O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Advertisements

O snovima…

Nastavak priče dede i unuka…

Dobro deda, prebacio si temu, a da mi ništa nisi rekao. Mnogo si mi to zakomlikovao, pretpostavljam da će mi trebati pola života da shvatim šta si hteo da mi kažeš. Prekinuo je dedu u svom konstantnom ispitivanju o glupostima i nebitnim stvarima. Ti hoćeš da kažeš da su sve veštice? Hoćeš da kažeš da sam ja nagazio na baš opasnu vešticu?

Nisu one sve zle veštice. One sve mogu da budu i veštice i čarobnice, sve zavisi od postavke, kako se ti postaviš, i naravno voli li te. Ukoliko te voli, žena će da bude sve za tebe, od veštice, do konkubine, pa čak i u istom danu. Nažalost, ako te ne voli onda može da bude samo veštica, ako dodaš magiju, onda baš onakva iz priče od malo pre o čarobnjacima i vešticama. Ti srce imaš, imaš i osmeh, od svih čarobnjačkih osobina, ti si beli čarobnjak i to je vidljivo svima, i nama i njima. Ti bi trebao da privučeš čarobnicu i da živite srećno i dugovečno kao u bajci. Međutim nešto se tu desi, nešto tu nije otprilike od početka kako treba, samo to ne znate ni ti ni ona. Ona obično prva ukapira, i onda od magije budu vradžbine. Zašto? Zato što je i dalje na zemlji! Da izgubi moći, moraš da je digneš u nebesa. To uopšte nije teško, samo moraš da se predaš, ali ne k`o neki mlakonja, nego da budeš muško, i to njeno muško. E onda oči moje, onda imaš šta hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ponosno je završio startac.

Teška filozofija deda. Ništa te ne razumem, mislim razumem, ali bi voleo da nisi baš tako strog, ispadosmo totalno najgori, ja nekakav slabić, a ona nekakva grozna žena. Mališin ego davao je primedbu glasno.

Ma oči moje, ako si ti srećan ona je za dedu najbolja, a ti si moj, čim si se rodio ti si najbolji za mene. Na kraju krajeva ti si moja krv, i moja sudbina. Ja ću da blagoslovim svaku tvoju odluku, pa čak i da dovedeš zeta umesto snajke – Nasmejao se starac i nastavio – Samo budi srećan! Tvoja sreća je moj jedini cilj, pa i ove naše priče.

Pa dobro hoćeš da kažeš da ona nije prava za mene? Omladinac je očajnički očekivao direktne smernice od svoj dede.

 Sinko zapamti, sve su prave, sve mogu da budu prave i pogrešne, i za čas od prave bude pogrešna. Od pogrešne nažalost gotovo nikada tebi prava. Odgovor na svoje pitanje moraš sam sebi da daš.

Moraš sinko da živiš san, moraš da daš 100grama svoje ljubavi, da bi dobio 10 njene. Onda tih 110 da baciš pred nju, a ona da uzme pa da ti da 120 i tako u beskonačnosti dokle god vam srca kucaju. Da budeš spreman da žrtvuješ svojih 100, 200, 300 grama ljubavi za njenih 50 do 100 grama, jer treba da se predaš, i da možda naletiš na pogrešnu kojoj ni kilo neće biti dovoljno. E sine, onda možeš da sipaš i tone, a uvek ćeš biti na gubitku. Zato gledaj, šta ti duša kaže, pusti pamet i onu stvar, duša zna sve, ima li ona mesta u svojim grudima da ti uzme dušu, ako ima, beži sinko, beži glavom bez obzira, jer to sinko nije san to je košmar u koji ćeš uvući sebe.

Pa kako da znam deda kome da bacim svoju dušu na izvol` te?

Onoj kojoj će biti žao da je uzme. Onoj kojoj je ispod časti da ubija Petra Pana u tebi. Onoj kojoj se baš takav dečak u tebi sviđa. Ona koja bi za tebe zatvarala fioke za tobom uz osmeh i mahanje glave. Ona koja bi  bila ponosna na tvoje srce! Onoj kojoj tvoje srce ne bi bilo hrana na žaru, već razlog za sumrake i svitanja pored tebe. Cane, moj Cane, ljubi te deda, dobro gledaj, gledaj u oči, i sebe, i nju, očima kojima hteo da te gleda… Sve ćeš da vidiš ljubi te deda… Sad gledaj, posle je kasno. Posle nema nazad. Posle dođu deca, posle život nogom razvali vrata spokoja, opljačka i opustoši sve unutra. Posle nema više ni Caneta, ni čarobnjaka ni veštica, samo jedna surova stvarnost, monotona svakodnevnica i nešto što neki zovu život, a ja robija.

Prigodna muzička numera Rudimental – These days

o snovima

O sanjarima…

U dubokoj starosti, bledi starac sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Setnog pogleda vidi se da nešto željno priželjkuje. Mladost? Kad je trčao, šetao, kad je jurio kroz tuđe krevete, kad je hvalio tuđe kuvare? Čeka mladost, ali ne svoju, nego svog unuka Caneta da dođe. Prethodna dva puta se nije pojavio, prošli put bila je devojka, put pre toga šef. Šta li će sada da bude? Neka, neka bude šta bude, samo nek` je on srećan, pomislio je. Vrata se otvaraju i kroz njih prolazi simpatični klinac, poprilično mršav i velikog osmeha. ‘De si bre ti deda – odjeknulo je sa druge strane sobe.  Starac se pretopi iz tamnog starog hrasta u živahnu vrbu. Sa sto i kusur godina, dođe na svoje devedeset i dve u trenutku. Cane ljubi te deda, oči moje, svaka ti čast! – odjeknuo je starac za kojeg bih pre deset sekundi rekao da su mnogo lepše sahranjivali. Zagrliše se sada već skoro dvojica mladića u proseku.

Kako si oči moje?

Dobro sam deda, radim, živim sa onom mojom devojkom, malo imam vremena. Izvini što ne stigoh ranije da dođem, ni sada nemam mnogo vremena, ali morao sam da dođem bilo me je sramota da se i ove nedelje ne pojavim.

Dušo moja draga, nemoj ti zbog dede ti nešto da se remetiš, ja neću nigde da pobegnem, a ti imaš mnogo toga da izgubiš – raznežio se starac. Šta te muči, šta su te toliko stegli svi?

Ne znam, deda i sve mogu da shvatim samo ne mogu da shvatim žene – zabrinuto i pomalo ljutito izustio je omladinac. Dedu je izjava grohotom zasmejala, toliko da se jedva zaustavio, gledajući unuka kako ga iščuđeno gleda. E moj sine, a mislio si da je škola problem? – zagrlio ga je jednom rukom. Mladić se nasmeja, pa nastavi svoje – Kad bih samo znao šta žene hoće?

Starac uzdahnu, izgubi pogled u krošnjama koje su se nazirale kroz prozor.

Žene sine vole sanjare, u crnim kaputima, sa životom u koferu. Pušače, ma ne pušače, hazardere, crne kao mesec, nekakve bunare tuge na mesecu u koje čak ni sunce ne zalazi. Nekog koji budan sanja, al ajde što sanja, nego što svi oko njega sanjaju taj san, čarobnjaka sinko. I takav sinko kad izvuče tlo pod nogama, nema vraćanja dok te ne zakuca za zemlju. Žene sinko prvo vide srce pa tek ono što mi prvo vidimo.

Pa što me maltretira, bre deda, pretvorio sam se u idiota kojima sam se uvek podsmevao, pokušavam da ugodim na sve načine, i uvek nekako na kraju ne valja.

Hahaha, oči moje kako odmah dođe do kraja da imaš veliko srce, a gde je kaput, gde je magija? – upita starac.

Sinko, ti si čarobnjak, u to deda ne sumnja, i imaš veliko srce, ali da znaš na svetu postoje čarobnjaci u nekoliko nivoa, a ima i nekoliko nivoa žena, mi ih iz milošte nazivamo vešticama, ali zapravo nije daleko od istine ukoliko kažemo da i one imaju magiju. Znaš da je muška vračara čarobnjak, a ženska veštica. Muškarci obično starci, a veštice obično preobučene u neke mlade ženske, pa se posle preobrate u ružne babe. E vidiš kad čarobnjak ima manji nivo magije od veštice, on završi kao ti, misli da je sa dobrom ženskom, a u stvari jaše ga matora babetina. Mladić izrogači oči, a deda ne mogavši da se suzdrži nastavi svoj ples uz osmeh. E vidiš, to je crna magija, a da znaš ko se crnom magijom bavi, dobije crnog, zlog čarobnjaka koji je potpuno začara. I onda viđaš grozne scene isto kao sa ovom tvojom vrstom čarobnjaka, nadrljaju i slabi čarobnjaci i zle veštice, kad tad. Bela magija je čarobnjak obuzuet spasavanjem sveta, tada veštica zapravo biva očarana i ono dobro u njoj je tera da ga spasi. Njemu sinko nažalost spasa nema. A ona svoju magiju besomučno troši. Dobra stvar kod ovih veštica je da ostanu večno mlada i zarobljene u čaroliji koju većina veštica nikada nije osetila.

Dobro deda pokrio si svačije sudbine, sa svima znamo šta se dešava osim sa zlim čarobnjacima i ovim belima.

Crni čarobnjaci ostanu prokleti da samo to rade do kraja života, a ovi drugi sinko moj, večno sanjaju, i svetle, svetle kao svetionik, svima…

Prebaci starac vešto posle toga na pitanja o ocu i majci, pa prebaci do auta i brzo se izgubi svaki trag magiji.

Prigodn muzička numera: Akua Naru

Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first
Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first

Besmisao glavom i bradom

Kriza srednjih godina, depresija, starenje, prolaznost i mnoge druge mozgalice, uopšte ne bi imali smisla da nije opšteg besmisla života. Mislim da je nekakvim ranijim generacijama u životu bilo teže, životno teže, i ne mogu ni da razmislim kako su oni preživljavali svoje krize srednjih godina, bračne razmirice i život. Znam da su imali previše drugih muka da bi imali vremena da se zapitaju šta je smisao života. Mlađe generacije koje su oni napravili nisu ispale baš najbolje , iako je njihova namera da nam omoguće da živimo bolje od njih krajnje legitimna i normana. Sebe i svoju generaciju ne smem ni da zamislim pod pritiskom, i u uslovima koje su oni imali. Svi bi bili u nakakvom delirijumu ili pod opštom mišlju suicida. Zašto je to tako? Zar smo mi zaista toliko mekani, razmaženi ili stvarno toliko nema smisla živeti?

Da premotam malo, malo dalje, u prošlost, preskočiću za trenutak oca, deda bi bio idealan primerak za poređenje, ali nažalost je 1944. prerano postradao od Bugara gledajući svoja posla, ni kriv ni dužan, pa tako moram da dođem do pradede da bih napravio pravo poređenje. Zvao se Stojadin, i kao što mu ime govori verovatno je imao sto jada nad svojom glavom. Živeo je u selendri u jednoj maloj trošnoj kući. Selo se nalazi na obroncima planine Čemernik. Priroda tamo nije baš blagonaklona prema svojim meštanima, i to ne u smislu da nije prošao kamion za čišćenje snega pa je moj pradeda od toga napravio dramu nego, je bio potreban ozbiljan napor da se jedna zima prezimi. Moj deda i nije bio nešto imućan, na nekim starim slikama koje sam mogao da vidim, vozio je neku raspalu zapregu i volove, otac mi je pričao da su imali i konje. Od zabava i provoda videli su familijarne svadbe, ne baš tako raskošne kao danas, nisu se svađali oko toga da li je ujak stari svat ili je ipak mladina drugarica kuma. Moglo je tu da se doda nekoliko sabora, nekoliko prela i posela, uglavnom ne baš tako buran socijalni život. Živelo se teško, deca su umirala, vladale su razne boleštine, prva bolnica je bila na 50km, a to je nekada bila velika razdaljina, nisam baš nešto siguran da su viđali lekara često niti sam baš siguran da su imali brige i strahove o bolestima kakve mi imamo danas. Zamišljam ga kao sasvim običnog, sa običnim prtenim čakširama i belom košuljom na kojoj preko ima nešto što najviše liči na jelek, ali nekakav običan crni. Zamišljam ga slomljenog od svega, ne znam da li je bio srećan ili uplašen, da li je bio depresivan ili hipohondričan, ali sa svim tim brigama i problemima mislim da je bio na izmaku snage. Zamišljam ga kako gleda u nebesa i moli se Bogu da mu porodica bude zdrava, i da mu mraz i grad ne ubiju letinu kako bi mogao da ih prehrani, … i … i nema i, nema zareza nema preostalih velikih želja. Kleči on na zelenoj orošenoj travi sa suzama u očima, nije u crkvi, jer moje selo nema crkvu. Kleči ispred seoske stoletne bukve na koju su nakačili krst kao antenu ne bi li uspeli do Boga da pošalju svoje želje, svoje brige, ne bi li ih on nekako utešio. E sad, ja ne znam da li je taj krst bio dovoljno veliki da ih on čuje, ali pošto verujem u Njega i pošto vidim šta se dešava mogu da kažem da su pradedove molitve uslišene, makar delimično, njegovo potomstvo se nastavilo i živi mnogo bolje nego što je on živeo. Taj moj Stojadin, sa sto jada, je svašta preturio preko svojih žuljavih ruku.

Da se vratimo u današnjicu. Njegove, pradedove,  radosti, ako bi uopšte mogao da ih vidim bile su toliko male u odnosu na moje, a njegove tuge toliko veće u odnosu na moje, a opet eto i mene klečim na toj orošenoj travi, pravo ispred tog krsta. Plače mi se, u gudima me steže, stavljam ruke na travu ne znam ni sam koliko mi je teško. Krst zasvetli, verovatno bira brojeve direktno do Boga, zvoni, tu…tu… tu… Ja onim rukama mokrim od trave pokušavam da zaližem kosu ne bi li se malo upristojio, gledam sebe i kažem uh pa mogao sam one nove „Reply“ farmerke da obučem, ili makar da sam i gore obukao neku bolju majcu, pa opet pomislim, možda i nije video poziv. Zvoni i dalje, a mene panika hvata, šta ću da kažem. Pravim koncepciju, prvo ću mu reći koliko je meni teško, koliko sam se mučio, kako sam vodio težak život boreći se da prehranim porodicu, kako sam već 6 godina na istom radnom mestu, bez napretka, skoro bez nade da ću ikada postati direktor. Kako već 15 godina odlazimo na more u isto mesto. Napomenuću mu da živim na periferiji gde čovek gotovo i nema gde da se prošeta, ali mi kredit za novi stan nije opcija zato što nisam kupio normalan auto evo već 5 godina, zato što sam otplaćivao kredit za grejanje na pelet, ali bez toga nisam mogao, to je ipak više konfora za manje para dugoročno gledano. Tek ću da se zadužim kad moja deca za koju godinu upišu mastere na nekim univerzitetima. Reći ću mu da depresia sa kojom se borim i ta anksoznost koja mi se javlja u mešavini sa hipohondrijom prema rečima mog psihijatra dolazi od toga što sam gledao roditelje kako se svađaju i da je to ostavilo trajne posledice na moju ličnost. Moj psihijatar takođe kaže moji problemi u partnerskim odnosima dolaze kao  posledica toga što mi je mama nameštala krevet, kako bilo ja eto ni kriv ni dužan idem kroz život sa tim ožiljcima. Zvoni i dalje, a ja još nisam smislio šta ću da mu tražim. Tražiću mu da mi reši kredite za sve te stvari koje su mi bile neophodne. Pa ću da mu tražim da me opet poveže sa svojom decom sa kojom sam još kad su bili mali izgubio kontakt, jer sam morao više da radim zbog kredita za tada novi auto. Pa ću da mu tražim da normalizujem odnose sa prijateljima i familijom koji su se davno poremetili ko zna zašto, psihijatar opet kaže da nije do mene. Pa ću da mu tražim da se skinem sa  atidepresiva posto utiču na moj libido, i ne mogu ko čovek da proživim poslednje trzaje svog života, sada napokon kada sam shvatio da sam ja sebi najbitniji. Tržiću mu da mom životu da smisla pošto ga ja i pored svega što mi je do sada dao ne vidim.

„Mobilni pretplatnik trenutno nije u mogućnosti da se javi na vaš poziv“ začulo se sa druge strane.

Srećom i po mene i po mog pradedu poslednje rečenice sarkastično su napisane ne bi li dočarao razliku između polu izmišljenog pradede i polu izmišljenog mene u realnim vremenima nekada i sada. S tim da bih takvog pradedu voleo da imam, a takvog praunuka baš i ne.

0-02-04-99f43e5ec11e12f70475eba4242af03077bae4fb85559f81cdcb12e4e217a31e_e6cd3f0c

Gresi

„Oprosti mi Oče, grešio sam!“ Izgovorio sam tiho…

„Sedi dete moje, sedi ovde ne plaši se tek si došao, sedi odmori malo pa ćemo početi.“ Odgovorio je sedi starac, duge sede brade.

Gledao sam iza sebe kuda bih mogao malo da se povučem i da ništa ne oborim, polako se odmakao dva koraka unazad i seo na jednu belu stolicu. Starac se udalji od mene i ode iza reda stolova na kojima su sedeli nekakvi nazovi šalterski službenici. Sedeo sam tamo i nemo gledao šta se dešava. Ljudi su defilovali, dolazili od nikuda, gotovo isto izgubljeni i uplašeni kao i ja. Svima je bilo zajedničko jedno, bili smo svesni šta se desilo i potpuno nesvesni onoga šta će se dešavati. Sedeo sam satima tamo bez volje i hrabrosti da bilo koga bilo šta pitam, obično u bilo kakvoj gužvi ili redu već bi bio dovoljno nervozan da počnem da ispitujem šta se dešava i da probam da nađem način, ljubazan ili onaj drugi, drzak, samo da se pomerim. Ovde se nešto i nisam mnogo žurio.

Slično sam se osećao po odlasku u vojsku, onako izgubljen, pune glave priča koje sam pokupio, gledao sam šta se dešava i znao sam da je sa pređašnjim načinom života gotovo. Koračao sam kao ovca, pastiri su me upućivali na sledeća mesta, koja sam nemo posećivao i radio šta mi se kaže, bio sam manji od makovog zrna, bio sam bez karaktera i bez sebe, jedan među mnogima, potpuno isti kao onaj čovek do mene ili onaj do njega, bez obzira na poreklo, obrazovanje, inteligenciju i sve ostale podele koje su nas odvajale van zidova kasarne.

Niko mi se nije obraćao, ljudi su prolazili niko se nije zadržavao, samo sam ja sedeo, tu malo nazad, usamljen i uplašen, nisam hteo dalje, hteo sam baš tu da sedim.

Vratio se starac, bio je vrlo blage naravi, sa blagim osmehom na licu koji je meni ulivao nekakvo smirenje i nadu da će sve biti u redu. Seo je kraj mene, gledao me, merio me pogledom, malo se uozbiljio nakon, udahnuo duboko i počeo.

„Nadao sam se dete moje“ – govorio je starac starcu –  „da te ovde neću videti još neko vreme“. Nadao sam se da te neću videti tako tmurnog sivog i nesrećnog. Nadao sam se da će ovaj naš razgovor biti mnogo kraći i drugačiji.“ Izustio je gledajući me, onako kao da smo već razgovarali, onako kao da me baš dobro poznaje.

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem, ja, veliki govornik, osoba koja uvek ima svoj komentar na sve što je u radijusu od tri metra od njega izrečeno.

„Mogu da ti kažem da si pošteno proćerdao sve što ti je dato, mogu da ti kažem da si kriv, kriv si za sve, za sve si sam kriv.“ Udahnuo je, spustio pogled i nastavio dalje – „nije da si bio ostavljen, brinulo se o tebi, imao si sve, i nisi uspeo“. Gledali smo se nekoliko trenutaka ćutke.

„E sad ti ispričaj šta si ti imao na umu.“ – zagrlio me je i prepustio mi je govornicu na kojoj su se odjednom sva svetla usmerila ka meni, skoro da nisam mogao ni da gledam, a ne da pričam.

Čkiljio sam i gotovo bez komentara i sa potpunom prazninom u glavi jedva sam izgovorio: „Verovatno“. Steglo mi se grlo, nisam ni mogao da progutam, nisam ni mogao da se pomerim, fiksiran, zabetoniran, mogao sam samo da kolutam očima.

„I šta ćemo sad?“  – upitao me-  „šta ćemo sad sa tobom, sa tvojim životom i tvojim greškama?“

„Sa mnom možete šta god hoćete, ja sam se nekako izgubio, zaglavio sam se u svojoj glavi i nemam volje da kupujem vreme da bih još više lomio mozak. Dosta mi je mog mozga, preturanja po tom smetlištu uspomena. Dosta mi je tog bauljanja i te sposobnosti da u samoći čak i kad uspem da se setim nečeg lošeg to prepravim i postavim na policu dobrih uspomena. Dosta mi je više poliranja i pranja tuđih loših dela ka meni. Ja znam zašto sam radio neke stvari tada, imao sam jako dobre argumente, vremenom su nažalost izbledeli. Ja sam ih potopio u varikinu vremena, sve je izbelelo, ostale su samo krivice.“ Izletelo je iz mene

„Znači, ti bi sve ovo završavao, ne zapitaš se možda šta će biti posledica takve odluke, ili ne zapitaš li se šta bi moglo drugačije.“ Gledao me je starac sažaljivim pogledom…

„Šta sam mogao drugačije, dosta mi je toga, krivica me izjeda decenijama, život se svede na strahove i krivicu, nije to baš neka slatka stvar kako je vi predstavljate.“

„Sinko moj, krivica to je prošlost, strahovi su budućnost, tebe muče obe stvari rekao bih?!“ Upitno je završio.

„Pa, godinama već i nemam strahove, verovatno zato što sam prestao da gledam u budućnost.“ Odgovorio sam i sam začuđen jednostavnošću ove životne dogme koja je sve vreme bila tu ispred mene, a da je nikada ranije nisam čuo i pročitao i zaključio

„Ostala je samo krivica, nikad jača i nikada veća. Takav sam ja, čak i kad nisam kriv, ostavim tu situaciju da malo odstoji, i onda vremenom ubedim sebe da sam ja bio kriv i da je možda trebalo drugačije. I sad vremenom, otuđen od ljudi kojih je sve manje, za sve sam kriv.“

„Dobro znači priznaješ krivicu“, sada već vrlo službeno i hladno upitao je starac…

„Nasmejao sam mu se i rekao, pa ko će drugi biti kriv za moj život nego ja, kriv sam, za sve, samo ja i ova moja luda glava.“

„Šta je, „to“ sve, sinko moj, koje su tvoje greške, koji su tvoji gresi?“

„Oče, grešio sam toliko mnogo, grešio sam svaki dan, grešio sam toliko da ne znam šta je prava kazna za mene, da sam kažnjen na vreme do sad bi odrobijao svoju kaznu.“

Šta zameraš sebi? Šta bi sada sa ovom pameću drugačije, gde je taj momenat gde poželiš da se vratiš i ispraviš svoj život?“

„Oče, nisam postio poslednjih 40 godina, nisam se pridržavao ničega što mi moja vera propoveda, sklonio sam sve propovedi i sva pravila sa strane i živeo život pravednika po mojim pravilima. Sve što sam mogao da uradim pogrešno po veri, uradio sam…“

Gledao je suprotno od mene , gladio se po bradi i razmišljao…

„Ništa mi nisi odgovorio, trabunjaš svoju priču koju si dobro naučio, pravdaš se za stvari sebi, pravdaš se za stvari koje ne trebaš opravdanje. Sedi još tu i razmisli malo gde bi se vratio, da popraviš šta si zgrešio.“ Ustao je i polako otišao.

Ja sam ostao da sedim, zbunjen i preplašen, kako se starost primakla ovu priču Sv. Petra razradio sam toliko puta u glavi, bio sam spreman da mu kažem da dve konzerve sardine sredom i petkom nisu vera, da postiti i pridržavati se pravila ne znači biti bogougodan, da sam se trudio da budem dobar čovek prema svima da mi je to bilo bitno u životu, a baš i ne onakav prema crkvenim pravilima. Hteo sam još da mu kažem da sam na svojim putovanjima po svetu zaključio da Bog ipak nije samo naš ili samo njihov. Bog jedan i da neće on pustiti sve one dobre ljude geografski predodređene za neku „pogrešnu“ veru da stradaju, neće on odustati od dobrote. Hteo sam da mu kažem da knjiga možda propisuje da u raju nema mesta baš za sve i da je to jedna velika selekcija da se mesto u raju zasluži, ali samo zato što je život zemaljski postao toliko težak da su ljudi svoju dobrotu prodali zarad novca, materijalnog i nekakvih dela koja bi im materijalno koristila, a ne zato sto se nisu pridržavali nekakvih pravila. Imao sam spremljenu priču o paklu i smaku sveta koji traje već više od pola veka na zemlji, gde se mi iz grotla pakla trudimo da objasnimo sebi šta je život. Hteo sam da vodim debatu na nebesima i da još jednom pokažem da sam u pravu. Nisam imao spremljenu priču gde bi se ja to vratio da popravim pogrešno. Sedeo sam i razmišljao. Više nisam primećivao defile ljudi oko mene, vraćao sam se su životne scene i situacije, išao sam po 60 godina unazad i tražio oprost od ljudi o kojima sam se ogrešio… prolazili su sati i smenjivalo se stotine scena, u mislima sam oproštaje dobijao, ali nisam video koji je to oprost koji bi meni promenio život, koji bi mene sada ovde pretvorio u srećnog čoveka. Stvari koje su mi delovale ključno u nekom periodu mog života, sada su nebitne, ishodi tih situacija su nebitni, vidim da se ništa ne bi promenilo. Od mozganja i umora u nekom trenutku sam i zaspao sklupčan na belom podu. Čim sam otvorio oči opet je počelo, probudio se u fetusnom položaju sa šakom ispod lica, odmah me je prebacilo na oca. Nikada sebi nisam više ličio na svog oca nego u tom trenutku. On i ja samo se davno objasnili u mojoj glavi, davno sam i dobio i dao oprost, to mi nije pomoglo da budem srećniji, samo sam bio mirniji. Razmišljao sam non stop, počela je više i panika da me hvata, kakvo prosto pitanje, neko želi da me vrati nazad da popravim sve i ja ne znam gde je ta tačka.

U tom trenutku vratio se starac, primicao se polako ka meni, pogledom prepunim razumevanja… Seo je kraj mene pogledao me je razvukao usne u blagi osmeh i upitao me … „ Gde idemo? Gde je sreća?“

Ja sam se napokon nasmejao, i rekao-„kako da očekujem da me razumete kada ja prvi ne razumem sebe?“

On je postao ozbiljan… „Vidiš kako ti malo treba da pričaš prave stvari. Vidiš kako ti malo treba da budeš ti. Ceo život galama, buka, priče, daleko od tebe i tvog karaktera, sakrivanje… veliko sakrivanje i velika farsa, i onda ti čovek da malo vremena, i ti postaneš ono što jesi, skromno i saosećajno biće…„Dobro tek smo počeli…“ pogladio se po bradi…“Gde idemo? Gde je sreća?“ upitao me ponovo.

Spustio sam laktove na kolena i isprepletao prste gledajući u zemlju. Okrenuo sam glavu ka njemu i rekao „Ne znam“

„Dobro zbunjen si to je normalno, od ovog mesta, od čitave situacije, promisli malo šta je to što treba da popraviš u prošlosti da bi danas bio srećan?“

Pognute glave, govorio sam: „Ma to su nekakva sanjarenja o scenarijima šta bi bilo kad bi bilo, ko to može da zna, jedan događaj vuče drugi događaj, kad ispravim jedan pokvario bi drugi. Kad rešim jednu situaciju iskrsla bi druga… ne znam gde bih išao i koji je to momenat… nekada važne stvari sada su mi potpuno nebitne… Ispravio bi neke svoje greške, prema nekim ljudima, ali ne mislim da bih danas bio srećniji sve i da to uspem da uradim“.

„Nema šta, vrlo si rešen u svojim pričama, čak te i jedno ovako mesto ne može pokolebati. Kada te slušam pomislio bih da život koji si živeo je bio sve što si od života očekivao. Onda opet vidim da bi ti preko reda da se tog života odrekneš. Ako je tako idealan, zašto nisi srećan? Ako nije idealan, šta možemo da učinimo da ga napravimo srećnim.“

„Ukoliko ne izdajete nekakve povelje i plakete da bolje nije moglo, teško da bilo šta konstruktivno možemo da uradimo“, nasmejao sam se prema starcu.

A on me je strogo pogledao i rekao mi je, „U ovom slučaju plaketa koju tražiš se ne izdaje ovde, i ne izdajem je niti ja, niti onaj svevišnji, za tvoj život. Sedi razmisli, kad budeš spreman da je sebi potpišeš možda i nađemo to mesto gde treba da odeš, a dok ne shvatiš sve, živi, živi najbolje što umeš i znaš.

Tvoji gresi, tvoje greške su samo tvoje i tebi najteže i imaš ih upravo zato da bi se njima u starosti bavio. Sam vidiš da ih je bilo previše, probaj makar sad, da ne grešiš, probaj makar sad da živiš onako kako bi voleo da živi tvoj najbolji prijatelj, jer ti dete moje, uvek znaš sve i vrlo jasno vidiš sve za druge, za sebe si samo hrčak u točku, vrtiš se u krug. Izađi iz kruga i udahni duboko. Jer ne vidim ispred sebe čoveka koji je zadovoljan postignutim, koji želi još, i još bolje, vidim samo jednog nesrećnog čoveka sa ne baš mnogo vremena.

Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org

Ja ne mrzim, ja ne volim

Može da vam zvuci kao još jedna od onih motivacionih rečenica sličnih: „čaša nije polu prazna već je polu puna“, ali ne, ovo je čak perfidnije od onog „dobro se dobrim vraća“. Ovo je podmuklo i datira još iz davnih dana. Još od momenata kada sam imao četiri ili manje godina, mrzeo sam komšiju Ratka što mi je svaki put kad me vidi tražio ujnu, ili kad se setim kasnije kad sam mrzeo nekog druga koji je pre mene ušao u priču sa devojkom koja se meni stvarno svidela. Kad malo porazmislim javljala se u pubertetu kada sam stvarno mrzeo profesora matematike, Darka, pa ide sve do toga da sam mrzeo lika koji je došao na „moje“ mesto u firmi zato što ja nisam imao diplomu fakulteta. Nastavlja se do toga da danas mrzim to što moram da radim. Stalno nešto mrzim. Uh kakav sam to ja lik? To nisam baš umeo ni sebi da odgovorim, ali sam uspeo da spoznam pojam mržnje. To mi je bilo lakše obzirom da potičem od vrele Balkanske krvi. Balkan, Vojvodina ili Slavonija plodne zemlje za mržnju. Pa mi ako ne znamo da mrzimo niko ne zna. Mi smo šampioni mržnje i ona traje vekovima. Mi se rađamo sa time, i odmah 30 do godinu dana od rođenja nam daju još jedan simbol, da volimo, ali mi to prevrnemo u mržnju jer nam je tako lakše, jer smo tako u mogućnosti (što bi reko Šuntavilo). I onda taman kad naučimo kako se lopta okreće, dobijemo boje koje iz kluba lako pređu i na nacionalne boje. Tako se dodaje iz svakog ugla, po neki novi, bolji, argumentovaniji razlog za mržnju. Gledam to i blago ne verujem jer ja to ne mogu tako, nemam taj kod. Verovatno je kolostrum propao pa sam dobijao sasvim obično mleko iz te majčine sise, a i nju je izgleda donela roda iz nekog svemira gde nisu imali te potrebne enzime za Balkanca junaka, nego sam ispao sasvim običan. I sad, takav nikakav bez pravog pedigrea, pa još i ne mogu da mrzim. Tako posmatram i ne mogu da se načudim zašto bi neko svoje reprezentativce obukao u boje koje baš onaj drugi ne voli, umesto da obučem one koje volimo svi. Ne mogu da shvatim da neko na tviteru objavi da je preminula majka, žena, sestra, čovek, moja sugrađanka sa kojom govorim isti jezik, a ne kamo li neka tamo predsednica udruženja majki Srebrenice, i izjavla da će je tamo dočekati postradali sin i muž. Nemam taj čip, džabe, ne umem da mrzim! Nisam dobar Srbin, Hrvat, četnik, ustaša, partizan, ma partizanovac, zvezdaš, dinamovac, hajdukovac… da ne dužim, shvatili ste do sad…

Ja izgleda ne volim, nisam voleo ni čika Ratka, ni ove sve ostale, i ne volim ove što žive da mrze. Vama kažem, probajte da ne mrzite, ako već ne možete da volite, probajte da ne volite, jeste teže, ali se više isplati, probajte. Ukoliko već vi niste u stanju, probajte bar decu da učite da vole, da grle, grlite ih onako kako nisu grlili vas, jer samo tako možemo da opravdamo svoje postojanje na ovom čudu od njegove pozornice, a on stvarno ne zna da mrzi. Budite spremni ne na pakao, nego na to da večno sedite na klupi njegove prve postave. Znajte da nikada više nećete osetiti tu radost, ovog njegovog čuda zvanog život…

Ja potičem od majke srne i oca snage, u mojim korenima nije bilo mesta za mržnju niti sam uspeo ikada da naučim šta je prava mržnja. Niti zlo mogu da opravdam u bilo čije ime. Kod mene se to završilo na čestom izgovaranju reči za koju nisam znao pravo značenje. U mom univerzumu ima mesta samo za ljubav, i delim ljude na one koji slušaju dobru, i one koji slušaju lošu muziku, a čoveka, na dobrog i lošeg.

 

Prigodna muzička numera, Klinci pevaju Lenona – Imagine

Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com
Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com

Pismo prijatelju

Dragi Zik,

Pala mi je grickalica (noktarica, ili kako god da se kaže)  na pod, onako slučajno. Pogledom sam je ispratio do drvenog parketa na kome se raspala,  ta neka, plastika. Bilo mi je žao. Kupio sam je pre deset godina na jednom službenom putu u Bugarsku, dobro me je služila i za mene bila je prava. Bilo je sigurno i boljih, i danas ih ima, ali ovu sam platio jako jeftino, ne više od 2 eura, a bila je baš prema mojim potrebama. Pomislio sam, kako je to čudno, da se čovek veže za neku stvar. Setio sam se mog oca koji je doneo iz Iraka nekakav kasetofon kojem mi je bio zabranjen pristup i onda kada ga je vreme zgazilo. Na pomen kasetofona skoro pa uvek dobijao bi bajku o kasetofonu. Koliko je on bio jedinstven u to vreme, i koliko para je on za njega mogao da se ispruži. Iako je on znao tačnu novčanu vrednost, to nije moglo da se prebaci u neku valutu kojom danas plaćamo stvari. Ta valuta je izbačena iz upotrebe. To je imalo sentimentalnu vrednost. Danas, bacamo i zaboravljamo, i stvari, uspomene i ljude.

Tako sam ja došao do zaključka da mi je bilo zaista krivo kada sam polomio grickalicu, više nego kada si ti nestao iz mog života. Pa evo iako grickalicu možda i neću da lepim, pokušaću da nekako zalepim nekako naše prijateljstvo.

Za ovih skoro 20 godina kako se pošteno nismo ispričali svašta se desilo. Život je protrčao nekako, tako da i mogu da razumem zašto nismo našli vremena. Ukoliko si ostao u Srbiji onda sve već znaš, koliko je tužno i teško. Ukoliko si ipak uspeo da pobegneš iz ovog našeg lokalnog ludila u neko veće, globalnije, onda da ti kažem, u Srbiji se sve promenilo, a opet je sve tako isto. Od Balkana kao dijagnoze niko nigde i dalje nije izrečen. Pričaju o vakcini već godinama, ali ta opaka bolest i dalje kosi i odnosi ljude, nekad se upitam hoćemo li joj ikad stati na put. Nadam se da će makar neke mlađe generacije moći da bezbedno idu ulicom, bilo kojom na Balkanu, a da im nikad ne padne na pamet ni jedan oblik nacionalizma, čak ni onaj benigni „volim svoju naciju, a ne mrzim druge“. Tada će genarcije biti sposobne da vole, što je i po onom svevišnjem, a i po mojoj logici jedini izlaz iz ovog ludila zvanog život. Nadam se da ćemo bar u nekoliko generacija narednih opet biti slobodni i nezavisni.

Ja ne živim na Balkanu više, otišao sam pre skoro dve i po godine. Kako mi je, ni sam ne znam. Beograd mi nedostaje svaki dan, ljudi mi nedostaju svaki dan. Najgore je što i kad se vratim Beogradu i ljudima, oni su i dalje tu, ali ništa više nije isto, nit’ je to moj Beograd, nit’ su to moji ljudi. Ovako sam verovatno zamišljao starost, pa je dobro da mi se desilo, možda uspem pouke da izvučem i da nešto promenim. Osećam se staro, što zbog broj prvog broja 4 u cifri godina, već zbog istrošene i izanđale duše, koju sam dobio takvu, rekao bih. Duša stara pa još puštena u ovo ludilo u kojem se sve promenilo u treptaju oka. Dok sam se okrenuo sve smo počeli da merimo kroz nekakav interes. Od kako su Feničani izmislili novac danas je možda i najlakše reći hvala, ili volim te, ili ti si moj drug. Zato što se sve svede na jedno te isto, „koliko to košta“. Toga sam tek sad toliko svestan, od kada sam otišao. Koliko danas košta prijateljstvo? Ne znam, trebalo bi pitati nekog mlađeg, ja nisam merodavan, ja sam nekakav idealista koji živi ovde, ali razmišlja u nekom drugom vremenu. Na kraju krajeva ko bi mogao platiti da prođe sve ono što smo nas dvojica prošli.

Mene su inače prijateljstva koštala mnogo, opet ne novca, nego duše i živaca, ali nije mi žao, sve bih opet ponovo. Na kraju krajeva svešće se na to, na jednostavnu činjenicu koliko si lepih trenutaka uspeo da otmeš ovom životu. Ako sam u pravu, onda će biti dobro, ima tu puno prelepih trenutaka, sreće na svakom koraku, gomila nekih dobrih ljudi gde su oni mali sitni i bezdušni u manjini. Sijaset malih, a velikih ljudi, i pregršt divnih trenutaka sa njima. Evo sad kad pročitah ovo napisano, imam sliku ispred sebe da gledam u zvezdano nebo gde je svaka zvezda jedan lep trenutak koji sija. Sija druže, u ovom mraku, sija! Znaš, bogatstvo je to. Kad prevrnem unazad, bogat sam, i srećan zbog toga. Ispunjen sam ljubavlju koja mi je nesebično davana. Imao sam tu sreću da me mržnja nikada nije okruživala. Ponosan sam na to da sam išao u srednju školu sa dva druga koji su islamske veroispovesti, jednim Mađarom i mislim jednim Slovakom (nisam ni siguran ko je šta bio jer me to nije zanimalo, i moram da ti kažem nikog od nas nije zanimalo) U čitavoj generaciji nisam čuo nikada ništa na njihov račun. Ponosan sam na to što mi je u vojsci (u Somboru, tada se još uvek nismo znali) najbolji prijatelj bio musliman, pa smo se zgrčeni u rovu nadali i molili na oba mesta, svako svojem bogu, ne bi li makar jedan pomogao. Obojica smo živi i zdravi, od nas dvojice nastalo je ukupno šestoro dece. Imamo petoro sinova i jednu ćerku, nadam se dobrih ljudi, koje, nadam se, učimo samo da vole. Jer na kraju krajeva ne fali nam niti para, niti vere, niti nacionalnog identiteta već samo malo ljubavi i saosećanja.

Tako da dragi moj Zik, ne fali mi ništa, žalim se samo zato što mi treba još, ali ne materijalnog, već još prijatelja i dobrih ljudi, koji bi moje zvezdano nebo osvetlili još više. Postoji jedno tvoje sazvežđe, za koje se ne bi bunio ako uspemo da ga proširimo.

I da piši, piši mi kako si, piši mi ispod kakvog neba spavaš ti!

 

A u vojsci sam stekao druga do groba ….Priča posvećena mom ratnom drugu u belome svetu Ljubisavljević Goranu, koji mi je dao inspiraciju i temu.

Slika preuzeta sa https://www.deviantart.com/terences/art/Looking-at-the-stars-383137494#
Slika preuzeta sa https://www.deviantart.com/terences/art/Looking-at-the-stars-383137494#