda, ali nema veze, nije mi se jedna nasmejala samo, šta jedna?! Pa svaka druga mi se nasmejala i rekla mi dobar dan! Pucam od sreće, skoro da sam na muku zaboravio. Rekoh sebi, nemam para al, moram da se vozim ovim tramvajem, uđem unutra, niko me za kartu ne pita, svi ljubazni. Odem ja za svaki slučaj na zadnja vrata, ono tamo sve isto ko i na prednjim, čisto uredno, čita ona stanice na srpskom, ja šibam tramvajem skroz do Kaluđerice! Izađem napolje ono sve pod konac, čisto uredno, ma divota, ko da sam u predgrađu negde ovde u Holandiji. Liči mi na moju ulicu, al sve lepše, svako dvorište uredno, automobili parkiranu u dvorištima, ljuljaške svuda, milina ti da hodaš. Nalećem na komšije, prepoznajem ih ja, prepoznaju i oni mene, ali nije sve kako treba, svi su ono, ko posle dvadeset dana Grčke potamneli i malo se smanjili, imaju i cudan akcenat. Sad već jurim svojoj kući zanima me šta ću da sretnem… Ja tamo, a ono, dvorište bajka! Bazen, gazebo, sve ono baš kako treba. Taman da vidim tog Sirijca koji je to sve tako lepo odradio, probudim se u goloj vodi!

Bog te video, eto kakvi smo mi maleri ne mogu ni da sanjam kako treba da smo ukantali Amere. Ma ovo mi je gore nego da me neko prekine u nekakvom mokrom snu.

U stvarnosti izgubismo od Španaca, što i nije strašno, odradili smo šta smo trebali, pokazali smo zavidan nivo kurčenja, što nam je glavna osobina. Sada ćemo da opletemo po Saletu i momcima i da nalazimo hiljadu mana u do jučerašnjim nezaustavljivim zlatnim momcima. Sada će svi da postanu eksperti i da kažu svoje mišljenje i taktiku koja bi svakako bila bolja od trenutne, što nam dođe osobina broj dva, pamćenje zlatne ribice je to zovem, mada može i da se nazove nebeski narod. Oladio me san, kakvi crni Sirijci i Iračani, kod mene u ulici bre, nema šanse! Nek propada, ali neće tu meni tuđa noga da kroči! Nema veze što će iz Srbije da ode sve i svako, skupićemo lovu, ima nas dosta, konzerviraćemo mi sve ovo da čeka neka bolja vremena, to nam je treća, nazvaću je osobinom modernog doba, zvana  srljanje u propast. Joj samo kad bi dobili Amere, nema veze sve ovo ostalo, što odosmo svi van zemlje, što nema ko da nas leči, samo da pocepamo Amere, nema veze što smo bolesni…

PYSk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTUdRN01EQV8vZTU4ZGM4MTNhNzI2OWZjNmRiOGQxZTZlZmU5NmY0MjEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAE

O muzici, i muzičkim ukusima…

Htedoh za trenutak da nazovem ovaj tekst, o patnji, pa sam shvatio da bi iz crnog otisao u crnje, a to mi baš i nije interes. Delom zbog vas, ali većinom zbog samog sebe, u poslednje vreme teško izlazim na kraj sa sobom.

Inspiracija ovog teksta verovatno jesu svi moji tekstovi. Juče sam se malo začitao, što obično ne radim, nego pišem i idem dalje. Retko se čak vratim da ispravim pravopisne greške, ma koliko one bile vidljive, mene jednostavno moj tekst toliko opčini da ne vidim čak ni najlogičniju grešku. Juče sam se pročitao bar desetak tekstova i primećujem da mi tekstovi svi do jednog vuku samo na jednu stranu, u neku prošlost, U neko bolje vreme, u neke bolje ljude, u neke bolje nas. Čudna je to stvar!

Zapita li se svako od nas da li je mogao bolje? Da li je dobar? Da li, da je bio bolji, bilo bi i bolje? Sigurno da da. Ukoliko i malo jače udari glavom i ode dublje, naći će sve ogovore, ali kada? Obično kasno, kasno da se išta primeni. Uvek nam nedostaje malo pameti za nešto što je bilo, a mnogo za danas, za ovo sada. Jedino gde mi svi zajedno imamo petlje da radimo onako kako nam odgovara je zapravo muzika. Kad nam se pesma ne svidja menjamo stanicu. Zasto nismo hrabri za druge stvari? Zasto ne promenimo firmu ako nam ne odgovara, ako nismo srecni? Zašto tako selektivno, zasto ne izaberemo generalno šta ćemo da slušamo i koga slušamo? Zašto ne počnemo da slušamo sebe? Da ne čuje đavo, slušamo druge, al bar slušamo muziku koju volimo, moglo je da bude i gore. Da slušamo druge i da slušamo i njihovu muziku. Možda nam se dešava da samo u prividu svoje slobode slušamo šta mi želimo, a zapravo slušamo šta živimo. Još jedna čudna stvar.

Sad ću da se odem za trenutak na temu o tome kako je nekada bilo bolje, kakav li je život ovima kojima su Jala Brat i Buba Koreli napisali omiljenu pesmu. No da se vratimo u novi stil mog pisanja, o ukusima ne vredi raspravljati. Iluzorno je zato što su zasnovani na predrasudama ličnog iskustva.

Neko je rekao da je glupo da slušamo Boru Spužića Kvaku, ovakva opaska obično izazove smeh u prstoriji u kojoj je izgovorim, a zapravo Kvaka ima stvarno sjajnu pesmu. Strpasmo ga tako, zato što nam neko reko ili zato što mu ime zvuči smešno, u nešto što nije društveno odobreno od strane istomišljenika, i ode Bora, ode i romantika. Kad kažem Džordž Majkl ima isto jednu od boljih pesama veka, postoji deo ljudi koje će da žigne to što je on peder, i onaj deo ljudi koji sad neće moći da veruju da im je omiljeni pevač gej, mali procenat, ali biće i takvih. I sad ovi što se plaše pedera neće da preslušaju Strangest Thing, a ovima tek sad kad znaju da je derpe više ne zvuči tako dobro, ili ne smeju da kažu. Ko stigne do kraja teksta može da se uveri koliko je esma dobra i da ako je nikad nije preslušao to uradi sad, postavio sam verziju sa tekstom, ukoliko se ne plaši da će biti društveno odbačen jer voli pedera. Okviri, ramovi, amovi… Robujemo li? Robujemo, itekako… porodici, familiji, komšiluku, gradu, državi, religiji, televiziji fejsbuku… robujemo svima, zapravo ne robujemo mi, nego robija naše srce. Mislim da robujemo samo svojoj nekoj umišljenoj priči, koja je samo u našj glavi, u koju, zbog toga što sumnjamo, ne vreujemo do kraja ni sami sebi. Ali srce robija jer ne može da živi kako oseća da treba!

Kako osetimo svaku strofu, kako osetimo svaki stih, da tu peče, na našoj koži. Kako se samo saživimo kad The Gentleman na MTV Unpluged pre nego da počne pesma Intoxication kaže poentu života, a kad muzika stane radimo drugačije. Oh pameti! Glup li sam da živim! Dao si mi sluh za muziku, al mi nisi dao sluh za život. Sutra će mi verovatno sve biti jasno, a već danas kasnim. Lepo reče Vranjković, između dva sata, jedan kasni drugi žuri. Mogao bih da vam napišem tri priče u stihovima, šta tri priče, tri života da napišem, ali tuđa, jer ja ipak radim drugačije, ovog što ja radim nema u pesmama. Ovakvi kao ja ne pišu pesme, oni samo pričju, pričaju, pričaju, objašnjavaju… Najčudnija stvar je što ne znam samo da li su ovi tekstopisci poznatih megahitova, ali onih iz proslog veka, iskreni, jel to neko makar doživeo, ili nam ispraše mozak bez potrebe, a mogli smo tako lepo da živimo. Da nam bude tako fino, uz recimo Vendi.

George Mitchael – Strangest Thing

O čekanju…

Nikad čudniji dani ispred i iza mene, svako malo naboj inspiracije koju bi najradije da zaboravim. Teške misli, nervoza, teške recenice. Pišem, brišem. Pišem uglavnom za sebe, trudim se da napišem šta god da mi prođe kroz um, ali u poslednje vreme pokušavam da ne pišem, i kad nešto napišem, nekad se i sam prepadnem. Zapalim cigaru obično posle teksta koji izleti iz mene, pročitam i odmah znam kakav je tekst. Za ovih nekoliko poslednjih provučem nekoliko puta ruku kroz ovo malo kose što je ostalo, neko bih reko pomazim se, a ustvari pokušam da izbacim nervozu iz ove moje lude glave. Vidim da je mračan, ali šta ću, i to sam ja. Odakle problem, odakle toliko teških misli koje samo rojim u glavi. Lako bi se to opravdalo usamljenošću i sa previše slobodnog vremena, i ima istine u tome, ali iznad svega mislim da je to zato sto sam izgubio svoju sreću.

Pomislim često da je moja sreća baš sad na nekom Lastovu, da i ona uživa, otišla je da se odmori od mene, ili me možda baš tamo i čeka, da razbijem okove i lance i otisnem se u nepoznato, još jednom. Utešim se da ćemo se eto naći nekad, da će nekad biti baš sve kao u priči. Što bi sveštenici i verujući rekli, po Božijoj promisli, lajfkoučevi bi to definisali kao istrajnost u željama koja onda postaje stvarnost, ljudi koji se bore za egzistenciju bi to podveli pod razmaženost, zavidni pod izgubljenost i da vam kažem svi su u pravu. Svako iz svog ugla govori mantru, svako poklapa deo života i razmišljanja koje to razdoblje nosi. Svi su oni u pravu i sve ja to znam, a opet, zaglavljen bez neke preterane sreće. Skočih iz aviona padobranom neki dan, trčim svaki dan ko sumanut, čitam, pišem, trudim se da okupiram ovaj moj mozak i da poslušam sve one koji mi prijateljski govore „polako“. Pokušavam da ispunim sve terapijske zadatke i sve je meni jasno, nego čekam. Čekam da izađe neki drugi bend na binu i počne nešto drugo. Kao da nisam došao zbog ove predgrupe na koncert, uopšte me ne zanimaju. Jesu oni veliki lokalni bend i popularan i znam gotovo sve pesme, ali ja imam osećaj kao da sam ovde za glavni bend večeri, samo što on nikako ne izlazi. Mislim da bi čak ovo i bio dobar provod da samo oni sviraju, da nisam video, čuo i osetio u jednom trenutku kako zvuči veliki bend. Kako zvuče pesme pravljene za mene. Ma da ja popijem par piva, da se opustim malo dok ne počnu, da zaboravim da ih čekam , pa nek me obraduju nekada ako se uopste smiluju. Polako ću, kako svi kažu, biću strpljiv nek vreme prođe i možda će neko nešto reći ili uraditi da ih istera na binu ili da nam na kraju kaže da oni neće nastupiti večeras. Čekam.

Nego sad razmišljam šta ako nije do „čekanja“ ili „akcije“, do „polako“ ili „brzo“, do „ispravno“ ili „pogrešno“, nego je baš tako kako jeste. Dođeš u neke godine kad si se realno ratosiljao problema male dece, poslovne nestabilnosti i svih onih malih sitnica koje su ti trošile slobodno vreme i zapitaš se šta sad: „Jesam li ja ovaj život iskoristio do kraja?“ ili čak za one malo skormnije, „Pa majku mu poljubim nije valjda to to“ kažu da su to večna pitanj, koja nas sve muče bez obzira na pol , materijalni status, veru i naciju. Eto možda smo tu, baš u tome svi jednaki konačno, svi znamo i svi se pitamo večnim pitanjima. Konsenzus je postignut samo oko večnih pitanja, oko prolaznosti života. Tu kreće tema o odgovorima. Odgovori različiti svako ko nije imao nešto za njime i žali, siročići za roditeljima, siromašni za parama, onaj ko je vozio krntiju kaže, kud nikad nisam uštedeo da kupim bolja kola, onaj ko je bio podstanar maštaće o svom stanu… i to me ne brine, to je svima znano. Mene zanima šta se dešava sa ljudima koji su juče molili za stan, danas ga dobili, kupili, sagradili kuću, jesu li sutra uspeli da izbegnu večna pitanja?! Kažu li oni makar, ćuti, mnogo mi je dobro , još koliko juče nisam imao krov nad glavom, a danas sam u svome, meni je život lep! Zaustavi li se potraga za „srećom“? Ja lično nikad nisam uspeo da stanem da je tražim. Jesam li srećan? Sigurno da jesam, kada sam toliko stvari koje sam poželeo ostvario. Onda sam nezahvalan?! Nisam, baš ni malo, svega sam svestan, vrlo sam zahvalan, kad se okrenem iza sebe i vrlo ponosan. Zašto čekam onda?!

Ma idem kući, ne mogu više da čekam glavni događej večeri. Čekanje je najgora stvar u životu, to rade samo nesposobni i pokvareni. Ovaj loš provod i iščekivanje velike zabave podvešću pod to da sam omatorio, da ovakav vid zabave nije više za mene. Neću više ni da idem na koncerte, ni malih, ni velikih bendova. Dosta sam išao kad sam bio mlad, dosta sam išao dok je bilo drugačije, dosta sam bio mlad. Nije to više za mene, gužva je, svi ti neki ljudi, sve je nekako izgubilo smisao. Prebaciću se u neku kafanicu umesto na koncerte, ako budem „srećan“ da naletim na neki dobar tamburaški orkestar, da mi violina svira o sreći, da me vrati u neke dane, vremena i trenutke kad sam za sve imao hrabrosti i volje, kada smo sreća i ja još bili zajedno.

Prigodna muzička numera Kapi s oboda…

maxresdefault

Ni na nebu ni na zemlji

Neki je čudan dan, sparan i vruć, sunce je ispraznilo ulice, izmaglica vrućine presijava se na užarenom asfaltu velegrada. Da li su godine i hronični umor, ili ta neka usamljenost, isterale iz mene nekakav grozni osećaj, osećaj koji nisam imao više od dve decenije. Nakon desetine dana provedenih sa decom, sedim ovde i spremam se za povratak u Amsterdam. Prijavio sam se za let i sad je već izvesno da idem. Idem, vraćam se, gorčina… Osecaj je vrlo sličan onome dok sam sluzio vojsku. Dolazi dan povratka u kasarnu. Razlika je bitna, u vojsci imao taj neki *džombometar (DŽOMBOMETAR – kalendar koji su vojnici precrtavali svakim danom i koji je označavao koliko je još ostalo do kraja vojnog roka) koji je nakon svakog odsustva bivao sve popunjeniji, cifra se smanjivala. Osećaj je možda bio izraženiji, ali sam imao čime da se utešim, davalo mi je snage to što je cifra bila sve manja, bližio se kraj. Hrabrio sam sebe da je ostala još jedna jesen, jedna zima ili još neki mesec. Sada je drugačije, predamnom je još jedna jesen i još jedna zima i ko zna još koliko meseci. Rekao bih neko da sam sad ja negde tvorac svoje sudbine i da ukoliko ne mogu da podnesem više uvek mogu da odlučim da prekinem to svoje brojanje. Da se vratim kući. Mada ko god to da izjavi verovatno nikada nije odlazio. Verovatno je uvek znao gde mu je kuća. Ja sam očigledno svoju kuću izgubio, ili sam uspeo da izgubim sebe, pa sad ne znam šta je kuća, a šta kasarna. Da sam pametniji verovatno bih brojao dane provedene u Beogradu, a ne u Amsterdamu, ja ih međutim brojim i na jednom i na drugom mestu. Nekome bih sve ovo što ja preživljavam bio san, i to onaj najlepši, dugo nedosanjani, meni pak sve ovo više liči na košmar, i dobro da ne zvučim previše mračno, bolje je da kažem da sam i sanjao, ali da sam se ipak probudio, u realnost koja nije ni malo laka.

Beograd, moj grad, prepun čemernih uspomena, a opet najlepše mesto u mojoj glavi. Dođem srećan i samo posle dva dana shvatim da je većina stvari, ljudi i dešavanja zapravo više uspomena nego realnost koju ja priželjkujem. Ljudi prepuni egzistencijalnih problema, ili nekakvh meni neshvatljivih sotuacija, otuđeni, sami. Do jučerašnji prijatelji, danas stranci koji poput leptira zatvorenih u tegle lupaju glavom i krilima od svoje stakle zidove, sanjaju prostranstva i prerije. Gledaju u mene kao nekog ko se tih prerija domogao. Gledaju i čude se kada im kažem da bih se vratio u teglu. Bude im malo lakše, opravdaju me kada im kažem da moram da budem pored svoje dece, makar to tako pokažu, ali duboko u sebi vidim da ne shvataju ama baš ništa. Da vide samo onu dobru stranu medalje prikazanu na nekom gastarbajterskom fejsbuk nalogu, ili u nekoj divnoj gastarbajterskoj letnjoj priči o tome kako je život van tegle sjajan.

Amsterdam, moj grad, prepun svega o čemu sam maštao, najlepše mesto u mojim mladalačkim snovima. Grad iz moje priče. Iz priče u kojoj ću ja kad odrastem, da se preselim tamo i da ću prestati u Beograd da dolazim pa i turistički. Dosanjao sam ga, ostvario sam ga, išao sam za svojim snovima hrabro i borio sam se kao lav da ih dosanjam. Sve je isto, posle samo dva dana vidim da su ljudi otuđeni i sami. Prepun je tegli sa leptirima samo staklo nije prozirno, pa ja ne vidim sve njih kako udaraju glavom i krilima u zid, stide se da se pokažu, ali čujem taj isti zvuk, tih vrlo sličnih leptira. Tamo se i ja zavučem u teglu i lupam li lupam glavom. Nema ni prerije, ni livade ni Beograda, lupam glavom, a da ni sam ne znam šta bi ja da me neko i oslobodi moje tegle.

Penzija pre vremena, to je jedini izlaz, Lastovo! Napraviti autonomni sistem koji će pružiti taman dovoljno egzistencijalnnih sretstava da može da se živi bez svog ovog sranja zvanog jurnjava za parama. Zvuči dobro, obećavajuće, doći će bar jedno razdoblje u životu kada ćemo živeti van tegle, i bez tog zvuka. Eto snage za novi dan, eto cilja, eto džmbometra, koji će biti malo veći od onog vojničkog koji je broji 365. Ovaj je četvorocifreni ali kad precrtamo sve te kockice, stiže nagrada za sve što smo u životu uradili. Progutao bih ja i tu priču vreovatno da mi nije ovih godina, da sam možda drugačiji. Sinoć mi jedna pametna osoba reče, volela bih da sam gluplja, e tako i ja, progutao bih ja tu priču da ne znam sve što znam, a šta god da znam gotovo da mi ne vredi, samo jače lupam glavu.

U međuvremenu, do penzije, trebao bih da nađem način da tapaciram teglu, boli me i glava , a bole me i krila.

Prigodna muzička numera – Bajaga – Ni na nebu ni na zemlji

preuzeto sa Favim.com
preuzeto sa Favim.com

Šta ako se ne igra na dve dobijene?

Sede dva stara prijatelja u nekakvoj bašti modernog kafića. Stara po stažu prijateljstva, pa i stara po krštenici koja je već odavno požutela.

Nema više kafana, izumrle su! Uz kafu se služe keksići umesto ratluka, a uz rakiju ne dobiješ ni čašicu vode, a kamo li kuvana jaja, ili krlica! – upravo je završio prvi prijatelj vidno potrešen situacijom u gradu u kojem je nekoliko stotina pari obuće potpuno izlizao. Iznerviran, odmahivao je glavom.

Setim se bre tako raznih stvari koje su bile normalne. Kad pre smo uspeli da ih sve uništimo – zapitao se ljutito. Razumem da se stvari unapređuju, ali da baš ništa nije valjalo iz našeg vremena!? E to ne razumem!

Drugi, smireniji, gladio se po dugačkoj prosedoj brati i čekao svoj trenutak, da se njegov prijatelj izduva, da se ne nađe na putu toj sili nezadovoljstva koja je čučala u sagovorniku. Ipak se predomislio i rešio da začini – Ma šta se samo žališ, evo meni je, naprimer, dobro to što su svi ovi muškarci odjednom postali bradati pa me više niko ne gleda ko popa mučenika i isposnika. Evolucija je debeli uvek na snazi, ona nikad ne prolazi! Valjda si dovoljno pametan da odavno znaš, ko ne evoluira izumire. Promenile su se stvari, mi smo dinosaurusi jednog vremena, svedoci kraja jedne epohe, dobre ili loše, to ne znam, niti je bitno da znamo to ti i ja, to će naši unuci da kažu kad se bude razvila do kraja.

Drugi čovek nije naseo na provokaciju, zapravo ga je malo i umirilo, pa poče onako dobronamerno da traži saglasnost za svoje konstatacije.

Vidiš li ti kume u šta se ovo pretvorilo. Moj sin dva neuspela braka, troje dece, od tih troje nema niko ispod dva braka već, a tek su se ispileli! Imaju više pečata u opštini kod matičara nego u zdravstvenoj knjižici. Pa se seti i ražesti malo – Ni to sranje više ne overavaju, jesi video!? – za trenutak je zastao pa nastavi. Nije im lako, ni traga od braka, a tek poslove kako menjaju, poslovi traju duplo kraće od braka, menjaju, menjaju, menjaju, a ne umeju ni da iskoriste ono što imaju. Skoro sam vadio pastu za zube iz kante. Vidim bacili je a ona skoro ko nova. Lepo je, k’o što svi rade, stavim na ravno, pa stisnem deškom četkice da poteram sve ono što se sa strane zaglavilo, ma bre puk vojske da pere zube.

Žene su krive za sve! – opalio je ovaj drugi. Žene su skrenule levo kod Albukerkija na putu emancipacije, i sve se srušilo.

Prvi prijatelj ga je pažljivo odmeravao, i pazio se da ne upadne u kakvu zamku, znajući da mu je prijatelj vrlo duhovit čovek i da uživa da se sladi u takvim temama. Pronađe tako nečiju slabu tačku i onda istrese najgore iz čoveka u žestini, pa se to posle godinama prepričava. Šta znam!? – Bojažljivo je izustio – Nema tu nevinih, kao žene krive, a šta muški nevini? Aj zdravo! Bog sam zna ko je kriv!?

Vidiš Bog i zna, samo ga sramota da prizna da ga je đavo na istom mestu sad već dva puta zajeb’o, a mrzi ga da piše Novi zavet dopunjeno izdanje, ili Najnoviji zavet!

Sad ga i ti pretera, aj to što si ženomrzac to i mogu da razumem, ali da je sve to božije maslo to baš ne mislim da je tako.

Kakvo crno božije malso, ništa ti ne slušaš šta ti pričam! – Izusti bradonja – Bog i đavo sad igraju šah, dosadilo im je da gledaju u sve te ljude i da slušaju sav taj jad. Delegirali su brale, oni vrše samo nadzo. Vidiš da se slabo pojavljuju u medijima, Đavo doduše u poslednje vreme ima dosta bolji PR. Ovi na Božijoj strani, se malo opustili, Bog se opustio, mislio je sad kad nam da slobode, da će ljubav promeniti svet! Osmeh mu se razvuče preko usta – I sad vuna kićooo – Počeo je da stiska i pušta pesnicuplaše se bre kritike Boga! Šta će Bog da im kaže kad mu objasne koliko su zasrali, pa zamisli tog idijota koji Bogu kaže 2:0 je za Đavola. Opet je žena pala! Bog bi izrogačio oči! Ej Boga da isteraš iz takta, pa ti si puž bez kućice, ti si rođeni, gladno dete u Africi u sledećem životu, ma u sledećih deset života! Zabacio je malo šešir na nazad i nastavio – kad bi tog seronju u puža pretvorio zvao bi drugog svog najvećeg hajduka i najodanijeg da ga pita. Zažmurio je kao da čkilji i naglo utišao ton, skoro kao da šapće, da ga niko ne čuje – upitao bi jel jabuka? Pa zar je opet uzela jabuku? Mislio bi se, jebem ti jabuke, tolike sam vrste bilja pustio ovim ljudima da sjebu ko da nisam mogao ja jednu da satrem čisto iz hira. Bilo bi mu lakše kad bi mu rekli da nije jabuka. – Lupi blago šako o sto, odmače se i osoli jačim glasom – Iste sekunde bi pitao šta je bilo, šta se desilo?! I kada čuje da je žena pregazila i prevazišla muškarca, da joj je odjednom bitno da je vole, a ne da ona voli, da se dole na zemlji napravila čitava ujdurma, da se gladnima i bolesnima ne pomaže, jer se obrađuju zahtevi za razvod braka, ima i tog mučenika odmah Đavolu da pošalje na ražanj.

Prvi je izrogačenih očiju vizualizovao priču svog prijatelja, ne verujući šta čuje. Prekinuo bih on opaskom, ali ga zanima cela verzijan te borbe.

Znaš tu je jedina muka. Otpijo je poslednjig gutljaj iz male čašice – ako igraju tri partije ukupno, znaš ono na dve dobijene, Namršti se i izgovori – Treća ne mora ni da se igra. Onda se možda okrenu vanzemaljcima malo na njima da se igraju. Malo njih da izvineš da jebavaju. Mahnuo se do stola da dohvati cigarete, i pustio kuma da malo svari njegovu verziju stvarnosti.

De života ti ne lupaj, pod stare dane si prolupao i počeo si da izvrgavaš i da se rugaš svemu. Nije ti to dobro s godinama, kad si imao tideset, četrdeset pa i pedeset, u redu, ali sada već treba malo bolje da razmišljaš o svemu. Izgovorio je stari, omaleni, mili, debeljko.

Pa ja sad kume moj konačno dobro razmišjlam, sad je meni tek sve jasno! Al džabe kume, nema vremeplova, izmisliše toliko ovih gluposti, a bez vremeplova ništa, i da živiš 200 godina i dalje bi se učio i kasnio pet godina u svakom razdoblju. Sve što sam mogao da uradim kad sam shvatio šta se događa, je da tražim da me kremiraju. Zamisli, neki preduzimač se za koju godinu reši da nema gde da se zida! Sa ovim našim načinom razmišljanja bi ’ladno vezu našao! Ko bre kume da se matretira da me secaju, iskopavaju, da se ko utvara tumaram ovuda vekovima, i ovo mi je bilo dosta. Kremacija kume! Povuče dubok dim, i u dahu izusti sikćući dim u isto vreme… Kremacija kume, to je jedini lek!

Prvi se sad blago nasmeja, vide da se tema olabavila, i da se kum ko po običaju sprda na svoj način – Dobro kume moj, ti si rešio, kremacija i završio si posao, a šta ostali da rade? Šta ja deci da kažem? Imam ženske i dece i unučadi, šta da im kažem kako da se poprave da mi ipak dobijemo ovu?

Kada je video da ipak nije uspeo da isprovocira sagovornika reče- Kaži im da se igra na dve dobijene. Kaži im da će im biti pet puta teže nego tebi, jer ti si makar mogao da kažeš da si sagoreo ko ova cigara na vetru sa ciljem, a šta će oni da kažu, da su živeli, za šta? Da budu srećni? Da ugode sebi, da nađu pravi put do sebe?

Ako igraju za naš tim, ako još uvek igraju za naš tim, kaži im da poštuju ljubav! Kada im se da, da je ne odbacuju tražeći nekakav izgovor, ili mereći čega će morati da se odreknu nek se žrtvuju za ljubav. Neka ne gledaju oblik odakle i kako je ta ljubav došla! Nego neka vole, svom snagom, na kraju krajeva to je u skladu sa strategijom odozgo, podrugljivo je pokazao prstom na nebo – Ili ih bolje zaplaši, kaži im igra se još jedna, u sledećoj muški imaju PMS od 20 dana.

Prava pesma za ovu priču : Rolling Stones (remiks) – Simpathy (Izgleda da pobednik bira muziku u ovoj zajebanciji)

Privremena ilustracija dok Instagram: @__kokaart__ (lajknite je tamo i pošaljite joj poruku da požuri)

adult-battle-blur-277164

O dragoj karmi…

Evo tek večeras nakon četri pune decenije života i nešto sitnog kusura shvatio sam razliku između reči bolan i bolestan. Potpuno sam je razumeo. Biti bolestan, je povezano za bolesti tela, a biti bolan je povezano za stanje duše isključivo nedostatkom drage osobe. Bolan može biti samo onaj koji je ostao bez nekoga koga mnogo voli i kome je još puno stvari imao da kaže. Nije rekao, ah što nije rekao, nije znao nije bio pametan, nije imao vremena , desio se život ili je nastupila smrt. Bolesna osoba ima na umu samo da ozdravi, zdrava hiljadu stvari, a bolna samo da prođe. Da nestane svako sećanje i potreba da se taj neko u bilo kojem trenutku vaskrne u mislima, ili da makar ostanu neka sećanja, vredna, zbog kojih je vredelo to sve, taj sav nesrećni splet okolnosti, da se neko sretne, a da onda bude otrgnut, nasilno iščupan i izvađen iz života na ovaj ili onaj način. Sudbina pusta, karma, nešto se tu desi, ili se ne desi, pa niko, skoro pa niko ne može da kaže šta je tu bilo ispravno. Postoji sto scenarija, iz raznih uglova, svako ima svoju viziju kako je to trebalo ili nije trebalo, hijladu generala posle bitke, svi pametni, a kamo sile da smo čuli, kad se ništa od bubnjajna krvi u ušima nije čulo. Dođe čoveku, nikog da ne sluša, ma ne može da sluša ni samog sebe, podigne glavu često u dugim noćima i pogleda u zvezde. Sledeći pasus posebno je interesantan ljudima koji me lično poznaju, koji znaju koliko sam tvrdoglav i uporan u neki stvarima. Koliko ma šta drugi kažu, ja ipak imam neki svoj put i svoj način. Često volim da kažem da se u mojoj zgradi života poodavno pokvario lift, i ja dobro znam da na svaki sprat moram nekim malim krdžavm vatrogasnim stepeništem. Verujem u dobrotu, i nekakvu kosmičku pravdu, u Boga, koji prvenstveno meri dobrotu, pa neke druge važne stvari, pa tek onda konzerve sardine sredom i petkom. S toga, proizilazi da u astologiju nikad nisam verovao, šta više, kao večiti kontraš, uverljivo sam ja nalazio svoje argumente da se u društvu našalim na račun osoba zagriženih time. Nisam se mnogo promenio, nisam ovde da vam pišem o horoskopu, samo o spoznaji.

Radio sam natalnu kartu, zapala mi je čak nekakva karmička stvar, zapala mi je i ovako i još za uvo. Za karmu sam znao, još od malena, još pre mnogo jednostavnijih izraza. Zapala me i naterala me da razmislim. Karma je izraz preuzet sa istoka i nama, laicima, znači isto što i sudbina, pogotvo kad je negativan kontekst, pa joj tako dodajemo vrlo pogrdne epitete. Zapravo karma je, po mojoj slobodnoj definiciji, lekcija koju bi mi trebali da naučimo kako bi prešli na sledeću lekciju, karma je domaći zadatak za sledeći čas. Pa tako u nekakvoj magarećoj klupi, ili u nekakvom ćošku učionice stojim i mislim se šta ja to toliko zgreših, pa me ovako kazniše. Šta ja to nisam naučio?! Koja je to lekcija bila i šta je to što sam ja na ovom času naučio. Prebiram tako po glavi, pa ne mogu da nađem ni svrhu, ni cilj, ni smisao i kazne, i lekcije, a kako stvari stoje, obzirm da sam u ćošku, teško da ću proći ovaj razred. Razmišljam ja tako, šta li sam ja bio u prošlom životu pa je moja lekcija ovakva. Nije bila sigurno u pitanju jurnjava love, niti je imam sad, niti sam je imao onda, ali nekako mi baš i nije bitna sem kao spoznaja da se bez nje u ovom ludom svetu teže ide. Nisam bio ni nešto preterano glup, obzirom da nisam nesto preterano pametan ni sad, ako uopšte to tako funkcioniše. Po tome, bio sam neki ćutljivko, obzirom da sad ne zatvaram. Bio sam neki srećniji, a tiši tip, i verovatno oniži rastom. Nisam nešto mnogo mario za ljude, niti su ljudi nešto marili za mene. Teško mi je bilo osvojiti srce, ali je ono ipak bilo mekano. Očigledno je još da nikako nisam mario za ljubav. Verovatno sam bio nekakav švaler, ne toliko dopadljiv koliko sposoban. Neko ko ne da je gazio po datoj ljubavi, nego marširao vojničkim čizmama preko nje. Neko ko je bio zatrpan do kolena suzama, kletvama i amnetima. Hmm, razvedrava mi se polako što sam u ćošku, polako i shvatam karmu, učiteljicu, i dođe mi da joj kažem, izvinjavam se omašili ste me skroz, nisam ja taj čovek, ako treba da ispaštam za nečija tuđa nedela i to mogu, ali ne mogu da budem kriv za ljubav, ne mogu, ja nisam taj tip. Skupljam snagu, ma reći ću joj.

Draga Karmo, da znaš, ne znam koliko ponavljanja ima, ne znam kada prestaje pravo na školovanje, ali ja sam zapeo za meni najtežu lekciju. Tu se verovatno odvajaju besmrtnici, profesori, doktori, od nas, običnih smrtnika, studenata, koji nikad u životu nećemo moći da prođemo, ako nam se ne progleda kroz prste. I ja znam da padam, konstantno padam, znam i zašto padam, ali ako me ne upraviš, ako mi ne pomogneš, ako ona ne bude u nekom sledećem životu gora ili ja bolji, ostaću bolan. Opet ću izabrati isto, jer ljubav, draga karmo, nije odricanje od ljubavi. Želiš da se žedni napijemo, ali iz bušne čaše, jebi se bre i ti i tvoja čaša, ako treba nek umrem žedan, ali mi daj makar tu mrvu dostojanstva, da mogu da budem dve stvari koje su mi najbitnije u isto vreme. I da znaš, iz ove škole se ispisujem, ovo mi je polsednji čas, u sledećem životu idem bre da učim da letim.

Muzika za ovu priliku je Florence and the machine – Live on KXPN

Posetite Instagram @__kokaart__

Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)
Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)

 

Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!

O onim trenucima

Sećam se kao da je juče bilo, bio je prelepi letnji dan. Nekako sam rešio da je vreme i za taj dan, i za taj događaj. Iako čovek za to nikako nije spreman, a pogotovo ne otac, negde duboko u mom umu znao sam da je to moralo da se desi, kad tad, da sam morao i to da dočekam. Spremio sam se psihički, a fizički za to čovek nikad i ne može da bude spreman, ne zna se koliko to može da traje. Možda minut, možda tri minuta, a možda i četri sata. Pripremio sam se, našao sam dršku stare metle, pomislio sam da ovo može da mi pomogne, i pomoglo mi je. Uspeo sam da dršku iskoristim da se ne bi baš toliko savijao. Sve je bilo spremno, ona na biciklu, drška ižmedju točka I kosnstrukcije, tata koji se drži za dršku i uporno se nada da će se sve završiti kako treba.

Krenuli smo, trčao sam pored nje, “gledaj napred” – izustio sam preplašeno. –“vrti pedale!” Osećao sam, na onoj čuvenoj dršci, da je negde u balansu, i jednog trenutka samo sam pustio… Nastavio sam da trčim, verovao sam da će uspeti, da je to toliko normalna stvar , da smo svi to uspeli da uradimo. Pa tek će ona to moći! To je tatina ćerka. Polako se udaljavala, a ja nisam odustajao, trčao sam kraj nje, odmicala je. Nisam ništa mogao da uradim, ni da je pridržim, ni da je uhvatim ako padne, ali trčao sam. Par sekundi neizvesnosti, straha i nemira, iiii uspela je! Maltene iz prvog puta naučila je da vozi. Bio sam psosni-do-skora-preplašeni tata, a sada pun sebe. Mogao sam sa osmehom da udahnem zadovoljan, i umalo uz infarkt od trčanja.

Danas, nema bicikle, pomoćnih točkića i one moje drške od metle. Sve je mnogo gore i potpuno neopipljivo, a skoro pa isto kao , onaj dan pre skoro 10 godina . Ja trčim kraj nje, ona vrti pedale, sve više se udaljava i odlazi, sve dalje i dalje. Ne mogu da je pridržim, ni da je uhvatim ako krene da pada. Mogu samo da gledam i da se nadam da će, baš kao i onaj dan, uspeti da nađe ravnotežu i da će nastaviti sama da vozi. Ne traje sekundu , dve, tri, traje dugo, traje večnost… I tada, kada je učila da vozi bicikl, morao sam da je pustim, baš kao i danas. Mogu samo da trčim i da je pogledom pratim i  da se očajnicki nadam da se neće povrediti, i da ce uspeti da se odrzi.

Trčim tako ja kraj nje, pokušavam da osetim taj balans na dršci koju već odavno ne držim. Neamam osećaja, predaleko sam, ili nisam uspeo da postavim tu dršku. Sag`o bi se sad, nije mi teško, ali nema ni sedišta, ni bicikle da se za nju uhvatim. Pokušavam da čujem od nje kako ide, da mi malo smiri srce… da, ne, da, važi, da , huh, pff, da, važi, da, ne, ok… to su uglavnom svi odgovori koje ja od nje dobijam, kada i želi da me udostoji svog vremena. Ja samo mogu da kažem: “Važi ljubi te tata, vidim da ti se ne priča, neću da te gušim, zvrcni me kad ti se bude pričalo, zvrcni me da igramo šah”… Neko drugi s one strane odgovara, neko drugko, to nije moja ćerka: “važi ćao”… Trčim ja tako kraj nje, na dve hiljade kilometara, ali vidim da i da sam bliže ne bih mogao ništa da uradim. Ne odustajem i ne posustajem, ali čini mi se uzalud, ne mogu ja tu ništa, mogu samo da čekam da nađe ravnotežu nastavi dalje i okrene biciklu na prvoj krivini, da mi se vrati sa najlepšim osmehom na licu. Poslao sam joj pre neki dan, pesmu Mike Antića, viber kaže poruka viđena još pre nekoliko dana. Posle toga ima još nekoliko mojih poruka koje su viđene, i tako trčim ja i dalje…

Odlomak iz “Dosadne pesme”

Ti si za mene jos uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

Mika Antić

Bruce Wilice – Save the last dance for me

Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids
Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids

P laža…

Trebalo bi da postoji neko bolje mesto… Trebalo bi da postoji nešto više… Ne govorim o raju, niti o kosmičkoj pravdi… Trebalo bi da postoji neki veči smisao… Veliki prasak, životarenje, i trošenje vremena kojeg svaki dan sve manje ima na netflix i samoću jednostavno nije ispravno. Prazne duše, izgubljeni životi, usamljenost, površnost jednostavno više nemaju smisla, a tražiti smisao danas jednako je apsolutnom ludilu. Svi mi rođeni u neko drugo vreme, zaglavili smo se u jednom procepu koji je ništa drugo nego tranzicija iz lošeg u gore. Posmatramo tako kako se sve u šta smo verovali urušava i ostajemo tako na nekakvom peronu čekajući, a da ni sami ne znamo šta i koga.

Čekamo da nas neko spasi, da nas neko odvede odatle. Čekamo da nam neko kaže da su silno pogrešili kada su nam bukirali kartu i da mi na ovom mestu nismo ni trebali da boravimo. Obradovali bi se, lako bi zaboravili na sve te godine, mesece, dane i sate porevedene na tom peronu samoće samo da ugledamo tu plažu o kojoj sanjamo i sve one osobe koje su sa nama uplatili taj dugo očekivani odmor. Da, da, osvestili smo se, dovoljno smo vremena prveli na toj železničkoj stanici da sada već sa sigurnošću kažemo da bajke ne postoje, ni bajke, ni spasitelji, ni revnosni službenici turističkih agencija koje su nas ovde dovele. Sve što nam se deševa je nekakav loš buking u kojem ima uvek mesta da bude gore od trenutne konekcije, i za koji ne dobijamo, ama baš, nikakvu refndaciju. Molimo se samo da nije ostatak aranžmana baš ovolika prevara. Čekamo tako sa tom kartom u rukama, i nadamo se da se da ćemo ipak stići na tu našu zamišljenu idealnu destinaciju. Da će tamo biti dovoljno vremena da se stvarno odmorimo od ovog napornog i užasnog puta. Zarobljeni u vlastitoj glavi, u mozgu, koji sam sebe i kudi i teši i izdaje blanko opravdanja za svaki naš dobar ili loš potez. Čekamo, da prođe dan, da dođe novi voz, da nam se neko obrati. . Nema nikoga, nigde, ovo je zapravo slepo crevo svih destinacija, ovde ne možeš da zalutaš, ovde neko mora da te pošalje. Po kazni? Jeftina karta? Pa ne znam, mislim da sam moju skupo platio, zapravo tu je bila sva moja životna ušteđevina. Rmbao sam i radio kao konj, da sebi priustim jedan dobar odmor. Kazna? Ne znam šta sam mogao toliko da se ogrešim o tog nekog da mi ovo priredi. Ma, žaliću se sigurno samo da više dođem na tu moju plažu…

Verujem u tu p lažu, verujem da ću se na kraju krajeva domoći te p laže. Verujem da su svi već stigli, i da se čeka da samo ja pristignem i da odmor može da počne. Mada vi nemojte da verujete meni, ja sam sanjar, mene su radili na foru šarene laže, možda me rade i sad na p lažu.

slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu
slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu

O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns

O snovima…

Nastavak priče dede i unuka…

Dobro deda, prebacio si temu, a da mi ništa nisi rekao. Mnogo si mi to zakomlikovao, pretpostavljam da će mi trebati pola života da shvatim šta si hteo da mi kažeš. Prekinuo je dedu u svom konstantnom ispitivanju o glupostima i nebitnim stvarima. Ti hoćeš da kažeš da su sve veštice? Hoćeš da kažeš da sam ja nagazio na baš opasnu vešticu?

Nisu one sve zle veštice. One sve mogu da budu i veštice i čarobnice, sve zavisi od postavke, kako se ti postaviš, i naravno voli li te. Ukoliko te voli, žena će da bude sve za tebe, od veštice, do konkubine, pa čak i u istom danu. Nažalost, ako te ne voli onda može da bude samo veštica, ako dodaš magiju, onda baš onakva iz priče od malo pre o čarobnjacima i vešticama. Ti srce imaš, imaš i osmeh, od svih čarobnjačkih osobina, ti si beli čarobnjak i to je vidljivo svima, i nama i njima. Ti bi trebao da privučeš čarobnicu i da živite srećno i dugovečno kao u bajci. Međutim nešto se tu desi, nešto tu nije otprilike od početka kako treba, samo to ne znate ni ti ni ona. Ona obično prva ukapira, i onda od magije budu vradžbine. Zašto? Zato što je i dalje na zemlji! Da izgubi moći, moraš da je digneš u nebesa. To uopšte nije teško, samo moraš da se predaš, ali ne k`o neki mlakonja, nego da budeš muško, i to njeno muško. E onda oči moje, onda imaš šta hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ponosno je završio startac.

Teška filozofija deda. Ništa te ne razumem, mislim razumem, ali bi voleo da nisi baš tako strog, ispadosmo totalno najgori, ja nekakav slabić, a ona nekakva grozna žena. Mališin ego davao je primedbu glasno.

Ma oči moje, ako si ti srećan ona je za dedu najbolja, a ti si moj, čim si se rodio ti si najbolji za mene. Na kraju krajeva ti si moja krv, i moja sudbina. Ja ću da blagoslovim svaku tvoju odluku, pa čak i da dovedeš zeta umesto snajke – Nasmejao se starac i nastavio – Samo budi srećan! Tvoja sreća je moj jedini cilj, pa i ove naše priče.

Pa dobro hoćeš da kažeš da ona nije prava za mene? Omladinac je očajnički očekivao direktne smernice od svoj dede.

 Sinko zapamti, sve su prave, sve mogu da budu prave i pogrešne, i za čas od prave bude pogrešna. Od pogrešne nažalost gotovo nikada tebi prava. Odgovor na svoje pitanje moraš sam sebi da daš.

Moraš sinko da živiš san, moraš da daš 100grama svoje ljubavi, da bi dobio 10 njene. Onda tih 110 da baciš pred nju, a ona da uzme pa da ti da 120 i tako u beskonačnosti dokle god vam srca kucaju. Da budeš spreman da žrtvuješ svojih 100, 200, 300 grama ljubavi za njenih 50 do 100 grama, jer treba da se predaš, i da možda naletiš na pogrešnu kojoj ni kilo neće biti dovoljno. E sine, onda možeš da sipaš i tone, a uvek ćeš biti na gubitku. Zato gledaj, šta ti duša kaže, pusti pamet i onu stvar, duša zna sve, ima li ona mesta u svojim grudima da ti uzme dušu, ako ima, beži sinko, beži glavom bez obzira, jer to sinko nije san to je košmar u koji ćeš uvući sebe.

Pa kako da znam deda kome da bacim svoju dušu na izvol` te?

Onoj kojoj će biti žao da je uzme. Onoj kojoj je ispod časti da ubija Petra Pana u tebi. Onoj kojoj se baš takav dečak u tebi sviđa. Ona koja bi za tebe zatvarala fioke za tobom uz osmeh i mahanje glave. Ona koja bi  bila ponosna na tvoje srce! Onoj kojoj tvoje srce ne bi bilo hrana na žaru, već razlog za sumrake i svitanja pored tebe. Cane, moj Cane, ljubi te deda, dobro gledaj, gledaj u oči, i sebe, i nju, očima kojima hteo da te gleda… Sve ćeš da vidiš ljubi te deda… Sad gledaj, posle je kasno. Posle nema nazad. Posle dođu deca, posle život nogom razvali vrata spokoja, opljačka i opustoši sve unutra. Posle nema više ni Caneta, ni čarobnjaka ni veštica, samo jedna surova stvarnost, monotona svakodnevnica i nešto što neki zovu život, a ja robija.

Prigodna muzička numera Rudimental – These days

o snovima

O sanjarima…

U dubokoj starosti, bledi starac sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Setnog pogleda vidi se da nešto željno priželjkuje. Mladost? Kad je trčao, šetao, kad je jurio kroz tuđe krevete, kad je hvalio tuđe kuvare? Čeka mladost, ali ne svoju, nego svog unuka Caneta da dođe. Prethodna dva puta se nije pojavio, prošli put bila je devojka, put pre toga šef. Šta li će sada da bude? Neka, neka bude šta bude, samo nek` je on srećan, pomislio je. Vrata se otvaraju i kroz njih prolazi simpatični klinac, poprilično mršav i velikog osmeha. ‘De si bre ti deda – odjeknulo je sa druge strane sobe.  Starac se pretopi iz tamnog starog hrasta u živahnu vrbu. Sa sto i kusur godina, dođe na svoje devedeset i dve u trenutku. Cane ljubi te deda, oči moje, svaka ti čast! – odjeknuo je starac za kojeg bih pre deset sekundi rekao da su mnogo lepše sahranjivali. Zagrliše se sada već skoro dvojica mladića u proseku.

Kako si oči moje?

Dobro sam deda, radim, živim sa onom mojom devojkom, malo imam vremena. Izvini što ne stigoh ranije da dođem, ni sada nemam mnogo vremena, ali morao sam da dođem bilo me je sramota da se i ove nedelje ne pojavim.

Dušo moja draga, nemoj ti zbog dede ti nešto da se remetiš, ja neću nigde da pobegnem, a ti imaš mnogo toga da izgubiš – raznežio se starac. Šta te muči, šta su te toliko stegli svi?

Ne znam, deda i sve mogu da shvatim samo ne mogu da shvatim žene – zabrinuto i pomalo ljutito izustio je omladinac. Dedu je izjava grohotom zasmejala, toliko da se jedva zaustavio, gledajući unuka kako ga iščuđeno gleda. E moj sine, a mislio si da je škola problem? – zagrlio ga je jednom rukom. Mladić se nasmeja, pa nastavi svoje – Kad bih samo znao šta žene hoće?

Starac uzdahnu, izgubi pogled u krošnjama koje su se nazirale kroz prozor.

Žene sine vole sanjare, u crnim kaputima, sa životom u koferu. Pušače, ma ne pušače, hazardere, crne kao mesec, nekakve bunare tuge na mesecu u koje čak ni sunce ne zalazi. Nekog koji budan sanja, al ajde što sanja, nego što svi oko njega sanjaju taj san, čarobnjaka sinko. I takav sinko kad izvuče tlo pod nogama, nema vraćanja dok te ne zakuca za zemlju. Žene sinko prvo vide srce pa tek ono što mi prvo vidimo.

Pa što me maltretira, bre deda, pretvorio sam se u idiota kojima sam se uvek podsmevao, pokušavam da ugodim na sve načine, i uvek nekako na kraju ne valja.

Hahaha, oči moje kako odmah dođe do kraja da imaš veliko srce, a gde je kaput, gde je magija? – upita starac.

Sinko, ti si čarobnjak, u to deda ne sumnja, i imaš veliko srce, ali da znaš na svetu postoje čarobnjaci u nekoliko nivoa, a ima i nekoliko nivoa žena, mi ih iz milošte nazivamo vešticama, ali zapravo nije daleko od istine ukoliko kažemo da i one imaju magiju. Znaš da je muška vračara čarobnjak, a ženska veštica. Muškarci obično starci, a veštice obično preobučene u neke mlade ženske, pa se posle preobrate u ružne babe. E vidiš kad čarobnjak ima manji nivo magije od veštice, on završi kao ti, misli da je sa dobrom ženskom, a u stvari jaše ga matora babetina. Mladić izrogači oči, a deda ne mogavši da se suzdrži nastavi svoj ples uz osmeh. E vidiš, to je crna magija, a da znaš ko se crnom magijom bavi, dobije crnog, zlog čarobnjaka koji je potpuno začara. I onda viđaš grozne scene isto kao sa ovom tvojom vrstom čarobnjaka, nadrljaju i slabi čarobnjaci i zle veštice, kad tad. Bela magija je čarobnjak obuzuet spasavanjem sveta, tada veštica zapravo biva očarana i ono dobro u njoj je tera da ga spasi. Njemu sinko nažalost spasa nema. A ona svoju magiju besomučno troši. Dobra stvar kod ovih veštica je da ostanu večno mlada i zarobljene u čaroliji koju većina veštica nikada nije osetila.

Dobro deda pokrio si svačije sudbine, sa svima znamo šta se dešava osim sa zlim čarobnjacima i ovim belima.

Crni čarobnjaci ostanu prokleti da samo to rade do kraja života, a ovi drugi sinko moj, večno sanjaju, i svetle, svetle kao svetionik, svima…

Prebaci starac vešto posle toga na pitanja o ocu i majci, pa prebaci do auta i brzo se izgubi svaki trag magiji.

Prigodn muzička numera: Akua Naru

Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first
Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first

Besmisao glavom i bradom

Kriza srednjih godina, depresija, starenje, prolaznost i mnoge druge mozgalice, uopšte ne bi imali smisla da nije opšteg besmisla života. Mislim da je nekakvim ranijim generacijama u životu bilo teže, životno teže, i ne mogu ni da razmislim kako su oni preživljavali svoje krize srednjih godina, bračne razmirice i život. Znam da su imali previše drugih muka da bi imali vremena da se zapitaju šta je smisao života. Mlađe generacije koje su oni napravili nisu ispale baš najbolje , iako je njihova namera da nam omoguće da živimo bolje od njih krajnje legitimna i normana. Sebe i svoju generaciju ne smem ni da zamislim pod pritiskom, i u uslovima koje su oni imali. Svi bi bili u nakakvom delirijumu ili pod opštom mišlju suicida. Zašto je to tako? Zar smo mi zaista toliko mekani, razmaženi ili stvarno toliko nema smisla živeti?

Da premotam malo, malo dalje, u prošlost, preskočiću za trenutak oca, deda bi bio idealan primerak za poređenje, ali nažalost je 1944. prerano postradao od Bugara gledajući svoja posla, ni kriv ni dužan, pa tako moram da dođem do pradede da bih napravio pravo poređenje. Zvao se Stojadin, i kao što mu ime govori verovatno je imao sto jada nad svojom glavom. Živeo je u selendri u jednoj maloj trošnoj kući. Selo se nalazi na obroncima planine Čemernik. Priroda tamo nije baš blagonaklona prema svojim meštanima, i to ne u smislu da nije prošao kamion za čišćenje snega pa je moj pradeda od toga napravio dramu nego, je bio potreban ozbiljan napor da se jedna zima prezimi. Moj deda i nije bio nešto imućan, na nekim starim slikama koje sam mogao da vidim, vozio je neku raspalu zapregu i volove, otac mi je pričao da su imali i konje. Od zabava i provoda videli su familijarne svadbe, ne baš tako raskošne kao danas, nisu se svađali oko toga da li je ujak stari svat ili je ipak mladina drugarica kuma. Moglo je tu da se doda nekoliko sabora, nekoliko prela i posela, uglavnom ne baš tako buran socijalni život. Živelo se teško, deca su umirala, vladale su razne boleštine, prva bolnica je bila na 50km, a to je nekada bila velika razdaljina, nisam baš nešto siguran da su viđali lekara često niti sam baš siguran da su imali brige i strahove o bolestima kakve mi imamo danas. Zamišljam ga kao sasvim običnog, sa običnim prtenim čakširama i belom košuljom na kojoj preko ima nešto što najviše liči na jelek, ali nekakav običan crni. Zamišljam ga slomljenog od svega, ne znam da li je bio srećan ili uplašen, da li je bio depresivan ili hipohondričan, ali sa svim tim brigama i problemima mislim da je bio na izmaku snage. Zamišljam ga kako gleda u nebesa i moli se Bogu da mu porodica bude zdrava, i da mu mraz i grad ne ubiju letinu kako bi mogao da ih prehrani, … i … i nema i, nema zareza nema preostalih velikih želja. Kleči on na zelenoj orošenoj travi sa suzama u očima, nije u crkvi, jer moje selo nema crkvu. Kleči ispred seoske stoletne bukve na koju su nakačili krst kao antenu ne bi li uspeli do Boga da pošalju svoje želje, svoje brige, ne bi li ih on nekako utešio. E sad, ja ne znam da li je taj krst bio dovoljno veliki da ih on čuje, ali pošto verujem u Njega i pošto vidim šta se dešava mogu da kažem da su pradedove molitve uslišene, makar delimično, njegovo potomstvo se nastavilo i živi mnogo bolje nego što je on živeo. Taj moj Stojadin, sa sto jada, je svašta preturio preko svojih žuljavih ruku.

Da se vratimo u današnjicu. Njegove, pradedove,  radosti, ako bi uopšte mogao da ih vidim bile su toliko male u odnosu na moje, a njegove tuge toliko veće u odnosu na moje, a opet eto i mene klečim na toj orošenoj travi, pravo ispred tog krsta. Plače mi se, u gudima me steže, stavljam ruke na travu ne znam ni sam koliko mi je teško. Krst zasvetli, verovatno bira brojeve direktno do Boga, zvoni, tu…tu… tu… Ja onim rukama mokrim od trave pokušavam da zaližem kosu ne bi li se malo upristojio, gledam sebe i kažem uh pa mogao sam one nove „Reply“ farmerke da obučem, ili makar da sam i gore obukao neku bolju majcu, pa opet pomislim, možda i nije video poziv. Zvoni i dalje, a mene panika hvata, šta ću da kažem. Pravim koncepciju, prvo ću mu reći koliko je meni teško, koliko sam se mučio, kako sam vodio težak život boreći se da prehranim porodicu, kako sam već 6 godina na istom radnom mestu, bez napretka, skoro bez nade da ću ikada postati direktor. Kako već 15 godina odlazimo na more u isto mesto. Napomenuću mu da živim na periferiji gde čovek gotovo i nema gde da se prošeta, ali mi kredit za novi stan nije opcija zato što nisam kupio normalan auto evo već 5 godina, zato što sam otplaćivao kredit za grejanje na pelet, ali bez toga nisam mogao, to je ipak više konfora za manje para dugoročno gledano. Tek ću da se zadužim kad moja deca za koju godinu upišu mastere na nekim univerzitetima. Reći ću mu da depresia sa kojom se borim i ta anksoznost koja mi se javlja u mešavini sa hipohondrijom prema rečima mog psihijatra dolazi od toga što sam gledao roditelje kako se svađaju i da je to ostavilo trajne posledice na moju ličnost. Moj psihijatar takođe kaže moji problemi u partnerskim odnosima dolaze kao  posledica toga što mi je mama nameštala krevet, kako bilo ja eto ni kriv ni dužan idem kroz život sa tim ožiljcima. Zvoni i dalje, a ja još nisam smislio šta ću da mu tražim. Tražiću mu da mi reši kredite za sve te stvari koje su mi bile neophodne. Pa ću da mu tražim da me opet poveže sa svojom decom sa kojom sam još kad su bili mali izgubio kontakt, jer sam morao više da radim zbog kredita za tada novi auto. Pa ću da mu tražim da normalizujem odnose sa prijateljima i familijom koji su se davno poremetili ko zna zašto, psihijatar opet kaže da nije do mene. Pa ću da mu tražim da se skinem sa  atidepresiva posto utiču na moj libido, i ne mogu ko čovek da proživim poslednje trzaje svog života, sada napokon kada sam shvatio da sam ja sebi najbitniji. Tržiću mu da mom životu da smisla pošto ga ja i pored svega što mi je do sada dao ne vidim.

„Mobilni pretplatnik trenutno nije u mogućnosti da se javi na vaš poziv“ začulo se sa druge strane.

Srećom i po mene i po mog pradedu poslednje rečenice sarkastično su napisane ne bi li dočarao razliku između polu izmišljenog pradede i polu izmišljenog mene u realnim vremenima nekada i sada. S tim da bih takvog pradedu voleo da imam, a takvog praunuka baš i ne.

0-02-04-99f43e5ec11e12f70475eba4242af03077bae4fb85559f81cdcb12e4e217a31e_e6cd3f0c