Recept za dobar gulaš

U današnje vreme kad svi sve znamo, nikom ništa nije jasno. Izobilje informacija koje nas okružuju i dalje nam ne pomaže da realno sagledamo, svet, budućnost, i možda najkomplikovanije pitanje svih vremena, partnerske odnose.  Da, mi muškarci znali smo da krivimo bajke za poražavajuću statistiku razočarenja nastala u braku. Doduše , bajke su bile krive i ženama, očekivale su prinčeve, oni su ih sledovali, samo se nikada nisu pojavili. Bajke su nam bile krive, od prinčeva nije moglo da se živi na obe strane.  Mi smo krivili prinčeve, one su ih očekivale.  Kada dodamo nekakve predrasude, generacijske priče, svede se na to da deci ne treba pričati bajke. Bajke su smišljene da iznevere očekivanja, i da možda baš ta bajka ima kraj kakav očekujete, ali to ne znači da neko nije pobrkao bajku, ili da ste vi baš glavni junak u toj bajci, možda ste neki sporedan lik. Onaj debeli miš iz Pepeljuginog crtanog koji je toliko sladak, nežan i šarmentan, da bi šteta bilo da su ga crtali neraspoloženog, i promašenih očekivanja, nikom se ne bi svideo. Ovako i debeljuškast, i gladan, sa svim svojim manama, jedan je od najsimpatičnijih u celim crtanom fimu. Da se manem prinčeva i bajki, jer je to muški pristrasno, uporediću to sa jednim najobičnijim gulašem.

Izbor pravog/e ne razlikuje se baš ni malo od ovog mog gulaša. Znači imamo predrasude, biloške satove, imamo šta je ispravno, kad je za šta vreme, i najbitniji sastojak ovog gulaša, „šta će reći selo“. Nemamo meso, pravac prodavnica! Nakon ogromnog čekanja u redu, napokon dolazimo do mesara, izgovoramo našu želju: “molim  vas oko 50 do 100 kilograma teletine, bez žilica, više od buta”, radost izbija. Brkati mesar oštreći svoj ogromni nož poprilično nervozan, odgovara: “Nemamo teletine imamo samo svinjsko meso”. Taj trenutak, gde ceo red čeka na vašu odluku, vrši pritisak na mozak i na izbor, a na kraju krajeva i na taj ručak, to je taj trenutak gde pravimo grešku. Munjevitom brzinom pokušavamo da damo pravi odgovor, ne shvatajući da je to ipak ogromna količina mesa, da ćemo ga dugo, dugo žvakati. Racionališemo… svinjsko meso je jeftinije… možda i nije pravi izbor, ali ako se krčka duže…  ubaciću dodatne začine, biće baš kao i teletina… Ključna greška!

Tele nikad ne može da bude svinja i obrnuto!

E sad, ako ste kući ipak krenuli sa svinjom, prihvatite je, pomirite se s tim da teleta nije bilo za vas.  Pravi kuvar/kuvarica, vešto će odstraniti nožem sve žilice i komadiće masti koji im ne prijaju. Nakon što je meso spremno, neki primenjuju tehniku udaranja da meso omenkne, ja sam definitivno protiv toga. Ja sam pobornik pažnje, mislim da ako posvetite dovoljno pažnje, imate vremena i ne žurite, upotrebite svoje omiljene sosove, i dodate malo svojih začina, gulaš može da uspe. Da, velika je to količina mesa, treba dosta da se žvaće, ali ne žurite, to je ipak vaš gastronomski recept. Ponosite se na to šta ste spremili i hrabro kažite da je svinja bila pravi izbor, na kraju krajeva, uživajte to je ipak samo za vas. Ukoliko vam se gulaš smuči, uvek ga možete staviti u frižider, neki kažu da kad se podgreva ukus bude još bolji, mada se meni svinjetina raspada nakon podgrevanja i ja volim da jedem dok samo dok je vruće. Ukoliko ipak dođete u situaciju da vam se gulaš ne sviđa, pre nego što viknete da je kriv mesar ili meso, upamtite, veština kuvanja ogleda se baš u kuvaru.

Prijatno!

Đorđe Balašević – Al` se nekad dobro jelo

Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Advertisements

Ljubavi, gde si?!

Luis C.K. - preuzeto sa http://weknowmemes.com
Luis C.K.

Oh sumornog li vremena, nikad lakše, nikad bolje, a opet nikad punog srca. Vremena nam kroje kapu, uzimaju šta im se prohte, a slabo priznaju grešku i slabo šta vraćaju iz kante za đubre u koje pobacaju stvari. Probude se ta vremena jedan dan, počešaju dupe, i krenu da skidaju stvari, do juče normalne. Nalepe im etiketu, i odmah, pljas, u crnu kesu iz koje ih slabo ko može izvaditi. Ja mu dođem kao đubretar, onaj opsednuti, što po tim kesama kopa i vrti, i sve mi žao da bacim. Pišem ne bi bih li makar nekako te stvari vratio, makar negde i nekome.

Šta sam sve nalazio to je čudo jedno! Razne gluposti, čak i namirnice. Našao sam mast, pa sam kasnije našao i margarin, šta li je sad aktuelno ni sam ne znam. Budem li nastavio da kopam verujem da ću naći uskoro i maslinovo ulje, ustvari već je tu samo u crnoj kesi za prženje, da da tu je. Ima i mesa i soje, i limunove kore i ima uspomena ima raznih drugih stvari koje su nam nekad bile dobre a sad ne valjaju. Čak i da zanemarim sve te sitnice, postoji i crni džak u koji je vreme pobacalo i određenje emocije pa čak i moralne vrednost.

Vreme nam je oduzelo stvari po kojima smo se razlikovali, pa sad, nakon svih promena u fizičkom smislu svi ličimo jedni na druge karakterno, a i ovako, spolja. Masovna proizvodnja čovečanstva kojem je jedini bog novac, a najveća sreća sopstvena satisfakcija po svaku cenu. Pre ovo bezobraznog vremena znali smo i za nekog drugog Boga. Znali smo za stid. Stideli smo se okoline, neznanja, primitivizma, nemorala, razvrata. Sve je to ovo vreme pobacalo u crne kese pa sad imamo situaciju da se ne stidimo nego se i ponosimo se time, pa nam je malo da će neko to videti nego se još i hvalimo i širimo stid i sramotu što pre i svuda. Sa tehnologijom i kamerama, stid je postao popularan i stvar za ponosa. Takmičenje je u toku. Kao i alternativni umetnici, okolina smatra da je sve pametno rečeno, pa smo kvalitet definisali drugačije. Ko će više da psuje, ko će da bude provokativniji, vulgarniji. Ko će da ode korak dalje od prethodnog, ovaj put u stranu stida. Vreme kao da je biralo samo dobra stvari, džakovi su puni, uglavnom dobrih stvari.

Našao sam pun crni džak dobrote. Vreme kao da nam je sklonilo tu dobrotu, to je jedan od derivata koji nam nije više potreban, prošla je potreba za zajednicom pa je prošla i potreba za dobrom. Želja za uspehom je neumorno pomagala vremenima da pobacaju toliko puno stvari koje volim da mi je bilo bolje u ovom suterenu uspomena.

Ljubav je digla ruke od nas! Nju nisam našao u džakovima, ali je nisam našao ni među ljudima, ona je nestala, odustala je od nas pretvorila se u nekakvu don kihotovsku potragu za savršenim bićem. Saršenog bića i savršenog života nema, čak ni u priči. Visoko postavljene iluzije o manirima i karakteristikama koje savršeno biće mora da poseduje kreiraju razočarenja na svakom koraku. Medijski miljei, formiraju nove generacije, sve inteligentnije sa sve većim prohtevima. Sami, u savršenom svetu i nesrećni. Prekrojili su nam stvarnost preko noći. Čak su i običan erotski roman napravili tako, da je za dobar seks potreban Maserati i dvorac, a svima nam je jasno da je dobar seks, dobar seks, pa makar i na plastu sena. Sve ima metričke vrednosti, svaki odnos je lako merljiv. Čak i kad dođemo u situaciju, da to savršeno biće dođe i dotakne nas rukom po obrazu ne vidimo, i ne osećamo, postali smo prozirni za ljubav, ona ne može ni da nas dotakne. Ljubav koristimo kao opravdanje za nedela koja bi trebala da zadovolje biološke satove, predrasude , lagodniji život. Opet merimo, opet materijalno. Niko nas nije obavestio da je ljubav zvanično izbačena u prodaju, da od skoro ima svoju cenu. Zašto ljubav ima cenu? Pa samo zvog onih koji bi na ljubavi da zarade. Osim cene taj artikal kao i svaki drugi ima uputstvo za upotrebu koje niko niti želi da čita, niti želi da ga se pridržava.

Na bočici ljubavi jasno piše, ljubav je davanje. Dajte svaki dan po malo ljubavi! Što češće i na što više strana, prvi rezultati dolaze već posle 7 dana. Nus pojave: možete biti srečni, ispunjeni i voljeni, možda vam posle duže upotrebe život bude smisleniji i ostvareniji. Preduslovi: Ljubav nema efekta na materijalne ciljeve, pa se tako preporučje upotreba isključivo u svrhu sreće. Cena: cenu nismo spremni da platimo, jer podrazumeva žrtvu i odricanje a da se u prvom planu ne radi o nama.

I svi znamo da je nekad bila besplatna i dostupna svima, i očekujemo je da je dobijemo za džabe, a cenu nisu stavili uzalu, cena je za naše dobro

Ničega mi ne bi bilo žao, ali ne mogu da gledam svet bez ljubavi, svet u kojem je sve savršeno a opet niko nije srećan.

Ljubavi, tako mi nedostaješ!

Tajni život suterena – Nikola Vranjkovic

Je l’ ostaješ kod nas već kasno je za san?

Mislim i onako na tebe ceo dan..

Prošli smo već ovo nekoliko puta

I nije me strah nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prepune fioke tu žive oni kojih nema

Rafal sećanja, prašina iz detinjstva

Otrovani pas, slike, oči, pisma..

Vreme utrne što ne izleči

Usput pobije ko se ispreči.

Skitamo po vodi srednjim Dunavom

Padne mi na pamet da sve je trebalo

Ranije da prođem ranije da znam

Ranije da počnem da predosećam.

Tako mi nedostaješ….

Pronađeš na meni svoje strahove

Govoriš da treba – kažem ne umem

Ne umem da volim a da odlazim

Ne umem da moram a da uradim.

Tako mi nedostaješ….

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne

Ne ume da kaže ni da pobegne

Zamisli se i ćuti gleda daleko

Zna sad, kuća mi je tamo gde mi je i brod

Tako mi nedostaješ…

NIkola Vranjković – Tajni život suterena

Predstava na nebesima

Mora da je onaj gore resio da organizuje nekakvu predstavu. Mora da su mu svi pevači, koje je uzimao proteklih godina, dosadili. Sada je rešio da uživa u nakakvoj predstavi pa skuplja prvu postavu. Divim mu se odabiru glumaca. Kada pogledam ko je sve otišao stvarno vidim koliko sam ostario i koliko vreme brzo prolazi. Odoše svi oni uz koje smo gradili delove našeg karaktera…

Živimo sa pogrešnim neprijateljam u glavi, mislimo da imamo puno problema, i puno prepreka u životu, istina je drugačija, imamo samo jednog neprijatelja i jedna problem, sat koji naprekidno otkucava.

Sećam se, bilo je to pre 15 do 20 godina, kada sam radio u nekakvoj prodavnici televizora. Ušao je, naravno odmah smo ga prepoznali, slavna ličnost kod nas u radnji . Svi su poustajali ne bih li ga nekako uslužili, ne bih li našli načina da tom junaku naših trenutaka ispred televizora vratimo makar malo. Sasvim običan čovek, u starkama i nekakvoj teksas jakni, normalan, sa brigama koje opterećuju svakoga čoveka koji uđe kod nas u radnju. Koji televizor? Do koliko para? Da ne pogrešim? Proveo je bar jedno 30 minuta u tom smrtničkom brigovanju, i na kraju se odlučio za nekakav, tada veliki i “debeli” televizor. Izašli smo iz radnje ka magacinu, onako potpuno zabrinut, upitao nas je: “Momci jel se nisam zajebao?” Tešili smo ga hodaći do magacina da je to dobar izbor, popričali malo još na neku temu. Otišao je da doveze auto da bi mu ubacili TV. I zamislite, naša mega zvezda u sasvim običnom autu, nekakav VW Passat koliko se sećam, ništa mlađi od mog auta koji sam tada vozio, beli, običan. Ubacili smo mu TV pozadi, i zatvorili gepek. Veliki glumac, ali i veliki šmeker izvadio je neki dinar iz džepa da popijemo sok, zahvalili smo mu se i krenuli nazad, a on u kola. U tom razmimoilaženju, namreno da čuje, kolage izusti : “Brale, mnogo smo dobri, zajebasmo i Glogovca!” Okrenuo se, isprva zabrinut, da bi na kraju svoju brigu pretvorio u šeretski osmeh i ušao u kola sa sve tom frćkavom kosom.

Znate, možda mi je i zbog toga prirastao za srce. Voleo sam ga zato što je bio, jedan od nas, običnih, normalnih ljudi koji su se borili za kiseonik u ovom životu. Na ekranu bio je, pop, policajac, Hamlet, živčani taksista, šta god, bio je maestralan. U životu, bio je običan čovek sa mnogo briga i troje dece, potresen sunovratom društva i sunovratom vrednosti. Nadam se da je u tom krugu ljudi, glumaca, možda i poslednjih stradalnika ovog anti -kulturnog sistema, ostao po neko ko će voditi računa o njegovoj deci. Verujem, kao otac, da je to pred kraj, kojeg je bio svestan, bila i poslednja njegova briga.

Nadam se, duboko verujem, da će sve biti u redu sa njegovom decom, da će odrasti i veći i bolji od svog tate. Njemu želim samo mir i neko bolje okruženje, mesto gde će se takav as neće mučiti i patiti kao što se patio ovde sa nama. Mesto na tronu koje mu ne može oduzeti ni jedna kafanska pevačica. Neka njegova večnost pomogne mladima da nađu neke druge uzore od onih koji im se trenutno serviraju. Za sve vas, koji mislite da smo izgubili velikog glumca i čoveka, umesto minute ćutanja, odaberite danas minutu čitanja. Odrecite se danas Farme, Zadruge, Pinka, Granda i svega onog protiv čega se ovaj veliki gospodin borio… ako vam je zaista stalo.

Počivaj u miru, u kulturi, u crnoj zemlji.

glogovac
Slika preuzeta sa http://winestyle.rs/2010/nebojsa-glogovac-glumac-s-predumisljajem/

Gde moraš da odeš da bi se našao

Tekst napisan za jedan blog pre godinu dana, pa da ga sačuvam od zaborava. Kada ga pročitam, aktuelan je gotovo u celosti, možda bih ga malo preradio, ali evo za vas u originalu.

 

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ?

Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me neki nemir i osećanje dada nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je  možda bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem…Ja ipak nisam bio spreman da priznam da sam odrastao. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Srbija je bila sjajno mesto da se tu rodiš i odrastaš. Ali, mnogo stvari se tu sad promenilo, loše decenije uzele su danak mnogim generacijama. Ipak, i pored sve muke i gorčine, dobijene emocije, osećaji i sećanja su neponovljivi. Odrastati u Srbiji značilo je uvek ivicu od puke egzistencije ali i ivicu od najboljeg provoda, toplih ljudi i reke emocija. Da postoji izbor, sigurno ne bih birao drugo vreme i drugu zemlju za svoju mladost.

Kada odrasteš, eh kad odrasteš i kad se probudiš, egzistencijalna borba ne da ti da raširiš krila i da probaš, da probaš bilo šta. Za letenje moraš da budeš stvarno hrabar. Srbija ne prašta neuspeh, u Srbiji nema vremena za stajanje, jednom kad se mašina upali, nema gašenja. Ne sme da stane, a napaja se životnom energijom.

I tako sam ja svoju energiju dobijao od emocija prijatelja, kolega i ljudi iz mog života, nesebično davao i deo sebe i terao tu mašinu da radi. Za mamu, za tatu, za decu, za nekog. Ta mašina je radila punom parom. Ako još i dodamo i materijalne borbe potpuno sam zaboravio na sve drugo. Radio sam da zaradim. Na početku da preživim, pa da imam više, da kupim bolje, da uštedim za ovo jer mi to treba, ono mi je malo, trebam veće, ono iako je možda veliko taman koliko treba nije sigurno, bolje još malo para, još malo rada, da kupim ovo, ovo je malo bolje….

Težak slučaj pakla.

 A onda…

Otišao sam u Amsterdam, iz situacije zbog koje mi je većina rekla da sam lud, i postavila pitanje zašto idem? Pogled u njihovim očima izražavao je žaljenje, ali ne zato što odlazim već zbog nekakve pohlepe koju su oni videli. Godinama sam se peo lestvicama uspeha i išao samo napred. Mnogi su govorili „lako je tebi“. Iz njihovog ugla, bilo mi je lako, ali iz mog bila je to borba i konstantan rad i usavršavanje. Uglavnom, svi su smatrali da sam daleko dogurao. A ja, ja sam i dalje osećao onaj isti nemir.  Zato sam i otišao 2000km daleko od onog sto je za mene 38 godina bila kuća. Pobuda nije bila želja za većim uspehom ili za nečim materijalnim. Otišao sam da vidim ima li nešto bolje tu iza ćoška. Sam, pravac u neki razdrndani stan. Ta prva noć verovatno je bila i najgora ovde. Nekakav  vetar, nekakvi čudno mračni ćoškovi stana koji nije moj, jezivi zvuci od vetra u gradu koji nije bio moj, čudna jeza u mojoj glavi… Šta sam to uradio?!?

Dani su prolazili. Parnim danima sam priznavao poraz i sumnjao u sebe, a neparnim sam slavio pobedu i bio zadovoljan svojom odlukom. Izazova je bilo mnogo, ali svaki dan bio je drugačiji. Imao sam puno briga ali i puno vremena za sebe, konačno. Shvatio sam, sve sam znao, a nisam poznavao sebe. Zvuči čudno, ali tako je, u borbi za život i egzistenciju više stvari radiš zato što moraš i zato što se to od tebe očekuje nego zato što stvarno želiš ili osećaš. Pa se onda i dodatno opteretiš željom za materijalnim i tu otprilike dođe kraj života makar on trajao, ma koliko on bio uspešan ili ne. Tajna je u tome, da i ono malo što nam se pruži od života mi ne znamo da iskoristimo zato što nam fali više para, veća kola, veći stan veći pe..s…. Stalno nam nešto fali!

Ja sam dolaskom u Amsterdam zarađivao više, ali sve pare ovog sveta nisu mogle da me učine srećnim koliko mi je nedostajala porodica, prijatelji i Srbija. Borio sam se sam sa sobom. Prvi put u životu imao sam slobodnog vremena a da nisam imao prijatelja i nekog s kim bi to vreme trošio. Počeo sam da se družim sa samim sobom.. Nisam poznavao tog dasu koga sam viđao svako malo u ogledalu, mislim znali smo se, ali samo površno. Primetio sam da momak voli muziku. Pa sam mu kupio gramofon i nekoliko ploča, u isto vreme iznenadio sam ga, prepravio sam nekakav stari kasetofon pa je mogao da uživa u muzici svaki put kada bi upalio svetlo u kupatilu. Primetio sam da voli da piše, pa sam ga puštao da piše, ponekad bi prineo malo sira i vina, i gledao kako piše do kasno u noć a da ni ne upali svetlo. Video sam da se budi, da oživljava. Video sam da voli da trči, da voli da vozi bicikl. Shvatio sam da je srećan, posle dugo vremena, zaista srećan. Bez kola, bez stana, bez prijatelja.

Da li mi je bilo potrebno da odem 2000km da bih pronašao sebe? Ne znam… Nekako je onaj gore tako to lepo složio, ispunio mi je dečački san a opet naveo me da kroz patnju dođem do sebe. Da li sam sad uspeo u životu? Ne znam… Znam da sam srećan i da sada znam šta želim. Znam da to što želim nije materijalno.  Znam da sada gde god da me čovek stavi, neće biti nemira. Znam da sam nekad želeo da budem veliki direktor, a da bih sada mogao da budem i konobar. Znam da svako može sve samo ako veruje u sebe i vredno radi.  Kilometri, mesta,  to su samo okruženja u kojima možeš da se nađeš. Znam da će mnogi reći da je jedno pronalaženje sebe, a drugo borba za zalogaj hleba. Ja sam bio na prvoj liniji fronta, ali nisam odustao, nisam prestao da želim, nisam prestao da sanjam, nisam prestao da radim i da se borim. Konsolidovao sam svoje redove i formulisao svoju borbu. Boriću se dok sam živ, ali ne za bolja kola ili za veći stan, nego za sebe i svoje slobodno vreme.

Biljana iz glave temu, ja iz srca tekst…. Mojoj drugarici za pozitivne “talase”….

U Amsterdamu 02.02.2017.

16508783_10211853897492399_2012692486864830188_n

O odrastanju…

Sleteo sam iz ko zna koje destinacija, više ni ne znam. Kružna automatska vrata izbacila su me na ulice nekog grada, zurio sam u prazno, u ljude koji jure, negde…

Praznina, zarobljen u sivilu još jednog grada, praznog. Ja, u tom sivilu, na predvorju jednog aerodroma, okružen hiljadama nekih ljudi koji nekud žure. Vadim cigaretu iz desnog džepa, stavljam taj beli filter u svoja suva usta i povlačim prvi dim. Sada sam kod kuće, dim cigarete mi je kuća. Gde je kuća? Ja sam došao od kuće, one adrese koja se nalazila u ličnoj karti. Jurim li ja kuću ili jurim osećaje kojih davno nema i koji su nestali ne zbog lokacije već zbog godina, i života. Iščezli su, uspeo sam da potrošim sve baterije koje su napajale taj centar za emocije, otupeo sam, sve mi je ravno. Boli me, boli me tuga. Smestila se tu u sredinu mojih grudi i ne da mi da dišem, ne da mi ni da gutam, ne da mi ni da spavam. Čeznem za osećajem mira koje sam davno imao. Čovek ima mir samo dok nema odgovornost, ja sam svoj mir davno izgubio. Ostao je negde na periferiji opet nekog drugog grada, zarobljen ispod jorgana. Zatvorim oči da ne gledam sve oko sebe, hoću da se vratim pod taj jorgan. Daleko je i davno je, ali takvi osećaji ne blede, zato sam danas ovde, želim da se osećam još jednom tako.

Cigara je dogorela, vreme je da uđem u auto i nastavim tamo gde sam krenuo. Bilo je previše hladno za kaput u kojem sam krenuo, ušao sam u auto i stvarno se obradovao unutrašnjoj temperaturi. Vozili smo se nekim prostranstvima, ja sam bio izgubljen u muzici koju sam slušao i mislima koje su me gonile. Eto me na nekoliko hiljada kilometara od mesta gde sam rođen, u skupoj garderobi, u skupom autu, živim taj neki život van proseka, ostvarila su joj se verovanja, verovala je u mene namerno ili slučajno. Ulila mi je to ludačko samopouzdanje da vredim i da mogu bolje i da sam pametan i lep i da sve što radim ja radim najbolje. Nema je već dugo, i to me muči. Već dugo nema nikoga čiji bi pogled mogao da uhvatim i da vidim šta radim, da uhvatim nekakvo prolazno vreme, da vidim grešim li. Već dugo bauljam svetom. Baš me zanima kako bi reagovala na sve ovo, na moju karijeru, na moje seljenje, na situaciju u kojoj sam sad? Verovatno sam zato i ovde, ne bih li našao i poslednji fragment nje na ovom svetu. Ne bih li makar kroz oči koje izgledaju isto mogao makar da vidim nešto. Možda tražim oprost na slepo, tražim da za svoju ispovest koju nisam baš do kraja ispričao dobijem oproštenje svoga greha. Pokušavam li ja to da slažem i popa i boga i sebe? Možda tražim njenu potvrdu da sam savršen?! Videću, nisam siguran šta ću naći, ali idem, napred.

Dva dana kasnije, sedim na aerodromu ovaj put čekajući da iz tog sivila odem u neko drugo. Bilo mi je divno, bilo je odlično, prenabijeno emocijama na sve strane, bilo mi je preko potrebno da ispričam neke priče i da neke priče čujem. Sklapao sam preostale delove slagalice koji su mi nedostajali. Nažalost, nisam dobio taj osećaj pod jorganom. Nema ga, evo potpisujem da ga na kugli zemaljskoj, kod svih znanih i neznanih likova nema. Taj osećaj bezbrižnosti i zaštite, nestao je. Znam da možda ni tada kao mali nisam ni bio bezbedan, ni zaštićen, ali ona je tako delovala na mene. Bio sam mali, malo se stvari sećam iz tog perioda, ali to neću nikada zaboraviti. Taj osećaj mi se javljao pre nego da izađem iz kuće ka školi, onako sav spreman, doteran, čisti zubi, lepo obučen, jakna je na meni, još samo da stavim ranac na leđa i da je poljubim i mogu da idem. Taman da krenem, pozivala bi me nemo da legnem u krevet kraj nje podižući jorgan, to je već bila rutina, samo da se malo pomazimo. To me je punilo sigurnošću i teralo sve brige koje sam imao. Ma koliko teška noć ili dan pre toga bili znao sam da sam siguran. Ma koliko velike greške pravio i ma koliko su brige bile teške, taj osećaj pod jorganom me je čistio od svega, kao neka četka, skidao je sve sa mojih ramena, i najmanje mrvice.

Pitam se samo da li je to odrastanje, da li to znači da sam odrastao?

Sećam se i prvog loženja vatre bez njih oboje, iako sam to uradio stotinu puta pre, nekako bio je ipak prvi put, sva odgovornost bila je na meni. Vremenom su se takve stvari gomilale i evo me sada sa ogromnim rancem briga natovarenim na leđa. Kome ja sada da se požalim, ko sada da me razume? Mislim nisam se ni tada žalio, nisam hteo da brine, ali sama spoznaja da je tu iza mene, da imam i vremena i prava da pogrešim, da uvek mogu da se vratim u njeno naručuje činila je život lakšim. Gde je sada onaj stereotip o muškarcima i večnoj deci, hoću da upadnem u taj kalup bar nekako, to sada deluje kao izlizana floskula. Istina je surova, satkana u jednoj prostoj rečenici sa mnogo značenja, muškarac je dečak dokle god ima žive roditelje.

Čuvajte svoju decu, štitite ih i branite, imaće oni dovoljno prilika u životu da budu napadani i krivi. Sada dok imaju vas neka budu deca. Hrabrite ih i kad greše, jer će ih drugi kritikovati i kad su u pravu. Budite tu za njih u svakom trenutku, i ne ustručavajte se da im pokažete svoju ljubav, jer će veći deo života verovatno provesti usamljeni. Verujte u njih i govorite im koliko vrede, jer će ih većina omalovažavati. Sve je ona to za mene uradila, samo me nije naučila jednu stvar, da budem sam, da je i zvezdano nebo dovoljno da čuje i razume da je život težak, da i veliki i mali medved mogu da budu dobra ispovedaonica za sve probleme…

 

Prava pesma za vaj tekst : Bare – Osvjesti me

Preuzeto sa rs-lat.sputniknews.com
Slika preuzeta sa rs-lat.sputniknews.com

Priča o Aurori…

Ovaj teks je moja fantazija, pogled u budućnost, pogled u 30 godina od danas. Pogled sa Lastova koje se makar u ovoj priči ostvarilo…

 

Pogledao sam na sat, dva posle popodne, kod nje je 6 ujutru. Mah, promrmljao sam i onako je niko ni ne zove, kad me čuje znaće da joj ne javljaju da sam umro. Pritiskao sam te silne brojeve i čekao da zazvoni. Zvonilo je dugo, javila se bojažljivo, tiho i uplašeno: “Halo , ko je?”

“Šta se to dešava u Kanadi svi progovorili srpski, kako se to javljaš gde je hu iz it?”

“Idi bre u pizdu materinu prepade me, mislila sam…” prekinuo sam je, “Da sam odapeo papke, nisam još borim se. Gde si ti veštice, jesi ti živa, kako si?”

“Čekajdobro sam…”- čuli su se razni zvuci, pokušavala je da nečujno ustane i pobegne negde gde je mogla da zapandrlji cigaretu… “dobro sam”, ozarenijim glasom mi je rekla, “svi smo dobro , sve je u redu, standardno kod nas, mene je stigla i reuma i sve, jebem ti ovo sranje, ne treba čovek da prelazi neke godine. Kako si ti, gde si? Da ne dobijem pismo ne bi znala da si živ, zaboravila sam ti glas, više ni ne znam kako izgledaš, pamtim te sa bradom i crnom kosom starog oko 45 50 godina, ovo ostalo mi je sve nekako izbledelo.”

“Ja sam dobro, pišem, gajim koze, radim sve što sam godinama planirao”, odgovorio sam.

“I, kako ti ide?” Upitala me. “Jesi li napokon našao mir, jesi li se napokon skrasio? Znaš stalno se to pitam. Da sam ja jurila taj svoj nemir gde bi došla, jesi li srećan?” Upitala me je začuđeno.

Očekivala je od mene neki odgovor ne znam ni ja kakav. Verovatno je očekivala da čuje, DA, pa da onda sama sebi kaže da je dobro da je makar jedan od nas dvoje dosanjao snove, ili NE pa da potvrdi sama sebi da je donela dobru odluku u životu i da je tako bilo ispravno. Šta je bilo pravi odgovor za nju, ne znam.

Znam da je oduvek bila super talentovana, posebna, zračila je nekom svojom ludom energijom oko sebe, menjala atmosferu tamo gde se pojavi, komunicirala onako kako su mnogi želeli i maštali.

Kao mlađa imala je velika očekivanja od sebe i svog života, ali kako je nasledila mamine gene svoje mesto na centru bine pod najvećim reflektorima prepustila je svojoj deci, gledala ih je sa strane iz nekog ugla te bine i bila srećna, aplaudirala im je i uživala u svakom njihovom uspehu i doživljavala svojim očima svako njihovo putovanje na bilo koju egzotičnu destinaciju.

“Skrasio sam se, prestao sam da jurim svoju senku, pa šta da ti kažem da li sam srećan?! Kako koji dan, kao i svi.” Odgovorio sam.

“Zaslužio si više tih lepih dana”, tiho je rekla, “često razmišljam koliko sebi nisi dao vremena, koliko sebi nisi dao strpljenja. Koliko si imao uvek pravi savet i pravo rešenje i toplinu i ljubav za sve nas, a koliko toga nisi imao za sebe ljubi te sestra.

Zvučala je kao da mi se izvinjava, meni, i to za moj rođeni život?!

“Jel ti sad malo jasnije što te pozovem svakih nekoliko godina?! Ajde bre, kakav je to ton, kakva je to tema?” Pokušavao sam da zvučim ljuto…

“Dobro, dobro”, odgovorila mi je tiho, tešeći me, da me ne sekira, i dalje je brinula za mene.

Dakle definitivno sve je bilo tu, krv ženskih potomaka moje porodice nastavila je da živi. Kao ona priča „Deda i repa“. Baba za tatu i brata, mama za mene i svog brata, ona za svog sina i mene. Čudo je ta  energija predaka, I to koliko smo svi sudbinski povezani.

“Dobro sam, ništa mi ne fali, i ništa mi nije falilo sve ove godine, živeo sam kako sam hteo sa svojim odlukama, dobrim i lošim, živeo sam najbolje što sam mogao i uživao sam.” Izgovorio sam joj blago povišenim tonom ne bi li joj jednom za svagda izbio iz glave osećaj odgovornosti i sažaljenja koji ima pola veka prema meni. U svojoj glavi bila je odgovorna za to što je otišla u potragu za boljim životom, otišla i po njoj ostavila mene da se zlopatim i navlačim to svoje crnilo i lošu sreću. Ostavila me da navučem na sebe prokletstvo svog života. To iz nje nikad nisam uspeo da izbacim, nikada. Ma koliko uspešan bio, uvek bi me gledala sa divljenjem i osmehom, a upravo tu u tom njenom osmehu bila je protkana ta briga, da sam zaslužio i još i više, a da to nisam dobio zbog njenog odlaska.

Opet nisam hteo da protraćim priliku tog razgovora jednom u sto godina na to da je kritikujem, pomislio sam dosta je ona sama sebi, ne moram i ja da je pritiskam i odmah prebacio temu.

“Kako si ti, kako se držiš, kako je Zeka, kako su deca, nasmejao sam se, deca i dečija deca?”

Opustila se, bila je spremna da poče normalno da priča, udahnula je i krenula u svom starom stilu…

“Ma pusti ih u pizdu materinu ne mogu da ih se otkačim ceo život…” postajala je sve opasnija, da je neko sluša u tim trenucima pomislio bi da živi sa krvopijama i pijavicama, a ne u divnoj porodici iz bajke, ali to je bio njen način. Njen način da pokaže koliko je hrabra i jaka. Izuzetna, i u strahu jaka i uz one koje voli. Mogli su ljudi svašta loše da joj kažu za nju, ali ne i za mene. Toliko puta je stala uz mene čak i kada sam grešio. Moja Aurora Borealis, neko ko mi je slao sunčeve zrake u najtamnijim noćima, onda kada je svetlost bila predaleko od mene.

“Dobro debela, šaljem ti novi rukopis pismom, nadam se da će da ti se svidi. Ljubim te čuvaj se i čuvaj sve tamo.” Poslednjim tragom svoga daha izustio sam u komadu.

“Ljubim te, piši, samo piši, i čuvaj se, ljubi te sestra.”

 

 

Srećan rođendan Aurora! 27.11.2017.

Aurora Borealis ' Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade
Aurora Borealis – Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade. Na slici Aurora i ja 🙂

Šta je to sreća?

Zima se približava, polako stežu zimski dani, sive boje počinju da dominiraju. Dan postaje sivlji, okolina postaje siva, i to sivilo se polako uvlači i u naša srca i naše mozgove. Čekamo tu zimu i čekamo da zima prođe,  pravimo završni račun za godinu. Presabiramo se šta smo ove godine uspeli da uradimo. Tada i uspesi blede, tuga i polu depresivno raspoloženje teraju nas da budemo strogi prema sebi, da sve oko nas, nazovimo ga život, postane sivo. Udaljimo se od sunca i radosti  i polako puštamo sivilo i zimu, još jednu, a što ih je više nekako su teže, mi smo sve depresivniji i verovatno teže podnosimo tu sve veću razliku između očekivanog i stvarnog života. Sve teže  podnosimo zime i teže se borimo sa svim tim brigama i očajanjima koje svako od nas ima. Ja još i novembar mogu da podnesem, ali tamo negde u februaru stvarno želim da se više završi, da stane, želim da me ogreje sunce i da me napuni snagom da i te godine krenem u junački napad na svoje snove i da još jednom probam da prokrčim put ka svojoj sreći. Želim da ostvarim nešto, želim da se nešto promeni, želim da uradim nešto više u životu. Pretpostavljam da se svi tako osećaju, da žele nešto više i nešto bolje, pokušavaju da budu srećni i da ukradu od života što više. Na kraju krajeva svi smo nešto nesrećni, svima nam tako puno nedostaje da ostvarimo to što smo od života očekivali. Kako ono kažu „svaka budala ima svoje veselje“. Svakom treba nešto drugo, pa je tako taj put do sreće svakog od nas različit. Popločan je nečim drugim, parama, kvadratima, kolima, televizorima, letovanjima,  supružnicima, partnerima, prijateljima, poslovima… Zidamo put do sreće od snova briga i želja. Zima dodatno stegne, spusti neku maglu na razum, sakrije put po kojem trenutno hodamo, i tera nas da maštamo o suncu i tom putu ka sreći, o životu koji će nas konačno usrećiti.

Službeni put u Indiju, radovao sam se putu, prvo zato što nisam nikad posetio Indiju,  a dodatnu radost mi je pričinjavalo to što u novembru idem na plus 30 stepeni. Mislio sam, malo karija, malo i da skratim zimu i taj depresivni osećaj koji je u Holandiji za nas iseljenike nekako pojačan. Hop i eto me u Indiji, bez ikakve pripreme jer ja sam takav, jednostavno odem i improvizujem u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kome god da sam rekao za put svi su mi govorili kako mi dijareja ne gine, osim što sam spakovao probiotik nikako drugačije nisam obraćao pažnju na to. Nisam se spremio baš ni malo, otišao sam i prepustio sam se. Upijao sam Mumbai svim svojim čulima u slobodno vreme, trudio sam se da provedem što više vremena na ulici i sa ljudima. Ljudi su u svakoj zemlji moja najveća fascinacija. Već prvih dana video sam da nešto nije u redu, ali kako sam bio okupiran poslom nisam nešto duboko obraćao pažnju na slike koje sam video svuda oko sebe. Slike su bile strašne, jezivi kontrasti kakve sam samo u Indiji video, luksuz i velelepna zdanja i bedu onu najtežu. Sive ulice u kojima su nazovi kuće poređane jedne do druge u očajnom stanju. Ljude koji spavaju na ulicama i žive u vrlo lošim uslovima, prljavština, beda, azbestni krovovi kuce bez prozora, štroka i đubre svuda. Ljudski život tamo ne vredi ni deset rupija (lokalna valuta). Bogovi su ih zaboravili, a nije da im se nisu obraćali, posetio sam i hindu hram i džamiju i crkvu, svuda sam nalazio očajne ljude koji se mole i obraćaju bogu. Traže tako malo, da imaju gde da spavaju, da dožive šezdesetu, da ih bog sa glavom slona zaštiti i sačuva. Te oči, taj očaj, to nikada neću zaboraviti, zamislio sam se pred svojim životom. Osetio sam bol. Toliko me je zabolelo da sam morao da poručim još jedno pivo da mi isti daj Indijac donese pored bazena u hotelu sa pet zvezdica, licemerno. Licemerno bi bilo i da kažem da sam nesrećan, da mi nešto mi nešto fali, licemerno je i to što pominjem zimu i povezujem je sa depresijom. Pa još kitim sve to sa putem sreće u kojem nam fale pare, kola, televizori, letovanja, fali nam pažnje, fali nam unapređenje,  fali nam penis…

Ni sami ne znamo šta je sa nama, pokvarili smo se, a za to što nama fali popravke nema. Čovečanstvo je u kolektivnoj depresiji ničim izazvanoj, da budem precizan onaj deo čovečanstva koji ne vodi egzistencijalne brige, oni su u depresiji. Oni koji se zaista bore sa životom njima obično i ne fali ništa  ako taj dan imaju krov nad glavom, ako  imaju šta da jedu i ako su svi oko njih zdravi. Znam rećiće te pa ne možemo mi da uvek gledamo na lošije, ima i onih koji žive bolje, i slažem se treba uvek gledati bolje i truditi se da sebi i pokolenju ostavimo više, ali mislim da im ovako nećemo ostaviti ništa dobro.

Pomislih kako bi bilo da sam se rodio u Mumbaiu, iz mnogo razloga me je jeza prošla. Hipohondričan sam, a tamo je sve prljavo, primakao sam se ozbiljnim godinama a tamo se živi kratko, još malo bi mi ostalo tamo, kakve sam sreće verovatno bi se rodio baš u ovakvoj mahali sa slike.

Nije zima loša, nije loš ni Balkan, nije loš ni ovaj život, nismo depresivni i neostvareni, samo smo razmaženi i ne znamo da cenimo. Protutnji ovaj život, svuda i svima, radujte se, družite se, uživajte u životu, ljubavi i prijateljima. Rešio sam da gledam život drugim očima, da promenim svoj život koliko god mogu. Da utičem na druge da se promene. Rešio sam da se radujem, ne zbog one priče da sam jedan od četrdeset hiljada spermatozoida koji je uspeo, nego da sam spermatozoid koji je uspeo na Balkanu, a verujte mi to je sreća.

atr