Tekst bez imena

Koliko puta ste u besu ljudi iz neposredne okoline čuli razne kritike na svoj račun? Na račun vašeg karaktera? U redu, i ne mora da bude bes, postoje razni načini i razne situacije gde bi neko mogao da vam uputi kritiku na račun vašeg karaktera, a da ne bude besan. Nakon što je čujete, pa makar bila i iz najbolje namere izazove deo revolta, besa ili makar osećaj nelagodnosti. Ego na jednoj ili na drugoj strani retko kada daje priliku da se kritika, bilo da je dobronamerna ili ona u afektu prihvati. Kako sad znaju da kažu, razvojni put, zna da bude nezgodan.

Tako na tom putu, na početku, verovatno kažu da ste razmaženi,  pa da ste nezreli, pa da ste nedosledni… Možda ste uspeli da čujete i da ste sebični, prepotentni i egocentrični…  to bi značilo da ste verovatno uspeli u karijeri, ako bi se ti komentari odnosili na profesionalni deo… ili bi došli do onih kritika koje vode u potpuno drugu stranu, da ste nesposobni, neuračunjivi, agresivni… Ima i onih komentara koji jasno svima stave do znanja da ste skrenuli s puta, to se posebno odnosi na komentar da ste najgori za sebe, a dobri za druge.

Ja sam vrlo često znao po kometarima drugih da vidim gde sam, obično su mi služili da se uspravim ili vratim na put, često su mi ulivali snagu kad je više nije bilo. Da se razumemo, velika je sreća ako uopšte imate nekog ko želi da vam u lice tako nešto kaže, pa makar i u besu. Kritiku od koje taj neko osim blagog češkanja ega nema ništa.

Obično na prvi kometar nisam nikad reagovao, ali su mi već drugi treći bili indicija da me spoljni svet zaista tako percepira. Pa sam se onda besomučno trudio da tu percepciju ukoliko mislim da je pogrešna ispravim. U poslednje vreme, to valjda ide s godinama, sve manje marim kako me drugi vide. Sve manje želim da budem taj neko o kome sam sanjao, taj neko u kojeg sam uložio hiljade sati napornog rada. Sve mi je manje i manje bitno šta će drugi reći pa makar i oni bliski. Trudim se da nadjem mir, a mir je za osobe mog karaktera deficitarna roba uvek, jer borba i rat uvek traje, i nikad ne jenjava. Neprijateji se menjaju, nekad je posao, nekad je privatan život, nekad je visoko podignuta lestvica, nekad je žeđ, nekad je glad, nekad je samoća, nekad, nekad…. Sam samo ja naspram sebe na sred  takmičenja u šamaranju. Ovo poslednje je nekako sve češće s godinama. Često znam da pričam o miru, o poljanama, i kozama, o Lastovu … to je valjda ono što stomak kaže, zapravo vrišti… Glava, ah glava, pa ona nikog ne sluša, ona je navikla da bije i kroz najtvrđe zidove… A srce, srce kao da nije spremno, nije naviklo, ili ne zna da mu bude lepo i da uživa u lepim danima, osobama i trenucima koji su svuda oko mene i kojih sam i gladan i žedan.

Sada bi neko samo mogao da mi kaže da ja nisam spreman da mi bude lepo, ili da mi kaže da ja ne znam da živim bez problema, ili da mi kaže da ja lakše živim u problemima nego u lepim trenucima…

Šta li bi mu ja rekao… koliko li bi samo bio ljut na njega… da li bi me uopšte povredilo?

Šta ako kažu dve tri osobe?

Šta ako sam stvarno takav?

Slika preuzeta sa Amazon.com
Prigodna muzicka numera

 

O zaboravnosti…

Pre nekoliko godina, došao sam kod prijatelja na kafu, sedeli smo I pričali I šalili se kao što smo obično i radili, on, njegov otac i ja. Vratio se u stari karaj da brine o ocu a ja sam koristio svaku priliku da ih vidim. Priča je uvek bila bezbrižna, puna šale I pozitivnog raspoloženja. Njegov otac, stari dasa, znao je iz prikrajka da dodatno začini diskusiju nekim svojim komentarom I šeretskim osmehom sećajući se vremena u kojima je on imao duha I energije kao mi tada. U jednom trenutku prijatelj je prekinuo naš razgovor i prozborio ocu kako bi trebao da izađe malo na terasu da prošeta dok je još lepo vreme. Vremešni starac ga posluša, navuče vuneni prsluk na sebe I ode na terasu da se rekreira šetajući s kraja na kraj. Prijatelj i ja iskoristili smo priliku da popričamo malo o temam koje su bile naše, ili su makar bile samo za nas. Nakon nekoliko trenutaka vratio se starac u sobu, u svojoj kući I bledim glasom upitao svog sina: “Bale (batice, brate), gde ti je ovde toilet?”

Hteo sam da se zasmejem glasno, mislio sam da je neka od naših šala koje smo nemilice trošili sva trojica. Prijatelj mu je objasnio, a ja sam ostao zbunjen i ozbiljan. Kako je vreme prolazilo shvatao sam težinu I podmuklost jedne takve bolest. Bilo mi je teško da shvatim da možeš da budeš živ a da ti neko oduzme tvoj život, jer život su sećanja.

Sad me je jedna situacija navela da prosto poželim da pobrišem delove sećanja i pamćenje. Dobro ne bih baš voleo da to Alchajmer uradi za mene, ali sam poželeo da mogu da strpam u one moje crne džakove neka sećanja. Strpao sam ih dosta, zapakovao i složio na dno svog mozga, preko njih sam stavio sve što sam mogao da slučajno ne izrone. Ima I onih koja su se nepravedno našla tu, ko zna zbog čega, neki psiholog bi možda I mogao da rastumači zašto, a ja, ja više nemam volje da kopam po tom podrumu, ni za dobra, ni za loša sećanja. Najradije bih ostavio sve i zaključao ta vrata da se nikad ne vratim.

Zaboravan sam strahovito… Zaboravljam sve… I dobro i lose, i poljupce I šamare, i pomoć i nepravdu. Preinačim sve sam u svojoj glavi o čas posla. Kao da imam neki šminkerski studio koji od zombija prave lepe leševe, a divnim trenucima samo stave kreon da im podeblja oči. Bojim se da je sve više zombija, pa ove tete ne stignu da ih našminkaju, a ja plašljiv onako ružne ne stignem da ih sahranim u neki crni džak, pa oni bazaju mojom glavom. Ne čekaju red mirno, nego em što se svađaju i prave haos, nego se i razmnožavaju i grabe sve oko sebe da ponesu sa sobom dole u podrum. Okrećem glavu, molim se da će neko to da sredi za mene, da će se jednog dana udostojiti da nestanu, ne gledam šta skupljaju i nose i odnose. U njihovim rukama vrlo često nalaze se stvari koje su me činile drugačijim, misli ne znam jesu li ih oni poneli, primećujem da ih nema, možda pravdam sebe za otupljivanje, možda e plašim da priznam da sam ja ipak Don Kihot, možda ipak godine tome i služe.

Svi smo zaboravni. Na kraju krajeva zaboravljamo da se sve ovo što se nama dešava već desilo u sličnoj formi i onima pre nas. Možda je baš zaborav mehanizam zaštite koji nam daje snage da se borimo. Možda nam baš zaborav znači toliko mnogo da preguramo ovu zombi epohu. Verujem da onaj ko do sad nije zaboravio može da kaže da su zombiji uvek bili tu bez obzira na epohe. To je valjda sastavni deo života, ne znam.

Znam samo da mi je nekoliko puta rekao da ću sve da razumem kad budem bio u njegovim godinama… opet je bio u pravu.

Uspavanka…. treba mi uspavanka

O lavu…

Upadne prijatelj, za ovu priliku zvani Lav, na nekakav branč organizovan u do tada najprijatnijem mogućem društvu. Ne kažem da ga je pokvario, ali se atmosfera iz opuštene, prijatne, o čas posla pretvorila u napetu. Upadne Lav, obradujemo se iskreno jedan drugom, nismo se dugo videli još od neke tamo bitke od pre… jedan od ratnih drugova sa iste strane… Umoran, mamuran …od pravih ozbiljnih borbi, sa ostvarenjem životnih ambicija, izbegavanja osuda okruženja,  životarenja i gajenja dece. Za druge može lako da bude Lav iz raja, situiran, uspešan, lep, zgodan pametan, oženjen uspešnom, lepom, zgodnom ženom… dvoje dece. Međutim, besan, nezadovoljan, ljut bre Lav, razjaren. Besni, reži i riče, plaši mi ekipu… i ostanu najjači samo, a Lav doda gas iskrenosti, stisne papuču do kraja, i kaže, vidno razočaran u ljubav…

Znaš gde je problem matori?

Klimnem glavom na više izrogačim malo okice, ne smem ni da ga kuražim, ni da ga kudim, ne bi li možda pebacili na neku drugu prijatniju temu, nema šanse…

Problem je u deljenju emocija – srkne malo espresa i zapali cigarillos…

Niko sad već ne progovara, a on nastavlja dalje mašući telefonom… ovo sranje je problem… Delimo trenutke, one naše intimne, sa gomilom nepotrebne publike. Kvarimo svaki jebeni trenutak time što to mora da bude iz pravog ugla, na pravi način, pa još onda pratimo i čekamo ko će sve da lajkuje i komentariše, a trenutak prolazi. Nešto što je trebalo da se odbija od mene i nju, da se vrti oko nas, otišlo je u nekakav „story“, za nekog drugog, za lajk. Serem ti se u trenutak… Nemam bre društvene mreže, ali bih napravio nalog da okačim kako kenjam, plačem ili masturbiram. Što to ne bi mogao kad sam im već sve dao? Kad su već dobili sve što je trebalo da bude za mene i nju. Nisu videli samo moje govno, moje suze i moje spermatozoide, sve ostalo su videli. Sve što su videli bilo je lažno, sa mnom, a za njih. Govno će makar da bude pravo.

Da smo bili u kafani, da je bilo kasno popodne, znam da bi sevnula po dva dupla, i da bi očas posla cela priča bila drugačija, ali i bez alkohola, razumeo sam ga, i bio je u pravu. Naravno pričao je o posledici, uzrok priče bio je dosta dublji. I sam sam sedeo dosta davno na toj njegovoj stolici i pričao priče i teorije ko je kriv, i tražio odgovor na zašto.

Tako sam ga i opravdao, dobar je Lav, samo ranjen, trebaće mu vremena da se oporavi, sada je u fazi da traži razlog, da juri odgovore na pitanje „zašto je moralo tako“. Posle će da prezre onog koji mu je skakavac koji ne može da dohvati zaboo u leđa. Pa će da traži svoju pravdu, osvetu. Da zadovoljava svoju sujetu da pokaže da je jači i veći i bolji od svega što mu se desilo. Da pokaže da je prevezišao i da je to sve možda i najbolja stvar koja mu se desila. Onda, ako bude imao sreće možda i naiđe neko da mu vida rane i izvadi skavac, ako ne iskrvari do tad na smrt. Mislim neće umreti, iskrvariće, baš tu na ranu od skakavca, iscuriće iz njega poslednja kap emocija, onesposobljen da živi, voli i radi ono što je najbolje za njega… Nikad više neće biti CEO.

I džabe sve sad, nije materijalno, nije zdravstveno, tako je malo nedostajalo. Da se malo više štekao možda bi mu bilo bolje, a možda i nije mogao da se šteka. Džabe sad sva kola ovog sveta, sve karijere ovog sveta, i sve nekretnine…. stižu prava teška pitanja  i patnje. Život nogom razvali vrata i gazi nemilice, mi tražimo smisao poput insekata na noćnom svetlu. Kada i shvatimo da je u pitanju besmisao, pustili bi negde koren. Kasno, ne shvatamo da smo svojom površnosti izbetonirali možda i poslednje parče zemlje, zarad čega? Taga? Lajka? Komentara? Komplimenta? Dobrog provoda? Takvi smo ti mi, samo eto možda jedino Lav ima petlju da okači pravu sliku.

 

Prigodna muzicka numera : So put your phone away lets look eachother eyes

 

slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/
slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/

O nostalgiji

Nepune četri godine nakon odlaska imao sam tu priliku da provedem u Beogradu skoro ceo mesec. Kad god da sam dolazio, nekako uvek prekratko, uvek je bila neka frka, neko putovanje, neki razlog. Neko kraće vreme. Tešio sam se da bi mi bilo mnogo lakse kada bih samo mogao da provedem desetak dana u cugu. Ovaj put, eto namestilo se tako da sam mogao da ga vidim kako treba. Naravno ne bez obaveza i ludila kojeg sam po sebi nosim, no mislio sam da ću uspeti da razvučem ludilo na malo duži period koji mi se ovaj put ukazao. I šta se promenilo?

U kraju više nema kuća od blokova, i na poslednjoj stavlja se fasada. Na banderama poneka nova umrlica ljudi koje znam. Ulice, pune neke nove dece, neka nova buka ori se trotoarima. Skupljaju se klinci u kraju, face im osvetljavaju mali oled i led displeji, graja zapravo dolazi iz tih igračkica. Živi se neki novi način odrastanja. Stasavaju neki novi čudni mladi, mi smo sad već normalni.

Kad se mrdnem van mog naselja, gužva, vreva… Brz život. Svi negde kasne, svi su nešto nadrndani i važni , nedostaju im plavo-crveni blinkeri da ostvare svoje životne snove na ulicama. Novine u saobraćaju su te da si zapravo uvek mogao da se pobiješ u saobraćaju sa još jednom usijanom glavom, ali danas možeš da se pobiješ i sa ženom, i ona je u stanju da prepreči put , silovito svira i jebe majku zbog nekakve neverovatne gluposti, uostalom kako se drugačije i može nazvati svađa u saobraćaju.

Te iste nervozne žene, noću u nekakvim klubovima, smanjene nervoze jer su se na asfaltu istresle, i od kamiondžija, uz pomoć čarobnih štapića postale dame koje očajniči traže savršenog muškarca, ne svhvatajući da su ga možda u toku pre podneva prebile i ostavile da liže rane, i da baš te večeri neće izaći da upozna nju, svoju savršenu ženu. Ona ni sama ne zna gde juri, ne samo u saobraćaju nego i u samom životu. Ogledajući se na instagramu, pokušava da napravi repliku savršene žene koju je vreme skorjilo dosta nakaradnu, i dovoljno izgubljenu da će pre da predstavi „to“ nego pravu sebe. Ne shvatajući da ona , baš “ona” sa svim svojim manama ima mnogo više da ponudi neko ona „fejk“ ona koju pokušava da predstavi. No, ne odustaje, lovi, žena ovaj put lovi! Reklamira sve šta može da ponudi za savršenog muškarca u nekakvoj njenoj verziji. Nažalost, dobijaju samo one druge, oženjene idiote u belom sportu. Umišljene face sa privescima i ključevima koji autu ne trebaju da bi im otvorio vrata. Ključ koji je napravljen da ostane u džepu, vadi se na sto da otključa srce, krevet, glavu, međužje ili šta već, te savršene žene. Muški i ženski svet obavijen belim prahom, promiskuitetom i lažnim pravilima normalnog, raspada se i razvlači kao slina po Beogradskoj kaldrimi. Istoj onoj gde smo svi mi lovili do juče, na priču, na lep gest, na pažnju… za osmeh, pogled ili pljubac…

Ja unutra… nikako… od pamtiveka, nikako… sada još malo izraženije. Ne snalazim se ni na ulici, ni u kraju, ni u klubu… ni među prijateljima… Nemo gledam, pokušavam da uživam u trenutku koji sam dugo želeo, tamo daleko… Maštao sam, Beograd. Idealizovao sam ga. Očekivao sam, da će on sad, meni dati očigledno i više nego što može… Nažalost… Najbolje mi je bilo pred zoru da gledam ulične perače kako ga ostavljaju čistog. To je jedino isto iz onog proslog vremena, samo tooo! Beograd pred zoru, opran i uredan…. Sve ostalo se promenilo.

Ne ide mi, gledam i razmišljam, koliko sam zapravo srećan da danas ne moram ama baš ništa da radim, ni da se momčim, ni da se ženim, ni da imam 20 do 25 godina… Mogu samo nemo da posmatram  još jednan Kusturicin komad. Premijera, u kojoj mlade opet lete u nebo, cigani vrve svuda, lopovluk javašluk, pad morala, kompleksnost ljudske gluposti i naravno, štroku. Kreveljio bi se ja  da mi nije tužno. Blend ludila poznat samo Balkanu. Mogu samo da sebi kažem, bravo majstore, ma koliko sjeban bio, ipak si ti doktor, mađioničar, sanjar, budala…

 I onda nabacim taj svoj osmeh na lice, idem Beogradom kao što sam uvek išao, na drugu stranu od stada, ne prateći nikakve zvukove klepetuša, terajući svoju priču. Odbegli bik Ferdinand sa džakom magije, magije koja je danas nestala. Pa tako kad god da zavučem ruku u taj svoj džakčić sa tim magičnim prahom i bacim ga po etru, nekom oči zasijaju, a ja… ja udahnem, udahnem sreću… želju… udahnem taj osmeh koji sam izazvao, udahnem tu iskrenu ljubav, na koju su svi zaboravili…

I bez mnogo ludila pompe i medijske pažnje, low cost avio kompanijom idem nazad… tak tamo gde ne pripadam, gde moja magija uopšte ne radi… Ali nema veze udahnuo sam malo Beograda, malo parfema, malo smrada, poneki osmeh, poneki zavidni pogled, poneki zagrljaj, poneku poruku, po malo dobre hrane, dobio sam poneki poljubac, poneku izjavu ljubavi prijatelja, jednu garanciju da nisam gej… Prijatelje… Video sam mnogo njih za koje sam sijao i za koje cu sijati i dalje… idem nazad… Pomalo tužan … ostao bih, a nemam gde, nisam ja više tamo, a nikada neću biti ovde… možda na pravom mestu upravo sad, na 10.000 metara visine i na po 900 km od onog i ovog… Na pola puta…

Prigodna muzička  numera …Čak i pero vagu može da pretegne…. 

Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/
Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/

O Tutundžijama…

Nekada davno, sredinom prošliog veka, kada smo još pokušavali da zaboravimo strahote Drugog svetskog rata, kada smo bili mnogo gladniji, mnogo napaćeniji i mnogo srećniji nego danas. Život je išao dalje, kao što uvek ide, kao što će uvek ići. Na obroncima gorostasnog Čemernika, rasla je neka nova generacija Bajinčana. Mnogi siročići, a svi siromaščići. I takve dečake gajila je šuma, porkivale su ih majke, a mazio je jedino vetar, ponekad u vrućim letnjim danima. Genracija tvrdo kovanih muškaraca. Muškaraca mnogo većih nego što ćemo mi mlađi, ikada moći da budemo. Muškaraca koji nikada nisu kukali, koji se nisu žalili, koji su samo hrabro gurali jače.

Predanje kaže… da nisu takvi oduvek bili, da im čak ni molalni kodeks nije bio takav obzirom na ostale muške toga kraja koje su krasile neke druge prejanice.

Zovem rođaka juče, jednog od ne toliko bliskih po krvi, ali najbližih po srcu, obrazu i petlji sa kojom raspolaže, da mu kažem da je deseta godina od kad je jedan jednini, maestralni, neponovljivi Puki napustio ove naše predele i preselio se na neko spokojnije mesto za njega. Zovem ga da popijemo po neku. Sa argumentacijom kojom sam imao našli smo se očas posla u prvoj kafani i krenuli priču o Pukiju. Rakija za rakijom, I išli smo svuda, kroz njegove vrline i mane. I jednih i drugih bilo je mnogo, pa smo mogli da razglabamo i pijemo danima, mesecima, godinama. Ni sam ne znam kako, i posle koje rakije, došao je Prilep na red. Prilep koji je bio baza mnogim Bajinčanima u nadi da se malo obrazuju I izvuku iz planinske pustare. Kaže rođak, na nagovor Luke Dinića, koji im je mozak isprao o Marku Kraljeviću, mnogi su krenuli u Prilep u duvansku školu, otuda i naziv tutundžije. Kaže velika većina bila je apsolutno ista, drugačija od svega odakle su potekli, a opet potpuno ista kao svi koji su otišli da tamo dobiju diplomu duvanskog tehničara. Prilep I ta škola skorijli su ih sve u maestralne dase, ljude posebnog kodeksa, tabadžije, I kada bi za poslednji pridev stavio pijance pomislioli bi ste da je to nešto negativno, pa ga u nabrajanju neću ni postaviti, jer bi potpuno nepotrebno ukaljao sve to što je Prilep uradio za njih, i kakvima ih je napravio.

Tu generaciju Bajinčana i Prilep zasigurno pamti, pošto jačih momaka nadaleko nije bilo, ali kako su se kalili, kako su se učili i kako su se tukli godtovo da niko nema malo bolje opisano od nekoliko prostih rečenica koje su jedan o drugom pričali. Beli je bio nadaleko čuven po svom udarcu u dva nastavka, nikome nije manjkalo ni snage ni ludosti ni pameti, a sve u fer-pleju i kodeksu kakav gotovo da danas ne postoji. Mangupi, oni pravi, duhoviti, zabavni, namazani svim bojama, e pa za njih je Prilep očigledno bio prava podloga da ih izgradi u to, Bajinske mangupe.

Moj sin je taj dan otišao u Prilep na turnir u džudou. Nekoliko sati nakon što sam ja došao iz kafane javlja se da je lepo stigao, i daje mi na telefon Blagoja, Prilepčanina, čoveka kojeg prvi put u životu čujem, brata po srcu i obrazu. Domaćina u čijem domu moj sin spava. Pričamo… kažem mu Blagoje, sutra kad se turnir završi, povedi ga do srednje duvanske škole, tu mi je otac bio u internatu, tu se četiri godine školovao. Smeje se Blagoje i kaže, pa sutra je turnir tamo. Meni naviru emocije, gotovo da ostajem bez teksta. Daje telefon mom džudisti, pitamo se, kaže tata znaš kako su im lepe medalje video sam danas. Ja mu kažem, ajde zvekni jednu sutra, za mene, za deda Mirka, znaš da je išao tu u školu, tu gde ćeš sutra ti da se boriš. Završimo razgovor i dođe sutra! Srebro!

Evo još ne mogu da se sastavim. Još mi nije jasno šta je poenta ove priče. Jesmo li i posle 70 godina pokazali Prilepu da Bajinski dečaci imaju nešto više od ostalih, ili nam je Prilep pokazao da ima kapacitet da od velikog srca i velike duše napravi dasu, ne znam, znam da su sve tutundžije danas navijale, sigurno glasno, da su tuke šta su mogle i gore na nebesima…

Tekst posvećen Pulji, Belom, Luji, Židi, Žitku, Danetu, Vinkinom i svim ostalim Bajinčanima koji su svoje školovanje zavšili u Prilepu gradu kojem nikad nisam bio, a zbog kojeg plačem.

Mirsolav Janković Pulja Ružin iz Bajinci 05.10.1942 – 01.11.2009.

Pismo nosorogu

Lepo vreme u Amsterdamu, sav srećan što je napokon radni dan završen uputio sam se lagano ka kući. Izašao sam iz kancelarije našalivši se sa kolegama i taj osmeh, ta njihova rekcija, uspela je da natakari i blagi osmeh na moje lice. Stavio sam slušalice i polako koračao amsterdamskom kaldrmom ponegde prekrivenom kojim sivim listom. U poslednje vreme slušam Manu Čao iako ne znam da beknem Španski osim po neke pogrdne reči, Manu mi daje neku energiju i poozitivu. Osećao sam naboj inspiracije samo nisam znao na koju stranu će da me okrene, sve dok na ulici nisam ugledao blibord (slika ispod teksta) naslov THE LAST MALE ON EARTH i veliki nosorog. Rekoh sebi evo ga tekst.

Iako nisam nosorog, niti sam poslednji muški primerak na planeti, sa rogatim bratom na neki svoj umišljeni način delim sudbinu. Pa bi bio red i da mu napišem koji redak. Ja ni ne mogu da zamislim kako je njemu, niti sam se udubio u film, ni u trenutnu statistiku da li je zasita u pitanju poslednji mužjak jedne vrste, meni jeste, meni je ovo baš prava tema za pisanje. Pa evo da mu napišem pismo.

Dragi moj rogati brate (iako nismo u krvnom srotstvu, bar da ja znam, nama u Beogradu su svi braća)

Ne znam ni kako da počnem, da li da te hvalim ili da te žalim, niti znam šta da te savetujem. Verujem da ti nije lako, da gledaš sve te majmune, zebre i žirafe kako ladovinare, vrede manje od tebe i nisu tako usamljeni. Ti si bre tako silan, i svašta si u životu verovatno planirao, i svašta si mogao da ostvariš, ali na žalost eto ostao si samo nosorog, bez neke druge svrhe, i još poslednji na planeti. Veruj mi ako ti je za utehu, na Balkanu ima toliko različitih vrsta životinja koje su prošle isto kao i ti. Ne treba mnogo da se snebivaš nad svojom sudbinom. Ovde ti brale, prolaze razni volovi, šetaju znaš kakve krave, i ladovinare. Kada bih ti rekao da se situacija promenila i da se oni voze kolima, a ne da ih vuku, ne bi mi verovao. I draga moja silo, ne pričam ja ovo tebi da se još više ražalostiš nad svojom sudbinom, kako nisi uspeo, nego da te utešim, da nas je mnoge to snašlo što snalazi tebe. Danas se ne ceni kad si to što jesi. Kad bi samo video ko je sve ovde krenuo da se uzdiže u lestvici hijararjihe, verovatno bi me pitao zašto se do sad nisam ubio, a ne znam ni sa čime takve da ti uporedim da bi mogao da shvatiš najbolje. Recimo hijene, hijene su ti danas brale glavne kod nas. Kod tebe one jedu poslednje, strvinare, jedu šta ostane ili šta je odavno trulo i skapalo, ovde, ovde su one glavne, lavova skoro da nema, i ako ih ima zavukli su se negde nema ih da riknu jednom i oderaju gamad. Bilo je lavova nekad puno, pre nekog vremena, ali ih je evolucija, iako to nije prava reč, oterala. Hajde probaću da ti objanim. Nekakav glupi nacionalim, to ti dođe kao da recimo krokodili umisle da su posebni i da samo oni imaju pravo na vodu, jer je mnogo vole i poubijaju se sa nilskim konjima koji tvrde da oni više vole vodu. Znam, znam , znam brate moj, znam da je glupo, nisam ti možda ni dobro objasnio, ali nisam ni mnogo promašio. Ma raspad sistema debeli moj. Rasterali sve čopore, usitnili sva krda, niko više u jatu ne leti, svi nekako zevaju sami i kukaju da su nesrećni. Nema neke sile koja ih tera na to, mozak im se sam pomutio, nije baš sam od sebe, ali ovo stvarno ne znam kako da ti prevedem na nivo da možeš da razumeš, a dragi brale, ne mislim da si glup nego teško je da shvatiš šta je sada vrlo važno. Sad je vrlo važan imetak, ko šta i koliko ima. Znam, znam, da ne razumeš, evo čekaj da probam ovako, zamisli da je ptici malo jedno gnezdo, ili medvedu jedna pećnina ili onom jeneku malo jedno govno da kotrlja, e tako ti je brate nama sve malo. Ma baš tako mislim svima je sve malo, i kad dođeš do drugog gnezda, pećine ili govneta, opet ti je malo. I tako brate podvijaju svi repove i odlaze, ne bi li našli negde nešto bolje. Da te utešim, ako se kaješ što nisi možda promeni stanište, svuda je isto, ne možeš brale od sebe i od sudbine, samo bi se više umorio, tako da, stari moj, nemam šta više da ti kažem, sem da eto sjebali smo sve što se sjebati može, nema šta da se osećaš usamljeno. Meni psihijatar kaže da pomaže fizička aktivnost, pa eto trči, obaraj drveće, ma radi šta ti je volja, sad je još uvek sve tvoje! Jer na kraju krajeva dokle god si živ sve je tvoje! Odradi svoju partiju do kraja. Želim ti prostransva zelene trave, pojilišta najčistije vode, i sve što ti duša ište dok si živ.

Voli te tvoj rogati brat, ne boj se, nisi sam, nekad je samo to važno!

 

0-02-0a-2260d42dda9a3c0e0c58a1c01e2e3b8d1bb83517c38fb38b52889e828f02ba35_c6c3c253

O čudnim danima….

“Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lijepo neka zauvijek ostane u snovima. Vječno će trajati…” (Jesenjin)

Kako godine prolaze, tako svako od nas biva svesniji blagoslova mladosti, zapravo blagoslova i kletve mladosti. Svetla strana medalje je da što manje godina imaš to više stvari možeš, smeš, želiš. Gluposti koje se dese ili ih uradiš  ti se jednostavno otpišu na mladost ludost. Nažalost tamna strana medalje je isto tu, taman da vaga bude kompletna, obično u tim godinama i nismo nešto posebno svesni fleksibilnosti, a i širine, a i žudimo za nekim drugim stvarima vrlo površnim, a često nerealnim. S godinama se gubi ta otvorenoumnost, i to podvedemo pod odrastanje, i zaboravimo brzo šta smo sve mogli u mladosti. Skoro sam gledao nekakav youtube klip gde se neki debeljuškasti kinez za tili čas okrenu na leđa, i podiže se na ruke i noge, zvali smo to most, pa tako u tom položaju još i „hoda“ poput nekakvog pauka. Iako nisam još skorz zarđao, a ni toliko mator, žignuše me leđa pri samom gledanju, a onda sam počeo da preturam po sećanjima, kako sam lako radio most. Bi me za trenutak strah da ću nešto da slomim i uganem, ali rešio sam da probam da li mogu. Sada će oni koji me znaju to sve da vizualizuju i da se smeju, ali bilo je smešno i meni. Smešno i ne baš tako lako kao nekad, uglavnom , da uđe u zapisnik, još uvek mogu da napravim most, ali onaj pauk hod, za to bi mi trebalo malo vežbe obzirom da sam jedna povelika tarantula.

Oraspoložio sam se, eto pre 25, 30 godina mi ne bi ni palo na pamet ni da sumnjam da li mogu most, da li mogu da skocim s garaže, da li mogu da preskocim 2 metra ograde i takve stvari, danas, kad se taj elastin izgubio, kako u pršljenovima tako i u mozgu, prvo oklevam, pa za svaki slučaj samo probam i to ne na javnom mestu. Danas mogu most. Eto poučen iskustvom i ovim proceseom koji se zove život, zamislio sam se malo, šta će biti kada dođem u godine da nešto ne mogu, nije mi neki trip da glumim tarantulu i u 70toj godini,  ali kapiram da bi vežbanjem mogao čak i to ako mi bude bilo bitno, da budem matora tarantula. Počeo sam da mantam i mozgam, šta se desi kada jednostavno neke stvari više ne možeš. Frka, a? Sad pola muške publike viče kad je mogao svemoghući Hju moći ćemo i mi, druga polovina se krsti u sebi i već planira na dijetu kako bi srce moglo da izdrži vijagru, ali na veliku radost svih zabrinutih ne pričam o tome. Pričam o vrlo jednostavnim stvarima koje smo do juče mogli, a sutra baš i nećemo moći. Može li čovek da živi od sećanja? Hoću li moći, da sedim tamo negde na Lastovu da žmurim i da se sećam svih tih stvari koje mi više nisu dostupne? Hoću li biti miran i spokojan u tom preturanju tih divnih momenata koje sam imao, tu, tako lako i jednostavno, a danas su mi ipak samo sećanja, ili snovi. Može li čovek umesto da pati da se sladi propuštenom prilikom? Da zatvorim oči i maštam sva ona scenarija koja se nisu desila. Da proživim makar u svojoj glavi sve ono što je nekada moglo da se desi. Hoću li naći snage da mi umesto patnje takva sećanja izazovu radost, jer ih nisam uprljao i sahranio realnim spletom okolnosti koji se desio. Hoću li ih očuvati u onom iskonskom obliku a da ih moj ego ne ugnjete pravdajući me za svoje postupke?

Do sada sam se vodio nekakvom mantrom “uradi da sutra ne bi žalio za propuštenom prilikom”, a sad ipak vidim da ima dosta stvari koje su teško ostvarljive. Možda ipak treba da ostavim vrata otškrinuta i nađem snage da ne žalim i patim nego da makar u svom mozgu proživim to onako kako je “trebalo”, kako nas je možda i sledovalo, samo nije, nije zbog……… to nisu tri tačkice nego prazno polje za bilo kakav razlog koji nam je život nametnuo. Možda i može da se sve složi samo u sećanjima i snovima zbog svih mojih nesavršenosti i mana, možda život jednostavno ne da. Možda sve to nekad ipak može da se desi. Možda će eto ta virtuelna realnost u budućnosti da nam da priliku da proživimo sve to kako treba, u svojoj glavi. Do tada, nema vraćanja, ni tugovanja, ni patnje, to je sve samo dobar materijal za VR sutra.

Da uđe u zapisnik da sam napisao tekst u kojem se jasno vidi da budućnost nosi i nešto bolje 🙂

Prigodna muzička numera (obavezno pogledati video) Možda bude baš ovako

Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20
Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20