O kafani…

Nešto mi nije jasno, skoro sam se zatekao u nekoj kafani, gde obično kada naletiš tako kasno kao što sam ja došao, ostane malo alkohola, puno saosećanja sa osobama koji dele taj trenutak i ta neka čežnja koja često probija kroz haromniku, violinu, klanrinet zavi sa čime je orkestar opremljen, možda čak glas.. U to doba muzika prebaci sa veselih neparnih ritmova tada već na dvojke, u nadi da ne isprovocira neki ekces kod već poprilično pijanih gostiju, a i kako bi ih eventualno smilovali da odu, ali tada pravi provod počinje. Pakla cigara je malo, jer već pola kafane je ostalo bez cigareta. Litar litar i idemo, svirajte noćas… Kući se ide, kad nema para, cigara ili alkohola u kafani.  Uleteti trezan u takvu atmosferu baš i nije nešto pohvalno, ai opet obzirom da imam staža, sve sam razumeo, sve mi je bilo jasno, čekao sam samo da alcohol proradi da i ja počnem sa svojim pesmama, ali kako sam vozio i nisam već duže vreme u moodu za alcohol, tako sam imao pravi spektakl na pomolu, ovo nije ravno ni poseti nekakvom velelepnom muzeju, u slikarstvo se recimo uopšte ne razumem, ovaj muzej, ovaj muzej sam jako dobro razumeo, ovu umetnost ne da sam studirao, ova umetnost me je podigla na noge. Moja ekipa je već debelo bila pijana, njima je bilo dobro, mene su zvali za finansijsku i nikotinsku inekciju, i zato što sam njihovom pijanm srcu iskreno nedostajao, nekad da čovek kaže i pokaže mora da bude pijan, nažalost, prebrzo se treznimo. U takvim situacijama, doza saosecanja u muškarca je najveća. To se zove muška ljubav!

Znači “Vozi me u hitnu” ili “Dođi donesi pare i cigare kod Pere u kafanu” su dva jedina razloga zbog kojih bi uopšte prelazio pola grada, a i realno to su dva hitna slučaja na koje čovek mora da reaguje. Obradovaše se silno kad su me videli, i kreće onda napdnost pijanih ljudi da ugode, a ja sam po sebi nisam isti, tj nisam kakvog me oni pamte, pa sve pršti od izliva ljubavi, izvinjavanja i molbe da oprostim ako su nešto pogrešili.  Naručuje neko Tomu, i najradije bi vam napisao, kako trezno srce dira svaka žica i svaka dirka, kako dodiruje, svaku venu, arteriju i svako secanje, pa i treznom čoveku. Da napomenem, ja i nisam neki kafanski tip, ogadila mi se još u vrlo ranoj mladosti, ali sada, s godinama, razumem mnnoge stvari, i sad mi se pripitomila u mozgu, sad mi dođe kao paralelni univerzum, kao mesto na kojem vreme stane, na kojem se živi od sećanja.

Jeste ta sećanja natopio alcohol, ali pustiti neka sećanja napolje iz duše moguće je samo ako si pijan, dovoljno pijan. Prošao sam sveta, zavirio u razne barove, kafane, mesta gde se pije, ali ove naše, Balkanske kafane su nešto drugo, to su mesta koja služe osim za opijanje i za, što bi bosanci rekli, “Sevdah”, i nema bolje definicije ili sinonima za našu kafanu.  Toga nema nigde, da budem iskren, i na balkanu ih je malo ostalo, i tih kafana, ali i sevdaha, i sevdah meraklija.  Vreme ih je satrlo, vreme nas je promenilo. Umesto sevdah meraklija, dobili smo šupak meraklije, menjali smo očigledno šta nam nije bilo dobro. Menjali smo dušu za uspeh, menjali smo patnju za ljubav, loš je to deal bio. Pa sada izgleda ne znamo da patimo, a ko ne zna da pati, taj ne zna da voli, što bi reko Muharem. Nije mi jasno, možda smo se zaista oslobodili patnje i uznapredovali kao društvo, ali ako je cena bila ljubav, skupo smo je platili.

Harmonika veze… ćelavi Milanče peva, pravim tanki špticer tek da skinem ove moje s grbače, i uživam u kafani, možda i po prvi put kako treba.

Prigodnu muzičku numeru nemam, pustite vi neku vašu, znate već koju…

preuzeto sa vreme.com
Preuyeto sa vreme.com
Advertisements

O skoku…

Skočih neki dan iz aviona padobranom. Svi me pitaju kako mi je bilo! Čuh neke osobe od kojih nisam video ni traga ni glasa dugo vremna, vredelo je makar zbog toga. Odličan osećaj, neuporediv sa svim sranjima u koja sam se da kažem, milice i nemilice uvaljivao. Pa eto obzirom da vi ipak ne znate ko je iza ove tastature, ja ću probati da vam to sve opišem, normalno, na svoj način.

Ulazak u avion jednak je onom trenutku kad matičar kaže, potpište se ovde, a muškarcima u trenutku sine u, “Šta uradih majku ti poljubim” (za žene: “Joj al` sam se zajebala) trenutku.

Poletanje i samo penjanje na visinu, gotovo da nije vrednno pomena, jedino što je eto mali avion, pa ipak postoji neka doza oduševljenja, recimo uporediva sa tremom pred prvi sastanak. Za ove malo mlađe recimo kad ona/on odgovori na pruku.

Trenutak „ispadanja“ iz aviona, skazaljka za adrenalin odmah zakuca do maksimalne cifre, dokle si graviran, i taj deo priče ne mogu da uporedim ni sa čim.

Onda krene taj slobodni pad, to je vrlo slično slično prvoj saobraćajnoj nesreći, prvoj masovnoj tuči, vožnji motorom sa Nešom Čepom, prvoj uzivo viđenoj, s blizine, eksploziji tomahavk rakete.

Kad se otvori padobran, to mu dođe kao neka teška bežanija, znači nije život i smrt, ali neko veliko sranje u najavi.

Kad pipneš majčicu zemlju, jednako je većoj od očekivane, povišici plate! Broju telefona neke dobre ženske! Novim kolima! Soni plej stejšnu! Za žene bez sonija, džimi cu cipele ili neka Melberi torba, i umesto dobre ženske, neki dobar frajer tražio broj, ako vam je to bitno. Eto, to je to, sad znate, podesite misli i skočite kroz vaš život.

U totalu, za sve one koji se nisu baš provozali uspomenama, uporedivo je sa recimo nivoom straha 9 od 10, jednakim recimo životom devedesetih godina u predgrađu Beograda, i to ne bilo kakvom, jedna reč, pravo ime, Kalahari. E sad, ukoliko niste živeli u Kalahariju, eventualno na Karaburmi ili eventualno u Paviljonima, moram za vas da nađem pravo poređenje. Evo prave definicije Kalahari je pustinja koja se prostire na unutrašnjoj visoravni Južne Afrike, gotovo po cijeloj Bocvani, jednoj trećini istočne Namibije, te po sjevernom dijelu južnoafričke provincije North Cape. Na jugozapadu se veže i pretapa u obalnu pustinju Namib u Namibiji. (preuzeto sa vikipedije). Za one malo mlađe, ili one hrabrije koji su furnuli pre sranja, prava pustinja, nigde ničega, pušile su se pljuge Vek koje obično nisu mogle da se kupe od para za užinu, Malborom su se prala pluća. Najke, patike, su se skidale sa drugih ljudi, nisu se kupovale. Na tramvaje se kešalo (kačilo pozadi na onu budžu) zato što obično nije bilo mesta da se uđe unutra, a ne iz fore. Polu visoka suva trava iz koje su vrebale hijene, svako malo neki čopor lavova izleti i krokodili blizu vode, moj bato.

Da se opet rodim… peva neko ciganče udarajuću u tarabuku (onaj mali, rucni bubanj. Meni u sećanju obično igra mečka kad pomislim na tarabuku). Verujem da bi on mučenik, da bira, izabrao skroz druge oklnosti. Ja ipak ne bih, ne bih se odrekao onih od kojih sam postao, ne bih se odrekao ni svih onih koji su kroj moj život prošli, ni onih koji još uvek svetle ili tinjaju tu negde u sećanjima, ni Kalaharija, ni devedesetih, ničega. Eventualno bi njemu kupio kola, da se hvali po familiji i po kraju, nju bi odveo u neku kafanu da polomi inventar, kao što je u trenucima pokazivala da joj je merak, i sebe bi promenio da ipak imam petlju za neke stvari. Tako da dragi moji, skok s padobranom je za bebe! Za njega čovek ima vremena da skupi hrabrost! Neke situacije jednostavno prođu, što neko reče, dese se pre nego da odregujemo ili odlucimo… živite pre nego što sve ode u sećanja.

Prigodna muzička numera … Ozbiljan BG boy

viber_image_2019-09-09_21-03-16

O košarci…

Htedoh u okviru nekog naboja pred utakmicu da napisem tekst, ne znam šta me ponelo, Manu Chau u slusalicama ili sinocni san, srećom nisam, pa ću sad biti obazriviji u prepričavanju tog sna. Sanjam ja tako, mi u finalu, napeta utakmica, četvrta četvrtina, ostalo par minuta mi vodimo. Sale čas u Sali, čas u rovu, dok crta prebaci se u salu, a kad krene da objašnjava odma u rov i neka vojnička uniforma. Puca na sve strane, barut, dim, on urla nešto, kako mi to sigurno možemo, imamo to u sebi, mi smo … Huška ih vidim izginuće svi. Vratimo se u salu a on nešto crta, to i on zna da je samo žvrljanje za televiziju, da ispadne pametan. Obrni okreni, posle tog prekida, ma samo trojke ubacujemo, Ameri se smanjili, nema ih, manji su od Bobijeve žene, a mi silni, samo reckamo Ne čujem više navijače u delirijumu samo čujem mrežicu i loptu kako prolazi “bez koske”, žk, žk, žk oderemo ih mi sa 30 razlike. Kreće opšti haos na tribinama, kineščići u češkim dresovima počinju da pevaju Crven cvete… Sale ide ka terenu vadi iz cegera nekog srpsku zastavu, otvara je i na njoj piše Kosovo je Srbija, delirijum, pičvajz, suspenzija verovatno, ali nema veze, za ovo je vredelo! Čavić place na tribinama od sreće, ne može da veruje da više nije jedina budala u 21. veku koja je prokockala sve što je mogla i to zbog najglupljeg razloga, patriotizma. Proslava kreće odmah, čujem topovske udare, i nije mi jasno jesam li ja u negde u Kini, u Beogradu ili u Amsterdamu. Ma svuda se slavi, naši ljudi šetaju ulicama velikih gradova Evrope i sveta, slave, mirno šetaju i nose zastave. Ljudi im aplaudiraju, žene, eh kakve su nam žene, lepe, naročite, jedre, tačno se vidi da su naše, blista bre Evropa cela. Padaj silo i nepravdo! Terasa ispred skupštine je mala da ugosti tolike ljude koji su došli da pozdrave šampione, heroje, pa se čitav događaj pomera na Trg Republike na kojem sada ima mesta, i on konačno dobija smisao u ovom univerzumu. Krcato ljudima, ja u onoj masi nikog ne prepoznajem. Sve Sirijci, Iračani, Avgansitanci, al lepi, doterani. Vesele se, svi nose zastave Srbije. Zbunjen sam hoću da se radujem za pobedu, ali opet nešto mi ne štima, sve je kao normalno, radujem se ja, ali opet strah me je, gde sam to ja kakav je ovo grad! Uhvati me paranoja i krenem kući, iščeupam se nekako iz gužve i idem Bulevarom uzbrdo. Sve čisto, lepo uredno, nema grafita, tramvaji ko svemirski brodovi, uglavnom u gradu žene, ovi muški kreteni su na Trgu, smeškaju se, opustim se ja malo umislim se još i da je do mene, napuniše se pluća vazduhom, raširio sam se sav, samo što nisam „strojaka“ (Strojev korak) ugario. Ponosan, ej, ja u Beogradu i to kakvom, jes da su žene malo drugačije nego naše onako, istočnjačkog izgleda, ali nema veze, nije mi se jedna nasmejala samo, šta jedna?! Pa svaka druga mi se nasmejala i rekla mi dobar dan! Pucam od sreće, skoro da sam na muku zaboravio. Rekoh sebi, nemam para al, moram da se vozim ovim tramvajem, uđem unutra, niko me za kartu ne pita, svi ljubazni. Odem ja za svaki slučaj na zadnja vrata, ono tamo sve isto ko i na prednjim, čisto uredno, čita ona stanice na srpskom, ja šibam tramvajem skroz do Kaluđerice! Izađem napolje ono sve pod konac, čisto uredno, ma divota, ko da sam u predgrađu negde ovde u Holandiji. Liči mi na moju ulicu, al sve lepše, svako dvorište uredno, automobili parkiranu u dvorištima, ljuljaške svuda, milina ti da hodaš. Nalećem na komšije, prepoznajem ih ja, prepoznaju i oni mene, ali nije sve kako treba, svi su ono, ko posle dvadeset dana Grčke potamneli i malo se smanjili, imaju i cudan akcenat. Sad već jurim svojoj kući zanima me šta ću da sretnem… Ja tamo, a ono, dvorište bajka! Bazen, gazebo, sve ono baš kako treba. Taman da vidim tog Sirijca koji je to sve tako lepo odradio, probudim se u goloj vodi!

Bog te video, eto kakvi smo mi maleri ne mogu ni da sanjam kako treba da smo ukantali Amere. Ma ovo mi je gore nego da me neko prekine u nekakvom mokrom snu.

U stvarnosti izgubismo od Španaca, što i nije strašno, odradili smo šta smo trebali, pokazali smo zavidan nivo kurčenja, što nam je glavna osobina. Sada ćemo da opletemo po Saletu i momcima i da nalazimo hiljadu mana u do jučerašnjim nezaustavljivim zlatnim momcima. Sada će svi da postanu eksperti i da kažu svoje mišljenje i taktiku koja bi svakako bila bolja od trenutne, što nam dođe osobina broj dva, pamćenje zlatne ribice je to zovem, mada može i da se nazove nebeski narod. Oladio me san, kakvi crni Sirijci i Iračani, kod mene u ulici bre, nema šanse! Nek propada, ali neće tu meni tuđa noga da kroči! Nema veze što će iz Srbije da ode sve i svako, skupićemo lovu, ima nas dosta, konzerviraćemo mi sve ovo da čeka neka bolja vremena, to nam je treća, nazvaću je osobinom modernog doba, zvana  srljanje u propast. Joj samo kad bi dobili Amere, nema veze sve ovo ostalo, što odosmo svi van zemlje, što nema ko da nas leči, samo da pocepamo Amere, nema veze što smo bolesni…

PYSk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTUdRN01EQV8vZTU4ZGM4MTNhNzI2OWZjNmRiOGQxZTZlZmU5NmY0MjEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAE

O muzici, i muzičkim ukusima…

Htedoh za trenutak da nazovem ovaj tekst, o patnji, pa sam shvatio da bi iz crnog otisao u crnje, a to mi baš i nije interes. Delom zbog vas, ali većinom zbog samog sebe, u poslednje vreme teško izlazim na kraj sa sobom.

Inspiracija ovog teksta verovatno jesu svi moji tekstovi. Juče sam se malo začitao, što obično ne radim, nego pišem i idem dalje. Retko se čak vratim da ispravim pravopisne greške, ma koliko one bile vidljive, mene jednostavno moj tekst toliko opčini da ne vidim čak ni najlogičniju grešku. Juče sam se pročitao bar desetak tekstova i primećujem da mi tekstovi svi do jednog vuku samo na jednu stranu, u neku prošlost, U neko bolje vreme, u neke bolje ljude, u neke bolje nas. Čudna je to stvar!

Zapita li se svako od nas da li je mogao bolje? Da li je dobar? Da li, da je bio bolji, bilo bi i bolje? Sigurno da da. Ukoliko i malo jače udari glavom i ode dublje, naći će sve ogovore, ali kada? Obično kasno, kasno da se išta primeni. Uvek nam nedostaje malo pameti za nešto što je bilo, a mnogo za danas, za ovo sada. Jedino gde mi svi zajedno imamo petlje da radimo onako kako nam odgovara je zapravo muzika. Kad nam se pesma ne svidja menjamo stanicu. Zasto nismo hrabri za druge stvari? Zasto ne promenimo firmu ako nam ne odgovara, ako nismo srecni? Zašto tako selektivno, zasto ne izaberemo generalno šta ćemo da slušamo i koga slušamo? Zašto ne počnemo da slušamo sebe? Da ne čuje đavo, slušamo druge, al bar slušamo muziku koju volimo, moglo je da bude i gore. Da slušamo druge i da slušamo i njihovu muziku. Možda nam se dešava da samo u prividu svoje slobode slušamo šta mi želimo, a zapravo slušamo šta živimo. Još jedna čudna stvar.

Sad ću da se odem za trenutak na temu o tome kako je nekada bilo bolje, kakav li je život ovima kojima su Jala Brat i Buba Koreli napisali omiljenu pesmu. No da se vratimo u novi stil mog pisanja, o ukusima ne vredi raspravljati. Iluzorno je zato što su zasnovani na predrasudama ličnog iskustva.

Neko je rekao da je glupo da slušamo Boru Spužića Kvaku, ovakva opaska obično izazove smeh u prstoriji u kojoj je izgovorim, a zapravo Kvaka ima stvarno sjajnu pesmu. Strpasmo ga tako, zato što nam neko reko ili zato što mu ime zvuči smešno, u nešto što nije društveno odobreno od strane istomišljenika, i ode Bora, ode i romantika. Kad kažem Džordž Majkl ima isto jednu od boljih pesama veka, postoji deo ljudi koje će da žigne to što je on peder, i onaj deo ljudi koji sad neće moći da veruju da im je omiljeni pevač gej, mali procenat, ali biće i takvih. I sad ovi što se plaše pedera neće da preslušaju Strangest Thing, a ovima tek sad kad znaju da je derpe više ne zvuči tako dobro, ili ne smeju da kažu. Ko stigne do kraja teksta može da se uveri koliko je esma dobra i da ako je nikad nije preslušao to uradi sad, postavio sam verziju sa tekstom, ukoliko se ne plaši da će biti društveno odbačen jer voli pedera. Okviri, ramovi, amovi… Robujemo li? Robujemo, itekako… porodici, familiji, komšiluku, gradu, državi, religiji, televiziji fejsbuku… robujemo svima, zapravo ne robujemo mi, nego robija naše srce. Mislim da robujemo samo svojoj nekoj umišljenoj priči, koja je samo u našj glavi, u koju, zbog toga što sumnjamo, ne vreujemo do kraja ni sami sebi. Ali srce robija jer ne može da živi kako oseća da treba!

Kako osetimo svaku strofu, kako osetimo svaki stih, da tu peče, na našoj koži. Kako se samo saživimo kad The Gentleman na MTV Unpluged pre nego da počne pesma Intoxication kaže poentu života, a kad muzika stane radimo drugačije. Oh pameti! Glup li sam da živim! Dao si mi sluh za muziku, al mi nisi dao sluh za život. Sutra će mi verovatno sve biti jasno, a već danas kasnim. Lepo reče Vranjković, između dva sata, jedan kasni drugi žuri. Mogao bih da vam napišem tri priče u stihovima, šta tri priče, tri života da napišem, ali tuđa, jer ja ipak radim drugačije, ovog što ja radim nema u pesmama. Ovakvi kao ja ne pišu pesme, oni samo pričju, pričaju, pričaju, objašnjavaju… Najčudnija stvar je što ne znam samo da li su ovi tekstopisci poznatih megahitova, ali onih iz proslog veka, iskreni, jel to neko makar doživeo, ili nam ispraše mozak bez potrebe, a mogli smo tako lepo da živimo. Da nam bude tako fino, uz recimo Vendi.

George Mitchael – Strangest Thing

O čekanju…

Nikad čudniji dani ispred i iza mene, svako malo naboj inspiracije koju bi najradije da zaboravim. Teške misli, nervoza, teške recenice. Pišem, brišem. Pišem uglavnom za sebe, trudim se da napišem šta god da mi prođe kroz um, ali u poslednje vreme pokušavam da ne pišem, i kad nešto napišem, nekad se i sam prepadnem. Zapalim cigaru obično posle teksta koji izleti iz mene, pročitam i odmah znam kakav je tekst. Za ovih nekoliko poslednjih provučem nekoliko puta ruku kroz ovo malo kose što je ostalo, neko bih reko pomazim se, a ustvari pokušam da izbacim nervozu iz ove moje lude glave. Vidim da je mračan, ali šta ću, i to sam ja. Odakle problem, odakle toliko teških misli koje samo rojim u glavi. Lako bi se to opravdalo usamljenošću i sa previše slobodnog vremena, i ima istine u tome, ali iznad svega mislim da je to zato sto sam izgubio svoju sreću.

Pomislim često da je moja sreća baš sad na nekom Lastovu, da i ona uživa, otišla je da se odmori od mene, ili me možda baš tamo i čeka, da razbijem okove i lance i otisnem se u nepoznato, još jednom. Utešim se da ćemo se eto naći nekad, da će nekad biti baš sve kao u priči. Što bi sveštenici i verujući rekli, po Božijoj promisli, lajfkoučevi bi to definisali kao istrajnost u željama koja onda postaje stvarnost, ljudi koji se bore za egzistenciju bi to podveli pod razmaženost, zavidni pod izgubljenost i da vam kažem svi su u pravu. Svako iz svog ugla govori mantru, svako poklapa deo života i razmišljanja koje to razdoblje nosi. Svi su oni u pravu i sve ja to znam, a opet, zaglavljen bez neke preterane sreće. Skočih iz aviona padobranom neki dan, trčim svaki dan ko sumanut, čitam, pišem, trudim se da okupiram ovaj moj mozak i da poslušam sve one koji mi prijateljski govore „polako“. Pokušavam da ispunim sve terapijske zadatke i sve je meni jasno, nego čekam. Čekam da izađe neki drugi bend na binu i počne nešto drugo. Kao da nisam došao zbog ove predgrupe na koncert, uopšte me ne zanimaju. Jesu oni veliki lokalni bend i popularan i znam gotovo sve pesme, ali ja imam osećaj kao da sam ovde za glavni bend večeri, samo što on nikako ne izlazi. Mislim da bi čak ovo i bio dobar provod da samo oni sviraju, da nisam video, čuo i osetio u jednom trenutku kako zvuči veliki bend. Kako zvuče pesme pravljene za mene. Ma da ja popijem par piva, da se opustim malo dok ne počnu, da zaboravim da ih čekam , pa nek me obraduju nekada ako se uopste smiluju. Polako ću, kako svi kažu, biću strpljiv nek vreme prođe i možda će neko nešto reći ili uraditi da ih istera na binu ili da nam na kraju kaže da oni neće nastupiti večeras. Čekam.

Nego sad razmišljam šta ako nije do „čekanja“ ili „akcije“, do „polako“ ili „brzo“, do „ispravno“ ili „pogrešno“, nego je baš tako kako jeste. Dođeš u neke godine kad si se realno ratosiljao problema male dece, poslovne nestabilnosti i svih onih malih sitnica koje su ti trošile slobodno vreme i zapitaš se šta sad: „Jesam li ja ovaj život iskoristio do kraja?“ ili čak za one malo skormnije, „Pa majku mu poljubim nije valjda to to“ kažu da su to večna pitanj, koja nas sve muče bez obzira na pol , materijalni status, veru i naciju. Eto možda smo tu, baš u tome svi jednaki konačno, svi znamo i svi se pitamo večnim pitanjima. Konsenzus je postignut samo oko večnih pitanja, oko prolaznosti života. Tu kreće tema o odgovorima. Odgovori različiti svako ko nije imao nešto za njime i žali, siročići za roditeljima, siromašni za parama, onaj ko je vozio krntiju kaže, kud nikad nisam uštedeo da kupim bolja kola, onaj ko je bio podstanar maštaće o svom stanu… i to me ne brine, to je svima znano. Mene zanima šta se dešava sa ljudima koji su juče molili za stan, danas ga dobili, kupili, sagradili kuću, jesu li sutra uspeli da izbegnu večna pitanja?! Kažu li oni makar, ćuti, mnogo mi je dobro , još koliko juče nisam imao krov nad glavom, a danas sam u svome, meni je život lep! Zaustavi li se potraga za „srećom“? Ja lično nikad nisam uspeo da stanem da je tražim. Jesam li srećan? Sigurno da jesam, kada sam toliko stvari koje sam poželeo ostvario. Onda sam nezahvalan?! Nisam, baš ni malo, svega sam svestan, vrlo sam zahvalan, kad se okrenem iza sebe i vrlo ponosan. Zašto čekam onda?!

Ma idem kući, ne mogu više da čekam glavni događej večeri. Čekanje je najgora stvar u životu, to rade samo nesposobni i pokvareni. Ovaj loš provod i iščekivanje velike zabave podvešću pod to da sam omatorio, da ovakav vid zabave nije više za mene. Neću više ni da idem na koncerte, ni malih, ni velikih bendova. Dosta sam išao kad sam bio mlad, dosta sam išao dok je bilo drugačije, dosta sam bio mlad. Nije to više za mene, gužva je, svi ti neki ljudi, sve je nekako izgubilo smisao. Prebaciću se u neku kafanicu umesto na koncerte, ako budem „srećan“ da naletim na neki dobar tamburaški orkestar, da mi violina svira o sreći, da me vrati u neke dane, vremena i trenutke kad sam za sve imao hrabrosti i volje, kada smo sreća i ja još bili zajedno.

Prigodna muzička numera Kapi s oboda…

maxresdefault

Ni na nebu ni na zemlji

Neki je čudan dan, sparan i vruć, sunce je ispraznilo ulice, izmaglica vrućine presijava se na užarenom asfaltu velegrada. Da li su godine i hronični umor, ili ta neka usamljenost, isterale iz mene nekakav grozni osećaj, osećaj koji nisam imao više od dve decenije. Nakon desetine dana provedenih sa decom, sedim ovde i spremam se za povratak u Amsterdam. Prijavio sam se za let i sad je već izvesno da idem. Idem, vraćam se, gorčina… Osecaj je vrlo sličan onome dok sam sluzio vojsku. Dolazi dan povratka u kasarnu. Razlika je bitna, u vojsci imao taj neki *džombometar (DŽOMBOMETAR – kalendar koji su vojnici precrtavali svakim danom i koji je označavao koliko je još ostalo do kraja vojnog roka) koji je nakon svakog odsustva bivao sve popunjeniji, cifra se smanjivala. Osećaj je možda bio izraženiji, ali sam imao čime da se utešim, davalo mi je snage to što je cifra bila sve manja, bližio se kraj. Hrabrio sam sebe da je ostala još jedna jesen, jedna zima ili još neki mesec. Sada je drugačije, predamnom je još jedna jesen i još jedna zima i ko zna još koliko meseci. Rekao bih neko da sam sad ja negde tvorac svoje sudbine i da ukoliko ne mogu da podnesem više uvek mogu da odlučim da prekinem to svoje brojanje. Da se vratim kući. Mada ko god to da izjavi verovatno nikada nije odlazio. Verovatno je uvek znao gde mu je kuća. Ja sam očigledno svoju kuću izgubio, ili sam uspeo da izgubim sebe, pa sad ne znam šta je kuća, a šta kasarna. Da sam pametniji verovatno bih brojao dane provedene u Beogradu, a ne u Amsterdamu, ja ih međutim brojim i na jednom i na drugom mestu. Nekome bih sve ovo što ja preživljavam bio san, i to onaj najlepši, dugo nedosanjani, meni pak sve ovo više liči na košmar, i dobro da ne zvučim previše mračno, bolje je da kažem da sam i sanjao, ali da sam se ipak probudio, u realnost koja nije ni malo laka.

Beograd, moj grad, prepun čemernih uspomena, a opet najlepše mesto u mojoj glavi. Dođem srećan i samo posle dva dana shvatim da je većina stvari, ljudi i dešavanja zapravo više uspomena nego realnost koju ja priželjkujem. Ljudi prepuni egzistencijalnih problema, ili nekakvh meni neshvatljivih sotuacija, otuđeni, sami. Do jučerašnji prijatelji, danas stranci koji poput leptira zatvorenih u tegle lupaju glavom i krilima od svoje stakle zidove, sanjaju prostranstva i prerije. Gledaju u mene kao nekog ko se tih prerija domogao. Gledaju i čude se kada im kažem da bih se vratio u teglu. Bude im malo lakše, opravdaju me kada im kažem da moram da budem pored svoje dece, makar to tako pokažu, ali duboko u sebi vidim da ne shvataju ama baš ništa. Da vide samo onu dobru stranu medalje prikazanu na nekom gastarbajterskom fejsbuk nalogu, ili u nekoj divnoj gastarbajterskoj letnjoj priči o tome kako je život van tegle sjajan.

Amsterdam, moj grad, prepun svega o čemu sam maštao, najlepše mesto u mojim mladalačkim snovima. Grad iz moje priče. Iz priče u kojoj ću ja kad odrastem, da se preselim tamo i da ću prestati u Beograd da dolazim pa i turistički. Dosanjao sam ga, ostvario sam ga, išao sam za svojim snovima hrabro i borio sam se kao lav da ih dosanjam. Sve je isto, posle samo dva dana vidim da su ljudi otuđeni i sami. Prepun je tegli sa leptirima samo staklo nije prozirno, pa ja ne vidim sve njih kako udaraju glavom i krilima u zid, stide se da se pokažu, ali čujem taj isti zvuk, tih vrlo sličnih leptira. Tamo se i ja zavučem u teglu i lupam li lupam glavom. Nema ni prerije, ni livade ni Beograda, lupam glavom, a da ni sam ne znam šta bi ja da me neko i oslobodi moje tegle.

Penzija pre vremena, to je jedini izlaz, Lastovo! Napraviti autonomni sistem koji će pružiti taman dovoljno egzistencijalnnih sretstava da može da se živi bez svog ovog sranja zvanog jurnjava za parama. Zvuči dobro, obećavajuće, doći će bar jedno razdoblje u životu kada ćemo živeti van tegle, i bez tog zvuka. Eto snage za novi dan, eto cilja, eto džmbometra, koji će biti malo veći od onog vojničkog koji je broji 365. Ovaj je četvorocifreni ali kad precrtamo sve te kockice, stiže nagrada za sve što smo u životu uradili. Progutao bih ja i tu priču vreovatno da mi nije ovih godina, da sam možda drugačiji. Sinoć mi jedna pametna osoba reče, volela bih da sam gluplja, e tako i ja, progutao bih ja tu priču da ne znam sve što znam, a šta god da znam gotovo da mi ne vredi, samo jače lupam glavu.

U međuvremenu, do penzije, trebao bih da nađem način da tapaciram teglu, boli me i glava , a bole me i krila.

Prigodna muzička numera – Bajaga – Ni na nebu ni na zemlji

preuzeto sa Favim.com
preuzeto sa Favim.com

Šta ako se ne igra na dve dobijene?

Sede dva stara prijatelja u nekakvoj bašti modernog kafića. Stara po stažu prijateljstva, pa i stara po krštenici koja je već odavno požutela.

Nema više kafana, izumrle su! Uz kafu se služe keksići umesto ratluka, a uz rakiju ne dobiješ ni čašicu vode, a kamo li kuvana jaja, ili krlica! – upravo je završio prvi prijatelj vidno potrešen situacijom u gradu u kojem je nekoliko stotina pari obuće potpuno izlizao. Iznerviran, odmahivao je glavom.

Setim se bre tako raznih stvari koje su bile normalne. Kad pre smo uspeli da ih sve uništimo – zapitao se ljutito. Razumem da se stvari unapređuju, ali da baš ništa nije valjalo iz našeg vremena!? E to ne razumem!

Drugi, smireniji, gladio se po dugačkoj prosedoj brati i čekao svoj trenutak, da se njegov prijatelj izduva, da se ne nađe na putu toj sili nezadovoljstva koja je čučala u sagovorniku. Ipak se predomislio i rešio da začini – Ma šta se samo žališ, evo meni je, naprimer, dobro to što su svi ovi muškarci odjednom postali bradati pa me više niko ne gleda ko popa mučenika i isposnika. Evolucija je debeli uvek na snazi, ona nikad ne prolazi! Valjda si dovoljno pametan da odavno znaš, ko ne evoluira izumire. Promenile su se stvari, mi smo dinosaurusi jednog vremena, svedoci kraja jedne epohe, dobre ili loše, to ne znam, niti je bitno da znamo to ti i ja, to će naši unuci da kažu kad se bude razvila do kraja.

Drugi čovek nije naseo na provokaciju, zapravo ga je malo i umirilo, pa poče onako dobronamerno da traži saglasnost za svoje konstatacije.

Vidiš li ti kume u šta se ovo pretvorilo. Moj sin dva neuspela braka, troje dece, od tih troje nema niko ispod dva braka već, a tek su se ispileli! Imaju više pečata u opštini kod matičara nego u zdravstvenoj knjižici. Pa se seti i ražesti malo – Ni to sranje više ne overavaju, jesi video!? – za trenutak je zastao pa nastavi. Nije im lako, ni traga od braka, a tek poslove kako menjaju, poslovi traju duplo kraće od braka, menjaju, menjaju, menjaju, a ne umeju ni da iskoriste ono što imaju. Skoro sam vadio pastu za zube iz kante. Vidim bacili je a ona skoro ko nova. Lepo je, k’o što svi rade, stavim na ravno, pa stisnem deškom četkice da poteram sve ono što se sa strane zaglavilo, ma bre puk vojske da pere zube.

Žene su krive za sve! – opalio je ovaj drugi. Žene su skrenule levo kod Albukerkija na putu emancipacije, i sve se srušilo.

Prvi prijatelj ga je pažljivo odmeravao, i pazio se da ne upadne u kakvu zamku, znajući da mu je prijatelj vrlo duhovit čovek i da uživa da se sladi u takvim temama. Pronađe tako nečiju slabu tačku i onda istrese najgore iz čoveka u žestini, pa se to posle godinama prepričava. Šta znam!? – Bojažljivo je izustio – Nema tu nevinih, kao žene krive, a šta muški nevini? Aj zdravo! Bog sam zna ko je kriv!?

Vidiš Bog i zna, samo ga sramota da prizna da ga je đavo na istom mestu sad već dva puta zajeb’o, a mrzi ga da piše Novi zavet dopunjeno izdanje, ili Najnoviji zavet!

Sad ga i ti pretera, aj to što si ženomrzac to i mogu da razumem, ali da je sve to božije maslo to baš ne mislim da je tako.

Kakvo crno božije malso, ništa ti ne slušaš šta ti pričam! – Izusti bradonja – Bog i đavo sad igraju šah, dosadilo im je da gledaju u sve te ljude i da slušaju sav taj jad. Delegirali su brale, oni vrše samo nadzo. Vidiš da se slabo pojavljuju u medijima, Đavo doduše u poslednje vreme ima dosta bolji PR. Ovi na Božijoj strani, se malo opustili, Bog se opustio, mislio je sad kad nam da slobode, da će ljubav promeniti svet! Osmeh mu se razvuče preko usta – I sad vuna kićooo – Počeo je da stiska i pušta pesnicuplaše se bre kritike Boga! Šta će Bog da im kaže kad mu objasne koliko su zasrali, pa zamisli tog idijota koji Bogu kaže 2:0 je za Đavola. Opet je žena pala! Bog bi izrogačio oči! Ej Boga da isteraš iz takta, pa ti si puž bez kućice, ti si rođeni, gladno dete u Africi u sledećem životu, ma u sledećih deset života! Zabacio je malo šešir na nazad i nastavio – kad bi tog seronju u puža pretvorio zvao bi drugog svog najvećeg hajduka i najodanijeg da ga pita. Zažmurio je kao da čkilji i naglo utišao ton, skoro kao da šapće, da ga niko ne čuje – upitao bi jel jabuka? Pa zar je opet uzela jabuku? Mislio bi se, jebem ti jabuke, tolike sam vrste bilja pustio ovim ljudima da sjebu ko da nisam mogao ja jednu da satrem čisto iz hira. Bilo bi mu lakše kad bi mu rekli da nije jabuka. – Lupi blago šako o sto, odmače se i osoli jačim glasom – Iste sekunde bi pitao šta je bilo, šta se desilo?! I kada čuje da je žena pregazila i prevazišla muškarca, da joj je odjednom bitno da je vole, a ne da ona voli, da se dole na zemlji napravila čitava ujdurma, da se gladnima i bolesnima ne pomaže, jer se obrađuju zahtevi za razvod braka, ima i tog mučenika odmah Đavolu da pošalje na ražanj.

Prvi je izrogačenih očiju vizualizovao priču svog prijatelja, ne verujući šta čuje. Prekinuo bih on opaskom, ali ga zanima cela verzijan te borbe.

Znaš tu je jedina muka. Otpijo je poslednjig gutljaj iz male čašice – ako igraju tri partije ukupno, znaš ono na dve dobijene, Namršti se i izgovori – Treća ne mora ni da se igra. Onda se možda okrenu vanzemaljcima malo na njima da se igraju. Malo njih da izvineš da jebavaju. Mahnuo se do stola da dohvati cigarete, i pustio kuma da malo svari njegovu verziju stvarnosti.

De života ti ne lupaj, pod stare dane si prolupao i počeo si da izvrgavaš i da se rugaš svemu. Nije ti to dobro s godinama, kad si imao tideset, četrdeset pa i pedeset, u redu, ali sada već treba malo bolje da razmišljaš o svemu. Izgovorio je stari, omaleni, mili, debeljko.

Pa ja sad kume moj konačno dobro razmišjlam, sad je meni tek sve jasno! Al džabe kume, nema vremeplova, izmisliše toliko ovih gluposti, a bez vremeplova ništa, i da živiš 200 godina i dalje bi se učio i kasnio pet godina u svakom razdoblju. Sve što sam mogao da uradim kad sam shvatio šta se događa, je da tražim da me kremiraju. Zamisli, neki preduzimač se za koju godinu reši da nema gde da se zida! Sa ovim našim načinom razmišljanja bi ’ladno vezu našao! Ko bre kume da se matretira da me secaju, iskopavaju, da se ko utvara tumaram ovuda vekovima, i ovo mi je bilo dosta. Kremacija kume! Povuče dubok dim, i u dahu izusti sikćući dim u isto vreme… Kremacija kume, to je jedini lek!

Prvi se sad blago nasmeja, vide da se tema olabavila, i da se kum ko po običaju sprda na svoj način – Dobro kume moj, ti si rešio, kremacija i završio si posao, a šta ostali da rade? Šta ja deci da kažem? Imam ženske i dece i unučadi, šta da im kažem kako da se poprave da mi ipak dobijemo ovu?

Kada je video da ipak nije uspeo da isprovocira sagovornika reče- Kaži im da se igra na dve dobijene. Kaži im da će im biti pet puta teže nego tebi, jer ti si makar mogao da kažeš da si sagoreo ko ova cigara na vetru sa ciljem, a šta će oni da kažu, da su živeli, za šta? Da budu srećni? Da ugode sebi, da nađu pravi put do sebe?

Ako igraju za naš tim, ako još uvek igraju za naš tim, kaži im da poštuju ljubav! Kada im se da, da je ne odbacuju tražeći nekakav izgovor, ili mereći čega će morati da se odreknu nek se žrtvuju za ljubav. Neka ne gledaju oblik odakle i kako je ta ljubav došla! Nego neka vole, svom snagom, na kraju krajeva to je u skladu sa strategijom odozgo, podrugljivo je pokazao prstom na nebo – Ili ih bolje zaplaši, kaži im igra se još jedna, u sledećoj muški imaju PMS od 20 dana.

Prava pesma za ovu priču : Rolling Stones (remiks) – Simpathy (Izgleda da pobednik bira muziku u ovoj zajebanciji)

Privremena ilustracija dok Instagram: @__kokaart__ (lajknite je tamo i pošaljite joj poruku da požuri)

adult-battle-blur-277164