Kada se zapravo umire na Balkanu?

Sumorno, sivo, kišno amsterdamsko jutro. Velika doza mamurluka u mojoj glavi od prethodne večeri i ja šetamo gradom. Sinoć je bilo veselo, pratila se košarka. Za mene koji ne pratim sport divna prilika da popijem nekoliko pića sa prijateljima Balkancima koji ovde sa mnom dele sudbinu emigranata, ljudi, koji su otišli da nađu nešto bolje. Šetam i obavljam stvari koje sam zacrtao za danas. U mislima, košarka, prijatelji i ta sinoćna komunikacija na „našem“, pojačali su mi nostalgiju i razmišljanje o Balkanu, o tome kako je ipak najbolje sa “svojima”.  Prolazim kroz park u kome petnaestak muzičara sa prosekom godina većim od šezdeset ima svoj performans po kiši. Duvačka sekcija, udarači, gitare sve je tu, zvuči skoro pa kao neka Bregovićeva pesma, zastajem i slušam ih. Kiša pada, oni sviraju, svako sa osmehom na licu njiše se u ritmu muzike i uživa. Predivno raspoloženje svih njih, predivne boje u kojima su obučeni. Svima koji smo zastali da slušamo mame osmeh na lice i teraju nas da tapšemo rukama u ritmu i da se i mi njišemo. Rekao bih kolektivna sreća koju samo muzika zna da raširi. Stari čiča svira trombon, obučen više kao klovn nego kao muzičar, svira i usput časti sve nas nekakvim izmotavanjima, daje nam bakšiš za našu podršku, srećan je, uživa u trećem dobu svog života. Zamišljam mog oca u tom kostimu sa tim trobonom i tim izmotavanjem i mamu kako svira bubanj, počinjem da se pitam da li bi oni to ikada uradili. Ne mogu ni da zamislim, prvo zato što nisu bili muzičari, a onda i zato što ja zapravo ni ne znam šta su oni voleli da rade. Ukoliko me baš to pitate, šta su oni voleli da rade? Jedini odgovor koji mogu da vam dam je da su oni voleli svoju decu više od svog života. Kada su oni digli ruke od sebe? Kada su oni prestali da žive za sebe i počeli da žive za nas?

Slušam muzičare i vrtim sećanja, cela scena i doživljaj teraju mi suze na oči i jedan neopisiv osećaj kroz srce. Ne znam jeli to tuga ili žaljenje ili šta je već, steže me dok razmišljam. Zašto ja na Balkanu ne mogu da vidim ovakav orkestar? Nema ga, ljudi tih godina odavno su mrtvi. Pokoj duši onima koji su stvarno preminuli, ali i oni živi i oni su mrtvi. Mrtvi za društvo, za državu, za frime u kojima su nekada radili, za prijatelje, za sve. Tavore negde u nekakvim ćoškovima odričući se svega zarad egzistencije i boljitka svoje dece. Došla opet neka teška vremena na Balkanu, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (I.A.)

Starost je generalno teška, nosi razne boleštine, probleme i melanholiju života, vreme melje i gazi, mozak postavlja pitanja: da li sam mogao bolje? Gde sam pogrešio? Da li je ovo sve? Teško je nositi se sa time i naći svetlost u svemu, svuda je to teško, a pogotovo na Balkanu. Ovde daleko, trombon, umetnost ili možda nekakva druga aktivnost mogu da ozare i napune baterije za dalje, ali na Balkanu?! Kako se umire na Balkanu? Umire se polako, i teško, nemaština, beda i večita borba održati glavu iznad vode, održati porodicu i staviti decu na noge; deca iškolovana, treba da polete iz gnezda, a ono ni tad nije gotovo, treba im pomoći da se skuće, pa oko unučadi, roditelji i njihovi roditelji pokušavaju da obezbede sredstva za sutra i tako do smrti prvo one lične, pa zatim i one stvarne.

Setim se tatinih reči: „Ja bre ne znam šta je ovo, nekad sam i kuću gradio i išao po kafanama, i vozio kola i imao para. Sada nit gradim kuću, nit idem po kafanama, nit vozim kola, nit’ imam pare.“ Puste pare. Jel stvarno toliko skupo živeti? Mislim, da li je život baš toliko skup ili ga mi previše lako poklanjamo nečemu i nekome drugom? Znaju li deca Balkanaca da cene takvu žrtvu? Čak i da ne znaju ubrzo, za koju godinu, kada oni obuju cipele roditelja, će im postati jasno.

Često kad odem u Srbiju sretnem poznanike sa kojima sam još davno izgubio kontakt, ispričamo se lepo. Upitaju me kako mi je. Odgovor je teško dati. Ne želim da im pričam neku sumornu gastarbajterska priču kako tamo nije dobro, a ovde jeste, bilo bi licemerno, jer ja sam ipak tamo, da je loše, odavno bi se vratio. Trudim da budem pozitivan u toj priči, a da opet ne izazivam zavist, pokušavam da nađem pravi odgovor na to kako je tamo i zašto sam ustvari i otišao. Saslušaju oni to sve lepo, izvedu neki svoj zaključak i obično prokomentarišu kako „nije sve u parama“, iako ja pare nikada nisam pomenuo u razgovoru. Možda ni meni samom i dalje nije jasno zašto sam otišao, ali nakon ovog koncerta danas mogu slobodno da kažem da je jedan od razloga to što želim da „živim duže“ i sviram na nekom trgu u svojim sedemdesetima i zato što ne želim da umrem živ na Balkanu.

Evo i tih staraca koji su me inspirisali da napišem ovaj tekst na ovo kišno subotnje jutro Tenth Avenue Band

 

WhatsApp Image 2017-09-16 at 19.06.22

 

 

Advertisements

Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi

Gde je Šejn? Zašto je otišao, znam da je bio ranjen na kraju filma, možda je iskrvario i umro. Možda više neće biti takvih idola za dečake, vesterni su davno zaboravljeni. Možda bi trebali da potražimo nekog idola, modernijeg savremenijeg , našeg. Preturam malo po sećanju, nije mi dugo trebalo da se setim ko je bio ta „naša“ faca. Pomislio sam na njega, i da, definitivno to je taj frajer koji nam je pretstavljao savremenog idola. To je moderan lik,  jedan od nas, neko koga je čopor toliko mnogo citirao i pokušavao da ispadne ako ništa drugo onda makar upola zabavan kao on. Neko ko je bio jednak nama, realan momak, u našim dobu kada smo bili potpuno opsednuti devojkama i pokušavali na sve načine da dobijemo njihovu pažnju. Bio je to Darko, jedna posebna priča ispričana kroz lik  koji je tumačio Nebojša Bakočević u filmu Kako je propao rock and roll. E sad znam da ćete mi zameriti da poredim Šejna, kaboja, visoko moralnog i čvrstog kao stena i jednog Darka, balavog, razmaženog i nezrelog momka, ali opet nismo mi bili ni Šejn, ni Darko, mi smo bili nešto od svega po malo, malo Šejna, malo Darka, malo ostalih.

Oni koji nisu gledali film Kako je propao rock and roll, pitaju se ko je bio Darko? Darko je bio jedan mladi momak, zgodan, lepuškast, slatkorečiv i željan da odvede žensku u krevet. Hm, zvuči kao svi smo mi Drako u tim godinama. Pa i jeste tako, svi smo mi želeli da sipamo te fore kao Darko na toj žurci iz filma i naravno želeli smo da spavamo sa Anicom Dobrom. Darku je na filmu uspeo da uz neopisiv šarm i neverovatnu duhovitost,  spava sa Barbarom prvo veče. Za nas, tada,  mladu publiku ispred televizora, to je bio nedosanjani san, toga je bilo samo na filmu. O tome smo mogli samo da maštamo i sanjamo da će se to i nama nekad desiti. Nismo imali nekakve materijalne snove, o ludim kolima, sjajnim poslovima i brdu novca, sanjali smo da budemo šmekeri, kao Darko.

Darko u realnom životu, tada, u moje vreme, nije imao kola i ako ih je imao morao je ozbiljno da prištedi za 3l goriva da bi mogao da odveze devojku negde. Da, da, tadašnji inventar za izlazak u grad bio je 2×1,5l plastične flaše crvenog Rumunskog šelovog benzina, pakla cigareta i eventualno još neki dinar preko toga za piće negde, hm… retko se baš tako izlazilo. Izvesnije bi bilo da taj Darko tada, kao i onaj na filmu ipak ide pešice ili gradskim prevozom u provod, bez dinara u džepu ili eventualno za flašu pića ako se dolazilo sa pozivom na žurku. Nepozvani gosti imali su privilegiju da ne donesu ništa. Realni Darko nije imao svoj stan, živeo je u stanu svojih roditelja, u sobi na koju je gubio pravo kada bi baba dolazila da prezimi zimu iz sela. Čak i da je realni Darko uspeo da smuva neku devojku, i da je sve bilo kao na filmu, da mu se ostvari želja da možda imaju priliku da spavaju prvo veče, to bi moglo da bude negde u nečijem praznom stanu, vikendici ili eventualno na nekom vidikovcu , ali opet, to sve je bilo vrlo malo verovatno, manje zbog Darka, više zbog tadašnjih devojaka. Tadašnji realni Darko morao je ozbiljno da se potrudi i ozbiljno da isplanira to njihovo „prvo veče“ koje bi se po svemu sudeći događalo danima, nedeljama, pa čak i mesecima nakon te žurke na kojoj je uspeo da smuva tu devojku. Bile su to prave muke, muke u kojima smo se zaljubljivali i iskazivali neopisive emocije čekajući da spavamo zajedno. Seks kao primarni cilj i tadašnjem Darku i tadašnjoj Barbari, morao je malo da sačeka. Iako nismo odavno bili deca i dalje smo doživljavali tu skoro pa dečiju ljubav u kojoj smo svi znali sve a opet moralo se debelo potruditi. Možda i ne našom voljom, mislim na nas muškarce, nama je bilo do drugih stvari, devojčice su nas terale da ih volimo, poštujemo, osvajamo, da zaslužujemo sve što smo dobijali.

Da danas bacimo Darka da nađe sebi Barbaru, kako li bi to izgledalo u današnjem vremenu? Žgoljavi, nenabildovani Darko, bez auta, recituje Prevera negde u nekom klubu ili ne daj bože na splavu. Dobro , hajde previše sam strog,  Prever je ipak bio fora iz tog filma. Mršavi Darko nađe potencijalnu Barbaru i dalje je neverovatno šarmantan, prosipa svoje fore u nekom zadimljenom klubu. Barbara se smeje, prija joj pažnja, baš je duhovit, ne posustaje, dobro mu ide. Poručuje jedan za drugim koktel koji Barbara pije, posle nekoliko sati odlučuju da krenu kući taksijem. Dolaze do njegovog stana, spavaju prvo veče, sve skoro isto kao na onom filmu, osim što je “lakši” za 100 Eura. To što su spavali prvo veče publici danas to ne predstavlja ništa bitno, znaju svi da je to danas normalno i očekivano. Dečaci isti oni kakvi smo mi nekada bili, ispred televizora sanjaju samo da nađu 100Eura za veče da bi sve to mogli da urade. Niko ne sanja da bude šmeker, sanjaju lovu, sanjaju da su kriminalci, pevači ili eventualno političari da imaju dovoljno para da svako veče mogu da potroše po 100Eura ne bi li završili sa drugim Barbarama. Neki Darko koji ispunjava preduslove u današnje vreme, idol klincima, on i ubira plodove današnjeg vremena, on uživa u životu. Kako li se Barbara danas oseća? Kako se oseća onakav Darko kakav sam ja bio u svoje vreme? Danas takav Darko ne bi ispunjavao preduslove, ne bi baš nikom mogao da bude idol. Od svega potrebnog danas ima samo šarm. Jel može on uopšte nešto da smuva ili ima gori seksualni život od našeg tada? Jel ostalo nešto u ljubavi ili je sada baš sve u lovi?

Numera za ovu priču Hajde , hajde devojko

tumblr_n6duwe5ho11sd3nbao1_500

 

 

Žvaka na zrnu graška

Prošlim tekstom vratih i sebe i vas u neke osamdesete. U detinjstvo potpuno drugačije od ovog danas. Odrastali smo bez Interneta, sa jednim televizijskim kanalom na kome je zapravo imalo šta da se vidi, čuje i nauči. Televizija,iako možda sadržajnija,nije bila mesto gde smo provodili previše vremena. Nije to bila kutija kao ova danas, kutija koja hipnotiše i uvlači u svoj svet. Naši televizori bili su debeli, mali, nisu imali daljinske upravljače i služili su da se prekrati loše vreme, zima ili nekakva pauza pre izlaska na ulicu i pre pravog druženja, a druženje je bilo današnji youtube ili google. Tu smo nalazili sve informacije koje nismo mogli da pokupimo od roditelja, škole, Branka kockice, Dejvida Belamija i ostalih. Izađeš lepo na ulicu sa svojim čoporom i tamo se negde potegne neka tema o kojoj bi hteo da saznaš više. Tada kreće razmena informacija, da budem realan pa da dodam, razmena pravih neproverenih informacija. Meni definitivno najinteresantnija tema i anegdota koju vredi prepričati, bila je ta razmena informacija na temu devojčica.
Devojčice, ta misteriozna bića o kojima smo znali tako malo, a maštali tako puno.
Šta smo znali, i pored leksikona i pored tog „polaženja“ i furanja, pa nismo znali ništa. Znali smo da su stidljive, da im se sviđaju dečaci i to stariji dečaci , znali smo da moraš da budeš pažljiv, interesantan i da moraš da budeš doteran da bi se nekoj svideo. Zaključili smo da treba da pokažemo da više nismo deca nego momci. Na scenu stupaju radikalne mere, hitno brijanje tih nabujalih brčića, češća i duža kupanja, nameštanje frizure. Počeli smo čak i da pazimo na odevne kombinacije. Svi smo mi negde odradili te fasade. Što bi rekao moj frizer Knele, za ostalo je trebalo ići kod plastičnog hirurga. Počelo je i bubuljičanje, uzdisanje i ta lagana opsednutost lepšim polom. Počele su i diskusije u krugu čopora. Maštali smo o tom misterioznom poljupcu sa jezikom, u narodu poznatiji kao „žvaka“. Žvaka i seks su bile stvari o kojima smo mnogo pričali a da realno nismo znali mnogo o tome a ni kako do toga. Jurili smo, svako na svoju stranu i imali uši načuljene ne bi li prikupili neke informacije. Svako bi saznao ponešto i nesebično podelio sa čoporom uz dodavanje nekih izmušljenih stvari. Sve je bilo bazirano na pričama starije braće, nekim tračevima, pukim izmišljotinama i razgovorima uhvaćenim u prilikama kada su se roditelji na takve teme verovatno samo šalili sa nama.
(Ja sam, recimo, prve svoje odgovore na “pitanja” dobio od svog starijeg rođaka. Vizuelna podrška su bile ilustracije iz časopisa Huper ili Bravo, ne sećam se. Sve je bilo objašnjeno do detalja. Ah, kakva je to samo prezentacija bila. Uglavnom, sve je sutradan bilo ispričano čoporu do najsitnijijh detalja.)
Sklapali smo kockice u glavi, pravili svoje iskustvo i donosili svoje zaključke. To što smo sklopili u glavi, taj naš „Frankenštajn“ od tuđih iskustava, bilo je pre nešto čime bismo mogli da plašimo decu, nego čime bi trebalo da uđemo u istraživanje lepšeg pola. Ah, pa trebalo je biti hrabar i progovoriti nešto s tim Frankenštajnom u glavi. No dobro, imali smo fasadu, imali smo Frankenštajna tuđih iskustava, bili smo spremni da ako skupimo snage i hrabrosti, i nađemo idealni trenutak, možda dođemo do tog prvog poljupca. Nije nam na pamet padalo da se iste stvari dešavaju i kod njih u glavama, da i one imaju svoje Frankenštajne. E sad, kako skupiti snage, šta progovoriti i na koju temu? Bilo je glupo pokretati teme o kojima smo nešto ipak znali, bile su to praćke, raklice, sličice, klikeri, fudbal, jurke, žmurke, neizostavna igra rata i ostale stvari za koje smo morali da se pravimo da smo raskrstili s njima, jer bože moj, sad smo momci a ne dečaci. Trebalo je otkriti nove teme za razgovore koje su i devojčicama bile interesantne. Tenzija je rasla, sada smo već imali previše onih stvari koje “nikako ne smeš” da uradiš i onih stvari koje “obavezno moraš da kažeš”. Ma bili smo sluđeni svime. Ne znam ko je i kako pokrenuo temu o tehnikama vežbanja „žvake“. Ko li nam je samo to podvalio? Ko god da je, kakvu god nameru da je imao, nije ni mogao da zamisli naše face dok smo jurili zrno graška jezikom po tanjiru ili kockicu leda u časi sa vodom. Takve stvari smo u društvu samo slušali, praveći se da ih nikada nećemo uraditi, a onda trk kući po grašak i led.
I tako nakon ko zna koliko priprema, koliko odigranih scenarija u glavi, moj idelni trenutak desio se iza škole, u mračnijem delu školskog dvorišta, onako sasvim drugačije i sasvim obično u odnosu na to o čemu smo pričali i maštali. Ona i ja, držimo se za ruke, koračamo, šetamo, u mojoj glavi… kako, šta, gde, kad, kako, šta , gde, kad.
Taj momenat, napetost, strah, okrenula se prema meni, nije bilo nazad… Dođoh do svog prvog poljupca… da vam kažem: koliko mi je „furanje“ bilo super i nadmašilo moja očekivanja, toliko mi je taj prvi poljubac bio odvratan i ni približno tako lep kao što sam ga zamišljao. Još je i gore bilo to što nisam mogao da ispričam čoporu, jer, bože moj, pa ja sam to u priči uradio pre šest meseci još sa onom slatkicom. U toj priči bilo je naj, naj, najlepše… u stvarnosti… pih… užas, bljak…
Tadašnji žargon bio je: “lupio sam joj žvaku”, užasnog li izraza, nadam se da se to promenilo, ustvari želeo bih da se jedino to promenilo, sve ostalo bih zadržao. Sav taj strah, svu tu neizvesnost, sve te priče, ceo taj veo tajne pod kojim se nalazila ljubav tada, sve bih to ostavio i danas. Tada je ljubav bila tajna, poljubac je bio misterija, većina stvari bila je sakrivena od pogleda. Devojčice, naše princeze, pa bile su prave dame, držale su do sebe. Laka ženska, kod nas muških bila je ona koju si mogao da uhvatiš za dupe i takvih devojčica je bilo svega nekoliko i sa njima niko nije želeo da ima posla.
Put do ženskog srca nikada nije bio jednostavan, uvek je bio popločan strahom, uvek smo strepeli od odgovora i odbijanja. Putem su nas vodile neke priče o tome kako treba osvojiti, kako treba biti šmeker, kako biti kavaljer. Ko je tada postavio te putokaze, ne znam, znam da je Šejn za mene bio taj pravi dasa, taj pravi muškarac, taj neko ko je bio vredan ženske pažnje. Na Šejna sam dodavao mnoge druge filmske uloge, glavne junke knjiga, muškarce, dase, koji su se borili za pažnju i za ljubav.
Danas su uspeli da nam pobiju idole, još gore, uspeli su da nam srozaju princeze. One koje smo mi muškarci trebali da zaštitimo od negativaca. Princeze za čija srca smo se borili. Uspeli su da Ih razgolite da ni o čemu ne maštamo, da ne postoje skrivena mesta. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn… Ima još dečaka željnih da nauče kako se osvajaju devojčice i kako je to biti pravi das. Ima ovde još devojčica koje sanjaju da budu osvojene. Vrati se Šejn, molim te…

 

Prigodna pesma da je pustim nakon napisanog teksta Haustor – Šejn

 

love - Realistic Kissing Simulator - Question

“Hoćeš da pođemo?”

Ljubav, tema o kojoj se možda najviše pisalo. Tema koja je mučila pisce, filozofe i svaku osobu na ovoj planeti bez obzira na pol ili boju kože. Sa godinama i preležanim ljubavima kao da sam imuniji na ljubav, kao da joj treba više snage i volje da se probije kroz sve te ožiljke, ispričane priče i predrasude. Dolazi do mene vrlo retko, sve ređe i ređe. Ponekad  sebe upitam zašto je to tako i ko je kriv za to. Poželim da nisam toliko otupeo bude nekako nežnije i čednije, poželim da me snađe ta dečija ljubav opet. Svaka generacija ima svoju definiciju ljubavi koje se rado seća i proglašava ovu novu definiciju neprihvatljivom i lošijom. Tako i ja, starac Fočo od stotinu ljeta, sve više ličim na one „matorce“ kojima sam toliko mnogo zamerao i kojima sam toliko puta stavljao etiketu „zastarelo“. Sve sam manje dečak sve sam više tata. A ljubav, koliko ja bio u pravu, koliko god da se ljubav danas promenila, i kakva god ona bila nekad,  ona uvek ostaje i opstaje u svim svojim definicijama i svim generacijama. „Naša“ ljubav, ljubav moje generacije, bila je dosta drugačija od ove današnje verzije. Nedostaje mi ta „naša“ ljubav, ljubav koja je bila primerena godinama i vremenu kojem smo živeli.

Kad se vratim u svoju ranu mladost, osnovnu školu, prapočeci ljubavi dešavali su se dosta rano, u prvih nekoliko razreda. Iako mali, dolazili smo u situaciju da nađemo tu neku devojčicu, to neko ime, zbog koje nam je srce kucalo brže. Ni sami nismo znali šta se to dešava, isprva samo reč koja je vremenom polako dobijala svoje značenje. Rodbina je ta imena koristila ne bi li nas što više osramotila na porodičnim okupljanjima kojih je tada bilo. A mi, mi tako mali smo o toj osobi, imenu, davali poseban značaj iz nekog nepoznatog razloga, dobro tada nam možda i nije bio nepoznat, ali sada ga ne znam, ne znam šta me je teralo da se osećam tako čudno pri pomenu tog imena.

Leksikon IV-4Sledeća stepenica u toj našoj ljubavi bili su leksikoni/spomenari, male sveščice koje su kružile razredom u kojem se odgovaralo na pitanja ko si, šta si, šta voliš, koji ti je omiljeni film, muzičar, pesma, pa čak i ko ti je simpatija. Tu se negde definisalo ko se kome sviđa, i odatle je počinjalo ono što bi za taj uzrast moglo da se nazove muvanje. E sad, koliko smo bili dobri u tom muvanju govorila je i činjenica da je neko u svesci morao da napiše da mu se sviđaš ne bi li te dovoljno ohrabrio i naterao na sledeći korak. Ako su se u leksikonu/spomenaru Naš leksikon IV-4poklapala imena, ako je dolazilo do toga da se jedno drugom sviđate, onda je to bilo već pola posla, svi su znali za vas, bili bi ste već deklarisani kao par, to je već bila veza. Veza u kojoj ste bili isto što ste bili i pre nje, drug i drugarica. Nešto kasnije dolazilo i je do ozbiljnijeg muvanja, koje bi u prevodu značilo istinsko lobiranje kod njenih drugarica. Trebalo je drugaricama pokazati da si ti dobar, fin, i zagrejan, ne bi li one rekle koju reč pohvale. Kad se taj posao, to provodadžisanje, odradi, ostalo je samo da se skupi hrabrost… Ukoliko uopšte mogu da kažem samo. Hrabrost i taj pravi trenutak gde ćeš izgovoriti „da li hoćeš da pođemo“ ili „da li hoćeš da fuuuuuramo“. Mlađim generacijama ovo je možda najteže objasniti. Da pođemo gde? To je obično prvo pitanje kad objašnjavam ovu frazu. Jednostavno, destinacija je nepoznata, ali svi znamo gde je to, i odgovor na pitanje je prost,  da ili ne. Potvrdan odgovor na to pitanje značio je da si ti taj od svih drugih dečaka koji će je pratiti kući, koji će dobiti neku ceduljicu, osmeh i pogled, i koji će imati puno pravo da kredom na zidu škole napiše ON + ONA i to sve stavi u jedno srce.

Kada sam dobio prvi svoj pozitivan odgovor na to pitanje, kada sam je uhvatio za ruku, pretrnuo sam. Sećam se i danas tog osećaja, srce je htelo da iskoči iz grudi, mozak nije radio, kolena su klecala. Držali smo se za ruke, pratio sam je kući, bilo je to najdužih 800 metara u mom životu. Ni sam ne znam šta smo pričali, prosta je sreća bila to što je i njoj verovatno to bilo prvo iskustvo te vrste, pa nisam ispao preveliki šmokljan. Kada sam je otpratio i zamakao za prvu krivinu od njene kuće, sećam se da sam skakao po pola metra uvis i šutirao se petama u zadnjicu od sreće. Jurcajući ka kući, presrećan i euforičan, ostalo je najbitnije da se dovrši. Trebalo je okupiti čopor i ispričati im s kim si ti „pošao“ s kim ti „furaš“. Otvorenih usta svi moji drugari gledali su me dok sam preuveličavao. Koja romantika, kakvo praćenje kući, kakvo skakanje, u priči sam bio mnogo veći šmeker, u priči smo se uveliko ljubili, šta ljubili, pa odigrali smo tango pre nego što smo se poljubili. Laganju nikad nije bilo kraja, ali vredelo je, znalo se ko je imao to prvo iskustvo te vrste, prvi sam se zapljuno na zid ljubavi. (Kako stvari stoje deci bi sada trebalo objasniti i to šta su žmurke i šta znači zapljunuti se).

Poljubaca u realnosti nije bilo i ako bi se desio bio je čedan, prijateljski i u obraz. Srce nije govorilo tako, kucalo je jadno toliko brzo da sam mislio da će da stane. Stasavali smo, stvari su se dešavale „polazili“ smo i raskidali, skupljali hrabrost, čekali pravi momenat, sve bez poljubaca, bez šminkanja, bez provokativnog oblačenja, baš onakvi kakvi smo bili, deca. Bili smo deca koja su rasla, i ljubav u nama je rasla, imala je stadijume prikladne godinama i vremenu, sve je bilo drugačije. Nedostaje mi „naša“ ljubav, meni, ponekad u mislima, premator sam za te dečije ljubavi, nedostaje mi da mogu da je pokažem mojoj deci, da je moja deca vide, dožive i prožive. Da u sledeću životu fazu uđu sa tim uspomenama i sa tim iskustvom ne bi li stasali u kavaljere i dame, umesto u sirovine i robu. Deci je danas sve to strano, koraci u životu su im krupniji, stepenice prelaze preskačući neke bitne, brže od nas stižu do cilja, ne shvatajući posledite takvog brzog života. Dobro da budem realan ni mi nismo shvatali takve stvari ali je vreme bilo drugačije i ono nam je dopuštalo da uživamo u čarima detinjstva i fazama koje su lagano zamenjivale jedna drugu.

Prigodna muzička numera : Balašević – Nedostaje mi naša ljubav

kids-love-images-and-wallpaper-19

Ko nam je ubio radio…

Moj tekst Glogovcem protiv vremena i komentar jednog od čitaoca mog bloga naterao me je da objavim ovaj tekst... 

(Iz moje neobjavljane zbirke kratkih priča koju zovem "Putovanje ljubavi)

Kad pitate nekog klinca šta bi voleo da bude, dobijete različite odgovore: astronaut, naučnik, doktor, šta god. Ti se odgovori se menjaju sa vremenom i naravno sa životnim prilikama; a moj odgovor se nikad nije promenio, ja sam oduvek želeo da budem radijski voditelj. Od kako sam prvi put pogledao seriju Poziv u ponoć i osetio lik Džeka Kilijana, ja sam rešio da budem radijski voditelj. Nekako čudno, reklo bi se ostvarivo i previše lako, što realno i nije moj način. To se na moju veliku sreću ispunilo, igrom slučaja i upornošću jedne moje drugarice, koja je bolje od mene videla koliko imam smisla za radio. Rešena da mi pomogne u ostvarenju sna, dogovorila je sve i samo me obavestila gde treba da se pojavim. Otišao na razgovor i dobio posao na jednoj maloj lokalnoj radio stanici. Od tada jedno crveno dugme „U programu“ za mene je bio čarobni napitak da se pretvorim u nekog drugog.           114406064Dugme se se upali i vožnja počinje. Vozač sam ja, biram destinaciju i muziku,  prevozno sretstvo i put birate vi slušaoci, kojih je tada bilo mnogo.

Isti je odnos radio−televizija kao knjiga−film. Kod filma i televizije režiser vam predstavlja kako je on video i doživeo to pročitano delo. Kod radia i knjige, tu su neka slova i neki glas da vas vodi kroz sadržaj, ambijent, likove iz priče, to kako oni izgledaju, šta nose, to je sve na slušaocu/čitaocu. Dakle, sve je pitanje vaše mašte − slušalac/čitalac je režiser i kosimograf i kamerman… Moje izražavanje i sav haos koji imam u glavi uvek vodilo ljude na neverovatan način. Ja sam oduvek umeo da opišem i dočaram čak i najobičnije događaje na neobičan način. Tako je bilo i sa radiom, počelo je krajnje jednostavno, od jedne željoteke, a vrlo brzo je dobilo jednu novu formu…Moju autorsku emisiju „Uvek ovako, turbo ponekad“. Tu sam proveo sate i sate, noći i noći, radeći ono što sam voleo i zapravo ono što oduvek najbolje umem, vozio sam ljude svojom pričom i svojom muzikom. Objašnjavao sam različite životne situacije kroz muziku i moj doživljaj njih. Onaj isti zamišljeni lik van mikrofona i gluve sobe, postao je grlat i dobio je krila sa mikrofonom, ušao je u svaku kuću, u svako uvo svih koji su se igrom slučaja zatekli pored radija. Iako pre deceniju i po i tada sam bio drugačiji i digao sam glas protiv onog što mi je gušilo mozak i trovalo mozak omladine i tada je to bila muzika i šund kojim su nas obasipali sa svih strana. To je bila moja borba, deo rata u kojem sam aktivno učestvovao, koji se vodio svuda, na televiziji, na ulici, u novinama, u pozorištu. Nažalost, po svemu što sada vidim, mislim da sam se borio na strani koja je izgubila. Preovladala je… pa preovladala je masa čini mi se.

Tada na prvoj liniji fronta direktno ispred mikrofona sa cigarom u ruci borio sam se da osvestim mlade ljude, da im prikažem da tu postoji nešto drugačije, možda bolje, interesantnije. Borio sam se da im pokažem da im tako malo treba da budu baš onakvi kakvi su želeli da budu. Slušao sam adolescente u svojim problemima i zaista sam se trudio da pomognem, makar kao neka gradska njuška, da probam da im dam savet, oslonac ili da im pustim bar jednu pesmu koja će im pomoći da to prevaziđu, i da ih odvedem što dalje od te očajne turbo-folk muzike. “Lečio” sam isključivo muzikom i svojim glasom. Svašta sam radio, svakakve ideje su mi padale na pamet. Objašnjavao sam im muzičke pravce, jedan po jedan, sa ljudima koji su u mojim očima najbolje znali. Dovodio sam goste, moje ljude koji su za mene bili pojam repa, roka, tehna, da objasnimo šta je tu tako posebno, šta te sve muzičke pravce razlikuje da zajedno preslušamo opus tog pravca. Objašnjavali smo u etru šta to radi DJ, reper ili panker, koji su njegovi načini komunikacije, šta je poenta njegove priče. Pokušao sam da mlade ljude otrgnem malograđanštine i da im ponudim neku drugu opciju. Da li sam uspeo ?!?! Ne znam.

Pretpostavljam da će sadašnje mlađe generacije reći : „Ko još sluša radio?“, ali da vam kažem, radio se slušao, bio je u stvari jedini iskorak u svet mašte i andergraunda. Nekako, sve drugo bilo je javno i za sve ostale, dok je radio bio taj koji je trebalo otkriti, mesto gde su se dalje otkrivala razna potpoglavlja prema sopstvenim željama i afinitetima. Bilo je tu mnogih od kojih je moglo nešto da se nauči i čuje, ja sam deo svog obrazovanja stekao uz radio, kao slušaoc. Divio sam se tadašnjim popularnim voditeljima. Za mene su to bili likovi koji su se otelotvorili od jednog lika iz serije u stvarnu osobu koja priča srpski. UUUUUAAAAAUUUU! Slušao sam radio non-stop, čak i dok spavam drndala je neka stanica. Tu sam sreo ljude koji su mi dali jedan novi sloj emocija i novi način izražavanja, upijao sam svaku njihovu reč, od Darkoa Kocijana sa Pingvina, koji je plenio svojim humorom i aforizmima, ali i nekakvom posebno sentimentalno-emotivnom energijom, do Bože i Ice sa Ju-radija svojim urbanim forama i kultnom emisijom „Čekajući burek“, koju nisam propuštao, pa do ekipa sa Studija B, 202, Pingvina, i kasnije B92. Svi različiti a opet svi isti, ista borba protiv seljane i emotivne destrukcije. Ko god je uspeo da stane pred mikrofon i kaže nešto drugačije, bio je heroj, svi gorepomenuti bili su heroji jednog vremena. Iako su bili dobri u tome i mogli negde da zarade laku lovu, nisu se prodali za pare, radili su iz entuzijazma i želje da budu drugačiji i da prenesu poruku, da urade nešto u svom fazonu. Da, tada se to radilo iz entuzijazma verujte mi, materijalna kompenzacija bila je daleko ispod bilo kakvog minimalca.

Nažalost, mislim da smo svi izgubili taj rat. Kad vidim Voju Nedeljkovića kako vodi Grand danas, želudac mi se prevrne. Kakav kreativan, izuzetno talentovan, pametan i elokventan čovek. Šta radi? Poklekao je u borbi, okrenuo se mračnoj strani zarad ekonomije preživljavanja i želje da svojoj porodici omogući bolje.  Odrekao se sebe zarad nekog svog višeg cilja. Poklekao je kao i većina nas koji radio volimo, a time se više ne bavimo, mi smo našli naš novac u nekom drugom zanimanju, a on je svoj našao u Grandu. Nema veze, poklekli smo svi zajedno u borbi, izgubili smo rat, da kažem „poteškoće“ su pobedile. Ubili su nam radio.


Napisano u Septembru 2016, u Amsterdamu

Da znam da sam na makar jednu osobu uticao da promeni žanr muzike koji sluša ili da izađe na neko drugo mesto bio bi zadovoljan, i da me neko pita da li bi ponovo, sigurno da da, pa i blog mu dođe kako nekakva radio stanica, što bi rekla moja radijska kolegenica Nataša samo mi frekvencija fali.

Normalno, prigodna numera…Ko nam je ubio radio – Ničim izazvan


Glogovim kocem protiv vremena….

Nebojša Glogovac dao je intervju za Bosanski magazin Dani osvrćući se na trenutnu situaciju u kulturi. Dodao bih ne samo u kulturi već i u vremenu koje vlada… (više o tome na internetu možete naći pod naslovom “Ceca je Šekspir naše današnjice”). Opleo je čovek onako baš, vidi se da mu je kao umetniku pun kufer svega. Baš mi je zagolicalo mozak, videh i mnogima, tema je toliko puta bila objavljivana na društvenim mrežama.

Gde smo zabrljali? Gde smo to skrenuli s puta normalnog?
O intelektualcima i pameti ne mogu mnogo ni da kažem, stradanje njihovo je veliko, pamet nam propada ili curi na sve strane dugo vremena, ali opet nismo mi bili najobrazovanija nacija na univerzumu niti najkulturnija, pa tako mogu i da okrenem glavu na drugu stranu i da se pravim da nije primarna.
Hteo bi da se osvrnem na to da smo mi uvek bili jedna druga zemlja, jedna druga klima. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, gde biti seljak nije pogrdna stvar jer se odnosi na zanimanje a ne na karakternu osobinu. Čak bi i napravio podelu na seljake, paore, ljude koji žive od poljoprivrede, zemlje; i primitivce nevaspitane i bezobzirne ljude, one koji polako preuzimaju primat u svemu. Znači pitanje je kako smo evoluirali od seljaka do primitivaca za kratko vreme. Glogovac kaže, parafraziram, “da su te neke osobe sadašnji “uzori” isplivale kao posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom”. Ja nekako mislim da je problem dublji, da ni naši preci nisu imali previse ni vremena ni uslova da se kulturno uzdižu, a opet većina je bila moralna, odana, poštena I imala porodicu kao centar svog sveta. Mislim da je baš tu kvaka.
U današnje vreme informacija, nije problem u društvu koje se na uzdiže kulturno, to se lako nadoknadi, problem je u porodici za koju niko ne mari. Deca nam rastu sama. Odgaja ih bebisiterka zvana tehnologija.
O deci ne brinu dovoljno mama ni tata, većina prezauzeta u borbi za parče hleba.
Ni dalja porodica, svi smo se od svega izrodili, poznaju se i to jedva prva dva kolena, uglavnom preko sudova gde se rešavaju sporni imovinsko pravni odnosi.
Ni kompanije u kojima mama i tata rade (svoju njivu zabatalili da bi došli do lakšeg života), za njih su zaposleni brojke u eksel tabelama, oni nemaju decu, brojevi nemaju decu. Niko ne brine. Prosveta urušena potpuno, prosvetari ubijeni u pojam primanjima i situacijom gube osnovno interesovanje svoje profesije da vaspitavaju decu. I ne krivim prosvetare samo konstatujem. Danas u školu mama i tata dolaze da izleče komplekse nad prosvetarima, njihova deca nikad nisu kriva, a onda i svako malo dođe neki ministar koji bi da menja nešto što je davalo dobre rezultate ne bi li ostao upamćen.
I tako u krug, do svake instance društva. Deca samo gledaju, kolutaju svojim dečijim okicama i upijaju. Ne znaju za bolje, oni ne mogu da kažu “Uh kako je sad loše, bilo je mnogo bolje”, to možemo mi, oni samo mogu da gledaju i da izvlače pouke i da uče lekcije. Oni su ogledalo nas, ne vremena, ne Cece, ili bilo koje druge figure ili bilo čega što možemo da imamo kao izgovor za situaciju. Oni su naša slika i prilika, a mi naših očeva i majki, a oni njihovih. Poniremo kao čovečanstvo, kao ljudi, kao jedina vrsta na ovoj planeti koja je imala nešto drugačije u odnosu na sve zveri i životinje koje to nemaju, imali smo razum. Uspevamo da upropastimo milione godina evolucije.

I da, ovo otvara Pandorinu kutiju za debatu na temu, i možemo u svaku raspravu i protiv ovog teksta i protiv vremena, ali reči ovde ne menjaju ništa, ni moje ni Glogovčeve. Nama zapravo treba jedan glogov kolac da probodemo u srce vampire i karakondžule u koje smo se pretvorili. Treba nam glogovac da prvo shvatimo mi sami da nije sve u parama i materijalnom, a onda i da to objasnimo deci. Treba nam glogov kolac da probušimo to materijalno zlo koje je napalo ljubav i oteralo je u najmračnije ćoškove ove planete. Da ljubav dođe i da objasnimo deci ko je to, da ih naučimo da svet gledaju kroz oči ljubavi. Nemojte da menjate svet, svet je u redu, menjajte sebe prvo, naučite da volite, i da dajete jer ljubav je zapravo davanje. Onda naučite svoju decu da vole, naučite ih da vole sve drugo sem para, i onda će sve ponovo da postane normalno. Heroine jednog sumornog vremena otići će u penziju i doći će one bolje, pametnije i moralnije, i da, onda će makar naša deca svojoj deci moći da pokažu svetle primere koje mi nažalost nemamo.

 

Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.