O odrastanju…

Sleteo sam iz ko zna koje destinacija, više ni ne znam. Kružna automatska vrata izbacila su me na ulice nekog grada, zurio sam u prazno, u ljude koji jure, negde…

Praznina, zarobljen u sivilu još jednog grada, praznog. Ja, u tom sivilu, na predvorju jednog aerodroma, okružen hiljadama nekih ljudi koji nekud žure. Vadim cigaretu iz desnog džepa, stavljam taj beli filter u svoja suva usta i povlačim prvi dim. Sada sam kod kuće, dim cigarete mi je kuća. Gde je kuća? Ja sam došao od kuće, one adrese koja se nalazila u ličnoj karti. Jurim li ja kuću ili jurim osećaje kojih davno nema i koji su nestali ne zbog lokacije već zbog godina, i života. Iščezli su, uspeo sam da potrošim sve baterije koje su napajale taj centar za emocije, otupeo sam, sve mi je ravno. Boli me, boli me tuga. Smestila se tu u sredinu mojih grudi i ne da mi da dišem, ne da mi ni da gutam, ne da mi ni da spavam. Čeznem za osećajem mira koje sam davno imao. Čovek ima mir samo dok nema odgovornost, ja sam svoj mir davno izgubio. Ostao je negde na periferiji opet nekog drugog grada, zarobljen ispod jorgana. Zatvorim oči da ne gledam sve oko sebe, hoću da se vratim pod taj jorgan. Daleko je i davno je, ali takvi osećaji ne blede, zato sam danas ovde, želim da se osećam još jednom tako.

Cigara je dogorela, vreme je da uđem u auto i nastavim tamo gde sam krenuo. Bilo je previše hladno za kaput u kojem sam krenuo, ušao sam u auto i stvarno se obradovao unutrašnjoj temperaturi. Vozili smo se nekim prostranstvima, ja sam bio izgubljen u muzici koju sam slušao i mislima koje su me gonile. Eto me na nekoliko hiljada kilometara od mesta gde sam rođen, u skupoj garderobi, u skupom autu, živim taj neki život van proseka, ostvarila su joj se verovanja, verovala je u mene namerno ili slučajno. Ulila mi je to ludačko samopouzdanje da vredim i da mogu bolje i da sam pametan i lep i da sve što radim ja radim najbolje. Nema je već dugo, i to me muči. Već dugo nema nikoga čiji bi pogled mogao da uhvatim i da vidim šta radim, da uhvatim nekakvo prolazno vreme, da vidim grešim li. Već dugo bauljam svetom. Baš me zanima kako bi reagovala na sve ovo, na moju karijeru, na moje seljenje, na situaciju u kojoj sam sad? Verovatno sam zato i ovde, ne bih li našao i poslednji fragment nje na ovom svetu. Ne bih li makar kroz oči koje izgledaju isto mogao makar da vidim nešto. Možda tražim oprost na slepo, tražim da za svoju ispovest koju nisam baš do kraja ispričao dobijem oproštenje svoga greha. Pokušavam li ja to da slažem i popa i boga i sebe? Možda tražim njenu potvrdu da sam savršen?! Videću, nisam siguran šta ću naći, ali idem, napred.

Dva dana kasnije, sedim na aerodromu ovaj put čekajući da iz tog sivila odem u neko drugo. Bilo mi je divno, bilo je odlično, prenabijeno emocijama na sve strane, bilo mi je preko potrebno da ispričam neke priče i da neke priče čujem. Sklapao sam preostale delove slagalice koji su mi nedostajali. Nažalost, nisam dobio taj osećaj pod jorganom. Nema ga, evo potpisujem da ga na kugli zemaljskoj, kod svih znanih i neznanih likova nema. Taj osećaj bezbrižnosti i zaštite, nestao je. Znam da možda ni tada kao mali nisam ni bio bezbedan, ni zaštićen, ali ona je tako delovala na mene. Bio sam mali, malo se stvari sećam iz tog perioda, ali to neću nikada zaboraviti. Taj osećaj mi se javljao pre nego da izađem iz kuće ka školi, onako sav spreman, doteran, čisti zubi, lepo obučen, jakna je na meni, još samo da stavim ranac na leđa i da je poljubim i mogu da idem. Taman da krenem, pozivala bi me nemo da legnem u krevet kraj nje podižući jorgan, to je već bila rutina, samo da se malo pomazimo. To me je punilo sigurnošću i teralo sve brige koje sam imao. Ma koliko teška noć ili dan pre toga bili znao sam da sam siguran. Ma koliko velike greške pravio i ma koliko su brige bile teške, taj osećaj pod jorganom me je čistio od svega, kao neka četka, skidao je sve sa mojih ramena, i najmanje mrvice.

Pitam se samo da li je to odrastanje, da li to znači da sam odrastao?

Sećam se i prvog loženja vatre bez njih oboje, iako sam to uradio stotinu puta pre, nekako bio je ipak prvi put, sva odgovornost bila je na meni. Vremenom su se takve stvari gomilale i evo me sada sa ogromnim rancem briga natovarenim na leđa. Kome ja sada da se požalim, ko sada da me razume? Mislim nisam se ni tada žalio, nisam hteo da brine, ali sama spoznaja da je tu iza mene, da imam i vremena i prava da pogrešim, da uvek mogu da se vratim u njeno naručuje činila je život lakšim. Gde je sada onaj stereotip o muškarcima i večnoj deci, hoću da upadnem u taj kalup bar nekako, to sada deluje kao izlizana floskula. Istina je surova, satkana u jednoj prostoj rečenici sa mnogo značenja, muškarac je dečak dokle god ima žive roditelje.

Čuvajte svoju decu, štitite ih i branite, imaće oni dovoljno prilika u životu da budu napadani i krivi. Sada dok imaju vas neka budu deca. Hrabrite ih i kad greše, jer će ih drugi kritikovati i kad su u pravu. Budite tu za njih u svakom trenutku, i ne ustručavajte se da im pokažete svoju ljubav, jer će veći deo života verovatno provesti usamljeni. Verujte u njih i govorite im koliko vrede, jer će ih većina omalovažavati. Sve je ona to za mene uradila, samo me nije naučila jednu stvar, da budem sam, da je i zvezdano nebo dovoljno da čuje i razume da je život težak, da i veliki i mali medved mogu da budu dobra ispovedaonica za sve probleme…

 

Prava pesma za vaj tekst : Bare – Osvjesti me

Preuzeto sa rs-lat.sputniknews.com
Slika preuzeta sa rs-lat.sputniknews.com
Advertisements

Priča o Aurori…

Ovaj teks je moja fantazija, pogled u budućnost, pogled u 30 godina od danas. Pogled sa Lastova koje se makar u ovoj priči ostvarilo…

 

Pogledao sam na sat, dva posle popodne, kod nje je 6 ujutru. Mah, promrmljao sam i onako je niko ni ne zove, kad me čuje znaće da joj ne javljaju da sam umro. Pritiskao sam te silne brojeve i čekao da zazvoni. Zvonilo je dugo, javila se bojažljivo, tiho i uplašeno: “Halo , ko je?”

“Šta se to dešava u Kanadi svi progovorili srpski, kako se to javljaš gde je hu iz it?”

“Idi bre u pizdu materinu prepade me, mislila sam…” prekinuo sam je, “Da sam odapeo papke, nisam još borim se. Gde si ti veštice, jesi ti živa, kako si?”

“Čekajdobro sam…”- čuli su se razni zvuci, pokušavala je da nečujno ustane i pobegne negde gde je mogla da zapandrlji cigaretu… “dobro sam”, ozarenijim glasom mi je rekla, “svi smo dobro , sve je u redu, standardno kod nas, mene je stigla i reuma i sve, jebem ti ovo sranje, ne treba čovek da prelazi neke godine. Kako si ti, gde si? Da ne dobijem pismo ne bi znala da si živ, zaboravila sam ti glas, više ni ne znam kako izgledaš, pamtim te sa bradom i crnom kosom starog oko 45 50 godina, ovo ostalo mi je sve nekako izbledelo.”

“Ja sam dobro, pišem, gajim koze, radim sve što sam godinama planirao”, odgovorio sam.

“I, kako ti ide?” Upitala me. “Jesi li napokon našao mir, jesi li se napokon skrasio? Znaš stalno se to pitam. Da sam ja jurila taj svoj nemir gde bi došla, jesi li srećan?” Upitala me je začuđeno.

Očekivala je od mene neki odgovor ne znam ni ja kakav. Verovatno je očekivala da čuje, DA, pa da onda sama sebi kaže da je dobro da je makar jedan od nas dvoje dosanjao snove, ili NE pa da potvrdi sama sebi da je donela dobru odluku u životu i da je tako bilo ispravno. Šta je bilo pravi odgovor za nju, ne znam.

Znam da je oduvek bila super talentovana, posebna, zračila je nekom svojom ludom energijom oko sebe, menjala atmosferu tamo gde se pojavi, komunicirala onako kako su mnogi želeli i maštali.

Kao mlađa imala je velika očekivanja od sebe i svog života, ali kako je nasledila mamine gene svoje mesto na centru bine pod najvećim reflektorima prepustila je svojoj deci, gledala ih je sa strane iz nekog ugla te bine i bila srećna, aplaudirala im je i uživala u svakom njihovom uspehu i doživljavala svojim očima svako njihovo putovanje na bilo koju egzotičnu destinaciju.

“Skrasio sam se, prestao sam da jurim svoju senku, pa šta da ti kažem da li sam srećan?! Kako koji dan, kao i svi.” Odgovorio sam.

“Zaslužio si više tih lepih dana”, tiho je rekla, “često razmišljam koliko sebi nisi dao vremena, koliko sebi nisi dao strpljenja. Koliko si imao uvek pravi savet i pravo rešenje i toplinu i ljubav za sve nas, a koliko toga nisi imao za sebe ljubi te sestra.

Zvučala je kao da mi se izvinjava, meni, i to za moj rođeni život?!

“Jel ti sad malo jasnije što te pozovem svakih nekoliko godina?! Ajde bre, kakav je to ton, kakva je to tema?” Pokušavao sam da zvučim ljuto…

“Dobro, dobro”, odgovorila mi je tiho, tešeći me, da me ne sekira, i dalje je brinula za mene.

Dakle definitivno sve je bilo tu, krv ženskih potomaka moje porodice nastavila je da živi. Kao ona priča „Deda i repa“. Baba za tatu i brata, mama za mene i svog brata, ona za svog sina i mene. Čudo je ta  energija predaka, I to koliko smo svi sudbinski povezani.

“Dobro sam, ništa mi ne fali, i ništa mi nije falilo sve ove godine, živeo sam kako sam hteo sa svojim odlukama, dobrim i lošim, živeo sam najbolje što sam mogao i uživao sam.” Izgovorio sam joj blago povišenim tonom ne bi li joj jednom za svagda izbio iz glave osećaj odgovornosti i sažaljenja koji ima pola veka prema meni. U svojoj glavi bila je odgovorna za to što je otišla u potragu za boljim životom, otišla i po njoj ostavila mene da se zlopatim i navlačim to svoje crnilo i lošu sreću. Ostavila me da navučem na sebe prokletstvo svog života. To iz nje nikad nisam uspeo da izbacim, nikada. Ma koliko uspešan bio, uvek bi me gledala sa divljenjem i osmehom, a upravo tu u tom njenom osmehu bila je protkana ta briga, da sam zaslužio i još i više, a da to nisam dobio zbog njenog odlaska.

Opet nisam hteo da protraćim priliku tog razgovora jednom u sto godina na to da je kritikujem, pomislio sam dosta je ona sama sebi, ne moram i ja da je pritiskam i odmah prebacio temu.

“Kako si ti, kako se držiš, kako je Zeka, kako su deca, nasmejao sam se, deca i dečija deca?”

Opustila se, bila je spremna da poče normalno da priča, udahnula je i krenula u svom starom stilu…

“Ma pusti ih u pizdu materinu ne mogu da ih se otkačim ceo život…” postajala je sve opasnija, da je neko sluša u tim trenucima pomislio bi da živi sa krvopijama i pijavicama, a ne u divnoj porodici iz bajke, ali to je bio njen način. Njen način da pokaže koliko je hrabra i jaka. Izuzetna, i u strahu jaka i uz one koje voli. Mogli su ljudi svašta loše da joj kažu za nju, ali ne i za mene. Toliko puta je stala uz mene čak i kada sam grešio. Moja Aurora Borealis, neko ko mi je slao sunčeve zrake u najtamnijim noćima, onda kada je svetlost bila predaleko od mene.

“Dobro debela, šaljem ti novi rukopis pismom, nadam se da će da ti se svidi. Ljubim te čuvaj se i čuvaj sve tamo.” Poslednjim tragom svoga daha izustio sam u komadu.

“Ljubim te, piši, samo piši, i čuvaj se, ljubi te sestra.”

 

 

Srećan rođendan Aurora! 27.11.2017.

Aurora Borealis ' Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade
Aurora Borealis – Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade. Na slici Aurora i ja 🙂

Šta je to sreća?

Zima se približava, polako stežu zimski dani, sive boje počinju da dominiraju. Dan postaje sivlji, okolina postaje siva, i to sivilo se polako uvlači i u naša srca i naše mozgove. Čekamo tu zimu i čekamo da zima prođe,  pravimo završni račun za godinu. Presabiramo se šta smo ove godine uspeli da uradimo. Tada i uspesi blede, tuga i polu depresivno raspoloženje teraju nas da budemo strogi prema sebi, da sve oko nas, nazovimo ga život, postane sivo. Udaljimo se od sunca i radosti  i polako puštamo sivilo i zimu, još jednu, a što ih je više nekako su teže, mi smo sve depresivniji i verovatno teže podnosimo tu sve veću razliku između očekivanog i stvarnog života. Sve teže  podnosimo zime i teže se borimo sa svim tim brigama i očajanjima koje svako od nas ima. Ja još i novembar mogu da podnesem, ali tamo negde u februaru stvarno želim da se više završi, da stane, želim da me ogreje sunce i da me napuni snagom da i te godine krenem u junački napad na svoje snove i da još jednom probam da prokrčim put ka svojoj sreći. Želim da ostvarim nešto, želim da se nešto promeni, želim da uradim nešto više u životu. Pretpostavljam da se svi tako osećaju, da žele nešto više i nešto bolje, pokušavaju da budu srećni i da ukradu od života što više. Na kraju krajeva svi smo nešto nesrećni, svima nam tako puno nedostaje da ostvarimo to što smo od života očekivali. Kako ono kažu „svaka budala ima svoje veselje“. Svakom treba nešto drugo, pa je tako taj put do sreće svakog od nas različit. Popločan je nečim drugim, parama, kvadratima, kolima, televizorima, letovanjima,  supružnicima, partnerima, prijateljima, poslovima… Zidamo put do sreće od snova briga i želja. Zima dodatno stegne, spusti neku maglu na razum, sakrije put po kojem trenutno hodamo, i tera nas da maštamo o suncu i tom putu ka sreći, o životu koji će nas konačno usrećiti.

Službeni put u Indiju, radovao sam se putu, prvo zato što nisam nikad posetio Indiju,  a dodatnu radost mi je pričinjavalo to što u novembru idem na plus 30 stepeni. Mislio sam, malo karija, malo i da skratim zimu i taj depresivni osećaj koji je u Holandiji za nas iseljenike nekako pojačan. Hop i eto me u Indiji, bez ikakve pripreme jer ja sam takav, jednostavno odem i improvizujem u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kome god da sam rekao za put svi su mi govorili kako mi dijareja ne gine, osim što sam spakovao probiotik nikako drugačije nisam obraćao pažnju na to. Nisam se spremio baš ni malo, otišao sam i prepustio sam se. Upijao sam Mumbai svim svojim čulima u slobodno vreme, trudio sam se da provedem što više vremena na ulici i sa ljudima. Ljudi su u svakoj zemlji moja najveća fascinacija. Već prvih dana video sam da nešto nije u redu, ali kako sam bio okupiran poslom nisam nešto duboko obraćao pažnju na slike koje sam video svuda oko sebe. Slike su bile strašne, jezivi kontrasti kakve sam samo u Indiji video, luksuz i velelepna zdanja i bedu onu najtežu. Sive ulice u kojima su nazovi kuće poređane jedne do druge u očajnom stanju. Ljude koji spavaju na ulicama i žive u vrlo lošim uslovima, prljavština, beda, azbestni krovovi kuce bez prozora, štroka i đubre svuda. Ljudski život tamo ne vredi ni deset rupija (lokalna valuta). Bogovi su ih zaboravili, a nije da im se nisu obraćali, posetio sam i hindu hram i džamiju i crkvu, svuda sam nalazio očajne ljude koji se mole i obraćaju bogu. Traže tako malo, da imaju gde da spavaju, da dožive šezdesetu, da ih bog sa glavom slona zaštiti i sačuva. Te oči, taj očaj, to nikada neću zaboraviti, zamislio sam se pred svojim životom. Osetio sam bol. Toliko me je zabolelo da sam morao da poručim još jedno pivo da mi isti daj Indijac donese pored bazena u hotelu sa pet zvezdica, licemerno. Licemerno bi bilo i da kažem da sam nesrećan, da mi nešto mi nešto fali, licemerno je i to što pominjem zimu i povezujem je sa depresijom. Pa još kitim sve to sa putem sreće u kojem nam fale pare, kola, televizori, letovanja, fali nam pažnje, fali nam unapređenje,  fali nam penis…

Ni sami ne znamo šta je sa nama, pokvarili smo se, a za to što nama fali popravke nema. Čovečanstvo je u kolektivnoj depresiji ničim izazvanoj, da budem precizan onaj deo čovečanstva koji ne vodi egzistencijalne brige, oni su u depresiji. Oni koji se zaista bore sa životom njima obično i ne fali ništa  ako taj dan imaju krov nad glavom, ako  imaju šta da jedu i ako su svi oko njih zdravi. Znam rećiće te pa ne možemo mi da uvek gledamo na lošije, ima i onih koji žive bolje, i slažem se treba uvek gledati bolje i truditi se da sebi i pokolenju ostavimo više, ali mislim da im ovako nećemo ostaviti ništa dobro.

Pomislih kako bi bilo da sam se rodio u Mumbaiu, iz mnogo razloga me je jeza prošla. Hipohondričan sam, a tamo je sve prljavo, primakao sam se ozbiljnim godinama a tamo se živi kratko, još malo bi mi ostalo tamo, kakve sam sreće verovatno bi se rodio baš u ovakvoj mahali sa slike.

Nije zima loša, nije loš ni Balkan, nije loš ni ovaj život, nismo depresivni i neostvareni, samo smo razmaženi i ne znamo da cenimo. Protutnji ovaj život, svuda i svima, radujte se, družite se, uživajte u životu, ljubavi i prijateljima. Rešio sam da gledam život drugim očima, da promenim svoj život koliko god mogu. Da utičem na druge da se promene. Rešio sam da se radujem, ne zbog one priče da sam jedan od četrdeset hiljada spermatozoida koji je uspeo, nego da sam spermatozoid koji je uspeo na Balkanu, a verujte mi to je sreća.

atr

 

`Mesto duše

Priča je napisana kao izazov na temu MESTO DUŠE, ja sam dao sebi za pravo da temu malo modifikujem i da “mesto” zamenim sa “umesto”. Priča i svi likovi u njoj su potpuno izmišljeni, svaka sličnost je slučajna.

Divno, vedro, letnje jutro prekinula je buka kamiona. Na kratko se čuo žamor, a zatim i nekakav topot koji je ličio na prosipanje ogromne količine vode, to me definitivno probudilo. Skočio sam iz kreveta na prozor i video gomilu peska skoro pa na ulici, brže bolje sam požurio da se obučem zamišljajući već šta ću sve da radim u pesku. Izleteo sam iz sobe i taman krenuo da izjurim napolje kada me je majka vratila na pranje zuba i doručak. Gutao sam te zalogaje! Počeli su već da troše pesak, dok ja jedem skroz će ga potrošiti! Umalo se ne udavih, oštar bol, osećao sam kako se hrana teško spusta u stomak, par puta mi je stvarno zastajalo u grlu, izrogačio sam oči i pokušao da proteram jogurtom. Napokon, prazan tanjir, isplazio sam se majci da joj pokažem da nemam ništa u ustima i izleteo napolje. Napolju je bio haos, gomila nekih ljudi, bučna mešalica, crevo za vodu, kabl za struju… Uz jedan vešti veleslalom uspeo sam da dođem do mog peska. Taman sam navalio, kad sam čuo oca glasnijeg od mešalice kako nešto opet urla. Bio je nešto posebno ljut. Nisam ga ni slušao, bilo je nešto vezano za pesak i mene. Ustao sam, uspravio sam se,  mešalica i otac zajedno su i dalje brektali dok sam ja pognute glave skidao pesak sa sebe.

„Pusti bre dete na miru”, začuo se glas, “istresaj se na nekom drugom“, nastavio je. Podigao sam glavu i video svog dedu, sunce me ogrejalo, odmah sam se ozario i nasmejao, zabio sam mu se u noge i čvrsto ga zagrlio.

„Ljubi te deda, dedino muško milo“, pomilovao me po glavi, hteo je da me poljubi ali kako mu je bilo teško da se sagne do mene uhvatio me za ruku i poveo do džakova cementa. Tamo je lagano seo a mene je stavio u svoje krilo. Ja sam lagano utonuo u to sveto mesto moje sigurnosti.

„Eh, muško moje, ne sekiraj se, nije on to iz što te ne voli“, pazio je na moje reakcije: „on je to što je svet poludeo. Ni on sam ne može da se snađe.“ 

Šta sam mu ja kriv što je svet poludeo?“ ljutito sam se namrštio.

 „E pa to jes’ tačno, muško moje, ali šta ćeš, otac ti je to, sila je na njemu, sad još veća jer je sam. Sam i go ko pištolj, a ta njegova nervoza je samo od nemoći, to da znaš. I kad sebe u’vatiš da si nervozan i da si ljut na nekog bez razloga, to je zato što si nemoćan, zapamti.“

Sve se promenilo muško moje, ja sam star, prošao sam svoje, nije mene briga za mene. Muka me ’vata kad ga vidim i kad vidim sve oko njega, u šta se pretvorilo, a još kad pomislim na tebe dedino milo, onda me je još i strah. Kako će moj biser, moja duša, moje milo u takvom svetu da se bori. Kad sam ja bio kao on, pa mi smo kuće gradili na mobu, a vidi njega, sve ove ljude je morao da plati, a para nema. Nemoćan je.“

„A šta je to moba deda“,upitao sam?

„Moba ti je, muško moje, kad ti pozoveš drugare da se igraju kod tebe kuci sa tvojim igračkama, a oni svi jedva čekaju da dođu da ti pomognu. Prvo što te vole, pa onda što znaju da ćeš i ti doći sutra kad te oni budu zvali. E tako tata, da su druga vremena, tata bi ovde imao svoje drugare da se igraju mešalicom i lopatama, a ne ove čike s ulice.“

„Pa tata ima drugare, zašto ih nije zvao?“

Pa ima sine drugare, ali oni su više za neke lepše igračke a ne za lopatu i mešalicu, oni su nekako više da se igraju sa ražnjem i roštiljem“, nasmejao se onako pomalo podlo, bio je zadovoljan svojim poređenjem.

Nekad su milo moje, porodice bile tu jedan za drugoga, prijatelji, kumovi, sila je mogla da se skupi za dan. Sad vidi tvog oca, sam ko prut, drhti od svega, i sve što ima i može mu se nalazi u onom zadnjem džepu.“

„Šta mu je u zadnjem džepu“, upitao sam bojažljivo.

U zadnjem džepu mu je novčanik, a to ti je, milo moje, danas merilo za sve. Ako nemaš debeo novčanik, obr’o si bostan. Svi te danas gledaju kroz dinar, milo moje, i prijatelji i porodica i deca.“

Slušao sam ne trepćući, po prvi put su mi pare izgledale gadno, plašile su me, za njih je moglo svašta da se kupi, igračke, sličice, slatkiši, ali sad su me plašile.

Ali deda, ja ću da imam puno para, biću naučnik i izmisliću mašinu koja pravi pare“, razrogačio sam oči, obradovavši sam sebe svojom idejom.

Grohotm se nasmejao. „Bravo ljubi deda svog naučnika, ali zapamti jedno šta ti deda kaže, ako ne napraviš tu tvoju mašinu, nemoj mnogo za parama da žuriš i da ih juriš. Seti se dedinih reči kad postaneš veliki, pa gledaj da ne juriš da imaš velika kola prazna, već da voziš taman i neka mala ali da su puna, da se u njima peva. Gledaj da nemaš veliku kuću u kojoj se jedva srećeš sa porodicom, može i neka mala, al da je puna i vesela. Pare, pare pusti nekog drugog da juri, jer ko juri pare , taj sine nema srca, a ’mesto duše ima mašinu koja traži još.“

I danas, prelazeći prostranstva, jureći za nečim, osluškujem svoje srce i gledam da li je mašina proradila.

Prigodna muzička numera:  Šaban ft Sky: https://www.youtube.com/watch?v=bcJq_zpN7sc

NIRVANA NEVERMIND COVER
Kao generacija koja je porasla uz ovaj omot, možda i nismo shvatali njegovo značenje tada. Upecali smo se!

Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota

 

Otac – kolac

Očevi kočevi, generacije i generacije muškaraca na Balkanu dovoljno tvrde da se zamislimo da li u njima kucaju srca ili su  ipak neke hidraulične pumpe u pitanju. Strogi pogledi, ukori, vika, ponekad negde i neka pljuska, pa i kaiš u zavisnosti od koca. Moj kolac bio je tvrd ne znam od čega već, metalni, kameni ili od nekakvog najtvrđeg drveta na svetu. Batine, jedna šljaga za ceo život. Nivo strogoće, pa takav da nismo baš smeli da protivrečimo, njegova se brojala itekako, njegova je dugo bila poslednja u kući. Nivo ljubavi i nežnosti, nula bodova, ništa, on to jednostavno nije imao u sebi. Kao dete kome je otac poginuo u drugom svetskom ratu, verovatno je davao samo ono što su njemu muške ličnosti u životu davale. Nije znao da se nosi sa nežnošću, u takvim nekim prilikama, delovao je postiđeno, krajičkom oko viđao sam jednu zbunjenu osobu u tim situacijama. Kulminacija njegove nežnosti prema meni, njegovom nasledniku, bio je jedan potez kada se pretvara da će me naglo lupiti u stomak, a ja se cimnem, on se nasmeje, to sam negde brojao kao poljubac. Zagrljaj koji je više ličio na špansku kragnu nego na zagrljaj,  bio je  volim te, makar sam ja to tako brojao. Imao je on  svoju mračnu stranu koja me je itekako zatvarala u sebe i koja me je terala da strepim, i mrzim, ali se ja nje više skoro ni ne sećam. Uspeo je sve to da izbriše! Obrlatio me je, ili sam ja samo obukao njegove cipela pa mogu da ga razumem malo bolje?! Ne znam šta je, imali smo jedan kratak period od pet meseci u životu da se malo bolje upoznamo, kratak naspram prezira tog koca više od tri decenije. Danas je svetla tačka u mom životu! Magija neka, omađijao me je za kratko vreme.

Nisam stigao da mu kažem ništa, otišao je preselio se na neko bolje mesto. Kao i sve muške osobe u njegovom životu ni ja nisam uspeo da mu pokažem ni mrvu ljubavi, tradicija se nastavlja. Ostavio me je zamišljenog nad svim njegovim potezima i delima, ovaj put gledajući taj život iz njegovog ugla, ostavio me je, a da tek sad mogu da ga razumem, ne mogu da ga opravdam za sve što je uradio, ali mogu da ga razumem. Da vam kažem, taj kolac je bio pravi dasa − nikad nazad, svima čvrsto, a kad postane gusto, nema bežanja, stegni zube, stegni šaku i pokaži od čega si napravljen. Nije ni čudo što sam ja toliko kurčevit i nezgodan, na kraju krajeva ja sam Puljin sin, a mi smo tvrdo kovani i kaljeni, čelik crnotravskog kraja.

I sad eto me, ispred jedne velike crne mermerne ploče, i nema stvari koje mogu da uradim da nešto promenim. Hteo sam da mogu da mu kažem, napisao sam i ovde da pročita, da vi pročitate, da mu nekad neko kaže. Hteo sam da čuje, isprva buljeći u crnu ploču hteo sam da čuje moje misli. Onda sam počeo i da izgovaram. Nije bilo promene, nije bilo odgovora, nisam osetio ni toplinu ni olakšanje. U svojoj glavi zamišljao sam… On nije na groblju, ili je u selu ili je u kafani, ta dva mesta je voleo više od svega, tamo je bio siguran zaštićen i utešen, tamo su ga voleli i razumeli. On je veliki deo života proveo u kafani, bežeći od svega, suočavajući se sa životom, neprežaljenom ljubavi ili možda sa odlukama koje je donosio ili su drugi donosili umesto njega. Tamo bi trebalo da ga potražim, tamo bi trebao da mu kažem, tamo će me čuti. Kafana je i onako bila jedino mesto gde je njega neko mogao da čuje u životu, možda je sad obrnuto možda može on da čuje u kafani. Orila se „Ćaletova pesma“ u mnogim beogradskim kafanama, dizao sam čašu toliko puta u to ime, nalazio sam i vino, i mesto i pesmu….i đavola, ali koca nije bilo… Pomislio sam, pogrešna je kafana. Znao sam koja je prava, jedna jednina Vitaminka na Zvezdari kod Cvetkove pijace. Toliko puta sam tamo prošao kao klinac i skoro uvek ga našao, uvek me je jeza podilazila tog mesta i te scene da ja gvirnem u prolazu a on sedi za svojim stolom. Definitivno bi  trebao da odem da ga potražim tamo, sigurno je tamo. I otišao sam tamo, makar u svojim mislima. Kafana više nije kafana, sad je kazino. Nema veze tu je sigurno. Ulazim unutra, slot mašine ruleti sve se menja, dim se navlači i uvlači svuda, vraćaju se oni stolnjaci , metalne piksle i one oble čaše, tu su stolovi šank, dim , neki ljudi pričaju, piju, dele muku. Tu je i on za svojim stolom, cela ekipa, kum Vučko, Raća, Gile… smeju se ko što su mi se uvek smejali, onako kao neki podsmeh koji je možda i nalik ruganju ili likovanju. Možda govori oh evo ga mamin sin, a možda govori i  polako mlad si shvatićeš i ti sve. Po prvi put ja sedam za taj sto kao da imam mesto na tom pijedestalu beogradskog boemskog života. Uvek kada bi me vodio tamo kao klinca prezirao sam i mesto i ljude i alkohol i taj sok koji je on jedva čekao da mi poruči, uvek sam želeo da odem odatle.

Seo sam, pored njega, prebacio mi je ruku preko ramena, polu pijan i pitao me jesam dobro, i šta ću da popijem. Svi su promenili face, nisu mi se više kezili, blagi osmeh na njihovim licima govorio je, polako, opusti se, sad si na sigurnom. I tako sam se i osećao, kao na nekom odmorištu gde sam mogao da skinem taj svoj ranac protkan brigama i udahnem malo. Prvi put tražim i ja vinjak i čašu vode, vadim rukom iz džepa cigarete, i u mom džepu čuči ista ta Drina original koju je on pušio. Palim cigaru stiže vinjak, uzmem gutalj i vidim kako mi se smeje, ćuti i smejulji se. Ništa ne pričamo, sve je jasno. Međutim došao sam da mu kažem šta sam imao da potražim oproštaj, utehu, možda i savet, sad kako vidim koliko smo slični verovatno bih mogao dosta i da pričam sa njim na životne teme. Verovatno bi mogao da me posavetuje gde je padao, verovatno bi mogao da mi kaže neke korisne stvari, verovatno ne bi morao toliko puta da udarim glavom u zid, samo da smo pričali. Privuče me na svoje grudi, stegne rukom oko vrata, poljubi me u glavu i opet kaže: „Ne boj se, polako, ne plaši se, nije to ništa strašno“, kao i onda na stepeništu kada je dušu ispuštao.

Danas mu je rođendan, dok je bio živ prozivao sam ga da sam mu za rođendan srušio Slobu, na šta bi me terao u tri lepe. Danas bi  mu rekao samo VOLIM TE.  Matori, znam da ne zameraš, tura na mene kad dođem gore…

U čast Pulje Ružinog iz Bajinci (1942-2009), jednog velikog dase i borca sa životom, i mog najvećeg stuba, koca u životu!

Djordje Balasevic – Ćaletova pesma

 

http://www.dulceilusionbb.com/como-ser-un-buen-padre/

Najteže je biti ti

Prevareni  smo, neko nas je prevario, strašno obmanuo. Umesto da uživamo u životu daleko lakšem od onog koji su vodili naši preci, osudili smo sebe na večno lutanje. Negde smo se izgubili, udaljili se od sebe i poželeli da budemo neko drugi, neko srećniji, neko uspešniji. Mislim na svakoga od nas, na čovečanstvo. Rastemo i taj procep između onog što zaista jesmo i onoga što želimo da budemo postaje sve veći. Tvrdoglavo se borimo da što manje budemo mi, a što više taj neko drugi, ne uviđajući da je ta osoba koju smo stvorili u stvari daleko, daleko od nas i naših realnih mogućnosti i potreba. Sebe smo uspeli da obmanemo, a onda pokušavamo da obmanemo i okolinu. Počinjemo da živimo dane pretvarajući se da samo srećni, dok noću bojažljivo sami sa sobom cvilimo u uglu stvarnosti. Kako nas niko zapravo ne poznaje, tako niko ni ne može da nam pomogne i da nas uteši. Osećamo se sami u životu, koji nam više liči na glavnu ulogu u filmu Klinta Istvuda, nego na naš život. Guramo tako te naše dane, taj naš život. Mladost trpi sve. Sećam se iz mladosti prigovora starijih: „nemoj znojav, nemoj tako go, ogrni se, čuvaj to zdravlje sada zbog starosti“. Tada se nisam obazirao na prigovore, mislio sam da neće biti tako sa mnom, da ću večno biti mlad. Posle dođu one floskule „nije u tome koliko imaš godina već kako se osećaš“, a na kraju se svede na to da si bio mlad i glup. Mladost je pozitivna, razdragana, tolerantna, mladost trpi sve. Starost je teška, zadrta, gleda svaki korak i svaki potez, njoj sve smeta, i ono što je sada, i ono što je bilo.  Starost će prozreti našu obmanu, pokazaće nam da smo zapravo obmanuli sebe i onda ćemo shvatiti koliko smo zapravo bili prazni, neispunjeni, usamljeni i nesrećni… Kako smo zapravo izgubili priliku ne da živimo? Mislim,  živeli smo, to se svakako ne može zaustaviti na taj način, ali smo propustili priliku da upoznamo sebe, da istražimo sebe, da sebe pružimo svetu, ne bi li na taj način stekli nova iskustva, iskrene prijatelj i saputnike. Ovaj put po svojoj meri, a ne nekakvog izmišljenog lika, ili visokih očekivanja i predrasuda. Sami smo sebi servirali taj usrani život, niko nije živeo za nas, mi smo ga živeli kroz razne tuđe oči, kroz predrasude okoline i sistema, i kad iscuri mi bi da kažemo da smo pametni, da sad znamo kako, ali da nemamo vremena. Zašto je to tako?

U vremenu društvenih mreža, napravljenih da zapravo povežu i zbliže ljude, pogrešno smo protumačili svrhu svega toga. Pokušavamo da napravimo idealni selfi, idealnu sliku života u kojoj bi pokazali svojim „prijateljima“ koliko smo lepi, koliko je naš život divan, koliko je naš izlet sjajan, koliko smo srećni. Svi ti filteri, svi ti lepši uglovi za slikanje, svi ti osmesi, zapravo skrivaju nas od svih ostalih. Pogledajte nekad svoj profil, premotajte ga unazad, da li se na profilu vidi da ste se nekad osetili usamljeno? Jeste li pokazali nekad prijateljima da vam je teško, da ste depresivni, da vam treba šaka preko ramena, a ne šaka sa prstom na gore ispod slike? Šta, toga nije bilo u vašem životu!? Ili nije baš društvena mreža pravo mesto da se to tako deli, ili nisu mi baš to sve pravi prijatelji? E pa kakvi su nam profili takvi su nam i životi i prijatelji! Lažni! Najteže je prihvatiti sebe, najteže je priznati sebi. Najteže je biti ono što jesi. Taj profil, nije profil, to je nečiji život . Taj profil ima prava na sve, samo mu mi kao administratori ne dajemo da dođe do izražaja, filtriramo sve ne bi li ubedili i sebe i druge da je bolje nego što jeste.  Tako nam je kako nam je, ništa ne može da se promeni, osim da pravi prijatelj klikne hajd, zato što ne može da prepozna ni sebe ni nas u tim našim lažnim slikama. Privlačimo pogrešne ljude, samo zato što se pogrešno predstavljamo, i to ne samo na društvenim mrežama.

Starost će bit vrlo surova prema nama. Za razliku od starijih generacija koji su teže živele od nas, lakše su podnosili starost od nas, lakše su umirali od nas. Teškom životu pružili su pravi otpor, dali su sve od sebe i svoje plemenite duše ispustili boreći se za bolje do zadnjeg dana. Mi dignemo ruke od sebe mnogo ranije, proglasimo predaju, zato što nije bilo onako kako smo zamislili, onako kako smo očekivali, onako kako smo verovatno videli negde na nekom filmu, u nekoj bajci. Onda okrivimo sve druge osim nas. Onda kad napokon ukapiramo da smo mi jedini krivac, shvatimo zapravo koliko smo ispali glupi, a onda bude kasno. Te starije generacije, imale su svoje lažne profile, za komšije, dalju rodbinu i selo. Dolazile su i njima glave predrasude poput onih: „šta će selo ili familija da  kaže“. Šminkali su i oni situaciju, ali u momentima kada se šminka skine iza njih su stajali supružnici, deca, braće, sestre, pravi iskreni prijatelji. Mi skidamo šminku suzama, sami, u mraku i očaju duše, proklinjući život, odluke i sudbinu. Život nam prolazi u tome što skoro pa niko ne može da dosegne svoja visoko setovana očekivanja. Starost će se sastojati samo od samoće,  od toga šta smo sve mogli ili trebali, najgori ćemo biti i sudija, i advokat sebi.

U jednoj takvoj apstraktnoj budućnosti, ako nastavimo da idemo ka samoći, lako bi moglo da se desi da nas sahranjuju starački domovi ili čak kompanije u kojima radimo. Direktno iz kancelarije na groblje, umesto plakete ili sata za odlazak u penziju deliće nam grobne parcele. Na spomeniku umesto „zahvalna porodica“ logo firme. Groblja će ličiti na šoping centre, na oba mesta isti logotipi. Porodice nema ni na sahrani, davno smo je prodali, za veće pare, bolje sise, više pažnje, nije nam bila dobra, bila je toliko lažna da je prestala da postoji. Neće se zvati život nego samoća. Koliko ste dugo sami? Kada ste se osamili? To bi vam bilo koliko godina imate i kada ste rođeni. Sahrana, pa sahrana će biti ista kakav je život bio, nema nigde nikoga. Gde smo to uspeli da izgubimo porodicu, prijatelje, moral i vaspitanje? Kada smo postali toliko sebični? Ustvari sebičan i nije prava reč, sebičan bi bio onaj koji sve hoće za sebe. Mi nećemo sebi dobro. Mi zapravo ne znamo šta hoćemo?! Mi smo izgubljeni!

Kada objavim sliku na nekoj društvenoj mreži, nečega lepog i interesantnog što mi se desilo, objavio sam je ja, nisam hteo da vam poručim kako je moj život lep, a vaš ružan. Objavio sam da vam pokažem da mi je nešto skrenulo pažnju u mojoj svakodnevnici, u mom životu koji je baš isti kao i vaš prepun uspona i padova, brige razmišljanja i usamljenost. Ta slika nema ni jedan filter, nije slikana iz pravog ugla, slikana je iz mog ugla. Da bi se razumeo ugao, i razlog, treba mnogo više od društvene mreže, treba vremena za moju priču. Možda je teško da slušate tu priču, jer iz njih se možda nazire da ja imam nekakav drugačiji život, bolji, makar u vašoj glavi, ali to sam samo ja, isti onaj koga ste vi nekad pustili u svoj život i na listu prijatelja zbog nekih kvaliteta koje ste tada prepoznali. To je samo treptaj mog života, koji je isto tako čemeran baš kao i vaš, i da ga preguram ne mogu sam, ne mogu bez vas, ali mi ne trebate ni da mi se divite, ni da mi zavidite, trebate mi da ga podelim sa vama, a to se na žalost ne radi dugmetom na kojem piše „SHARE“.

Moramo da se menjamo.  Da stanemo ispred ogledala i da pohvalimo sebe, ne zbog one floskule o jednom od nekoliko miliona spermatozoida koji je uspeo, već zbog toga šta je spermatozoid postao. Težak je ovo život. Sudbina zna da bude okrutna, izljubite se sa njom i idemo dalje. Ljude pustite u svoj svet i dajte im priliku da vas upoznaju, prave vas, biće vam lakše. Nek se oduševe ili razočaraju. Vi se oduševljavajte i razočaravajte ljudima svakog dana. Pustite predrasude i tuđa mišljenja, osećajte! Svi smo krhki, slabi, sve nas je strah, svi brinemo, svi tražimo izlaz ili makar odgovor. Svi smo ipak samo ljudi a ne mašine ili profili.

Picture taken from https://www.youtube.com/user/DitchtheLabelORG/about