O uživanju…

Svemir je mali za muke koje je moj mozak stavio pred mene. Tamo i gde ih nema ja ih uspešno pravim, one koje bi i mogle da me snađu ja sam u ovom pred fazi tri puta umro zbog njih, ne smem ni da zamislim šta bi bilo da me zaista snađu. Pusto ostrvo je zaista teško mesto za ljde poput mene. Uživanja gotovo i da nema, uživanje nastupa kad samoća pojača a mozak utihne, tada jednostavno ne radim ništa, da kažemo, da nazovemo to uživanjem. Mada evo za sve ove godine života, naučio sam da svako ima pravo da uživa na svoj način. Pa sada umesto ranijih osuda, u mozgu se divim svima onima koji su uspeli da nađu način na makar po njihovom uživaju. Tako da eto ta moja dosada, to što puštam da mi život kroz ruke prolazi, to je moje uživanje, to je maksimum uživanja koje sam uspeo da otkrijem. Da ne zaboravim hranu u kojoj poslednjih šest meseci uživam ne žaleći ni stas, ni ekonomska sredstva. Obuyela me je proždrljivost i protiv nje se ne borium, uživam da kad se sve smiri i utihne šetam od frižidera do kauča bezbroj puta, uživam u prejedanju. Ostalo sve, pa to je toliko u tragovima nekakvog ličnog mog uživanja da ga ni ne vredi pominjati. Ostala uživanja obično su bila tuđa, pa bi pominjanje istih bilo hvalisanje ili izazivanje nepotrebnog osećaja sažaljenja. Niko meni nije tu kriv, ja sam žrtva vlastitog vaspitanja i duše koja se potrefila takva, verovatno nasleđena od istih onih koji su me vaspitavali. Sopstveni Karpmanov trougao, žrtva, progonitelj i spasilac.

Mogao bih da filozofiram još o svemu,ali na kraju svega, naučio sam da stvari prihatim takve kakve jesu, i sebe prihvatim takvog kakav jesam i da umesto silnih zašto, izneverenih očekivanja, i Kalimerove priče… Jednostavno slegnem ramenima i kažem, da to sam ja, epitet uz sve to više ni ne stavljam. Hteo bih jedino da nađem način da udahnem malo više uživanja, nekog drugog, pravog uživanja. Da ga pronađem i da uživam, a ne da se tešim da je dosada i ćošak u kojem trenutno boravim, uživanje. Voleo bih da znam da uživam, voleo bih da to eto makar pod stare dane naučim i pronađem svoje uživanje pa šta god ono bilo. Da zadovoljno nađem taj neki svoj mir gde god on bude bio, ovde na pustom ostrvu ili negde, ko zna gde.

Iznosim ove stavove sve češće svojim prjateljima, onima koji su uspeli da to ostanu. Ne znam kako im se sve to čini nakon čitave priče i proživljenog rolokostera sa mnom. Osećam blagu sumnju u pogledima, ponegde čak i podršku između redova. Meni, je muka da pričam, muka da se konfrontiram i muka da objašnjavam. Od onog velikog galamdžije život je napravio jednog tihog, diskretnog lika. Meni je da se više sve završi, i da se nekako preokrene, ne bih li ovo što je od života ostalo proživeo makar za nijansu bolje. Ne bih li se iščupao iz limba i ambisa do kojeg sam sam sebe dopratio i na kraju gurnuo nogom u sve to. Ne bih li stvarno iskreno prihvatio sve ovo što me snašlo i našao način da se iz ambisa trajno iščupam, da na sve što je bilo potpuno zaboravim, i da poput mačke uživam u celofanu, pakovanju, kojim je život obavijen…

Photo by Arina Krasnikova: https://www.pexels.com/photo/an-orange-tabby-cat-lying-on-a-cardboard-box-7725637/

O bendu i gradu…

I odmah bi’ se vratio

U neku prošlost i nešto bih promenio

I odavno znam šta bih menjao

Al’ to nikad ne bi bilo to

A zato je dobro što sam padao

I što sam tonuo na dno

A sad mi je drago

Što sam preživeo sve što sam preživeo

I sve najgore što mi se desilo

Neka se desilo

I sve najbolje što se desilo

Neka se desi ponovo

A tako je dobro što sam padao

I što sam tonuo na dno

A sad mi je drago

Što sam preživeo sve što sam preživeo

(KKN – Sad mi je dobro)

Mnoge tekstove na blogu napisao sam uz KKN, bili su i muzička podloga za moju treću knjigu. Obično me u danu žulja inspiracija, misli su mi teške, slabo pričam više mozgam, vrtim misli i ruke kroz kosu. Onda uspem li da uhvatim vreme, da ga zaustavim na par trenutaka, da se osamim i stavim slušalice izađe tekst koji sam tog dana vrteo u glavi. Pustim muziku, koju opet, za mene neko izabere, i ti rifovi, te strofe iz mene izvače tekst izvlađe sve te misli, defragmentuju mi mozak. Sinoć sam se vozio Beogradom u kasne sate kada je ova pesma zasvirala, iako je album izašao pre nekog vremena nisam ga preslušao do kraja, postavljao sam glavnu numeru uz neki tekst pre nekog vremena, ali eto kao i sve drugo , ostale pesme nisu mi bile date do sinoc…

Slušao sam pesmu i vozio se Beogradom, ovaj put i duže nego što je trebalo. Bilo mi je istinski teško posle par stihova pesme, teško i za opisati. I sada mi se prepliću misli i ne znam kako najbolje da napišem šta sam osetio, šta je sve prolazilo kroz glavu. Preplitali su se prošlost, sadašnjost i budućnost, pobede i porazi, emocije sreće i tuge, oduševljenja i razočarenja.  

U prošlosti toliko bola, muke i prepreka stalo je u jedan život u te iste ulice… Svaki ćošak nosio je nešto, neku priču, uspomenu. Utkao sam svoje emocije prošlosti u ovaj grad. Nisu to više ulice to su mesta gde su se nekakvi događaji dešavali, gde se moj život dešavao. To je moja prozornica, ma kakav komad igrao, tragediju, komediju ili triler. To su moje daske koje su mi život značile.

U sadašnjosti velika praznina i neopisiva sreća da se sve to ipak meni dešavalo i da sam kakav takav, uspeo sve to da proživim na način na koji sam proživeo. Uspeo sam da ne odstupim od gomile svojih ideala, uspeo sam na toliko mesta da pobedim. Uspeo sam da proživim toliko lepih stvari i sretnem neopisiv broj sjajnih i čunih ljudi. Teško je opisati tu dozu zadovoljstva za tolikim trenucima i proživljenim, te naboje sreće i ushićenja prilkom svake pobede, i tu dozu razočarenja da je sve to moralo baš tako, da je morala tolika cena da se plati. Verujem da ja ne bih bio ja da to sve nije bilo baš tako. Ali opet verujem da je to sve sa nekim razlogom. Objašnjavati razlog bi me povuklo u tešku filozofiju i drugu temu, pa tako da pojednostavim, ja sam svoje naučio. Kako rekoše gore „I sve najgore što se desilo, nek se desilo. I sve najbolje što se desilo nek se desi ponovo“.

U budućnosti, praznina još veća, magla, ništa se lepo ne vidi, nekakve priče, glasovi koji odjekuju u ovim maglovitim, sivim ulicama punim smoga i PM čestica. Kao da osećaji ne postoje, kao da sam ih negde pre izgubio, utišao ili potrošio. Bazam ulicama koje više ni ne vidim kako izgledaju, čujem samo zvuke poznate kaldrme i taj neki čudan osećaj u grudima. Žal, nemoć, nekakva duševna emotivna nemaština. Budućnost, još jedna etapa, još jedna budućnost u mom životu, a imao sam ih tako puno. Treba da bude ispisana, ali ovaj put ne gledam na nju sa nekakvom nadom, vidim je sirovu. Vidim sebe nekog ogoljenog, bez snage za još jedno poglavlje knjige, još jednu predstavu. Pokušao sam da vidim život kakav bih voleo, a onda sam od njega odstupio. Izašao sam iz te budućnosti iz tog grada, prihvatio sam ovo danas, trampio sam ga za nekakvo gore sutra. Trampio sam dobro danas, za gore sutra. Teško je gledati to svojim očima i prihvatiti takve izbore. Teško je zamišljati sutra, pogotovo u ovom gradu bola i očaja. U ovom gradu gde smo mi deca Beograda rasli uz nekakve stihove da kad bude gotovo, znaj za mene tek tad je počelo. Teško je nekom poput mene reći da je gotovo, da ne može, da je fajront… Teško je meni objasniti da ovo nije moj grad, jer sam ga opet sam izabrao… Teško je meni objasniti da je ovo moj život, jer sam toliko toga malo birao. Teško je pobediti sebe kad si neko poput mene…

No eto, igraćemo taj tango Beograd i ja uz muziku ovog benda… Pričaćemo svoje priče, isti smo sva trojica, rušeni, a nikad srušeni. Ružni, a nekima lepi. Veliki, glasni i grubi, a u dubini svoje duše nežni.  Nekome smo dušu uzeli, a nekome toliko toga dali. Šta nam se sve desilo, dobro smo i čitavi, dobro je sve stalo u tu jednu priču o jednom gradu i pričicu o jednom čoveku, u jednu pesmu, u jedan bend. Jedan neobičan bend, neobičan grad i neobičan ja… Neobičnih imena, stvaranja, i sudbine. Beo grad, a tako siv i crn, Rato mir muško, a tako čudan rekoše mi neki… i Kanda Kožda i Nebojša (na južnjačkom: Izgleda, Mnogo Nebojša) bend koji je ovom gradu dao toliko mnogo, čak i Episkopa… Ovaj grad je uzeo toliko mnogo, a dao nam tako malo.

Sad mi je dobro! Zato sad i treba da uživam!

Poslušajte… uz cigaru, dobar viski…. u kožnoj jakni… kroz grad… pa makar i Beograd https://www.youtube.com/watch?v=QA_p9Q2eHjA

preuzeto sa KKN fejsbuk strane

O pobedama…

Pored svih čuda koja koja su mi se u životu dogodila, boga sam upoznao u nemoći. Pored svih ljudi kojima sam okružen ceo život, evo i večeras kao i mnogo puta do sada i mnogo puta pre toga osećam se usamljen. Pored svih tih ljubavi, i te ludačke želje za njom, osećam da je to jedna prazna priča za zanesenjake. Poput razgovora koji me više i ne zanima, poput glupog filma koji ide u pozadini. Poput nekih ljudi za koje znam da i pored svog uspeha koji imaju, jednostavno nisu dobri i nisu oni sa kojima bih provodio dane. Nemoć, usamljenost, prazne priče, miks svega toga očvrsne čoveka. Preživeo sam i ovaj brodolom, zakačio sam još jedan orden na junačke grudi. Osećam se, bez obzira na melanholiju koja se prožima u tekstu, kao neko ko je pobedio, kao neko ko je prebrodio prepreku, kao neko ko je raskrstio sa još jednom etapom svog života. Uletim u period, zapalim se, onda dugo tinja, ono što je ostalo na kraju iz pepela opet nikne neki novi pupoljak neke nove biljke, i tako svakih nekoliko godina. Dok Dior izbacuje svoje nove kolekcije Homme linije i ja dobijam neki svoj novi miris. 2005, 2011. su davno iza mene, sad mirišem na ovu novu 2020…

Svaki put do sada vaskrsavao sam nekim svojim ludačkim zanosom da se nešto promeni, novom ljubavi, novoj strasti ka nečemu. Svaki put pravio sam novog sebe, nekog ko mi je bio potreban za ostvarivanje ciljeva koje sam stavljao pred sebe. Sada iz ovog pepela, iz ove kolekcije mirisa i nema nešto puno… Nema ni želje… Ni za promenom, ni za ljubavi, ni za strašću… Možda sam se potrošio, a možda sam i shvatio da je svih predhodnih puta, malo toga je zavisilo od mene… Ja sam samo bio tu da vreme brže proleti, a sreća nosi čizme skitaljke, pa ju je teško voleti ( moja interpretacija Đoletove pesme)… Ali da, sva vrata su se otvarala i sve što se dešavalo, dešavalo se s razlogom… Sada se izgleda ne otvaraju s razlogom. Sve se je bilo s nekim razlogom i vrlo glatko, ja sam samo bio tu i pravio se da znam šta se dešava, pravio se da sam… taj novi ja, taj iz te priče, iz te situacije, tog znanja i takvih osobina idelnih za sve što se oko mene dešavalo. Vrata su se otvarala, a ja sam samo hrabro koračao, i do sćedećih, i još jedna posle njih, i još jedna… U lepim kožnim Zilerijevim cipelama, sve je zvonilo dok sam koračao…Svaka vrata kao da su imala sensor, poput onih staklenih u poslovnim centrima, na metar od njih, ona se razmaknu, i onda ja i moj Homme i dim cigarete možemo da prođemo i ostavimo utisak. Možda sam došao do nekih vrata bez senzora.  Možda i stojim ispred ogromnih drvenih vrata bez hrabrosti i želje da pokrenem još jedan rolokster, još jednu avanturu koja će i ovaj put uzeti 6, 7, 8 godina i posle koje ću se opet raspasti… Možda mi samo treba još malo vremena da se oporavim i vidim šta ću, a možda sam konačno dao Bogu na odlučivanje sve ono što sam tolike godine nosio na leđima. Možda ga nema eto par godina da odluči koja su sledeća vrata kroz koja treba da prođem zbog količine briga koju sam mu uvalio. A možda bih ja da ostanem još malo tu i bez odgovornosti ne bih li mogao da kažem da nisam kriv, da nije moglo drugačije, da je On odlučivao, a ne ja. Ja sam svesno kupio novi Homme, nova kola, a ostalo, ostalo izgleda nije bilo suđeno, predoređeno, po Božijoj promisli dopušteno. A možda samo ja i dalje bućkam ta govna  po ustima, ona ista koja sam odavno kašikom zahvatio, pa sad eto ko zna koliko dugo ne znam da ih progutam. Ni vrata, ni govna, ni parfeem, nisu mi toliko bitni koliko osećaj da sam pobedio, preživeo i za sobom ostavio još jednu etapu o kojoj ću moći da ispričam priču. Istoriju pišu pobednici, a ja obzirom da sam živ, da svaki dan dobijem po neki kompliment, pa ga eto ponekad i sam sebi udelim mislim da sam pobedio. Imam pravo da napišem i jedan ovako čudan tekst koji verovatno samo mogu ja da razumem dok mućkam po ustima i čekam da se vrata otvore… Čekam da me neko provede preko praga, ovaj put izgleda da ne mogu sam… ni da prođem kroz vrata, ni da pišem još jedno poglavlje istorije, ne mogu sam kroz ova vrata…

Egotriperska priča da samo pišem kako sam pobeđivao sam… dosadno, monotono, sivo… Bitna je pobeda… Dobar si dečko, ajde sevaj… Novi Homme kida!!!

Photo by Rohith Rajeev: https://www.pexels.com/photo/black-wooden-door-2252012/

O sećanjima…

Kažu čoveku ostaje da se seća lepih trenutaka. Kad pokušam sebe da vratim u spokoj, u dane kada sam bio bezbrižan, obično odem toliko daleko u prošlost, u detinjstvo. Kada pokušavam da kopam po uspomenama tražeći one koje iskaču i koje sa sobom nose osećaje sreće, spokoja i bezbrržnoti pomešanih zajedno u jedan svevišnji osećaj, možak me prvo odvede u selo.

Vraća me u babinu kuću kraj reke. Osećam miris stare kuće, planinske trave na suncu. Pod nogama mi je rastresita zemlja čukara koji se nalazio povrh kuće. Klanac isklesan planinskim potocima, koji je za mene, dete, bio alpinistički izazov, livade prepune raznih leptira. U rukama imam metalne uzengije kojima se pomažem da se uspenjem na vrh klanca, kopam rupe. Kraj mene je moja sestra Maja koja mi je pravila u selu društvo I Marijan, takođe beogradsko dete, ali drugog staleža, on je bio zadužen za igre s kartama i stvari koje sam po prvi put čuo. Osećam i miris babine pogače i ukus kuvanih vrganja koje je za mene vadila iz bureta, one najmlađe, sa najmanje rupica od crvića i najveće vrednosti za prodaju. Vidim i njen osmeh dok ja slatko jedem hleb i pečurke, čujem joj glas. Uvek je kraj mene u svakoj situaciji. U berbi borovnica, koju nisam podnosio, moja baba dođe da mi napuni kofu borvicama nakon što je napunila svoju. Seje borvnice iz grebaljke na vetru ne bi li „zaličila“ moju kofu, da liči na nešto, a ne samo na borovnice brane iz besa prepune lišća i trave. Sećam se mirisa njenih skuta dok me je neumorno češkala po glavi. Sećam se kako me je terala da se okrenem na drugu stranu da me češka i po drugoj strani glave i to sa izgovorom da me ne uplaši nešto. Valjda kad te češkaju samo na jednoj strani dolazi nekakav strah koji nisam nikad doživeo jer sam uredno češkan po obe strane. Sećam se njenih grčavih prstiju od rada, iskrivljenih zglobava i bora na njenim rukama i licu, mala moja slatka bakica…

Kad zaronim opet, tražeći još takvih sećanja, vrati me mozak u vreme zimskog bioskopa koji se prikazivao na televiziji. Miriše kompot od šljiva koji je uvek bio na šporetu, vatra pucketa, ja ležim pored majke. Sećam se njenih obraza i osećaja kad je poljubim po obrazima koji su odlakaveli od Pronizona i Imurana. Sećam se njenog mirisa i osmeha. Sećam se naših razgovora koji su uvek počinjali sa „Milo“ i prekora koji su se uvek završavali sa „tuparo“. Sećam se njenog podsmeha kada sam morao da vratim novce koje sam pozajmio. Sećam se njene radosti i smeha na neke moje fore koje sam izmišljao ne bih li je zabavio i razveselio. Sećam se nekog izraza „Jon Song Mau Mau“ koji sam pokupio gledajući Lovca na jelene i koji sam sam sebi zadenuo za nadimak ne bih li se ona još više smejala. Sećam se tih osmeha i odmahivanja glavom na sve te moje šale koje su bile uglavnom da je oraspoložim.

Kada pokušam da pronađem još takvih sećanja i tih osećaja, preturam, trudim se, ali ne, ništa takvo. Valjda sam nakon svega toga odrastao, pošto teško mogu da izvučem sećanja sa takvom srećom, spokojem i mirom…Izlaze razni osmesi, poljupci, parkovi, bicikli, ploče, glupiranja, životinjice… Trenuci sreće, ali nikad onakvi, uvek poput neke sitne kompenzacije za sve drugo gorko što se dešavalo, uvek ta čaša žuči i ta čašica meda. Imam utisak da sam krao srećne trenutke od života dok nije gledao u mom pravcu. Ima još lepih osećaja, ali nema mira, nema one bezbrige. Ima još predivnih trenutaka i emocija, ali ne tako kompletnih… Trenuci, bljesci i onda život, život, život… Pa opet bljesak, pa opet život, život, život… Mir sam menjao za uspeh, spokoj za roditeljstvo, a tu dečiju sreću valjda za gomilu materijalnih stvari. Ta lepa sećanja su odraz mog karaktera, to je ono što ja jesam, to je ono što mene čini potpuno celim. To je vreovatno ono za čim žudim pa toliko uporno lutam tražeći to u drugim situacijama od drugih ljudi. Pitam se samo da li sam kadar i da dobijem takvu ljubav, da li bi mi život dao da je ne propustim? Da li nebi i nju odneo iz nekih svojih razloga? Kakva li bi to ljubav bila da sam mogao da budem bezbrižan i tu, prisutan, u svakom trenutku, bez raznih faktora koji su me toliko razvlačili na sve strane. Pitam se samo ko bih ja danas bio?

Photo by me

O nebesima…

Preturam uspešno po starim slikama i rukopisima kojih zaista imam mnogo. Ovako sam započeo tekst 2018. godine:  “Rodi me majko srećnog i baci me na đubre.” Ne verujem u to. Nemoj ni ti. Sve ima svoju cenu. Pogledaj oko sebe. Sve je više tužnih i nesrećnih. Samo je patnja jeftina. Neko je kupio sreću, neko je platio da živi. Ali postoji nešto što nadmašuje sve to. Osećaj koji je besplatan. Osećaj koji ohrabruje… tu sam zastao, napisano je na nekom starom telefonu, u nekoj prilici, avionu, metrou, u nekom gradu, više ni ne sećam. Jesam li počeo pesmu , haiku, ili tekst, ne znam.  Ne sećam se tog osećaja, ni eventualnog nastavka teksta, nešto me je prekinulo i odvuklo na drugu stranu toliko daleko da sada već da ne bih ni znao da ga nastavim… Ne bih ga nikada napisao… Verovatno me je tada vodila ljubav i ona bi bila jedina o kojoj bi mogao da pišem kao izlazu iz ove patnje, danas, kako me je ona napustila, kako sam je izdao, danas je to verovatno Bog, i nastavak ovog teskta mogao bi da bude o tome… Opet o ljubavi, ovaj put Božijoj.  Opet, ne liči na mene da nekome nešto solim pamet, promovišem ili ispovedam. Uvek volim da pišem iz svog ugla stvari validne za moje stanje duha i životne situacije sa kojima se borim… Pa eto dve rečenice ovog teksta, i beseda sa liturgije vezano za deo Jevanđela za taj dan daju mi ipak neku nadu da će ljubav pobediti makar na kraju, da će On gledati koliko volimo i koliko ima ljubavi u nama… Zemaljski snovi su mi se raspršili. Ovde ostaje da se živi, radi, stvara, da se čuvaju unuci i da se uživa u nekim zemaljskim zadovoljstvima. Ne borim se za nebeske snove i život večni, kako god ga vi percepirali. Borim se samo za sve one ljubavi bez kojih sam ostao.

Ne ceniti život danas dođe i kao neka kazna, majka me je dobro naučila tome, ne znam jesam li pisao o tome kako je život ipak sladak čak i za osobu koja je bila teško bolesna 30 godina? Ko sam onda ja da pričam o pelinu?! Ko sam ja da se žalim kada je sve zapravo i više nego dobro. Dobro, opet, za koga, po čijim merilima? Nakon svih pojedenih mamaca mogu slobodno da kažem, da je jedino ispravno i vredno življenja samo ono u šta je čovek zaljubljen i da traje sve dok ne počne da gleda nekim nazovi realnim očima. Iako svi govore o zaljubljenosti kao neralnoj etapi ljubavi, ja mislim da je ona ipak najuzvišenija. Danas, živim za taj osećaj da će nekada, na nekom mestu, sve to biti moguće. Da je sve ovo bila jedna etapa kroz koju smo svi morali proći, škola. Da naučimo zapravo šta vredi pre nego da nam neko da pravi život na upravljanje. Neshvatljivo mi je da neko tom balavcu kakav sam bio da na odlučivanje toliko bitnih stvari za koje on nema nikakvog predznanja. Zapravo postoji neka teorija, postoje neka pravila… Budeš dobar, poštuješ roditelje, školuješ se, ideš u vojsku, počneš da radiš nešto pošteno, oženiš se, kućiš se, dobiješ decu… Dođe mu kao nekakva lista koju treba ispuniti za života, bez ikakvog uputstva… kako i zašto. Bez ikakvih opisa dobrih ili loših ostvarenja tih ciljeva, i naravno opet ko zna zbog koga i po čijim merilima… Verovatno zbog roditelja, komšiluka, familije… Generalno okoline, da bi bio društveno prihvatljiv, da bi bio dobar tvoj život, tamo nekom… Da život bude dobar meni, niko mi ni reč nije rekao kako, uvek je bila ova lista i ako je uradiš onda će ti život biti dobar…. Ja sam se vodio obično suprotnim stvarima, obično sam tragao za onim što mi je nedostajalo. Znao da bežim od alkohola i pokažem svima njima kako ja mogu mnogo bolje, kako me ne interesuju njihovi klišei, podele i unapred podeljene titule u kojima smo moja sestra i ja trebali da budemo otpad. Gledao sam samo da budem bolji muškarac od svih primera koje sam ja mogao svojim malim očima da vidim. Da budem bolji otac od onog koji lupa vratima i svađa se sa ženom. Ostalo je sve improvizacija, život ili hajde, škola. Verujem da eto ja, nakon ove škole mogu da budem stvarno prvenstveno dobar sebi, ako bi mi neko dao priliku. Dobar sebi znači živeti partiju sa smeškom, a ne sebični egocentrik. Iz ove škole nosim mnogo stvari, i verovatno ću ih skupiti još ohoho. To stvarno, u ovoj školi nisam mogao da znam, verovao sam… Verovao sam očigledno u pogrešne stvari, no dobro, nije strašno, ovo je ipak samo škola, naučio sam svoje i spreman sam.

Tako da eto, ja sanjar, zaljubljen sam u nebesa, može se reći. U susret precima i svim ljudima i kućnim ljubimcima koji su sa ovog mesta isčezli. U susret svim osobama koje i danas volim, a koje su ovako ili onako otišle iz mog života. U susret čednoj ljubavi na koju ništa neće moći da utiče, nikakve situacije i oklnosti, nikakva ekonomija i  materijalno, obzirmo da na onaj svet niko ništa nije poneo. U susret jednoj fer partiji u kojoj ću valjda svo ovo znanje moći da iskoristim. Čekam… ne da se zavriši, nego da počne. Opet pokušaće neki prijatelj koji ovo pročita da mi pomogne rečima “da sam još mlad da ima života ispred mene”… Ima, nisam star, ne osećam se staro. Osećam samo da moje prilike, moji aršini, moj način, nisu više ovde … Osećam da nisam bio spreman za ovo ovde. Osećam se kao da me je neko pripremao za neko mesto mnogo bolje od ovoga ovde, da sam ovde bio samo da bih naučio da cenim. Osećam da sam u poslednjih nekoliko godina iskrenije i emotivnije poljubio drvo, mermer ili parče stakla nego živu osobu, naravno ne računajući moju decu koja su mi i zacrtala maksimume emocija i moje ljubavi koja je ogromna. Ostario sam jedino iz razloga što nisam više u stanju da na ovaj život gledam onako kao što sam gledao. Pa otuda i verovatno ta nada da makar na nebesima ima dovoljno mesta za divne ljubavne priče i budalice poput mene… A dok ne počne, idemo dalje na nove časove, skupljajući novo znanje i iskustvo da nam bude dobro na nebesima u nekakvoj novoj školi ili u tom nekom stvarnom životu za koji smo se ovde spremili.

Slika preuzeta sa Photo by Aaron Burden: https://www.pexels.com/photo/white-daisy-flower-bloom-2449543/

O milosti…

Amsterdam Dance Event, ADE, čuvena nedelja tehno muzike u Amsterdamu koju sam gotovo uvek propupštao za prethodinih 6 godina. Propuštao sam je zbog konferencija koje su se dešavale u to vreme i raznih službenih puteva koji su me razvlačili po svetu. Ovaj put igrom slučaja uspeo sam da odem na taj čuveni ADE, skinut je sa liste želja, i on. Dobra žurka, sjajan prostor, većina posetilaca 40+… Nismo nešto ostali do kasno, taman toliko da se svima išlo kući. Ja sam otišao pravo u krevet, a ekipa je nastavila u kućnoj varijanti da se druži do odlaska na aerodrome u ranim jutarnjim časovima. Za mene tuš, krevet, i onda je zapravo meni počela žurka u glavi. Gde sam, šta sam, što je sve tako kako je, kako ću da prevaziđem ovo i kako da se izbavim iz onoga. Zašto i pored svega ne osećam neku radost i ne živim makar danas, u tom trenutku, u tom danu, u još jednoj od stvari koje sam uspeo da ostvarim. Zašto je sve povezano sa juče i sa sutra i kada sam izgubio sposobnost da uživam i ne mislim. Stvarno ne znam! Nestala je tek jednog jutra. Sada se sve pretvorilo, pa i odlazak na žurku, u preterano razmišljanje. Znam sad će mnogi da pomisle kako su godine i kriza srednjih godina i kako je dobro da sam uopšte otišao na žurku, ali ne radi se o tom danu ili tom događaju, svaki je takav. Za poslednje dve, tri lepe stvari morao sam da se borim sa sobom, da pobedim sebe da bih uopšte mogao da se nateram da odem, pa onda još jedna borba da bi mi uopšte bilo lepo, pa onda tu lepotu uzme nekakav ludački umor i ona nestane u treptaju oka prekrivena nekim drugim brigama i nekim drugim pitanjima koja se samo roje oko moje glave. Sve sam uspeo, sve sam uradio, ali izgleda po preveliku cenu, pa sad ništa i nije ostalo, nisam ostao ja u stanju da se radujem ili makar uživam u dostignućima i prelepim sećanjima kojih ima. Ne vredi više ni ostvarivati stvari koje su ostale na listi, ovako otrovan, samo pravim sebi robiju i muku. Vreme je da stvarno posečem sve repove prošlosti i posredim i uprostim svoj život do maksimuma, iako sam već dosta toga promenio, iako je sada već jako prost poredeći ga sa bilo kojom etapom od pre. Vreme je da prihvatim život i da počnem da mu se radujem. Da počnem da uživam u svakom danu kakav god on bio, novom danu i novom meni, novoj listi.

Teško je skockati sebe, zapravo to je najveći izazov. Prelaziti životne etape i menjati se sa dovoljno želje i snage. To je u isto vreme toliko indivividualno da je sve pitanje percepcije. Ponekad mi se čini da se vrtim u krug kako u životu tako i u pisanju. Da se vrtim, živim, i pišem gotovo iste stvari, jako dugo. Blizu da razbijem patern,  proživim, i napišem nešto dobro, drugačije, a opet je sve to tako daleko. U dubini svoje duše znam da sam zreo da promenim sve iz početka inače sam gotov, a onda mozak odradi svoje da se nađem u tako uskom prostoru gde i nema nade da ću bilo šta promeniti u neko skorije vreme. Što i nije tako strašno, nisam u tamnici ili u rudniku. Opet, nisam ni siguran da mogu da izdržim. Teško je trpeti ovog starog sebe u novoj etapi, zbunjenog i bez odluke i snage da se promeni. Pretpostavljam da je u pitanju životna raskrsnica, jedna od najvećih, ili možda čak i ne tako velika, ali ja sam na putu već odavno, popustila je koncentracija, zasićenje je sada već prisutno, i ovde sam postao osoba koja želi da dođe na destinaciju, ne uživam u vožnji i pauzama.

Mislim da mi se ogadio ovaj život na pustom ostrvu, ja sam se sebi ogadio. Ogadile su mi se ovakve misli, način razmišljanja i način na koji živim život. Pobegao sam ovde bežeći od ljudi od kojih sam previše očekivao, zapravo i ne previše, možda samo milost, ali ispostavilo se da je tako malo ipak jako mnogo za vremena u kojima živimo i ljude kojima sam okružen. Evo sada mi se i pusto ostrvo ogadilo, pretpostavljam da sam opet previše očekivao, dobro opet ne previše, samo milost, koju ni sam nisam imao za sebe. Možda će taj neki novi ja uspeti sve to da shvati i započne ovu etapu bez i tih “malih” očekivanja, verujući najpre u sebe. Hoće li verovati u ljude, ljubav, ili već nešto od ranije, ne znam, ali bih voleo da mu ne smetam, da počne iznova sam, lako ću ga ja sludeti, obrlatiti, prevariti, lako ću mu se na kičmu okačiti, toliko sam toga naučio.

O savetima…

Sve češće može da se pročita naslov, „šta vam uspešni milijoner poručuje“, „šta vam poznati psiholog poručuje“… Šta tamo neko „bitan“ ima da kaže, i da me posavetuje kako da prevaziđem već neki deo. Šta oni uopšte znaju o mom životu da bi mogli bilo šta da mi poruče, bude neka prva reakcija. A život me je naučio da ako upitamo njih za njihove živote, mislim da bi nas rado pitali šta mi njima možemo da poručimo, i kako da se spasu iz pakla u kojem su zarobljeni.

Oni koji imaju nešto pametno da kažu, njih ćemo retko naći u ovom paklu od informcija. Pametni, oni samo idu dalje, prihvataju na neki svoj poseban način sve i guraju dalje i dalje i dalje, ostali, mi, glupi, pokušavaju da reše probleme prošlosti, porodice. Zapete i zareze života, da raščlane na prostije rečenice sa tačkom. Nažalost toga nema. Život prede takav tekst i toliko duboke rečenice da jedno čitanje nije dovoljno, i uzalud bi mi da napišemo nešto drugačije, mi smo ipak samo čitaoci. Baš kao što većina od nas voli da peva, a ne zna, život nam ne uskraćuje pravo da pevamo pod tušem, ali možemo zaista neslavno da prođemo ako to naše pevanje pomerimo iz kupatila, na neki prostor sa većim auditorijumom. Tako i za to životno pisanje, samo određeni ljudi, svojim trudom, radom, marljivošću, harabrošću dožive da napišu po neki pasus, rečenicu u životu, ostali, mi, mi smo tu samo da čitamo. Uglavnom živimo ispisane pasuse beletristike, i teško shvatamo periode gde je život pisao neko poput Dostojevskog. Shavtimo, svi shvatimo sve, kad tad, makar onog dana kada sa ove prelepe Zemlje odlazimo u neku drugu školu, da učimo nešto što nisu emocije, jer po meni, i to sam više puta pisao, ovde u ovom životu, na ovoj Zemlji, tu smo da učimo emocije.  Tu na kraju, kakav god on da je, sa parama ili bez para, u zdravlju ili u bolesti , u mladosti ili starosti, tada nam je sigurno sve jasno, zbog toga smo verovatno i ovde, da naučimo nešto.

Život, život se teško čita, a još teže živi, i pitanje je samo kada će da se otkrije u svom pravom svetlu, prepun fragmenata i fraktala raznih boja, pa i onih najtamnijih koje se čuju poput metalne armije. Svako vidi različite stvari, svako uzima ono što u svom neznanju misli da je ispravno. Život je rat, lepotica, majka ili maćeha, zavisi. Nekog će da mazi, a nekog će da napadne iz arsenala oružija koji poseduje. Koga i kada će da popusti samo malo, ne bih li osetio za kratko ukus pobede, odlučuje pisac. Pomešao je karte svima, pa bi neko mojim kartama mnogo bolje odigrao od mene, a ja, ja eto ma koliko da gledam u talon i u ono što je ostalo u rukama, ne vidim koliko sam odneo. Ni sam ne znam koliko je štihova tu i ko pobeđuje, eto baš tako se osećam, eto takav je život. Šta bi ja nekom i mogao da kažem iako nisam ni popularan, ni psiholog, ni sve ono što je danas bitno, ja sam samo jedan od vas, čitalac života. Ništa, ništa pametno, ništa što već negde niste pročitali, ništa što već ne znate. Da, da… sve znate, ne treba vam psiholog, možda ponekad, da vam potvrdi ono što je čučalo duboko u vama i što niste smeli sami sebi da izgovorite samo zbog posledica koje bi to imalo po vaš dosadašnji život. Ko god, šta god, da vam je rekao bio je u pravu, i vi ste to znali, a sad, šta ste odabrali, to je već druga stvar, i naravno vaša odluka na koju imate pravo. Čak i da vam niko ništa nije rekao, uvek čuči onaj osećaj u grudima, da nešto nije ispravno. Lapmica na koju se ne obaziremo, i glasić koji je kroz godine sve tiši i tiši, pa ga u nekim godinama zamenimo sa problemima sa varenjem. Svi mi jako dobro znamo šta nama treba, a ostalo je vapaj duše za pogrešnim odlukama, propuštenim prilikama i iluzijama da nešto treba bolje. Ne treba, na kraju krajeva, baš to smo odabrali. Mračno, a? Opet sam smračio? Ne, to je samo refleksija života na ovaj tekst, nekom je i roze, nekom ima smisla i vidi sebe tu baš gde sam ja danas, vidi sebe kao pobednika. Neko je zaljubljen, pa ne vidi ništa, njega sam izgubio u naslovu ili možda u prvom pasusu. Neko još nije došao na red, neko baš sad putuje na Tajlnad da prezimi zimu. Neko razmišlja kako da prezimi zimu, a nekom je baš sada u ovom trenutku napokon sve jasno.

Slika preuzeta sa https://thelivingmessage.files.wordpress.com/2017/01/lifeordeath.jpg

O zaljubljenosti…

Opet uz Budjenje na radiju S2 ustajem. Bude mi krivo ovih dana što se sve tako lako nastavilo bez Gorice, a opet, šta je i moglo drugačije. Užasavao sam se situacija na sahranama kada se ljudi koji su na sahranu došli, mnogo bliži od mene pokojniku, razbeže, pre nego da se raka zatrpa postavi krst i cveće. Ostavi se grobarima da to urade, a oni, nikakvu obavezu ni nemaju, sem te neke moralno radne. Užasavam se i situacija kada se na pomen nekog ko je bio veliki car, a više ga nema, izmigolji samo „šta ćeš, takav je život“ i nastavi konverzacija o ceni paprika za ajvar. Užasava me i to da prilikom viđanja dece tih nekih ljudi koji su otišli, veliki prijatelji umeju samo da kažu „Papa was a rolling stone“, a ne pitaju tu istu decu treba li im šta. Život ide dalje, melje i pomera skalu svaki dan sve više i više. Ko se lati života mora da bude spreman da krade konstantno te trenutke i da se ne obazire, da ne okreće glavu za tim šta je bilo nekad, pa valjda otuda i odgovori, i postupci. U žurbi da se što više ukrade od života. U istom tom Buđenju jutros, na registru sreće, gde slušaoci ostavljaju poruke na sekretarici zašto su danas posebno srećni, čuh neku curu kako je srećna jer je tamo neki Goran pozvao u bioskop, a da je ona zaljubljena u njega već godinu i po dana. Nasmejao sam se, ogrejalo mi je srce, smetnulo misli sa ovih teških tema kojima sam lomio mozak dok sam se tuširao i sređivao za novi dan. Pomislih kako za ovu curu nema ni Gorice, ni Džordž Majkla, ni cene paprika za ajvar, ni grobara, ni krize, inflacije i sumornog života koji je za nas ostale itekako prisutan. Kako je njoj lepo, pokušava da se približi Goranu, voli ga onako naivno i iskreno maltene ne poznajući ga, kako joj je fin i dobar i kako joj baš on treba da pobedi život.

Kupio sam juče agregat, za ne daj Bože, svašta se priča. Pa razmišljam kako ćemo se možda vratiti u devedesete. Pa vraćam te slike iz devedesetih opet, i vidim ništa mi nije nedostajalo onda. Imao sam gomilu drugara i drugarica, družili smo se svi, pio se crni ili žuti sok i ona otrovna Baltik vodka. Družili smo se, kartali, igrali riziko, provodili na svoj način, bili zaljubljeni i maštali opet ne o nekom životu u Beogradu na vodi već kraj neke curice koja je tada bila sve. Ona je bila rešenje za bolji život. Vozim se svojim Mercedesom ulicama grada koji mnogo bolje izgleda nego devedesetih. Svi smo mi porasli i ostarili u međuvremnu. Zabrazdili u svoje ciljeve o karijeri, stanovima, prevremenoj penziji, a opet, ko god i da je ostvario, čini mi se ne živi tako dobro, nije srećan, sam je ili okružen nekim ljudima, ženama i ljubavnicama koji samo mogu da mu možda kupe neko vreme, ali ne i sreću. Razmišljam kako nekada nisam imao sredstava za lagodan život, ali sam ipak imao sa kim da ga živim. Danas eto, ili u poslednjih nekoliko godina uhvatio sam sebe bezbroj puta da sam se nalazio na mestima vrednim divljenja, a opet sam. Maštao sam te svoje prijatelje devedestih tu kraj mene da zajedno uživamo, a opet, život, to izgleda ne dozvoljava. Kada sam imao društvo nisam imao nekakve uslove, sada kada imam uslove nemam društva. Opet nekakav kantar, opet neko drži cenu svega, da dobiješ nešto, nešto moraš i da daš. Izgleda da se od života ukrade samo onda kada se on ne vidi realnim očima i kada je čovek zaljubljen. Ja sam tu izgleda bio šampion, lopuža nad lopužama,do skoro. Većinu života proveo sam ili misleći da će proplanak uskoro, da ljubav, poštenje, moral, odanst, marljivost ipak pobeđuju. Većinu života bio sam zaljubljen u ljude, većinu mladosti u neke posebne curice. Bio sam zaljubljen i u posao, i u svoju decu, da evo sada tu negde na sredini vidim šta mi nedostaje, malo mi je, hoću još, neću ovo. Ne bih mogao bolje da završim ovaj tekst sem Đoletovim stihovima Provincijalke, da onoj curi kažem da juri Gorana, ne zato što je on pravi nego zato što je ona takva kad misli na njega. Da mislim… sanjam i želim, da…

O, da mi je da se još samo jednom zaljubim opet bih uzeo kostim večnog dečakai opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda, naspram podsmeha i spletki poslednjih usamljeni galeb iznad mora osrednjih.

Reči bi sve pokvarile samo se ćutke pokraj mene stisla sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još samo jednom zaljubim opet bih gledao niz kej kao niz prugu i opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju ni jednu drugu.

(Đ.B. Provincijalka)

Photo by Max Andrey: https://www.pexels.com/photo/silhouette-photo-of-man-standing-on-concrete-surface-1093087/

O bogatstvu…

Otišao sam da vidim prijatelja u jedno malo vojvođansko mestašce. Drag mi je, zajedno smo vrteli razne priče, pokušavali da pomognemo jedan drugome izlizujući đonove cipela amsterdamskim ulicama. Išlismo nas trojica, a ja sam imao najmanje sreće ovaj put pa sam morao da vozim i samim tim ostanem trezan. Vojvođansko imanje , mehanizacija i žuti pas koji me je podsetio na mog Munju. Domaćinski, jedemo slovački kulen koji njegov brat pravi, sa nama je i vegetarijanac ispred koga je najviše otpadaka od kulena, eto toliko je dobar, dobar kulen, a ne tako dobar vegetarijanac. Odlazimo posle u restoran kod njegovog brata, pre samog polaska to mi je bila inspracija za putovanje, da vidim prijatelja i pojedem rezance s makom kod brata u restoranu. Pre dve, tri godine prilikom predhodne posete prvi put sam ih probao i ostao zaljubljen. Samo se u hranu danas zaljubljujem.

Rezance smo svi omazali, to je davno proslo vreme, sad se ređaju rakije i crna piva, ja gledam i mislim se kada ću stići kući. Ovakve avanture sa ovom ekipom zaniju da potraju, a i da se časkom otrgnu kontroli. Teško je treznom čoveku da sluša i prati pijane ljude. U nekom trenutku dohvatih se telefona, ni sam ne znam zašto, kada sam pročitao da je preminula Gorica Nešović. Kafana se tog trenutka promenila  bar za mene. Gledao sam mnoge omiljene glumce pevače i druge poznate ličnosti kako odlaze sa ovog sveta. Uvek sam osetio nekakvu blagu težinu i uvek se javio onaj osećaj… da je šteta što nas je takav neko napustio, Madžgalj, Glogovac i drugi mi danima nisu davali mira, ali nikad nisam ovako žalio. Pričaju svoju priču ljudi u kafani za raznim stolovima, a ja hoću da se zaplačem, suzdržavam se, oči mi se pune suza, pokušavam lažno da zevam. Postao sam u poslednje vreme prava plačipička, valjda su to godine i ovo raspoloženje u kojem sam već duže vreme. Srećom količina popijene rakije ne dozvoljava da sve to iko primeti. Teško mi je, otišao je taj glasić uz koji sam ustajao svako juto poslednjih skoro dvadeset godina. Da se razumemo, ja sam Draganov fan, a ne Goričin, ali eto, izgleda da sam voleo i nju na neki svoj balkanski način, a da ni sam nisam znao koliko. Odlazili su i drugi, ali nikad mi nije bilo ovako teško, valjda zato što godinama slušam šta priča, valjda zato što je sve to lično, a ne neka uloga, koncert ili predstava. Valjda zato što sam slušao radost kad je kupovala stan ili dobila Dačiju, valjda zato što sam slušao i mnoge tuge… Tog jutra kao i bezbroj drugih sam slušao Dragana, ovaj put sa Dejanom, Gorice nije bilo duže vreme, ona se ponekad uključivala telefonom. Mrsko sam duže vreme negodovao oko toga, osuđujući, komentarišući u svojoj glavi kako opet nešto „tupi“. Sada eto par sati kasnije, sve mi je bilo jasno.

Dva tri dana nakon što sam čuo i pročitao toliko detalja o njoj da sam eto i danas tužan i poluuplakan dok ovo pišem, još mi je gore. Valjda sam se poistovetio sa njom znajući sve detalje i sve borbe kroz koje je prolazila. Valjda mi je danas konačno jasno da to što maštam o proplanku izgleda bude zalud za ljude koji se nemilice troše. Valjda život ne da nikom da se odmori i uživa u plodovima svog rada i svoje borbe. Dotukli su me njeni prijatelji, kolege, kumovi… sa kojima je provodila i neko svoje vreme i delila neke stavove koje ja nisam imao prilike da čujem, ja sam bio samo deo publike koja je poslednjih godina svedočila šta godine i bolest urade čoveku koji je bio sazidan čvrsto od dobrih dela, uspomena i emocija.

Dragan me je upropastio sa emisjom u petak, taj drhtavi glas na ivici plača bušio mi je mozak i ono malo suzdržanosti… Opet me je trgnuo da pogledam na sebe i svoj život. Zna li neko moje omiljene pesme, zna li neko da ja volim tufne… ume li neko eto taj dan posle da podeli sa nekim sve to… Slušajući Dragana, čitajući Jelicu i mnoge druge shvatio sam da je dobro živela i otišla bogata na onaj svet. Beogradska devojka na onaj pravi način, deo jedne prave elite, slatka mladost prepuna uspomena. Karijera za poželeti, 40 godina je radila moj dečački san… Težak život, velika borba, ali opet sa toliko prijatelja i bilskih ljudi podeljeno… tako dobro nagrađeno…bogatstvo… bogatsvo je imati takve ljude oko sebe… Siromasi koji su ostali ovde, njima je ostalo da je svako malo pomenu i da je se sete u brojnim anegdotama i životnim okolnostima koje su delili sa njom. Nama je ostalo da kažemo, „šta ćeš, takav je život“ i da nastavimo da se budimo uz neki novi glas. A Gorici… njoj ništa nije ostalo sem da se u univerumu utrkuje sa radijskim talasima koji putuju brzinom svetlosti i uživa u slobodi i spokoju koji je tako dugo čekala…

Slika prezueta sa mixcloud.com

O staroj školi…

Čitajući novog Sergeja, prijatelj mi je naglas u avionu izgovorio definiciju kojom počinje knjiga… “ptica rodjena u kavezu misli da je letenje bolest.” Ne znam ko je to napisao, ali eto tako počinje Sergejevo  Stovarište i tako počinje ovaj moj tekst… Ja sam eto pronašao konačno pravu dijagnozu za sebe, a kakva je knjiga, ne znam, njega ne simpatišem već jako dugo, nekako mi je … Neko ko će se uvek truditi da bude faca, a face, nekako ne moraju da se trude da to budu… Poštujem onu staru školu beogradskih šmekera, gde se znalo ko je ko i šta je šta… Stara škola… Sve generacije imaju tu staru i novu školu, neosporno je to, vremena se menjaju, i polako dolazimo u situaciju da nam čak i trivije od nekada nedostaju. Moj mozak ostao u nekim vremenima čak ne ni mojim, nego tuđim, neke stare škole… Nekih likova koji su bili stariji od mene, a sipali svoje iskustvo i svoje doživljaje pred mene, koje sam ja vešto vizualizovao i koje sam domaštavao,  koji su od mene krojili ono što sam danas. To je sad prastara škola, ali ja ponosno mogu da kažem da sam od svakog od njih uzeo ono najbolje… Od Predraga trgovanje, od Zorana šarm, od Slobe inat, od Baneta osmeh, od Dušana marljivost, od Sokola hah, od njega sam svašta pokupio, ali sad nekeko mogu da kažem da najbolje vidim to da hrabro idem njegovim stazama. Nalazimo se u dosta nezgodnom vremenu, čudnom i stranom za sve nas koji smo rođeni malo ranije. Poletarcima je ovo baš normalno i njima nosi njihove doživljaje i njihove čari. Nama, dok gledamo na njih, nosi jednu veliku brigu i teskobu, jer se promenilo po nama na gore, ali dobro, to mi ne znamo, mi smo „stara škola“ … Ima tu očigledno mnogo starih škola, ali ja sam išao u onu kojoj su žene mukotrpno objasnjavale da daska na wc šolji treba da se podigne, za razliku od danas koje muče muku da muškarcima objasne da treba da se spusti. Ja, ja sam svoju lekciju naučio, dižem dasku, kod kuće rukom, bilo gde drugde nogom, pišam stojeći i u letnjim periodima osećam te sitne kapljice urina kako sleću i na moje nege. Bude mi žao veš mašine ukoliko je do šolje pa se trudim da centriram, ali mi ne pada na pamet, ni da sednem, ni da nakon obavljenog posla bilo šta radim osim pranja ruku. Pravilo je jednostavno, ostaviću šolju i wc baš u onakvom stanju u kakvom sam je našao… stara škola… Pušim i teško ću se odreći tog zla, slična priča kao i sa pišanjem iz stojećeg stava, nekako je to deo mene, to su mi usadili ti stariji mangupi, iako recimo od gore nabrojanih jedan nikad nije pušio, trojica su prestala, a dvojica i dalje purnjaju … Ne znam koga da krivim za to, mog tatu koji je od dvaneste godine pa do smrti pušio dve tri pakle dnevno, ili Džejms Dina, ili Paju sa kojim sam realno i počeo da pušim. Stara škola, sam si sebi kriv… Prodavac sam, ali stara škola me je naučila da neke stvari nisu na prodaju. Pa tako od mene možete svašta da kupite sem prijatelja i časti. Naučili su me i da cenim dobra dela, da o tuđim dobrim delima govorim, a da o svojim mudro ćutim. Naučili su me da delim uspehe sa prijateljima i da su tuđi uspesi i moje pobede, jer „u bogatom selu, nema siromasnih seljaka“. Naučili su me da su oči , usne i osmeh tri najbitnije stvari na drugima.  Da muškarca krase cipele, parfem, košulja, a ženu krasi dobar muškarac kraj nje, pored koga se oseća kao žena. Ruka u ruci, pola koraka ispred. Nikad u stado, nikad na strani jačeg. Uvek pristojno, uvek sa osmehom, „jer tek kad ti skinu osmeh s lica onda su pobedili“.   Stara škola, baš su mi isprali mozak…

Gde je mene ta škola dovela. U ćorsokak života kojem ne pripadam, u vreme zlo u kojim se ništa ne ceni, u svoj um koji stalno žali i pored svega što ima… U samoću i maštanje o starim dobrim vremenima(ovo ima stručni izraz, dijagnozu). Teatar koji za sad živi samo u mom mozgu… Na klackalici između realnosti i onog kako je to iz moje perspektive trebalo da bude, u večiti nemir… E lutko , lutko, bolje da si mi pokazao nešto drugo…

“Ćale ti je bio stara škola”… ozbiljna izjava, koja za trenutak ogreje srce onom koji sluša… misao mu se prekine obično rečenicom “možda za tebe”, izliv besa koji usledi za sve propuštene trenutke… i nakon toga ništa… Vreme pobriše i to malo dobroga i ostane floskula koja nikom ništa ne znači… Možda i jesam išao u neku staru školu, ali je izgleda nisam završio do kraja… ludilo je ponavljanje… A definicija ludila je DEFINICIJA LUDILA JE KADA RADITE  ISTU STVAR UVEK PONOVO,A OCEKUJETE DRUGACIJE REZULTATE… Stara škola…

Pravi soundrack za priču o maslačku https://youtu.be/daAEHtF2iS4

slika preuzeta sa https://sr.wikipedia.org/

O radosti…

Probudi me pas u cik zore. Lepo je vaspitan, samo počne da se šeta po kući i meni je već to dovoljno da me trgne iz tog jedva nazovi sna. Ustajem da mu otvorim vrata, trudeći se da mi ne razbije i to malo volje za spavanjem. Taman i da se prebacim u spavaću sobu. Gorušica, na komodi me čeka lek za spavanje i čaša vode, preventivno, ali ipak moram do kuhinje po sodu-bikarbonu. Preždrao sam se kasno uveče, to mi je nova fora. Neki će reći demon proždrljivosti, neki dosada, a ja, ja mogu da kažem da sam počeo da uživam u hrani kao nikada do sad, ako se to može nazvati uživanjem. Koju godinu ranije verovatno bi gledajući sebe dok jedem mogao samo da kažem, „fuj, jezivo, dokle više, nemaš li i malo obzira“. No eto danas, danas mi ne smeta. Nije da sam naučio da ne osuđujem i prihvatam već eto kada se radi o meni izgleda da mi je bilo koji tračak radosti dozvoljen. Zapravo ne samo da ga dozvoljavam već nemam nikakvu nameru da ga sputavam. Da mi se neko od prijatelja ovako ispovedi verovatno bih pokušao da ga kritikujem, ali opet meni je kod mene sve dozvoljeno. Gledao sam sinoć Forest Gampa… da se malo vratimo unazad. Ručao sam musaku, a malo zatim završio sa prijateljem u kafani, gde smo pojeli nekoliko žirafa i nosoroga, što bi rekao Šojić. Zalili smo ih sa nekoliko piva da se podave, pošto ih baš i nismo nešto žvakali. Najavljuju glad, pa verovatno otuda takva pomama, da se obezbedimo za tešku zimu. Ostao je stidak, tek da konobarica kaže da smo normalni, mislim tako sam ja makar tumačio taj zalogaj u tanjiru. Sada sam ispred televizora, i uspešno mažem Lino Ladu, ali onu koja ima samo beli deo, otkrovenje za mene slatkoguzana. Mažem, i jedem, nije mi dosta, u jednom trenutku sam i pomislio gde će sve to da mi stane, ali osećaj debelo namazane bele Linolade ugušio i i ono malo razuma. Prestao sam i otišao na krevet, da bih posle 15 sekundi izgubio fokus na filmu i ponovo priželjkivao da odem do kuhinje i namažem još jednu krišku. Vraćale su mi se sve one ekslpzije ukusa dok je Linolada polako klizila niz grlo ka već prepunom stomaku. Spakovao sam sve i rasklonio, ali to je bilo pohvalno, evo opet ću se prošetati do kuhinje pa i to se broji za fizičku aktivnost. Bio sam još nekoliko puta fizički aktivan te večeri, toliko da sam na Forest Gampa došao tak možda pola sata pred kraj, onda kad on dolazi kod Dženi i kada mu ona saoštava da ima malog Foresta. Gledao sam taj film nekoliko puta, i svaki put mi je bio odličan i doživljavao sam ga na razne načine, svaki put drugačije, svaki put sa nekim novim detaljima kojih ima pregršt. Ceo život sažet u jedan film, svi mogući odnosi u jednom scenariju. Jasno definisani muško ženski odnosi. Kakav čovek treba da bude prijatelj. Kako treba da se odnosi sa problemima i preprekama u životu. Savršeno opisan odnos roditelja i to koliko zapravo dete može da usreći roditelja ako je i samo srećno. I naravno ljubav u životu kao najveća radost od koje čovek ne treba ništa da očekuje osim radosti koje mu donese. Ljubav koja se pojavljuje i nestaje kako samo ona to hoće. Sinoć, sinoć me je nekako bocuno gde ne treba. Spavalo mi se, sva je krv otišla u prepun želudac, ali opet borio sam se da pogledam film , premotao sam ga i pustio iz početka. Forest Gamp je do juče za mene bio neki drugi dobar film, od sinoć, Forest Gamp je jedan od najlepših ljubavnih filmova ikada. U mnogome sam prepozano Foresta u meni, u toliko puno detalja i situacija. Ne nisam se zapitao da li sam glup, „jer glup je onaj ko ima glupe postupke”. Moji su bili baš kao i Forestovi iz najbolje namere, moralnih vrednosti i dubokih ubeđenja. I “ja nisam pametan, ali znam šta je ljubav”. Konačno mi je pomogao da razumem zašto mi sve nagrade i sva ostvarenja koja sam u životu dostigao i nisu ništa značila. Kada bi samo uspeo sebe da naučim Forestovom prihvatanju života možda bi bio bar malo srećan i zadovoljan i smiren kao on. Kada bih samo ponovo bio bliži njemu. Zaspao sam, misleći na Dženi. Ništa, baš kao ni Forest nisam razumeo. On je nastavio dalje, a ja do kuhinje po sodu, u povratku sam popio i lek za spavanje, tek za slučaj da mi se njegova priča o Dženi vrati na jastuk. Probudio sam se za posao, kao da sam celu noć radio na mešalici, moj želudac sigurno jeste bez prekida. Ti divni podočnjaci i žutilo koje je probijalo iz mog lica dali su mi snage da zakasnim na posao. Razmišljao sam šta bih danas zdravo da pojedem danas, da se iskupim za tone hrane koje sam u sebe juče uneo. Pomislio sam na ribu, ništa, ravna crta, pomislio sam na neku salatu… ništa… Pomislih na Foresta i Dženi…Vratio mi se onaj osećaj koji sam imao dok sam jeo musaku, i krilca, i salatu, vratila mi se ona slatka eksplozija ukusa bele Linolade. Ima života u meni! Voda ide na usta, i mahnito počinjem da priželjkujem taj zalogaj, zalogaj koji će doneti sreću! “Život je kao bombonjera, nikad ne znaš kakav te ukus očekuje”. Plašim se samo da sam alavo proždrao sve iz bombonjere, da je ostala slika i gomila šarenih papirića.

O zimi…

Divno jutro u Beogradu. Kiša po kojoj beograđani zaborave i ono malo što su znali oko vožnje i snalaženja po zgusnutim ulicama velegrada. Na skoro svakoj kafi sa prijateljima prodiskutujemo lagane teme, rat, kriza, i teška zima koja polagano stiže. Kamenje gladi koje je isplivalo unosi dotatne potvrde negativcima u društvu. Kosovo i parada deluju tako smešno, i privlače samo one koji nisu ni dobacili van svog dvorišta. Svako malo neko me pita koji agregat da kupi i šta ja planiram za zimu. Juče pristižu sveže informacije o tome da nema mleka u mnogim gradovima. Jeluston, divno mesto za odmor! Treba ostati normalan na kišni dan.

Ja, evo i bez kiše i bez svih tih teških i sumornih priča slabo funkcionišem. Sve to pokušavam da ne slušam i da ne razmišljam o tome. Ovo je prva kriza od mnogih koju čekam goloruk. Uvek sam bio spreman, preduzimljiv, informisan, a sad jednostavno ne želim time da se bavim, previše mi je, još se nisam oporavio od poslednjeg brodoloma do kraja, da bi razmišljao o pojasu za spasavanje u sledećem, koji će se vidno izgleda desiti. Ne mogu! Neka bude šta bude. Pregurao sam apsolutnu nemaštinu, kešanje na tramvajima, step sokiće od kojih mi zatreperi jetra na sam pomen. Preživeo sam skidanje patika i gardarobe sa štrika. Preživeo sam deljenje cigareta, garderobe, hrane i pića. Preživeo sam čičkovo ulje i Still vosak za kosu, doduše, vidim posledice, ali preživeo sam. Preživeo sam sipanje goriva u plastične flaše od litar i po. Preživeo sam guranje automobila zato što je tamo neki švercer skuvao flašu pa je umesto litra i po bilo nekoliko grama manje, taman za guranje. P Preživeo sam spavanje u sobi u kojoj se ložila Kreka Veso, pa sam često ujutru prilikom umivanja pomišljeo da su me oteli vanzemaljci da im ložim parnu lokomotivu. Preživeo sam Baltik vodku i onaj plavi džin. Preživeo sam bez prijave na birou za silne godine rada. Preživeo sam šverc na svim mogućim granicama i snalazio sam se na svim mogućim pijacama. Preživeo sam svaku tuču, i svako slomljeno srce. Preživeo sam bombardovanje i to iz bliza. Preživeo sam dan kada su mi ubili svaku nadu da će biti bolje. Preživeo sam svetsku ekonomsku krizu i podizanje kredita da namirim dug na kreditnoj kartici. Preživeo sam gubitak oca, majke, babe i gomile dragih ljudi. Svašta sam preživeo! Preživeću valjda i ovo. Ništa mi nije smetalo, jele su mi živce uglavnom neke pripadnice lepšeg pola, a ne agregati stabilizatori, plinske boce, i priče o globalnoj zaveri, zlatnoj milijardi, iluminatima… Spavao sam onomad i po 12 sati u cugu, spavao sam kao beba. Ujutru mi je jedina briga bila pored koga ću se probuditi…

Možda zaista bude jeziva zima, i proleće, i godina, i dve. Možda ostanemo svi bez posla i para, opiči opet inflacija, ostanemo bez svega što smo imali. Možda ako Bog da, ostanemo bez interneta, pa se opet družimo. Pa krenu da se šalju razglednice… Da roditelji upoznaju decu, a deca karte, zrna pasulja i kukuruza… Da tako dronjavi predveče igramo fudbal na ulici i šaljemo decu po pivo ili domaću rakiju kod Radine. Da se jede neka prosta hrana. Možda klinci opet krenu da se drže za ruke, a mi sad matori da ih zezamo za ujnu ili tetku. Možda ih budem jurio kad mi budu lomili grane nekog voća… Možda me to konačno natera da pobegnem na neko selo u staru trošnu kuću kraj reke u kojoj je nekad bio i mlin iz koje sada imam samo prelepe slike… Možda  se tamo u smiraj dana zavučem pod ćebe sa osmehom i kikotanjem. Možda ustanem ujutru u hladnoj sobi, ali srećan,  razmišljajući kako je najbolja stvar koja mi se desila bila upravo ova jeziva zima 2022.

Slika preuzeta sa http://www.picuki.com

O juče, danas i sutra…

S godinama čovek skupi malo isustva pa i može da bude pametan za druge. Biti pametan za sebe vrlo je teško jer uvek nedostaje to „nešto“. Nešto što nam daje dovoljno pameti za danas, a ne za juče. Lako je za juče biti pametan. Svi stavljamo sebi još veće breme, pokušavamo nažalost da budemo pametni za sutra, a opet samo imamo pameti za juče. Ja sam se po odlasku u Holandiju vrlo mučio sa činjenicom da će mi deca ukoliko ih odvedem biti usamljena u Holandiji. Eto nisu otišli, ostali su u gradu gde im je detinjstvo bilo prepuno drugara, vožnja bicikli, zabave napolju i sitnih nestašluka koje su pravili do pre neku godinu. Ovog letnjeg raspusta ucrvljali su se u kući i samoći. Mislim da usamljeniji nisu mogli da budu nigde na planeti, možda bi ih neka Aljaska i vremenski uslovi naterali da provedu toliko vremena u četiri zida. Koliko sam samo živaca spalio na takvu jednu malu stvar. Koliko sam samo opteretio sebe. Tada, to danas od toga sutra nisam ni video ni osetio. Moja sestra je pre četvrt veka otišla na drugi kraj sveta ne bi li svojoj deci omogućila bolji život. Evo, dvadeset dve godine kasnije i sama vidi da su njene preventivne muke bile zalud, da se možda jedan problem rešio, ali drugim problemom, utehu priža samo da se problem smanjio. Istina je samo jedna, svaki problem od juče je manji od onog danas. To „nešto“ smanjuje probleme. Radi tako da kad god nešto gledam sa vremenske distance izgleda jednostavnije, lakše, i tera nas na čudnu izjavu: „koja sam budala bio“. Gde su otišli, sati, dani, godine… Kilogrami živaca, ako se živci mere na kilo. Gde prođe život? U sekiraciji oko nebitnih stvari, u borbi da se promene stvari na koje ne možemo da utičemo… U sekiracijama i brigama da se obezbedi pristojan budućnost, a pameti imamo samo za prošlost. Kad čovek pobegne na pusto ostrvo, ili kada je u nekim srednjim godinama i malo više dokon, ovakav zaključak zvoni u glavi i odjekuje. U neko malo duže poslednje vreme, igram se mislima, to mi je glavni hobi, preturam po mozgu, slažem, preslažem, pokušavam da razumem. Pokušavam da budem realan,  prema sebi, krajnje je vreme da prihvatim sebe. Trudim se da smanjim izgovore, i utišam ego. Trudim se da što manje koristim „šta ćeš“, „ko zna za šta je to dobro“, „sudbina“ i ostale analgetike za prošla vremena. Prestao sam da tražim rešenja za budućnost u prošlosti. Još uvek nisam prihvatio sve, žvaćem i dalje ta govna koja sam onomad kašikom svesno trpao i često koristim „ ako nije dobro onda nije kraj“. Dešavaju se neke lepe stvari na koje od sekracije i nisam imao snage da obratim pažnju. Dešava se život koji ma koliko se trudio ne mogu da obezbedim. Imao sam za ovih godinu dana dovoljno vremena da se presaberem i čujem druge ljude koji se bore sa svojim mozgovima, i svima bi nam bilo lakše da smo samo manje pokušavali da prnađemo zaštitnu mrežu za ovaj hod po žici. U svojim teškim jutrenjima, ponekad, samo ponekad uspem da kažem sebi da je dovoljno i da je dovoljno dobro. U grudima i dalje stoji knedla i crveni alarm da treba drugačije. Da li po zasluzi ili po subjektivnom osećaju, vuče u nemir. I znam za koju godinu, kad opet to „nešto „ odradi svoje, znam da ću se gorko kajati što sam opet bio ona ista budala i što sam se nervirao oko tako nebitnih stvari. To „nešto“ je zapravo ono čega jedino nema dovljno. Sada kad se izmestim u budućnost umesto života u prošlosti, vidim da eto, izgleda i nije moglo drugačije, da su neke šanse ipak bile dovoljno blizu, a previše daleko za nekog poput mene. Vidim da sam ja sebi najviše nedostajao. Da će se deca kao i svi drugi snaći, da ću ja ostati jedini ne snađen, ako nešto ne promenim, ponajviše izgleda sebe. Video sam to odavno, poput godina koje svako jutro bole u ogledalu, a ipak najviše na najsvežijoj fotografiji. Ali bole nas sve, čak i decu kojoj trenutno ništa osim društva realno ne nedostaje. Ništa osim društva?! Zvuči tako malo, a zapravo je previše. Boleće i njih ova godina, kad su imali sve, a nisu imali ništa.

Rambo Amadeus / Rano za pocetak prekasno za kraj https://www.youtube.com/watch?v=nVHp5z0kZBM

U sjenci horizonta
Daleko od ljudi
Dah mokrih ulica
Sjećanja budi

Tragova dodir
Zaboravljenih žena
Kao vino pijem
Iz čaše uspomena

Al’ srce mi plače
Jer suza nema
Da napuni čašu
Praznu čašu uspomena

Ref
Samo balade noćas sviraju
Iskrene suze provociraju
Samo balade srca diraju
Ovaj sporiji ples dame biraju

Jer sutra će danas postati juče
Ko što je juče danas bilo sutra
A nikad ni uvjek su ponekad isto
Kao što je sada prekasno za kraj

Rano za početak, prekasno za kraj. (2x)

Slika preuzeta sa ramboamadeus.com

O zvezdanim stazama…

U epizodi kovid drugi deo uspeo sam da na pustom ostrvu pogledam Zvezdane staze. Zvezdane staze, čak nekoliko filmova iz serijala. Uspeo sam da odem u wc, na broj 2, sa cigaretom. Podsetih se tih lepih vremena kada sam pušio u wc-u i čitao sadrzaje omekšivača i wc sanitara. Bolest ne bira, a da sam bolestan znaju samo svestenik i dva prijatelja… Zvuči strašno, ali nije tako i nije dotle došlo… da ne objašnjavam… Uglavnom, da se vratimo u wc sa cigarom. Dok sam pušio u wc-u i uživao, dok me niko nije požurivao, ni posao, ni deca, ni prijatelji, ni život, shvatio sam da eto, volim da provodim vreme baš tu. Iako nikad nisam bio taj tip, sada mi je izgleda samo toalet ostao kao moj kutak. Tu sam bio kapetan, poslednje utočište. Nije bilo lako izboriti se za mir i na ovom mestu. Jadan ja.

Zamislih se bez čega sam još ostao u ovoj trci… Pa krenuh da nabrajam, pušenje u stanu, stavka dva, pušenje u wc-u, spavanje do 3 popodne, prijatelji, vožnja u alkoholisanom stanju sa jednom rukom preko oka, opuštena druženja sa ljudima koji nemaju decu, žurke, afteri… ta moja neozbiljnost koja se sad vuče negde u sitnim tragovima… Nije strašno, što bi rekli ko zna koji put, odrastao sam. Nije mi krivo, uglavnom, osim… znam biću dosadan sa tim wc-om, ali to bi stvarno mogao i da vratim kad se toliko žalim. Šta sam u međuvremenu dobio, dvoje dece koje ce moju vrednost shvatiti tek na nekom parastosu… Gomile dijagnoza… Malodušnost… Dobra kola… Spoznaju života…. Da me pitate iz mlađih dana, pa taj mercedes bi mi i nešto značio…

Kovid dere svoje, znojim se, buncam, spavam, gledam ćelavog Pikarda kako na planeti na kojoj ne mozeš da ostariš odbija neku žensku zato što ima posla i nezgodna su vremena u federaciji. Nisam kapetan Enterprajza, ali mislim se ovaj ćelavi ima ekstremno dobre izgovore da se ne skrasi, ili je derpe, ili uopšte nije svestan životnih muka nas Balkanaca, koji mimo ovih svetskih kriza, trećeg svetskog rata, borbe za energente, imamo na glavi još i komšiluk, gej parade, kem trejs… Mislim se kapetane… lako je tebi ti si preskočio i kovid i majmunske bognje i rad za pare… Pogotovo na balkanu, gde je još i prisutan rad bez para, ali ne kao kod vas u 24. veku gde radite za dobrobit čovečansva, ovde se još radi za dobrobit gazde koji je obično neka zadrigla glava i ima muku da odabere izmedju Mercedesa i BMWa. Kapetane moj kapetane, odbili ste tu ženu… jedino gde bih mogao da vas razumem je to što ima 309 godina, ali bakuta je sa planete na kojoj se ne stari, dobro izgleda za svoje godine… No opet, kapetane ako ste putujući galaksijom ipak došli do zaključaka da je samoća ipak najbolja, mignite mi u sledećoj epizodi čisto da znam da uživam na pustom ostrvu…

Secam se još i kad sam kao klinac kod sestre u Kotežu imao maraton Zvezdanih staza i kako sam se prejeo keksa i mleka da mi je bila muka, a sestra se slatko smejala i gledala me sa nekom setom… Kako je tada bio lep život, kako je tada bilo dobro, doduše tada sam želeo da budem na enterprajzu… A sada mi nema mira kao ni Pikardu… Čak ni na planeti na kojoj se ne stari… Čak ni na Enterprajzu… Siguran i miran sam samo na wc šolji…

O danas…

Dani prepuni dinamike. Ispratio sam sestrića jutros za Kanadu. Otišao je prebirajući po glavi zašto su njegovi roditelji napustili Srbiju zarad nekog boljeg života, koji eto on ne vidi. Kumu smo slavili punoletstvo posle toga. Bilo je to veselje posle veoma duge pauze i nekako sam ga priželjkivao. A opet, bilo je lepo ali lepša je bila moja mašta koja nije htela da prizna ništa drugo sem idile. Milici sam obećao da ću je zvati u Australiju kad budem uzeo muziku. Onomad smo se pošteno napili i slušali neke narodnjake. Pao je dogovor da je zovem kad poručim Isplači se… Međutim nista od toga. Jedino je onaj svevišnji uredio tako da baš kada odlazim bend to počne da svira. Poslao sam joj video poruku… Tek da ispunim obećanje. Težak dan, prenabijen sam emocijama koje nisu izašle. Hteo sam da ih ispustim, hteo sam baš danas da se napijem, ali eto neke stvari čovek ne može ma koliko delovale prosto i jednostavno. Još sinoć od ponoći ništa nije jednostavno. Sestrić je dao najbolji zaključak… “Mama ja trebam ujku iz 2018. this one is broken”. A potrudio sam se da budem kao i do sad najbolji ujka na svetu o kojem svi pričaju, dao sam sve od ovog sebe iz 2022. možda bi zaista onaj iz 2018. bio bolji, ali ništa više nije isto… No ne treba mi zamerati, ne u ove dane ili danas…

Na njemu je da sad ide i gazi hrabro napred ne osvrćući se… Obzirom koliko liči na mene, ne znam šta će uspeti da uradi i koliko će uspeti ono što ja nisam… Nisam mu ispirao mozak… Samo sam mu rekao da ne žuri… Tek mu je 22. ne treba niko da mu uvali bilo kakvu priču… Sve se nabilo u jedan dan… Danas…

Preuzeto sa pinterest

O vaspitanju…

Iznervirao me sin do ludila.  Pravi se pametan, misli da sve zna i da lako može da se igra sa mojim poverenjem. Prodao je naš odnos zarad nekakve gluposti, misli da me je prešao i našao lakši način… Mene, njegovog tatu, čoveka koji bi umro za njega… Digao mi je pritisak toliko da sam pola noći smisljao kako da ga kaznim i kako da nauči lekciju. Srećom, na odmoru sam, pa je malo sna, more i jutarnja kafa ublažila moj bes.

Otišli smo na plažu ujutru. Svaki put kad posetim Grčku vidim se sa Slobodanom. Slobodan je jedan sjajan lik, grk, i naše prijateljstvo datira još od 2005. On je jednom posetio Srbiju, i od tada se uglavnom viđamo u Grčkoj. Jednom godišnje, na jedan dan. Značajan je u mom životu jer mi se zaista našao kao pravi prijatelj u momentima kada mi je trebao jedan takav. Značajan je toliko, da eto, dođe svaki put iz Soluna gde god da sam da me vidi, ponese giros iz mog omiljenog mesta i dođe da popričamo. Značajan je toliko da od kad sam ga upoznao bori se sa multipleks sklerozom, i svetli mi je primer borbe u teškim uslovima! Kad ga pitam Slobo, kako si? On prosto kaže „I’m fighting”. I bori se, najbolje sto ume i zna, probao je sve što je čuo i sa puno vere i optimiznma govori da makar ne ide na gore. Nisam ga zbog ovog glupog kovida video od 2019. i sada se jako loše kreće. Došao je i ovaj put sa ćerkom, sada već tinejdžerka, lepo smo se ispričali i proveli vremena koliko smo mogli od ljutih tinejdžera kojima je nešto drugo bilo bitno. Zagrilo sam ga kad god sam mogao. Imalo je tu još o koje čemu da se priča, ali deca traže svoje. Krenuo sam da ga pratim do kola, držao se jednom rukom za prazni kofer koji je tu bio samo da mu se nađe dok hoda, umesto štapa ili hodalice. Verovatno mu je ovo bilo dostojanstvenije ili podnošljivije, ne znam. Ćerka se nešto na grčkom ljutila na njega. Pitao sam ga što je ljuta? Kaže, ljuta je na mene jer sam upišanko. Bilo mi je jezivo neprijatno, a nisam ni mogao da zamislim kako je bilo njemu. Ne mogu da zamislim koje su to životne muke i koliko on mora sebe da natera da se bori za još jedan dan, i još uz sve to i da bude roditelj, uzor, oslonac. On je blag roditelj, drugo mu nije ni preostalo. Otišao sam trkom da doteram auto, izljubili smo se i rastali uz samo jednu malu želju, da se opet vidimo i sledeće godine.

Otišao sam nazad na ležaljku sluđen. Bilo mi ga je žao, bilo mi je žao mene što se toliko mučim, a da eto gledajuci njega, ni nemam probleme. Divio sam mu se kako on zna da živi, a ja ne. Divio sam se i njegovoj volji i želji za životom. Upoređivao sam mog sina i njegovu ćerku i nas dvojicu kao roditelje. Moj mališa je definitivno razmažen, ali to mi ne daje za pravo da ja budem grublji prema njemu od onog kakvi su moji roditelji prema meni. Otac i majka su otišli još davno, pre trinaest godina, pa sam tako ostavljen Bogu na roditeljstvo.

Odustao sam od kazne, i ja sam razmažen, i ne bih voleo da neko prema meni menja priču zato što ne uspevam da se promenim. Mene vala toleriše evo svaki dan da padam na istim greškama, ne kažnjava me, kažnjavam sebe, on me uči, govori mi, pokazuje mi, a ja opet baš kao i moj mališa, svojim putam pravo kroz zid. Hteo bih da budem roditelj mom sinu baš onakakv kakvog ja imam sada za roditelja. Da budem strpljiv prema njemu, da ga pustim da nauči i da promeni ono što nije dobro, da mu ne dam da padne i da sam uvek tu za njega… Nema ništa od one kazne, džabe sam morio mozak celu noć… Ostaje samo nada da ću uspeti da mu objasnim da se poverenje ne prodaje baš tako jednostavno… pokušaću, moram, zbog mog roditelja, zbog Slobe, ako ne iz prvog puta, onda iz drugog, trećeg, petog….devetog…

Slika preuzeta sa wikipedia

O jutrenjima…

Danima sam zarobljen u stadijumum pred ustajanje. Nemam snage da ustanem, a da spavam od silnih briga, ne mogu. Magnovenje okovano čudnim mislima, potencijalnim problemima, klackanjem između sveta snova i sveta briga. Dok ležim polako podižem puls i adrenalin, u svesnosti smirujem glavu, govorim sebi da je nepotrebno sve to, pokušavam da se primirim. U magnovenju podsvest vraća svoje, vraća puls i količinu adrenalina. Borba svakodnevna. Jedina dobra stvar je sto u celoj toj borbi je da inspiracija nadolazi, misli su duboke, zaključci izuzetni, refleksija na život ona prava, ali magnovenje uzima danak, pojačava iracionalne strahove, a pamet iz inspiracije odvlači u dubine, još jedan dokaz da dobre stvari ne idu bez onih loših… Sakupljam stvari u svojim jutrenjima… Sakupljam ono što je ostalo u pameti koja kao da ne postoji… U prostranstvima straha i briga može se naći mnogo tekstova koje ne bih ni da pišem… Sakupljam uglavnom snagu da ustanem, to je najbitnije. Tako u krug, žrvanj ne prestaje. Sakupljam laži… Pravim alibi za sopstvene odluke lažem sebe da nije moglo drugačije… Skupljam i demone koji me progone, utišavam one stare i pronalazim neke nove, okrutnije. Pokupio sam i poneku pametnu stvar, činjenicu da će sve biti baš onako kako će da bude, a da sam ja tu samo da se sekiram oko stvari koje ne mogu da promenim.

Ne znam ni sam sta bi trebao da promenim da osvanem spokojan, da ponovo imam onog starog sebe koji nije starac sa pustog ostrva. Da poželim nešto drugo sem mira ujutru. Pitam se šta to treba da se desi za jedan ponovni pokušaj. Sad sve bolje razumem ljude koji su na bilo koji način rešili da svoj život promene iz korena, poštujem ih, osim ideje, imaju i dozu odlučnosti da nešto zaista promene. Ja sam nekako zabrazdio u tom nekom standardnom kalupu… U toj nekoj potrazi za ljubavlju i potrazi za čovekom, što bi rekao Lane Gutović. Plašim se da je ovo stanje zapravo priznaja poraza u toj potrazi. Razbile su se sve vrste iluzija o svim vrstama ljubavi. Jesam li tražio nemoguće pa sada nikako ne mogu da se zadovoljim postignutim?! Liči na mene. Ili sam krajičkom oka ipak video kako je sve to moglo ili trebalo da bude pa sad ovo ne mogu da prihavtim za konačno, za ovakav kraj?! Bilo kako bilo mislim da ću morati da pronađem novu ideju za srećan kraj. Možda da jednostavno prihvatim da ne pobeđuje ljubav na kraju nego recimo dobrota, ili požrtvovanje. Možda ipak ljubav valja samo kad joj je vreme, a kad prođe vreme za ljubav onda treba ići dalje, samo je pitanje gde?

Sve su to faze nestrpljivog filozofa sa pustog ostrva koji ne zna da uživa u onome sto mu je dato već mašta o nečemu što ne može da ima. Ukoliko je to istina onda zaista mislim da se ne radi o nama i stvarima koje nas muče već o nečemu toliko velikom da naš mozak to ne može da pojimi. Pa tako od jednog drveta ne vidimo šumu. Ukoliko odavde učimo lekciju i ukoliko nam je za nauk, onda će nas jednog dana čekati nešto gde ovo znanje možemo da iskoristimo, da uživamo u svemu što su nas učili. Uskratili su nas da bi znali da cenimo. Jedva čekam! Jedva čekam ta jutra, na tom Lastovu, ma i jutra i dane i noći. Često vrtim deci “kad nešto želiš čistog srca, to mora da se ostvari…” Želim… Dobro jutro moje Lastovo… Kad tad…

Emisija od sat vremena toplo je preporučujem svima… Da ne zvuči pretenciozno, napisaću samo da Laneta savršeno razumem..

Tanja slikala za mene… Tačno tu… Tu sam…

O zagonetki…

Pa nisu moja pleća napravljena da sve ovo nose, reče mi onomad jedan monah, a sve više shvatam koliko je u pravu. Prvo sam proslavio prijateljev rođendan sa ekipom koja se rasula davnih dana po svetu i nebu, a pre četvrt veka bila je nerazdvojna. Onaj s neba bio nam je tu da pustimo po neku njegovu pesmu i da se prisetimo energije i duha koji je krasio tog čoveka. Ovi iz belog sveta ostavili duše svoje boreći se za bolji život… Domaća rakija podiže razne brane davno zaboravljenih emocija koje smo još onomad ogradili izgovorima da tako mora, da je to bolje. Svakim gutljajem poništava dobro izverziranu priču razuma, ega ili ko zna čega i divljački budi ono što bih ja nazvao pravim  zaboravljenim životom u nama. Vidim isto i kod sestrića, koji nije rođen ovde, nije ni bio od kako je odrastao, a opet, i sa rakijom i bez rakije i njemu padaju izgovori pred druženjem, empatijom, pripadnošću i dobrim ljudima. Dan posle rođendana dolazi na red sestrićevo krštenje. Krstili smo ga, kaže majci, “mama ja imam kuma, a nisam ga imao ceo život”, ima itekakvog kuma. Kuma koji zna da se glupira u KSTu i briga ga šta će drugi da kažu. Kuma koji mu je sipao rakiju u plastičnu flašu pa je zajedno cevče i uživaju u prostom životu, emocijama i preko potrebnim stvarima na silu otiknutim od svih nas. Zarad boljeg života? Imamo sve, sve što može da se pipne, i kupi, imamo, i konačno možemo da prijuštimo. Ima i moj sestrić sve, a opet, eto ga posrće pred nematerijalnim stvarima, posrće na sitne gluposti i osećaje za koje smo zapravo pravljeni. Posrće u Srbiji iz koje su njegovi roditelji pobegli da potraže bolji život za njega. Zvuči nerealno, da je više stvari za njega ipak ima ovde u ovoj raspaloj Srbiji i na ovom trulom Balkanu, nego u jednoj Kanadi. Teško će ovo razumeti gladni i mučeni i frustrirani ljudi koji nisu ugrabili neku priliku da odu, a želeli su. Sit gladnog ne razume. Svi smo daleko od gladi, a opet gladni osećanja i osećaja. A ti osećaji izgleda zapravo znače život. Znam i da postoji piriča ona egzistencijalna, za koju smo se svi borili i izgleda da smo u toj borbi zaboravili neke izuzetno bitne stvari, ako ne i sam život. Pobedili smo egzistencijalne probleme, a izgubili očigledno nešto mnogo veće. Sada kad pogledam unazad, mi i nismo ništa imali sem jedni druge, onda, onda kad smo bili mladi i kada smo mislili da će nam koja hiljadarka rešiti sve probleme.. Svaka želja nam se ostvarila, samo je eto pitanje da li smo trebali baš to što smo želeli, ili koja je cena plaćena za ostvarenje želja. Ovaj život ako nije put do Boga i ozbiljna škola ja ne znam stvarno šta je. Da je Niče bio u pravu mislim da bi bilo mnogo jednostavnije, ovako, ovako komplikovano može da bude samo ako smo tu da bi zasita našli svoju pravu svrhu i eventualno naučili da cenimo život u pravom značenju te reči. Ovo su za neke veoma visoki razredi nekakve škole u kojoj se uče emocije. Teško je razumeti, ali teško je rezumeti i sam život. Ovako raspeti, ovde, teško da bilo šta možemo pametno da zakljčimo, osim eventualno na samo kraju, i to obično kada je kasno. Pa zbog toga mislim da nosimo taj naš zaključak na neko drugo mesto.

Vri u meni, oscijujem svakim danom sve više, toliko je sve nabijeno emocijama da ne umem da se borim s njima, ni sa emocijama ni sa vremenom, ni sa životom. Osećam ga, kroz svaku poru, kroz svaku kost. Zove me, pokušava nešto da mi kaže. Ništa ne razumem. Mogu samo da se učim strpljenju i čekam svoju lekciju ne bih li nekako rešio ovu zagonetku. Ne znam šta je, uspeo sam da pohvatam nekakve sitnice , znam da nije lova, znam da nije karijera, znam da nisu deca, znam da od sebe ne možeš pobeći, znam da si sebi najgori neprijatelj. Znam da treba živeti, samo eto ne znam kako…

slika preuzeta sa cenzolovka.rs

O mudrosti…

Filozofirati na pustom ostrvu, pa to mu dođe kao obaveza. Iako usamljen, dešavaju se stvari oko mene, lepe, one manje lepe, a i ružne. Svedočih kako mi se prijatelj posrao sam sebi u život koji je četrdeset i tri godine čekao da konačno počne, konačno, za pola godine mogao je da odahne i razmišlja i živi drugačije, no nepomjanik mu nije dao mira, kupio je motor četvrtog Jula, a uspešno se slupao dvadesetog.  Onda čovek shvati kolika je budala bio što je morio mozak trivijama i problemima koje zapravo i nije imao osim u svom bednom umu i na svom pustom ostrvu. No da se vratimo na lepe stvari. Došao mi je sestrić, doputovao posle bar četrnaest punih godina. Poslednji put bio je malo dete i kako i sam kaže, kapija mu je bila velika a sad se smanjila. Došao je u svoju kuću punu novotarija, novi nameštaj, zidovi, prozori, a prvi put zapravo praznu, bez babe i dede. Lepota mladosti izvire iz njega, taj mladi duh, ta hrabrost, te blesave oči gledaju svet i život onako kako sam ih i ja jednom gledao. Muče ga slatke muke, njemu ogromne, ali iz mog ugla pa to su problemi da ih svako poželi. Tu je na raskrsnici da se zajebe. Iz njegovog ugla to deluje baš kao sledeći pravi korak, iz mog ugla mogu samo da ćutim i da gledam sebe iz perspective koju nisam imao kada su se meni takve stvari događale. Imam osećaj da ću više ja od njega naučiti ovako, samo gledajući ga, nego što on može da pokupi od mene, koji želim da mu kažem sve. Ja ću naučiti o sebi, a njemu bih trebao da dam šta mogu, da probam da ga malo posavetujem, a opet koga sam ja slušao?! U tim godinama, apsolutno nikoga, mislio sam da sve znam, mislio sam da ja to mogu onako kako treba. Dobra stvar je što je svaka odluka dolazila iz dubine moje duše i tog mladog srca koje je čekalo da konačno život počne na pravi način. Pa je to možda i jedino što ću zaista da probam da mu kažem. Da radi iz srca, pa kako bude. Neću da ga mračim, lep mi je ovako neustrašiv, ne bi mu na licu lepo stajala stvarnost, mnogo je lepši dok sanja. Toliko se stvari promenilo u meni od njegovog poslednjeg dolaska, i toliko se stvari izdešavalo tek po njemu vidim. On je mnogo bliži meni od onomad, a ja mnogo bliži nekim zastarelim likovima koje eto tek sad razumem. Teško je rvati se sa životom. Uzme to mnogo snage i životne energuije, ali spoznaja takve činjenice u srce unosi mnogo razumevanja. Razumevanja za druge. Meni je nekako to uz strpljenje najviše nedostajalo. Mislio sam da svi na svet gledaju kao ja i kao moj sestrić. Milsio sam da ja mogu tamo gde su drugi pali. Mislio sam da su drgima neke druge stvari bile bitne. Eto, sad razmem, i sebe, i njega i sve druge, pa čak i one zastarele. Shvatam da je to bila samo takva etapa, životna faza, koju sa sabom nosi ta hrabra mladost. I ne, nemislim da sam star, samo eto, imam mnogo manje snage da se rvem sa životom. Drugačije gledam na svet. Mnogo bolje razumem. Kontradiktorno zar ne? Život postaje teži sa razumevanjem?! Pa kako onda da ga ja nešto naučim,kako da mu pomognem da nešto nauči iz neke tuđe greške, i da mu spasim malo živaca i vremena, a da mu ne otežam život? Izgleda da je bolje da ćutim. Mudar je bio moj otac. Sve više i više ga citiram na svakom koraku. Ćutao je, gledao je da što kasnije i sam na svojoj koži naučim, pustio me da budem mlad i neiskvaren, da odluke donosim čistog srca. I sada sa svim promašajima i uspesima mogu samo da kažem… „Đavo mi je kriv… budi me, u zlo doba, za njega red ne važi, on mora sve da proba, to đavo …… traži” (Đ:B: Ćaletova)

 Pustiću i ja njega…to je mudro, nek se uči u svojim danima, u svom vremenu i svojim čednim srcem. Razumeće, razumeće kad tad… mali, sve će ti biti jasno kad dođeš u moje godine… Vidiš, meni ništa ne fali, bar tako izgleda…Ali mlad si, živi, uživaj… sve proleti u jednom treptaju oka… Pošalji ćaleta da dođe, pa da u nekoj beogradskoj kafani čujemo šta je život…

Slika preuzeta sa plusradio.us/aktuelno/pocinje-emitovanje-serije-vikend-sa-caletom

O crvu…

U svojim ludilima na pustom ostrvu dan ponekad bude jako težak. Teško je odupreti se i od spoljnih ludila, inflacije, rata, neizvesne zime,  i suludog puta kojim čovečanstvo korača. Kad se ta ludila prepletu sa ovim svakodnevnim, filozofskim, mozak ne diže belu zastavu, ali shvata da sve manje ima smisla. Zapravo nikad nije imalo smisla, ali mladost, hrabrost, ideali, vera u bolje sutra i druge stvari kojih više nema nosile su besmisao na svojim leđima. Baš po ovakvim vremenima jasno se vidi da duša nije pravljena i namenjena da svoje dane troši ovako. Vidi se da pitanje života nije pitanje uspeha. Vidi se da rešenje ove slagalice nije u zemaljskim stvarima. Osim brobe za dušu, ne vidim šta je poenta. Kako sačuvati dušu? Kako se spasiti, skloniti, kako prekinuti igru koju očigledno niko od nas makar u ovom stanju svesti nije hteo da igra ili makar nije zamišljao ovako. Ne znam, ako od mene, pustinjaka očekujete da vam pametujem, na pogrešnom ste blogu. Ja se trudim da pišem svoje misli u kojima se mnogi pronalaze, ali ne pišem rešenja, savete i načine da se isčupate, već samo svoje udarenje glavom u zid. Ja mogu samo da kažem kada sam izgubio svoju dušu i kako je moja duša postradala. Neki dan proždirući krilca u lokalnoj birtiji … čuh… „Mlad si još“, posle dugo vremena i osećaja koji meni govore suprotno. „Videćeš, svede se na promašaj…“ Čuo sam to od nekog ko se prožimao kroz ceo moj život oko mene. Stariji, ali ne star. Iskusniji, ali smo zato što je imao prilike da sačeka rezultat svoje odluke. Ja se još uvek nadam da je odluka bila dobra, i da imam vremena da stvari preokrenem u svoju korist. On je, suočen sa rezultatima odluka, zaključio da je sve pogrešno. Isti smo, bar što se toga tiče, donosili smo odluke i verovali u svoje izbore i moć rasuđivanja. Dovoljno smo inteligentni da smo se oslanjali na razum, i donosili odluke u skladu sa najboljim interesima i fazama tog vremena u kojem su se odluke donosile. Matematika je bila jasna! Jedan plus jedan je dva, a dva je pravi broj. Dva može da pomogne u svemu, dva je više od jedan. Dva je dovoljno za ceo život. No eto, možda je i takva odluka bila bezdušna, možda matematika nije bila dobra nauka za takve odluke? Možda su nas baš takve odluke napravile bezdušnima i sterale u ćošak života. Možda se matematika ipak svela na dva puta ništa je ništa što znači da crva nije ni bilo…

Teško mi je bilo da ga gledam, iz više razloga, videvši sebe u njemu mogao sam da zaključim da sam nerelni optimista, da me čeke ista sudbina. Videviši njega takvog, život mi je još jednom potvrdio da melje i mnogo hrabrije od mene. Kako da promenim? Kako da se promenim? Kako da pomognem sebi? Nismo li svi utamničeni u vlastitom umu, i on je mogao bolje ali kako da dođe na red, kada su svi drugi bili pre njega. Evo i sad kada bi nešto mogao da promeni i da okrene život na svoju stranu, da uradi nešto za sebe, nema volje. Po njemu nema ni vremena i nije vredno. Izgubio je dušu i oči dečaka. Da li on sada konačno vidi realno i pravim očima, a ja i dalje maštam? Da li je on sada realni starac, a ja, iako poprilično siv, ipak mu dođem kao nekakav optimistični mladić. Da li bi on dušu prodao drugačijom odlukom ili je ovo ipak izdaja duše, života i ljubavi? Možda je trebao malo manje da brine za druge, a malo više za sebe… Bili bi identični, sijamski blizanci da ja nisam ipak uhvatio malo života, tih godinu, dve, malo naspram ostatka, a opet i previše kad ga vidim. Ja sam ipak dobio tako mnogo i možda će me to održati u njegovim godinama, on, za ceo svoj život nije ništa uradio za sebe, nekakve sitnice koje su se onomad bodovale, a danas ništa ne znače. Još jedan život koji je mogao toliko mnogo, a ipak je zalud potrošen… U ime ljubavi…

Kakva žrtva, jeziva, odreći se sebe. Odreći se jedine stvari koja ti je bitna zarad moralnih kodeksa i ispravnih odluka. Odreći se ljubavi kad je samo ona bitna. Zapitam se šta je to ljubav? Pa mi se pomešaju moral, roditeljstvo, navika i religija… Treba mi vremena da vratim da se setim, šta je to ljubav i kako je ona izgledala pre nego što sam rešio da je žrtvujem… Koliko boja, koliko života, kakva lepota življenja… gde je sve to nestalo? Kako li sam uspeo sve to da bacim? I kakva je to borba kad te tera da žrtvuješ sve što ti je bitno… Ljubavi gde si? Kako si? Šta radiš? Ljubavi vrati se u ovu ludu glavu i vodi sad malo ti kad sam ja sve već zasrao i ne znam gde i kako dalje, i neću da za koju godinu budem ovakav kao on. Ljubavi pomiluj me i spasi me!

Grešiš, ovaj, silno grešiš sinak… biće sutra da ovog crva nije ni bilo…   

slika preuzeta sa youtube

Napred!!!

Jučerašnji dan bio je za film. Život mi šalje signale koje ja ne razumem, ili se makar pravim da ne razumem. Upoznajem dobre ljude, spokojne, pa mi bude i krivo kad ih vidim kako su u mojim godinama uspeli da dođu do nekakvog smirenja koje je dosta daleko od mene. Upoznajem dobre ljude koji su na neki način bili i jesu deo mog sveta, a da ih ja nisam video, nisam ih ni osećao da postoje. Upoznajem ljude koji su stvarno ljudi i koji se svakim danom trude da to budu u svakom obliku. One druge ni ne gledam više, ne brojim ih više,nemam snage da se borim protiv njih u toj meri da ih ne primećujem, postali su većina i sada se radujem dobrim ljudima. Draga osoba je pravila pariti , njena ekipa, njen parti, ali ona srećna , a kad je ona srećna i ja sam…

Taman kada je taj dan trebao da prestane zapravo je počinjao. Spakovao sam ćerku u kola i odveo je u KST (Klub Studenata Tehnike) oni rokaju još od 1954, a i ja sa njima dugi niz godina. Posle koro dve decenije pauze, zapravo nisam išao u KST taman toliko koliko mi ćerka ima godina. Vodim svoje pile, po prvi put u izlazak, nakakav tribjut bend Pepersa i Artik Manikijsa. Vodim je na mesto zločina. Mesto gde sam kosti ostavljao od alkohola i provoda. Preponosam sam, Prolazimo onim istim hodnicima , hodnicima uspomena, odrastanja i mladalackog ludila, ona i ja. Dajem joj zadatak da nađe starije osobe od mene, ozbiljna potraga, poneki konkurent, možda na prste jedne ruke. Počinju da sviraju, ona se smeje i đuska, ja je gledam sa strane, srce mi je puno, a boga mi i oči. Preponosan sam i njom i sobom kao ocem. Momenat u kojem je univerzum zastao. Baš tog trenutka shvatam moju majku i mojeg oca. Moju dušu i snagu koju sam davno izgubio, konačno ih razumem. Živeo sam taj koncert, taj momenat, kroz njenu sreću, baš onako kako su oni živeli većinu svog života, od kako su nas dobili. Živeli su kroz nas.  Sećam se kada smo se ja i matori jednom vraćali iz Crne Trave za Beograd i kada nam je zbrisao neki noćni voz u Leskovcu. Matori je ostao da spava na stanici i čuva stvari, a ja sam se dao u štrapac, možda sam bio njenih godina. U centru sam uspeo da naletim na gomilu ljudi, bile su Leskovačke letnje večeri, vratio sam se po matorog. Sećam se da je Cune pevao, da je matori iscepao jedno pivce, zezali smo se nešto, ali kontam, da me je gledao baš onako kako sam ja sinoć gledao nju. Za čim li je on žalio, šta li je on propustio zbog nas… život? Jesam li ga izneverio, da li je on savio kičmu zbog mene, a ja, ja sam se izgleda sapleo baš tu negde, na istom mestu.

Utamničen na pustom ostrvu ja to baš i nisam silom prilika dobio za zadatak poput njih. Ja sam odabrao, oni su bili primorani, zapravo i on je odlučio verovatno da savije grbinu, kako bi on govorio. Ja sam tako odlučio, i eto konačno sam osetio delić njihovog života, ili možda da budem precizan, osetio sam njega , prošao mi je kroz kičmu. Tako su bile podeljene karte, nije bilo prilike za lagodan zivot, penziju, porodična okupljanja, normalne stvari. Mogli su samo da se hrane osmesima, zadovoljstvom koje im mi pokažemo i našom srećom. Jesu li život protraćili kad me vide na pustom ostrvu? Kad me vide da sam dobrovoljno podigao njihov jaram bez trunke potrebe za razliku od njih, ne znam. Oprostiće mi sve i da grešim, to su moja duša i moja snaga. Hocu li ja konačno oprostiti sebi? Eto, do sinoć, mislio sam da ću se jesti u krug, ali posle sinoć, posle tih njenih srećnih očiju i njenog zadovoljnog osmeha mislim da nemam šta da praštam sebi, već da se molim da bar kod nje to sve bude kako treba. Ipak smo svi mi, tolike generacije ispred uspeli da oplemenimo i dodamo toliko toga. Ipak bi neko morao da dođe do tog cilja uz toliki trud svih nas. Valjda će njoj da se otvore svi putevi do kraja. Mila, ljubavi moja draga, živote moj, napred za sve nas! Napred, za ljubavi i sreću!

Večeras je KKN (Kanda Kodža i Nebojša) u KSTu, moj omiljeni bend… Bend na kojem sam napisao stotine stranica teksta pa i ovaj … Ne mogu da idem sam, smučilo mi se to u Amsterdamu. Ćeri je danas bio poslednji dan školske godine, pa je kasno došla i nije u mudu… Ja sam napunio sluške, cepam ksanaks i ladno banjalučko pivo, KKN svira baš kod mene na terasi… Napred!

Prigodna muzička numera… Naravno KKN i jedna prava..

Preuzeto sa mascom sajta

O verovanju…

Pobegao sam sinoc sa pustog ostrva. Posle dugo vremena bio sam svoj. Amsterdam, vreo, sa tipično dugim danom u Junu spasio me je na nekoliko sati. Bio sam lepo raspolozen, u dobrom društvu, u starom izdanju. Svi su se smejali, a ja sam kao u dobra spokojna vremena preo svoju priču. Priču o maslačku, priču o snešku, nekoliko novih priča upravo smišljenih zabavljala su društvo. Neko je za kratko preuzeo govornicu, baš dovoljno da se zamislim kako sam sebi nedostajao. Kako je ovo odvratno vreme korone grozne inflacije i mog ludila uspelo da mi otme godine. I to ne one u dvadesetim, kada je bilo tako mnogo vremena još, nego ove skupe, ove kojih nije puno ostalo. Okej, nema ih još malo, ali nekako sad imam pameti da ih cenim. Razmišljam koliko sam sebe pojeo. Zaglavio sam se, dospeo na nekakav drugi kolosek, usao u pogrešan voz.

Ima i video snimaka, gledam ih nakon povratka u drugov stan. Vitla tamo neki čikica, ćelav pozadi i ne sa previše kose napred. Da sam ga video pre koju godinu i da smo bliski rekao bi mu ili da se šiša na ćelavo ili da presađuje kosu. Pomislio bi kako mu je ta majca sa Džoni Kešom kul, ali da ga ni ona ne vadi. Pozavideo bi mu na kolima, ali bi se i sažalio nad njim i pustio bi njegov imetak da ide sa izgovorom da je zakasnio, da za sve stvari postoji pravo vreme. Da mu džaba lova i sve te skupe stvari kad se nije iživeo, pa je sad željan a star. Da treba da ide da peca ili da se bavi poljoprivredom, a ne da bude najglasniji u kafani. Da, to bih mislio za sebe, onaj ja od pre nekoliko godina. Srećom sinoć nisam slušao ni sebe od pre nekoliko godina, ni ovog sad koji samo traži razloge da mu se ne dešavaju neke lepe stravi, onaj u pogrešnom vozu. Pa eto videh da ima života, ili makar nade za normalan život, da ništa nije kao pre, ali da mogu da živim. I sada me je strah dok ovo pišem, strah me je da pustim, strah me je i da pročitam šta piše na karti koju sam sam kupio. Za sve pare? Da, za poslednji dinar očigledno. Namerno? Najbolnije, ali najbolje, da makar nekog spasim sebe ako već sebe od sebe nisam spasao. Samo još da zaboravim odakle sam krenuo i šta sam ostavio i biće sve ok. Sve je rešeno, zatro sam svaki način da me bilo ko pronađe.

Svideo sam se sebi sinoć , pronalazim novog starog sebe. Uspeli su da me ubede, da ima tu još stvari da se uradi, kao da piše. Takav mi je osećaj, danas mi je takav osećaj, kao da negde piše nastavak kojem ću se obradovati. Nada, eto i nje ponovo.

Žurka večeras, sviraju kovinski mangupi u sred Amsterdama. Vanja peva svoj tek smišljeni stih… “I kad sanjam da ja sam sam, ja nisam sam”… Ustajem, ja počinjem da pevam, padam u trans, tresem se i pevam “i kad sanjam da sam sam, ja nisam sam… I kad ja sam sam, ja sanjam da nisam sam” Ritam priži, ja letim… sam sam, usamljen, a čak i nisam sam…odlučio sam, sve sam razjebao… a tu je… Zatvorim oči i sve vidim i osećam, kao da je još tu… Ja nisam sam… Ljubav, nisam uspeo ništa da joj uradim ma koliko uporan bio, ma koliko sam hteo da je sakatim i skrnavim, ma koliko je sve ostalo bilo više važno. Od nje ne mogu nigde da pobegnem i to je jedina istina… Tu je, vreme je stalo, distanca ne postoji…

Vera… Verujem da će sve biti ok, kako god, ja ipak ne mogu da userem ono što je bilo… Usrao sam ono što je moglo sa bude… Verujem…

I majka im Sofija…

The Cure

O svetu, đavolu i sebi

Izgoreh, srce se skupilo u  ćošak grudi, godine i uspomene su ga saterale tako da jedva kuca. Voleo bih da mi se sve ovo ne dešava, voleo bih da budem jači od sebe i pobedim i preokrenem sve u svoju korist kako mi je još davno jedan pametan i stariji čovek rekao. Nisam ja uzalud pobegao na pusto ostrvo, pitanje je samo šta sam dobio begom. Sklonio sam se od ljudi, našao sam svoj spoljašnji mir. Onaj unutrašnji, njega nema na ostrvu. Pitanje je da li za ljude poput mene uopšte postoji unutrašnji mir. Postojao jeste, ali kada sam ga izgubio, e to ne znam. Moguće je da se on gubi godinama kojih ima, nema ih mnogo, ali nema ih ni malo. Moguće je da se gubi čekanjem da se nešto desi, ali opet i odluke i potezi donešeni u ovakvom nemiru ne znam koliko bi bili pravi ili koliko bi pomogli. Ja sam nekako navikao da otvaram nova poglavlja i besomučno idem dalje gradeći nove karaktere i nove osobe koje su nicale polse raznih oluja. Ne bih trebao da se ovako osećam, svestan sam, razum me nije napustio, ali osećam strašnu nemoć da bilo šta preokrenem.

Prvo sam mislio da je problem u svetu, u ljudima i vremenu u kojem se živi. Predjašnji način života počeo je da mi smeta, sve sam se više i više osamljivao. Svako druženje svodilo se na mučenje, tražio sam izlaz da iz sveta pobegnem. Poriv za odlaskom na selo ili negde daleko od vremena bio je sve jači i to ne samo kod mene, mnogi su o tome maštali, prevremena penzija, poljoprivreda, voćarstvo… najhrabriji i oni koji su uspeli da se obezbede vukli su poteze, ostali, su ostali zaglavljeni… ja sam eto rešio da pobegnem ana pusto ostrvo da sve zaboravim, da poboegnem od sveta i vremena. No opet, poveo sam sebe sa mnom, a to i nije nekakav beg. Onda sam optuživao đavola, i borio se sa njim dok mi je fino šaptao … Da nema smisla, da mogu to i sutra, da će me neko naći i da će me nešto snaći. Šaptao je neumorno, i samo on. Da, pusto ostrvo je bilo i beg od njega, tamo je moglo mnogo manje stvari iz njegove price da me snađe, ali izgleda da sam i njega poveo sa sobom. To je ta borba, ta treća, ta najteža, borba sa samim sobom. Od sebe nisam mogao da pobegnem, a ni svet ni đavo nisu toliko loši po mene koliki sam ja krvnik sebi. Od sveta sam pobegao, a đavo i ja ruku pod ruku pokušavamo da pobegnemo od mene. Ili možda ja tek sam umišljam njega, možda me nije ni dotakao obzirom da sam dovoljan sebi. Možda samo baci pogled na mene, pogleda kroz nekakvu špijunku i vidi šta ja sebi radim pa je brzo zatvori i kaže “Oh Bože, koja budala”.

Tačno nemam više srca, neko ga je ukrao!

Dobar dan!

Dobar dan izvolite.

Želeo bih da prijavim krađu, neko mi je ukrao spokoj, moć odlučivanja i pamet.

Dobro jeste li imali možda i nekih dragocenosti koje su nestale?

Da, ukradeno mi je jedno divno veliko srce.

Pa kako ukradeno, pa vi imate srce?

Nemam, stavili su mi neki čvarak malo veći i masniji i on sad glumi srce i samo kuca.

Službenik je prevrnuo očima i nastavio. Da li možda imate osnovane sumnje za počinioca?

Imam!, Ovde je bilo više njih, horda, svi su se udržili protiv mene, svi su me pokrali, ama nema ko me nije upoznao da nije bio saučesnik.

Gosposdine, vi meni delujete kao ozlojeđen, a ne kao pokraden!

Jeste i to sam, ozlojeđen, ožalošćen izneveren i pokraden!

Pogled broj šest kroz naočare, muka mu je mene, već sam mu dosadio. Mislim se, dobrodošao u klub! Postao sam apsolutni profesionalac, nekada su mi godine trebale za to, sad to radim u nekoliko minuta. Onda je nastavio…

Gospodine, ja moram da vam kažem da ste vi u pogrešnoj ustanovi. Prvo bih vas posavetovao da odete da vam neko zaista pokaže da imate srca, a posle toga u okviru tog istog kompleksa verovatno imate i osobe koje su zadužene za mentalno zdravlje i koje vam mogu pomoći…

Ustao je podigao ruke i pogledao u plafon izgovarajući „Gore, imajmo srca“

Gore?! Ne može gore od ovoga, ovo je odvratno. A i nema gde gore obzirom da sam prikovan za pod brigama, strahovima, očekivanjima, praznim željama koje su bez odluke jedno veliko ništa, i jedna velika sprava za mučenje.

prezuzeto sa hronokuhinja.rs

O šarenoj laži…

Lepota života na pustom ostrvu se ogleda u tome što nikad ne znaš gde će te mozak odvesti. U budućnost, u prošlost , na pusto ostrvo, u Amstel park… Sećam se divnih dana, kada mi je materijalno nedostajalo hiljadu stvari , ali sa druge strane sam imao sve. Sećam se vremena kada sam živeo u nekakvom mehuru u kojem je vreme išlo tri puta brže nego obično, ali mi ništa drugo nije nedostajalo sem još vremena. Sećam se života koji je nekad bio drugačiji. Odrastao sam, zatvorio se na pusto ostrvo pa se žalim. Tako to biva za sve nas koji ne želimo da prihvatimo stvarnost, ružnu stvarnost. Kada sam tačno promenio ugao gredanja ne znam, verujem da znam kada je sve počelo da se menja, kada sam počeo da odrastam. Kasno, dosta kasno, kasno za mene…

Rat, nemaština, kriza , sankcije, bombardovanje, sve me je to pravilo jačim, sve je to unapređivalo moje vrline i stvari koje sam verovatno po rođenju dobio. Nazadovanje počelo je sa izobiljem, odrastanje se desilo onda kada sam zastao, onda kada sam ostvario sve što sam zavrtao. Materijalna strana nije nikad bila merilo mog odrastanja, nikada nisam nešto preterano jurio za tim parama, makar ne zbog sebe. Jesam pomislio da ja mogu da zbrinem decu, da ih rešim svih problema i da im obezbedim spokojnije odrastanje… no shvatih u međuvremenu… Verujem da svi oni koji su se u detinjstvu mučili, leče svoje komplekse na deci, pa tako i ja. Sve je bilo mnogo jednostavnije dok sam mislio da će me materijalno izvući. Sećam se  vremena kada nisam znao kako se odrđena hrana jede, pa sam strpljiuvo čekao da ostali, koji su vidno znali više od mene naprave poteze koje sam posle lako iskopirao. Za neke stvari imao sam gde da vidim, ove druge učio sam sam, u svojoj samoći i eventualno u društvu psihologa. Vraćao sam se često u prošlost tražeći odgovore. Sećam se vremena kad je otac dolazio kuci sa kesom nekih stvari koje sam voleo, pa sam mu brzo praštao grehe. Kesa je bila nebitna majci, ona je dobro znala da je plata popijena, a da se u kesi nalazi nesto za decu, šarena-laža, brzopoljka, šinđirveza… Naučio sam da postoje stvari koje mogu da učine greške menjim, tu sam odrastao… Lažac, cucla umesto sise, odgovornost umesto života , korsit umesto ljubavi,  svi su nekako imali kesu za mene, jefinu, maleni deo preko potrebne plate. U mojem dečijim pogledu videlo se zadovoljstvo, meni je i to bilo dosta. Zašto? Nisam skoman! Baš ni malo, kako sam samo uspeo da se zadovoljim tim glupostima. Ljut sam na sebe?! Od sebe sam uvek tražio više, zašto nisu uvek važila ista pravila za sve, zašto su drugi mogli da se provuku samo sa šarenom-lažom? Krivo mi je, nekakva zamka ega vreba, sve je odavno završeno, ja sam se odavno zadovoljio sa svime, šta to sad boli posle toliko vremena? Istina? Istina uvek boli, ali smatram da sam prestao da lažem sebe poodavno. Samoća? Samoća nije teška u odnosu na sve dobijene šarene-laže i brzopoljke. Bolje je biti sam, bolje je biti na pustom ostrvu nego biti okružen nekakvim teatrom. Samoća sa sobom nosi iskrenost, samoća nosi dugo čekanu iskrenu ljubav! Samoća je oslobođenje, a ne kako je neki smatraju utamničenje. Sam, slobodan, iskren prema sebi, sa količinom ljubavi prema sebi koja je znatno bolja od svih lažnih… Nema više nepotrebne žrtve, nema više okrutnog žrvnja koji samo melje i pritiska, samoća je ponovno rođenje! Jesam li cinik, jesam li razočarani idealista? Da li  ovo besni ego, pa se osećam kao razmaženo dete. Kako neko kao ja može da ispravi nepravdu koju je naneo samo sebi? Pusti! Pusti ti! Kako kad sve što sam u životu radio svelo se na puštanje mene, bez opšteg minimuma, bez one plate koja je značila preživljavanje… ’Zalud pragmatizam, ’zalud filantropija, teško je sastaviti mesec bez para, kada su sve oči uprte u tebe. Manevar sa decom, manevar sa karijerom, sve to samo kupi vreme… još jedna brzopoljka… Šarena laža za veliku decu. Šta je zapravo istina, da li je istina pitanje iskrivljenja percepcije i manipulacije percepcijom od strane ega koji pokušava zapravo da nas spasi? Da nas spasi nas samih, i našeg mozga kojem je muka konstruktivnih stvari pa je sad resio da sedi i troši sebe na iluzorne stvari… Odluke, raskršća koja za sam život i nisu preterano bitna… život ga ne čeka, on ide, to mozak ne shvata. E za takve je pusto ostrvo najbolje rešenje, a samoća najveći blagoslov. Nezavisni matriks! Samostalna muka! Izbor, a ne uvaljena šarena laža.

Photo by GEORGE DESIPRIS: https://www.pexels.com/photo/wreck-fishing-boat-at-the-seashore-1304526/

O tangu…

Svaki je prethodni dan mogao da se završi sa jednom pričom, svaki je bio drugačiji, svaka priča bila bi sjajna da sam samo stigao sve da zapišem, da je samo srce moje izdržalo da sedne i napiše par redaka… Ovako, ovako samo osećaji kruže oko mene, čak i u ovoj sobi. Igramo tango život i ja, ples u kojem je dopušteno sve. Ja se godinama trudim da vodim, da igram muške korake, a život mi se samo smeje, pušta me da mislim da je to bitno. Prepun strasti, oštrine, i emocija, ovaj tango nije igra za mene, zapravo ja nikad nisam znao da plešem, i kad sam se trudio, to je više zavisilo od osobe do mene nego od mene i mog umeća. Najbolje sam igrao kada se nisam obazirao ni na šta, kad me nisu zanimali koraci, ritmovi i okolina, kad sam uspeo da se prepustim i budem u tom trenutku, na tom mestu, sa tom osobom. Mnogima neće biti jasno šta je tu toliko teško… Imaju dara za ples, a drugo, žive mnogo manje u glavi, planovima i strahovima od mene. Ja nekako previše pažnje obraćam na neke druge stvari i vrlo često nisam tu u tom trenutku nego živim neki paralelni život u svojoj glavi, neki život koji se odvija negde, u nekom drugom univerzumu. Nikada nisam voleo da plešem. Ranije kao mlađi iz nekakvog stida. Kasnije iz nekakve mrzovolje i samosvesnosti. Pravdao sam ples kao nešto što nije za mene. Uspevao sam da se ljuljam, njišem i držim nekakav ritam. U najvećim zanosima i da pustim neki krik i podignem ruke, ali opet to je bilo manje ples, a više nešto nalik na držanje položaja dok muzika svira, držanje atmosfere i ljudi koji su bili oko mene, držanje moje glave iznad vode. A eto život me je zgrabio za tango. Mogao je da bira gomilu drugih stvari u kojima sam dobar, ali ne izabrao je ples, i još tango, i mene za partnera… Izabrati ovakvog smotanka za tango… Igramo, nekako, ljudi sa strane gledaju i dive se, a ja, ja brojim, obracam pažnju na korake, na držanje , na ponašanje, na partnera. Znojim se gore nego dok sam učio da igram, pomerio sam sebi lestvicu, pomerio sam da to mora da izgleda savršeno. Igram, a prezirem ples, igram dobro, a težak sam tutumrak za ritam, igram, najstrastveniju igru na svetu, a ne osećam ništa sem straha od greške. Igram, a najradije bi bio na nekom drugom mestu, radeći neke druge stvari sa nekim drugim ljudima. Uvek sam prezirao ples. Uvek sam igrao zbog one druge strane, bilo je kavaljerski, bilo je očekivano. Obožavalac muzike, mrzitelj plesa. Jedan strašno dugi tango, prestrastven, prenabijen emocijama, sada gotovo bez muzike, odigran savršeno u očima drugih, smleo me je. Ne samo da igram ženske korake, i da sve ide unazad, već i dalje ne umem da stanem, da se pustim, da ih sve odjebem. To bi bio pravi ja. To bi bio pravi dasa koji je znao da se bori sa predrasudama i očekivanjima okoline. Mene je ovaj ples strašno umorio, više psihički, strah, zebnja…

Čistio sam garažu na ovom pustom ostrvu, i ništa ne bi bilo strašno, ni taj plafon koji će svake sekunda da otpadne, ni taj haos od kojega neumorno bežim i pravim se da ne postoji, da nisam otvorio jednu kutiju. Kutiju života moga, kutiju sa svim pismima koje sam u životu dobio. Zapravo skoro svim. Čestitke i razgledince. Nove Godine i rođendani, pisma iz vremena kada je poziv u Kanadu bio skup. Pisma iz vojske koje sam dobijao od prijatelja i tadašnje devojke. Slike, negativi, kasete, moj vokmen koji sam kupio kasnije, koji je sam okretao stranu (Jezivo sam oznojio dupe da odvojim lovu da ga kupim). Knjige i knjige iz kojih sam učio svoj zanat. Zebnja… ovaj put čista bez straha, zebe srce osećajući toplinu svega što vidi. Prašina i vlaga neumorno jedu svu tu hartiju, vreme je pojelo uspomene na sve te predmete. Datumi se nižu, datumi iz prošlog veka. Nedostaje gomila ljudi koji više nisu tu. Slikam razglednice i šaljem onima koji mogu da prime. Stižu komentari, stižu stari zaboravljeni prijatelji iz starih zaboravljenih vremena, stižu emocije u slovima, stižu nazad, ja sam ih odavno dao i oni to znaju, znaju ko kucka i ko šalje i šta znači. Nema mnogo objašnjavanja. Čitam razglednice koje je moja sestra neumorno slala za svaki datum. Nije joj bilo lako, tada to nisam shvatao, sada nakon ovoliko tanga i emigracije shvatam da joj nije bilo lako, da je igrala svoj tango prepun griže savesti koje su samo razglednice mogle da probaju da pokažu. Srećna nova godina, srećan rođendan, najboljem tati, najboljem bratu… ljubimo vas svi… vole vas vaša deca… ljubi te sestra…

Jebem ti tango!

Nezaboravna scena tanga, iz jednog od najboljih filmova ikad simljenih… https://www.youtube.com/watch?v=F2zTd_YwTvo

Film Miris Žene

O predrasudama…

Pusto ostrvo. Mislim nije pusto, ali kao da jeste. Sporiji život, duži dan, manje ljudi. Sunce, voda, priroda, misli. Nekada nije jednostavno, ali većinom je bolje nego nekakav život u velegradu prepun ludačke nepotrebne dinamike i gužve. Prepun ljudi koji čak za razliku od mrava haotično mile svuda. Prepun ludila. Na pustom ostrvu, ipak, najveće ludilo dolazi od samoće i sopstvenih misli. Zaustaviti tu mašnu nekada je veći izazov nego zaustaviti velegrad. Velegrad ponekad i zastane, Beograđani pohrle kućama za  Uskrs ili 1. maj, grad se isprazni, ali glava nikad. Danas sam opet bio na liturgiji, ovaj put u Amsterdamu bilo je božanstveno, kao na pustom ostrvu u odnosu na beogradske crkve. Nežno, diskretno, intimno. Sveštenik, tata čuvenog Baka Praseta. Nisam bio nekakav obožavalac i pre nego što sam ga odbacio u mom mozgu zbog njegovog sina. Imali smo sitne diskusije na internetu u kojima sam potvrdio svoju presudu, da on ipak nije za mene, da šta on ima da mi priča i kako da mi on bude nekakav duhovni otac kad ni svoje rođeno dete nije znao da vaspita kako treba. No opet, kad je čovek sam, i kad je toliko puta bio vođen, više se ne plaši da ide dalje, tako i ja, idem dalje, a On vodi. Ovo mi nije bio prvi put, bio sam na liturigiji pre nekoliko nedelja, na praznik Cveti. Tada me je pričestio iako ja baš i nisam bio spreman, i obećah sebi, da ću da svratim još jednom na čašicu duhovnih razgovora. Naravno, otišao sam, i gle čuda, liturgija, beseda, naši razgovori, za svega nekoliko sati zaključih ipak, divan neki čovek, potpuno sam pogrešio. To se valjda dešava kad ogrezneš u samoću. Dešava se da ljudima kačiš etikete, bez da su to zaista zaslužili, postaješ džangrizavac. Danas je Đurđevdan, meni poseban iz jednog ličnog razloga, spaja me na neki čudan način sa nečim pokidanim. Spaja me makar u mojoj glavi prepunoj jubileja, datuma, bitnih dana. Ovaj dan mi je bitan, a možda baš toj osobi i ne znači ništa.

Slava, slavski kolači, predbračni ispit u crkvi, sve sam nekako sačekao iako nisam preterano stpljiv. Našao sam sebi mesto u crkvi i čekao da Otac završi svoje obaveze, i to mi je bilo lepo, intimno, moje. Crkva posebno osunčana, mirna, tiha. Nikad to nisam doživeo na taj način, na klupici čekajući da svi odu. Prišao mi je posle svega i u dolasku rekao „Ti si se sad Bogu ispovedio, na meni je samo da pročitam molitvu“ blago smejući se. Konstatujući mene i moju samoću u crkvi, i moje misli izražene mojim pogledom na toj klupi, nije mogao da ih čuje, ali je mogao sve da vidi. Jedna po jedna, nizale su se rečenice na obe strane, ja sam uglavnom odgovarao, a on je pitao i obrazlagao, uzimao i davao. Čudan neki „pop“. Razuman, pragmatičan, relan.  Svoju priču sam i prestao da pričam, valjda sam njome prezasitio sebe, ali eto uhvatismo se u koštac, odvezasmo zavoje da se vide rane. Bole, za njih nema leka, takve su, podvižničke reći će neko. Duševne, neko drugi, a izmišljotine i budalaštine neko treći. Ranjenik ne priča obično ništa, zahvalan je što je glava na ramenima i nada se da će sve proći jednog dana. A sveštenik, ništa mi novo nije rekao, ništa što već nisam znao i smilsio, ništa o čemu već nisam razmišljao. No bilo bi i neozbiljno da u tih sat vremena neko nekom pomogne u nekakvim probmemima. Dovoljno je da sasluša, da se saoseća, da pogleda očinski.

Nisam izašao iz crkve sa maestralnim zaključkom, niti sam uspeo da nađem taj dugo traženi mir. Izašao sam promenjenog mišljenja najpre o svešteniku, i to je dosta za početak. Sad opet imam vremena, i jedan lep sučani dan, da porazmislim šta mi je sve rekao i kako mi je rekao. Da probam da uhvatim voz sadašnjosti umesto da čekam na nekim prošlim stanicama ili da se plašim ulaska u nekakve vozove koji vode na neke nove destinacije na koje i ne bih hteo da idem. Da se vratim iz prošlosti i da ne idem u budućnost, to mi zvuči kao dobar plan. Da eto, danas, jedan dan, proživim tu, na pustom ostrvu, ne razmišljajući o svetioniku, posledicama, odlukama, narukvici, deci, karijeri, samoći, Americi, Kaluđerici, Svetoj Nedelji. Dosta sam spašavao druge, vreme je da neko spasi i mene, ili da makar spasim sebe. Vreme je da vidim malo i lepotu tog mog pustog ostrva i neke kutke davno zaboravljene, kutke spokoja i spoznaje da će sve biti u redu. Da probam da pustim, obojicu… i nađem nekog sebe kojeg neću unapred osuditi i kome će i ovo biti lepo… spremnog za nešto lepo…

Prigodna muzička numera… https://www.youtube.com/watch?v=t4gWEsAkguo

Slika preuzeta sa https://sharemontenegro.me/ukrasi-petrovca-ostrva-katic-i-sveta-nedjelja/

O Fredi Krugeru…

Jutros, još jednom u nizu, još jednom, a da broj prethodnih puta ni sam ne znam, strah je rešio da obaramo ruke. Ne znam zašto, ne znam ni zašto baš ja, ali eto izgleda da sam mu omiljen. Nema razloga da me dira, niti imam ja razloga da ga pustam u život, ali očigledno su dve stvari, njemu je lepo on se silno zabavlja, a ja, ja sam jedan od onih glupih domaćina koji nezvanog gosta ne zna da izbaci. Izgleda da sam navikao da to za mene u takvim situacijama uradi neko drugi, tata, mama, neki stariji prijatelj u kojeg imam poverenja, pa tako sada sam ne znam kako da se obračunam s njim.

Tako sam lepo spavao, tako je sve bilo mirno i spokojno, dok me nije spopao. Otvorim oči pokušavam da sredim nered koji je napravio, da se smirim. Teško je naći smirenje u suživotu sa nasilnikom. Otvorenih očiju,  sam sebi objašnjavam da nema potrebe da mu dozvoljavam da to radi, da je sve to iracionalno, govorim mu da ode. Odlazi, polako, iščezava iz toka misli, i sve što je napravio, napravljeno je bez prave osnove, bez razuma, bez razloga. Našao sam delić svojeg mira, svoje utehe, biće sve ok, nije to ništa strašno spavaj. Zavaaram oči, tonem u san, a on kukavica, tek tad oped dolazi i divlja dok ga ja ne vidim, lakoverna podsvest pustila ga je još jednom unutra. Pre nego što sam zaspao nisam stigao da posredim ni prethodi lom, bio sam umoran, spavalo mi se, okršaj sa njim u cik zore nije stvar koju čovek poželi. Taj nered iskoristio je da samo još više razbaca, i ono malo reda. Razum sa mnom spava, a ovaj lomi krši i prikuplja nove stvari oko kojih ću da se brinem kad se probudim. Spavam, ali neka je tenzija, ne uspevam da otvorim oči, ali osećam da se nešto neprijatno dešava. Gornji kapci pokušavaju da se podignu, ako me ne prbudi njegovo divljanje po podsvesti, probudiće me moj škrgut zuba. Puls već premašuje spavanje, ležanje , hodanje i lagani fizički napor. Budim se, napet kao onomad u rovu. Ovaj put u svojoj sobi, nema nikakve neposredne opasnosti. Samo strah sa njegovim glupostima i iracionalnim stvarima, ispreturao mi je podsvest, nabacao koje kakve gluposti, napravio nered. Isprva, od silnih stvari nabacanih tu ispred mene nasedam na mamac, plašim se, plaši me svaka stvar koju je bacio na mene, a ima ih puno. Nije dangubio baš ni čas, ni sekund, izvukao je i najveće trivije i obojio ih svojaim bojama. To su moje trivije, ali sa njegovim bojama ne liče na ono kako sam ih ja ostavio u mozgu, plaše me. Razum pokušava da mi kaže da je to sve strah, da nema potrebe da se plašim, da je to on napravi samo da me prepadne i da ako ga pustim, on dobija. Sklanja jednu po jednu stvar sa mene, najpre one sitnije, pa polako i one krupne, sve su realne, ali se verovatno ni jedna neže desiti. Protivrečim mu, nalazeći argumente koje mi je servirao strah. Razum se trudi da mi jednu po jednu stavku objasni, i argumentuje… Ponestaje mu snage, srećom, skolnio je dosta, pa one prave i velike stvari mogu i ja da sklonim makar rečenicom „hajde ne nerviraj se sada, ima vremena za sekriaciju kad stvarno dođe do tih problema sada im nije vreme“. Pobacam tako umoran većinu stvari sa sebe, samo da bih mogao da spavam, da se odmorim, nadajući se, da eto, sada kada mi je razum opet objasnio, nema potrebe da se brinem, neće on imati gde da se vrati. Oči se sklapaju, a on, on ne samo da prevari podsvest, nego se plašim da su se sprijateljili, da je zaista ona na njegovoj strani, on se vraća, i udara po razumu dok on i ja spavamo. A svaki njegov udarac pravi mi grašku znoja i tera kapke da titraju. Opet se kasno budim, opet je haos svuda. Spavanja nema, ustajem u cik zore, prebilam po mozgu sta je sve uradio, žalim i sebe i razum, i tu podsvest koja me je izdala. Žalim za danima spokoja, bez straha. Prizivam Boga i sve svete tražeći im mir. Lakše je… Prolazi… Dan može da počne. Lakše je biti budan, eto prvi put ću to reći, ja sanjar. Lakše je biti budan, jer u ovom stvarnom svetu, vreba tek nekoliko stvari… U svetu snova, izgleda da su ostale samo grozote i Fredi Kruger.

Sanjam… zaista prigona muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=3wgam7jiEiQ

Preuzeto sa wikipedia

O spasenju…

Evo me na plaži… Ležim na suncu, a reči traže način da izađu, inspiracije ima, situacija ima dovoljno da bih trebao da za svaku zastanem i zapišem po neku reč… Da ostavim trag iz mozga sa pustog ostrva zvanog život, virtuelno Lastovo, luda glava ili kako već… Nečije dete kmeči u pozadini, čuje se i otvaranje limenke piva odnekud, neki grlati otac objašnjava svoje viđenje stvarnosti. Talasi neprestano zapljuskuju sve te zvuke čineći ih podnošljivijim, jer ipak na moru sam, blizu vode koja zna da odagna razne grozne misli i izvuče negativnu energiju u svoje dubine… Kako talasi utišavaju buku plaže tako more utišava buku života… A život ne staje… Već juče mi je sestričina napunila 18 godina, već prekjuče mi se komšinica samoubila, već dan pre toga prošlo je 22. godine od kako sam izgubio sjajnu prijateljicu, blistavu zvezdicu… Malo je ovo more da utiša moje misli, malecko je, ili ga je neko već napunio ili mi treba nešto veće… Okean…

Pre odlaska za Crnu Goru dvoje zabrinutih prijatelja koji me iskonski vole zvalo me je na kafu. Zabrinuti za mene, za depresiju koja izlazi iz mojih tekstova hteli su da me vide da se uvere da sam dobro, da čuju kako čovek koji ima sve može da zvuči tako… Voleo bih da sam snimio razgovore jer je izašlo dosta vrlo upečatljivih rečenica, dubokih, savetodavnih u kojima bi se mnogi našli, u kojima bi možda mnogi našli spas…

Spas je svakome drugačiji, neko se spase vikendicom, neko šopingom, neko prežderavanjem, neko verom, a nekome spas nije ni potreban… Svakom je drugačije i svako ga traži na svoj način.

Jutros sam bio na liturgiji u crkvi na plaži. Drvena crkva u koju su se uglavnom sklonili stariji tražeći svoje spasenje. Bilo je… Bilo je posebno, neki će reći puno blagodati, ja ću se složiti ako u blagodat ubrajamo i suze… Vaskrs, neverni Toma, put od spasitelja do raspetog, put od vernosti do poricanja i odricanja, put od istine do izdaje… Spoznaja… Pa opet novi krug, pa opet sve iz početka, za nekog drugog, za novo proleće, za novu izgubljenu generaciju u potrazi za spasenjem… Religiozan, smatram vaskrsenje pobedom. Pobedom svetla nad tamom, pobedom života nad smrti, pobedom ispravnog… Pobedom… Pobedićemo valjda i mi… Pobediće ljubav na kraju…

Nisam neverni Toma, duboko u sebi u svom srcu verujem da će ljubav pobediti. Ljubav će valjda izroniti iz ovog okeana, iz dubine u koju se skrila… Ljubav će nas spasiti sve, ona vaskrsava i ne dozvoljava zaboravu i razumu da pobede, ona je ta koja ostavlja vrata nade otvorena… A nama, nama ostaje da verujemo u nju, u njega, u dobro, u ispravno, u to da ako nije kako treba, onda nije kraj… Ostaje nam da to malo ljubavi koje ima u nama koje nam je ostalo prenesemo svima, svima koji nam znače, svima koje volimo. Da prenesemo deci koja stasavaju u gorem svetu od onog kakvog smo ga mi zatekli… Šaljem vam ljubav svima, svima koji ste se za mene zauzeli, svima koji ste makar u jednom kratkom period bili razlog mog sijanja, šaljem ljubav i onom detetu koje plače na plaži i onom liku koji je otvorio pivo, šaljem ljubav komšinici koje više nema i njenom bratu koji je ostao da traži svoje spasenje. Šaljem ljubav mojoj S koje toliko dugo nema i njenoj N koja ja me svakim danom podseća na nju. Šaljem ljubav i tebi, da tebi, da baš je za tebe sve i napisano. Šaljem ljubav i mojoj sestričini koja je zakoračila u ovaj svet odraslih i koja mi je juče rekla “I feel that it will be a good one”

Baby it is a good one and it will always be a good one as long as you will have love to give and kind people, to receive love… Shine baby, shine the best you can… Love you!

Šaljite dalje, pravi je dan da nekom kažete koliko ga volite, ja jesam i vama i Vesku danas… Spasite se…

Preuzeto sa pexels.com

O promenama…

Pogledah statistiku pre neki dan, devedeset i neki tekst. Peta godina blogovanja. Šesta godina mog gastarbajterstva. Stotinak hiljada dlaka na glavi manje, i desetinak hiljada dlaka na pogrešnim mestima više. Jedna pandemija, jedan sveži novi rat. Napetost među ljudima. Neizvesnost, ustajali letnji vazduh pre nego da dune vetar i počne neki kijamet i pljusk, možda čak i grad ili nekakav mini tornado, kao onomad u rodnom kraju mog oca, gde je ta pojava retka toliko da ne znam da li se ikada desila. Pijavica s neba iščupala je seoski krst, ogromnu stoletnu bukvu sa sve krstom koji je za selo, nekada predstavljao crkvu. Postao sam najstariji muški potomak iz loze Stojadinovih, zvuči dobro, pohvalno, a zapravo, opet meri neko vreme. Uspeo sam čak i da doživim svaki mogući brodolom, ostao sam sa sobom, preživeo golgotu svog mozga koji je ne štedeći se smišljo hiljade negativnih scenarija od kojih se ni jedan nije desio. Nije se desilo ništa ni od ono malo lepih stvari o kojima sam mislio. Život je tekao baš onako kako je on hteo, a ja, ja sam shvatio toliko stvari da bi sad sebi stvrno lupio šamar, ili dva. Shvatio sam da sam se eto batrgao i borio sa …

 Sada eto, zaista i s’ pravom, stojeći ispred nove pandemije, nuklernog rata, globalista koji će depopulizovati planetu, koji će promeniti svet, ili možda na korak od gladi, kraha monetarne politike kakvu znmo. Sada me eto uopšte nije briga! Otišo sam na pecanje. Ne mogu više da slušam svakodnevno gunđanje života. Ne mogu da se rvem sa obavezama, niti imam snage da se više brinem. Previše sam mlad za tako nešto? Pa rekoh, najstariji, u pasusu iznad. Kad vidim čega sam se sve plašio onomad, a kako se sada, kada bih trebao da se plašim, to ne radim, eto priznaću vam ništa mi nije jasno. Plašio sam se svega, a nisam imao razloga za to, danas se svi plaše i strepe, a ja eto sad baš ništa, ni da dirne, što bi rekao brat Pikac. Razmišljao sam o heroinu, i ovom sjajnom trenutku za tako nešto, međutim, ovo dvoje dece koje napravih onomad daju celoj izjavi smo srkastično duhovit odbljesak vremena u kojem živimo. Eto za šet godina, od sentimentlnih tekstova, do tekstova sa pustog ostrva, od karijeriste, do potencijanog džankija… Lomi… Lomi svaku koščicu… No, shvatam, svaki dan sve više i pisanje mi u tome pomaže, shvatam da se u svakoj promeni, u svakom izazovu delom odrčem nekog sebe koji sam žarko želeo da budem i opet, opet pokušvm da postnem nekakv blaža verzija sebe i tako verovatno do trenutka kad život od mene ne napravi ono što je hteo.

Veliki četvrtak je, na stranici monahinje Gerasime, pročitah tekst u kojem se sve promene izgleda objašnjavaju, ja moje ne razumem, ne shvatam ih, ne opraštam ih sebi. Pa mi ostaje samo da čekam, da se molim i da se menjam!

Noćas nemoj da zaspiš.

Noćas se dešavaju čuda, noćas se menjaju ljudski životi

Noćas jedan razbojnik postaje Svetitelj. Krade Raj niotkud, iako je od svih bio otpisan.

Noćas jedan Svetitelj vrši izdaju i oduzima sebi život. Odlazi da se obesi. Iako je tri godine bio uz Hrista. Iako je učinio mnoštvo čuda, video i posvedočio.

Noćas jedan učenik biva postiđen, od jedne devojčice.

„Ja tebe poznajem“, smo to mu je rekla malena, a on muškarc, odrstao, skriva se i plaši se. Odrče se Boga svoga, i čuje petla, i izlazi napolje, i plače, rida zbog svoje izdaje, i menja se, pokajanjem.

I on je taj na kojem se izgrađuje čitva jedna crkva.

Noćas jedna majka stoji pored krsta , nemo, u tišini, a dvoskli mač joj presec srce. Sada razume…

Noćas jedan Bog biva raspet, i oprašta odozgo sa svog krsta. Opršta svima koji Ga razapinju na krst.

Veliki četvrtak, noć.

Noćas nemoj da zaspiš.

Noćas se dešavaju čuda, noćas se menjaju ljudski životi.

Možda i tvoj!

 (Еlefтеrios Еlеfteriadis prevela sa novogrčkog monahinja Gerasima)

O Džoniju…

Ne znam da me je skoro pogodilo nešto poput sudjenja Džoniju Depu za porodično nasilje. Znam da je tako nešto teško da se razume obzirom na okolnosti u kojima živimo, i količinu patnje svuda oko nas, ali iz ovog mog ugla stvarno mi je teško palo, a da objasnim. Idemo korak nazad. Ja imam tu fantastičnu sposobnost opsene, koju, pisah u nekim prethodnim tekstovima, izgleda prvo iskoristim na sebi. Kao klinac, bili su mi uzori veliki mangupi iz kraja, za čiji sam sto često bio pozivan. Ideal o njima srušili su sami životom koji su živeli i sudbinom koja ih je snašla. Neke druge sam prerastanjem video pravim očima, a neki su ostišli na onaj svet, pa sam u dokumentarcima o njima saznavao više o njihovom životu. Ima i onih iz nekakvih crnih hronika, pa je tako Bil Kosbi nestao sa liste,  i mnogi drugi, lažno postavljeni u mom mozgu. Rukom u džak sa čarobnim prahom sam posegnuo za ljudima od karijere, koji su u tom trenutku u meni izazivali divljenje. Često sam maštao o prilikama da nekada u životu radim sa njima ili za njih. Magla se digla kada sam izgradio svoju karijeru i našao svoje mesto za stolom elite i video da su svi od krivi i mesa. Poput Džerarda Batlera kad je Ksarksu pustio krv u 300. Kad sam video, da svi muče iste muke, samo su u pojedinim momentima života zajahali talas uspeha i na njemu se vozili do maksimuma, neki čak i bez mnogo veštine za surfovanjem. Džoni Dep kakav batica, ali evo, na suđenju Džoniju videh da i on krvari. Da je i on, “takav”, od krvi i mesa, i sa svojim krstom i životom koji nama izgleda bajan. Takav? Džoni je za mene mega faca, planetarno popularni lik, koji je mene kupio kada je sa Canetom iz Brejkersa svirao koncert u Beogradu, koji me je dokupio u Paranoji u Lasvegasu i mnogim nastupima i intervjuima i stilom koji je za mene bio šmekerski. Postavio je u meni deo sebe na neki čudan način. Generalno gledano, Džoni je upečatljv frajer za kojem uzdiše dosta žena, prebogat i savršenog života, bar za mene, bar do danas, bar iz perspektive da pričamo o kompletnom strancu. Danas u sudnici, u svedočenju njegovog sina, video sam i deo sebe, ali ne u smislu da me je neko zlostavljao ili da sam nekog zlostavljao već sam video čoveka koji je slomljen, kome je život težak i pored svega što sam gore napisao. Džoni je od krvi i mesa! Džoniiju je težak život!

Kad mi je to sevnulo, upitah se ima li onih priča, onih na kojima smo odrastali, ima li ih u praksi? U životu, koji ne mora da bude Džonijev, nego neki običan, prosečan, miran… Ima li ljudi kojima ne hvali 300 evra mesečno, 30 kvadrata u kući, 3cm u gaćama, u braku, sa prijateljima? Ima Džoni! Ima al džaba mu sve, ima sve to, ali mu nedostaje život sa manje problema. Nedostje mu život koji je jedini bio ispravn za njega, i znam da bi sve dao i karijeru i pare, i sve lepe trenutke, samo da je do svog idealnog, mirnog, pravog života mogao da dođe na vreme i sa pravom. Mlad je on, reći će mnogi, ali te rane nikad neće zarasti, život je prošao, lažni život. Znam da je imao mnogo momenata kojima može da iskupi te loše. Ali šta ako mu je sve drugo bilo sporedno, i do svega došao slučajno i igrom okolnosti i darom koji je dobio. Šta ako je hteo baš samo to što očigledno nije imao, za šta se borio i zbog čega je izgoreo. To više nije taj Džoni. Vaga postoji, onaj ko vaga, poprilično je okrutan. Daje sve i traži visoku cenu… trguje sa decom… Koja ne vide cenu koju plaćaju…  

 I verovatno kao i mnogo puta do danas, sve će mi biti jasno kad sve prođe, posle još i jedne bitke biću general. Zapravo general sam odavno, unapređenje ne stiže, ali baš zato što pametujem tek kad prođe. Da se vratim i u ovom tekstu na kafanu, kako ide ona pesma „ili ja ne znam da volim, ili to drugi bolje znaju“, a kad izađemo iz kafane imam neki utisak da ne znam da živim, a da to drugi bolje znaju. Te me je eto Džoni ohrabrio, i uneo mi pozitvu u celu priču. Ako Džoni ne zna da živi, ko sam ja da se žalim, ko sam ja da sudim i sebi i drugima. Dao mi je zrno utehe, ohrabrio me, pokazao mi da se i najboljima desava. Džoni bro, biće sve okej, proći će sve, nagrade i činovi dolaze verovatno na nekom drugom mestu, gde ćemo naći mir kraj nekoga kome trebaju baš takvi čudaci… Gde ćemo naći sebe i onaj pravi svet o kojem smo ceo život maštali… Gotivim ga još više, još je veći šmeker u mojim očima, jer samo oni koji trpe i koji nisu sebični zasužuju ako ništa drugo onda respekt. Respekt i nadu da će svakom svoje Lastovo doći kad tad.

Ja ću i dalje da mirišem na Džonija, Souvage mi je sad još draži! Dzoni dođićeš kući, kad tad imaćeš dom o kojem si sanjao!

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=YNPbUkMNEwo

Ko želi da vidi Dzonija kako praši sa Paribrejkersima u Beogradu 1992 može to da vidi ovde https://www.youtube.com/watch?v=ggsFFS3bHjo

Slika pruzeta sa trends.knack.be/

O samo da…

Evo, pokvario mi se laptop, pa sam ga nekako popravio. Popravio mi ga je jedan sarajlija, bez para! Mi smo naši ovde! Polu uvređen što nisam hteo kafu, zanemarujući moj izgovor o povišenom pritisku. Mi se ovde svi pomažemo ma koliko se možda na balkanu mrzeli, retki su oni koji van matičnih zemalja mrze. Ostali, mi, mi jedva čekamo da čujemo „naški“ da se malo jadamo i pitamo kad se ide „dole“. Takav sam i ja, dole, dole ne podnosim skoro sve, a ovde, gore, ne podosim samo sebe.

Popravio mi Lima tastaturu, sad ostaje “samo da” se nadamo da će bolji tekstovi izlaziti. Svi se žale da je ona stara tastatura pisala previše depresivno, a ja zapravo ne mislim tako. Mislim da pišem kao sa pustog ostrva, kao sa Lastova, kao što bi pisao jedan usamljeni čovek u jedna čudna vremena. Pišem svoje misli i doživljaje onako kako ih ja osećam, a vidim da to i nije tako omiljeno. No, to je to, obećao sam sebi i drugima da ću da pišem pa to radim onako herojski, obično u situacijama kad treba stisnuti zube ja pritisnem ova slova na tastaturi. Inspiracija dolazi sama onda kad se misli roje, kad nemir vlada, i ona je nezaustavljva, ja se samo trudim da na brzinu pohvatam i poređam slova u stilu koji sam već sad odredio. Šta da radim, pišem svoje misli, mogao bih da vam pišem i neke priče , nekakve doživljaje kojih ima, ali toga ima već puno kod svih drugih. Po onome što ja uspevam da pročitam, svi dele savete, svi znaju kako da pomognu, da napravite karijeru, da sredite život i pobedite depresiju, da se zaljubite. Ja to ne znam, ne znam ništa od toga, a ono o čemu bih najviše voleo da pišem, to sam sam izdao i prodao tako da bi bio licemeran da pišem o nečemu što prvi ja nisam znao da uradim.

O karijeri, iako je moja vrlo uspešna, ne bih znao šta da bude pravi savet obzirom na novu eru koja dolazi u kojoj sve manje ima nekih vrednosti koje su duboko u meni i u koje duboko verujem, i koje su me terale da karijeru gradim. Kako da vam život bude bolji?! To ste mogli da pročitate ako ništa drugo u komentarima ljudi koji su pokušavali meni da kažu kako da mi tekstovi ne budu baš onakvi kakvi su bili, a realno ko god šta god da vam kaže nećete ga poslušati duže od sat vremena nakon čitanja.

Ostale su samo misli! O svojim mislima mogu da vam pišem godinama, pokvario bih još dve tastature kada bih pisao bez prestanaka, pre nego što bi napisao sve. Mislio sam, ako … al uzalud… možda sam trebao… I tako od jutra do mraka. Svaka misao probuđena je osećajem, a osečaj titrajem života koji se stalno dešava. Ja stalno mislim… Mozak mi je postao nezaustavljiv… S godinama sam druge osobine polako stavljao na sporedna mesta, dok je misao jačala. Kada bih napisao roman o mislima zvao bi se “Misli u doba korone”, i bio bi sličan onome iz doba kolere. Korona nam je svima dala ogromnu količinu vremena da razmišljamo. Sad, šta smo smislili to je upitno, gde su nestale one odluke „samo da prođe ovo sranje, ma ima da živim do maksimuma“. Nema, nestale su novom brigom, koja je zamenila prethodnu, i ona prethodnu i tako sve unazad do neke dvadesete godine života. Kakav crni život do maksimuma?! Trpećemo gladni! Eto to su tri godine, “Pocrkaćemo od korone i trpećemo gladni”, a pre toga takvih misli bilo je sijaset. Samo da deca porastu! Samo da nadjem posao! Samo da mi je plata malo veća! Samo da kupim neka bolja kola! Samo da kupim stan!

Samo da …

Ništa na maks, a? Nismo izgleda mi za maks… Mi smo za, „samo da“… I tu se situacija lomi, kad to čovek shvati, što bi reko Petar Božović , ili se obesi, ili mu bude bolje… za jedno 15 godina…

Tu je taj suštinski momenat, kad mi iz „samo da“ skontamo da nam je maksimum da eventualno počnemo da jedemo pihtije, ako ih do sad nisamo jeli… Ili da zajebemo doktora i rokamo sve što nam je rekao da ne…Ili kad žurke zemenimo kafanom, pa u njoj čmrljimo kroz sve one pesme… Pesme onih ljudi koji su bili baš suprotno od „samo da“… ali nema veze pogađaju… Osećamo kako je moglo da nam bude da smo „samo da“ zemenili za “maks”, baš kroz njihove pesme… pa eto zavrišismo opet u kafani… Po omiljenim pesmama koje želite da čujete u kafani, ili makar one kafane iz mašte gde muzika svira te pesme samo za vašu dušu… Teško je kad dušu nađeš u kafanskoj pesmi, teško je kad se tamo skupila, u dva tri stiha, koja ni ti na javi ne smeš da čuješ. Baš po tome znate gde je mogao “maks” možda da bude, samo da…

P.S. Lima, hvala za popravku, dobar tekst izlazi, dobro si popravio tastaturu… “Samo da” se prolepša vreme pa idemo negde na pivo…

P.S.S. Od srede kreće na bolje… Onda, onda, bi trebalo na maks…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=cQSwjYVLFjk

Photo by Ron Lach : https://www.pexels.com/photo/wooden-branch-in-sand-beside-sand-clock-7944796/

O vozaču ..

Malo ljudi zna da živi. Jako mali broj potpuno različitih ljudi! Takve ljude teško je generalizovati, ne pripadaju određenim slojevima društva i ima ih različitog obrazovanja i interesa. Neki pecaju, neki peku rakiju, neki voze kamion, neki putuju po svetu. Različitih uzrasta! Onih koji zadaju poslednje udarce životu u žalu što nisu shvatili ranije, i onih mladih koje okolina proglašava za čudake, sektaše, a boga mi neke i za lenčuge. Ko god oni bili, našli su se, i našli sferu svog intereovanja i njoj su posvećeni i prihvatili su i ono što imaju i ono što nemaju. Ostali!? Ostali lutamo, bazamo životom čekajući nešto, nešto bolje, nešto veće, nešto sa više smisla… Često bez fokusa za sve prilike koje se ukazuju. Poput vozača koji konstantno vozi, uvek manje  vidi i manje zapamti okoline i krajolika od suvozača. Neki od nas su usredsrećeni na put, sobraćajne znake, pravila i propise. Nismo poput onih koji bi vozili tehniki neispravno vozilo ili jednostavno vozili potpuno neodgovorno. Mi smo profesionalni vozači, mi smo dobri vozači, mi smo vozači autobusa. Na poslednjoj stanici skontamo da je kraj smene, da se ide kući, da nismo pozdravili lepu pekarku, nismo popili još neko piće tu negde u kraju. U neverici gledam kako je moguće da sam bio toliko glup, kako nisam nešto uradio, promenio? Nije mi se dalo, kriviću koronu, rat, svetsku krizu… Bila je to jedina opcija… Nailazi kolega, koji preuzima autobus, prolazi pored mene, nasmejan, jedar, mlad bre! Susrećemo se tek tu, odmah kraj autobusa i pita „kako je bilo”? Šta da mu kažem? Da mu pričam šta nevalja na vozilu, gde su rupe na putu ili kolika su ljudi stoka… Ma jok… Neka ga mlad je njemu su rupe pliće, autobus bolji, i nije toliko kivan na ljude i na sebe. Rukujemo se, kažem mu srećno, palim cigaretu… Gleda me jedan starac, još stariji od mene, naslonjen leđima na kostrukciju stanice, ličio mi je na Anštajna Pogledao me je pravo u oči i rekao. “Mladost!” Nasmejao sam mu se i porvrdio, “Mladost mladost”. “Kako su samo hrabri”?! “Misliš glupi”, upitao me? “Nismo mi ništa pametniji”, odgovorih, “Oni su samo hrabriji”. “Oni još nisu naučili da se plaše”… Sad me je već ozbiljno pogledao i uptao, “Misliš nisu naučili još da veruju”? Sad je i meni zagulicao mozak, “U šta da veruju”? Upitao sam ubacujući i sebe u tu kategoriju, neverujućih, ili onih sa taman toliko godina, ili onih koji nisu jos Boga počeli da traži. “Da veruju u mladost”, odgovoio je, “U život bez straha, u to da će sve jednog dana biti baš onako kako je trebalo da bude. Kako ono kažu, ako ne bude kako treba onda nije kraj”. Ubio me Anštajn. Meni je i ovo malo, proletelo je očas posla izmigoljilo se. Kad se samo setim čega sam se ustručavao, čime sam se ograničavao? Gde sam sebi postavljao granice. Tamo gde ih nije bilo, uvek sam ih ja crtao sebi, uvek do kraja, uvek na maksimum… iiiii… sve mi je dolazilo najbolje za mene, za moj karakter, i dobre, ali i loše stvari klesale su milimetar po milimetar, ovo “remek” delo. Snažne crte integriteta, čudnih moralnih postulata, iščašene vizije stvarnosti u kojoj svi slično razmišljaju. Gde se „nemoguće je da je baš toliki smrad“, više glasno ne ponavljam, to je aksiom, osećaj sramote pred samim sobom. Pa zar opet sine Brute. Odrtaviš, da, da, postaneš nepoverljiv u ljude, sve gledaš sa najgore strane, s razlogom naravno, ali ovaj put bez komšija da to osude, bez familije da ih ne brukam, i bez mame i tate koje bi mogao da razočaram, sam, go ko pištolj, Red je da počnem da verujem, da verujem da je uvek znao šta je najbolje za mene, pa nek vodi nek malo on razmišlja o svemu ovome. Da vidi da li je meni lako. Neka njega snađu ove muke, neka on sebi objasni da je to tako trebalo… i ko zna zašto je to dobro… nek za njega ljubav nema granice… Neka on utoli ovu žeđ, neka on utoli ovu glad. Možda on bude znao da živi! Voleo bih da obrnem jedan takav krug bez stega, pravila, ograničenja koja sama sebi stvorih, to bi bila partija, to bi bili romani i priče… Osim tuge, i ljubav daje strašnu inspiraciju.

Ceo ovaj tekst, sa svim svojim greškama, napisan je uz ovu pesmu, pa preporučujem čitanje teksta uz istu pesmu https://www.youtube.com/watch?v=agJn_r7K6vk

Photo by Anastasiia Shevchenko: https://www.pexels.com/photo/young-blond-woman-disguised-as-angel-kneeling-on-bus-with-hands-clasped-10568844/

O pesku…

Amsterdam, April mesec, nije neko sunčano vreme, ali je svakako zima prošla. Dan je dugačak, i ono najbitnije, ljudi su se vratili. To je ovaj grad činilo posebnim, ta neprestana gužva, horde ljudi koje hrle svuda. Britanci u kratkim pantalonama, i oni koji su došli iz toplijih krajeva nespremni, pa sad nose one čudne vunene kape na kojima piše Amsterdam….

Prethodne dve godine nisu bile normalne, pa eto i opravdanja za moje tekstove koji nisu bili baš normalni. Ne mogu da kažem da nastavljamo gde smo stali od pre dve godine, ali opet, nastavljamo, malo luđi, čudniji, preplašeniji…

Šetam tim divnim gradom, i ponovo polako oživljavam, polako kao da krv prolazi u sve one delove tela gde nije mogla da dopre neko vreme. Lepota života. Kad zapravo premotam film, Amsterdam mi je doneo toliko toga lepog da ne mogu ni da mu zameram sve ružne stvari koje sa sobom nosi jedna metropola. Odneo je mnogo toga od mene, ali ne samo njegovom krivicom, on je samo nemilosrdni grad u kojem se ja, ovakav, i nisam nešto snašao. Svaki ćošak i ovde nosi neku lepu uspomenu. Šetati gradom punim uspomena budi setu i pojačava osećaj za vreme, hej već je april i to 2022! Pomalo boli, pomalo mi je krivo, pomalo ne verujem. Jedina teža opcija je prelistavanje albuma sa slikama, eventualno dropobox… Na ulicama slike izranjaju, ćoškovi nose emocije, parkovi sećanja i  ljude, a ljudi su negde otišli. Izmigoljili su se, razlog je nebitan, neke je život otrgao od mene, neke sam ja oterao , neki su jednostavno nestali, iščezli iz ko zna kojih razloga i ko zna kakvih ludila. Kažu ako možeš da nabrojiš prijatelje na prste jedne ruke ti si bogat čovek. Ja sam neki alavac, i imao sam ih na tone, poput peska, i brojao svako zrnce sitnog peska koji je polako padao po ruci. Pokušah da stegnem šaku, slična priča kao i sa životom, ali se skoro sve izmigoljlo, ostalo je ponešto zbog vlažne ruke, ponešto da ne znam šta da radim s time. Vapim i gledam da li da pojedem svako zrnce poput nafore u crkvi, da ga utrljam na grudi ili da ga skupim u nekakvu malu teglicu i zauvek čuvam koliko mogu. U mom životu, svaka etapa, svaki doživljaj ili uspomena protkana je nekom osobom. Život namesti tako da obično najbolja uspomena, najlepša slika, posebno osećanje, bude povezano za nekog ko je na ovaj ili onaj način nestao iz života, izbledeo ili potpuno iščezao. Vraćajući se u trenutke oživljavaju se i duboke emocije, pomisli… šta li sad radi, gde li je sad? Ego po svaku cenu pokušava da zatrpa,  zaboravom, i to samo sa jednim ciljem, da manje boli. Iako sam popriličan egomanijak, boli me, uradio je slab posao, baš me boli. Šetnja Amsterdamom definitivno budi setu za nekim vremenima koja izgleda po svaku cenu želim da zaboravim. Tako je isto i u Beogradu.

Slični su mi Amsterdam i Beograd, i album prepun slika. Gradovi po sebi meni liče, ali sigurno ne po arhitekturi, već po sentimentu koji u mojoj glavi izazivaju. Da li je Sava ili Dunav ili je Amstel ili Ij, koga briga. Dobio sam dosta, od jednog grada sa dve reke dogurao sam do dva grada i četri reke.

Slika ima svuda, zrnca peska nosi vetar dok koračam, kotrljaju se stepeništima, barovima, kafeima, zgradama, parkovima. Teško je napisati gde ovaj tekst zaista vodi, ali još je teže opisati uspomenu iz jedno tako lepog vremena. Kao gledanje fotografije koja me vraća u taj trenutak prepun nekakvog naboja, prepun emocije, koji oslikava jedan deo mene, jedan bolji deo mene. Pogledam svoje oči na toj slici, iskre srećom i nekim drugačijim osmehom. Teško mi je kad pomislim na sliku, na zrnce peska, koje je odneo vetar. Drugi i ne mare puno za to. Iz Beograda su iščezli ljudi koji su činili Beograd mojim, posebnim, gradom za kojim sam čeznuo. Ostao je tamo neki Beograd, drugačiji i tek neki grad u kojem život prolazi. Amsteram nikada tako nisam doživljavao, on je uvek bio u senci Beograda. Nikad nije imao ljude koji su ga činili mojim. Ovde su za mene uvek bile zidine ukrašene ljudima,. Ulice su bile ispunjene nekim ljudima i ponekim zrnom peska koji je nekoj ulici ili parku dao pravo značenje. Čak i takav, Amsterdam se promenio, i sa njim sam izgleda zavrsio, ili on sa mnom. Kako stvari stoje, biće dobro da nađem neki treći. Neko mesto koje bi trebao da bude manje, ali bi trebao da bude prepuno ljudi da bi mogao da ga stvarno vidim i doživim na pravi način, možda ne gomile, ali onih pravih koji će teške dane činiti podnošljivim. Nekad sam se plašio pasive, i tog života bez galame, a danas čeznem za tim što je daleko od svega, za mirom. Šta jedna majca, jedna flašica za vodu, jedan tiganj znače ako si sam? Gledam teglicu uspomena i preostlih zrnaca peska, divne slike, diven usomene. Vrtim je u ruci ne bih li pogledao sve to iz svakog ugla i doživeo svako zrnce… Nosiću je svuda i zauvek, sa svim albumima i avanturama kojih je bilo puno. Za neke lepše dane, gde ću znati da cenim svako zrnce peska, svaki trenutak.

Prigodna muzička numera… https://www.youtube.com/watch?v=2tto4MoQ2Wc

I soundrack za citanje https://youtu.be/0DCWZZahmQU

Slika preuzeta sa https://www.pexels.com/search/jar%20with%20sand/

O glavi…

Ja sam tek neko osećanje koje postoji još uvek. Ne znam ni sam da li sam neko novo, ili možda neko staro koje nikada nije moglo da dođe do izražaja. Stanujem u jednoj glavi koja je bila drugačija. Ne umem da objasnim šta joj se dogodilo, da li je ostarila ili se sludela. Nekada je to bila pametna glava. Sada je drugačija i njome vlada Strah. Uselio se tu još u nekim ranim danima, boga pitaj kad i kako, ali bio je tu, svi pričju da ga pamte još iz najranijih dana. Ja ovde i ne pamtim neka druga vremena, ali priče postoje. Priče da je bilo drugačije, da je ova glava nekad potpuno drugačije funkcionisala. Tih priča sam se naslušao i one nas održavaju u životu, nas preostale mučenike koji se nadamo da će ova vladavina Straha proći i da će doći neko drugo vreme gde ćemo obnoviti baš te priče, priče o Ljubavi, Entuzijazmu, Radosti, Radoznalosti, Sreći. Ne znam kako je u drugim glavama, opet, čuo sam samo priče da je svuda isto, da to sve ide s godinama, da Strah pre ili kasnije preovlada. Čuo sam priče da ima i gorih glava koje uz vladavnu Straha imaju koalicije Sordosti, Prevare, Gladi, Zavsiti, Pohlepe i ostalih odvratnih stvari. Obitavale su one i u ovoj glavi, ali su bile marginalne, tek su ponegde uspele da dignu glasi i nešto naprave, ali sve je to bilo beznačajno i popravljivo. Mnogo gore su se prema ovoj glavi drugi ophodili nego što se ova glava ophodila prema drugima. Kad sam ja već došao ovde ništa nije ostalo, Stah i samo Strah orio se hodnicima, svi drugi zavukli su se u mišije rupe sami za sebe moleći se da ih ne pronađe, da oni ne budu sledeći na listi za otstrel. Strah je vrlo mudar, pametan i opasan, sa njim nikad nema šale, on i najbolju situaciju preokrene za čas, on u tili čas pretvara sve u loše. Trebalo mu je dosta vremena, ali sad vlada, i kako stvari stoje neće on skoro nigde. Prvo je počeo Brigom da rasteruje sve ostale, naterao ih je da se svako povuče u svoj ćošak. Uzeo im je glas Brigom.

Ja ni sam ne znam svoju svrhu ovde, zbunjen sam, ne znam ni ko sam, i to izgleda nikada neću otkriti. Pokušavam da u ovoj silnoj izolovanosti dođem do nekih podataka koje bi mi makar dale svrhu ili na kraju ime. Ovakav mogu sebe da zovem samo Patnja, što bi vreovatno i svi ostali u ovoj glavi mogli da kažu, ali sam patnju uvek smatrao isključivo negativnim osećanjem. Od kad je strah proterao Maštu iz ove glave sve je krenulo nizbrdo, sve je postalo realno i nekako crno belo, boje su nestale. Želja se dugo borila da odgaji svoje potomke, ali pored ovolikog straha i bez Mašte oni u ovoj glavi nisu imali šta da traže, emigrirali su negde nadam se bolje. Svrate ponekad, ali kako Strah upravlja i Istinom, ja ne znam da li je njima tamo stvarno bolje ili se stide da priznaju da je svuda ovako. Ja verujem da je ova glava baš loša, ali mi nešto ne da da odem iz nje, da okrenem novi list i odem u potragu za smislom i što dalje od Straha, pa makar se selio svakih nekoliko godina na prvu pojavu Straha. Ovde u ovoj glavi ništa ne mogu sam, a ostali su izgleda odustali od bilo čega. S vremena na vreme viknem da nema još puno vremena, opet, Strah to oboji u svoje, ja pokušavam da pokrenem glavu dok Strah to preokrene u svoju inicijativu i to da nema još mnogo vremena i bolje se predati. Teško je kad ovolikim intelektom upravlja samo Strah. Kolaju priče da je nekada Ljubav vladala i da su to bila najbolja vremena ove glave. Pričaju da je Strah bio tu, ali da je bio nenametljiv i da su u svim delima videli Ljubav kako na ovaj ili na onaj način pobedi. Čekao je svoje vreme, godine, odlaske nekih bitnih glava za ovu glavu, iskušenja razna i probleme, i za svaku situaciju davao je svoje mišljenje. Čak je i Ljubav počela ponekad stidljivo da viče da je pravu. Kad je Ljubav odlučila da poklekne Strahu, tada je sve bilo gotovo. Ambiciju su otrovali Depresija i Anksioznost. Samopouzdanje koga je ovde bilo na pretek je podiglo ustanak, ali je poraženo. Ej! Samopouzdanje u ovoj glavi je bilo strah i trepet, iščezlo je preko noći pod naletima Straha. Ne znam ni sam koliko nas je ostalo. Noću čujem Samoću i njenu decu kako plaču. Tuga prođe s vremena na vreme i donese neke loše vesti. Radost je u okovima, vidim je, ali je toliko smršala i toliko se zapustila da je jedva prepoznajem. Uspomene guše svi, kad sam pitao zašto, kažu da je čemer još veći kad pričaš o nečemu što je bilo lepo i realno a nije se nastavilo samo zbog straha… Pravdaju se ako mene pitate… Meni se niko već dugo niko ne obraća, ne znaju ni šta radim ovde, ni kako se zovem, Humor me često zeza da sam Kriza srednjih godina, ali ja mislim da nisam.

Pišem, za Krizu srednjih godina, za Nadu koja mora da je negde tu, za starost, za sve one koji bi trebalo da dođu. Pišem da ne gube vreme, da Strah ne postoji, da ga je neko ovde vrlo podlo izmislio da uspori divnu budućnost okupanu Ljubavlji i svim lepim. Pišem za Lubav, vrati se, ne mora sve da bude baš kao što je moglo, baš kao što si zaslužila, ali vrati se, ovde zbog nas, da nam pričaš, da ako ništa drugo živimo od uspomena, da se nečim odupremo Strahu. Ostavi mi makar pismo, da čitam i da prizovem Maštu, da mi priča kako je moglo da bude. Da živim kako treba makar u glavi, ako ne mogu drugačije, ova glava je svakako to zaslužila!

Jedna prava pesma za ovaj ludi tekst…https://www.youtube.com/watch?v=uOx893Esvmk

O željama…

Opatija, posle dve godine! Spuštam se niz magistralu, misli predu, sunce, ovo naše balkansko, obasjava svaku poru mog lica. Oči i podočnjaci kriju se iza naočara. Jadran, beskrajno plavetnilo. Izlazim iz auta, predajem ključeve vale’u. Recepcija, gomila poznatih lica, srce mi treperi, obuzelo me je neko ludilo, oživeo sam makar na trenutak. Oživeo sam makar i lažno. Pozdravljam se srdačno sa većinom, obradovao sam se i ja njima, svi su željni normalnog života. Konferencija je gotova, svi već odlaze, ja sam došao da vidim prijateljicu i provedem vikend na jednom takvom mondenskom mestu. Ovo je deveta godina kako dolazim u Opatiju, doduše uvek službeno, na konferenciju,  i nikad nisam imao nešto preterano vremena da istražim bilo šta sem elitnih restorana i hotela koji su ugošćavali konferenciju. Iz ove perspektive sve izgleda drugačije. Svih prethodnih godina bio je kraj januara, bilo je hladno, tmurno i drugačije. Ovaj put, ovog marta Opatija me je pozdravila kao nikad do sad, osunčana i nasmejana, bilo joj je drago da me vidi neslužbeno u gostima.  Kao da je i ona htela da ne pričamo teške priče, htela je da se osećam ugodno, da mi sve bude potaman, isto kao i osoblje hotela, a i svaka ostala sitnica na ovom putu, sve se samo otvaralo. Pomislim da sam jedva sebe naterao da krenem, da odem , da se pojavim… Da sam bio malo pametniji došao bih vreovatno u ponedeljak umesto u petak i bio tu sa ljudima. No, dobro, i ovo je veliki korak, mali za čovečanstvo i Telko industriju, ali veliki za mene.

Soba mi nije sprmna, kafa pored bazena sa pogledom na more, mnogo poznatih lica koji su prethodnih četrdeset i kusur sati razglabali uglavnom o poslu. Bacio sam i ja koju o poslu, čisto da se vidi i čuje da nisam zarđao, da je „batica“ i dalje tu, spreman za igru… Lovran, i jedan sjajan restoran u kojem nas postavljaju do vode. Ekipa je tu, sedam veličanstvenih, brojali smo veće brojno stanje prethodnih godina, ali dobro, posle svih potresa koje smo svi imali, dobro smo se i skupili. Ekipa koja je vrtela i mogla sve u ovoj industriji, ovako deložirani i dalje smo predstavljali trust mozgova industrije, ali opet, ovde, za tim stolom kraj mora niko nije bio tu zbog posla… Era je gotova, to zlatno doba koje sam ja uspeo da uhvatim krajičkom oka, kao najmlađi, bilo je gotovo, bio sam svestan toga na tom divnom jadranskom suncu. Smejali smo se i uživali dok su se moje misli u pozadini kotile. Ova ekipa ljudi trebala je da živi najbolje godine na Balkanu, ova generacija trebala je da bude ona koja je trebala dugo i masno da uživa u lepom i sigurnom životu, sve do duboke starosti, i to nas je odavno promašilo… Prelep dan, prapun setimenta i melanholije u mojoj glavi, za stolom prepunim morskih plodova, ribe, vina i raznih Biski, Travarica i još nekih čudesa koje sam po prvi put probavao. Rastali smo se nakon šestočasovnog ručka , ja sam vario hranu i razne misli, uspomene, a i neke izrečene rečenice. Toliko smo različiti, iz svih krajeva bivše Juge, iz svih slojeva društva bivše Juge, da se ne razumemo u potpunosti, a opet, spajalo nas je nešto. Ima tu ljudi sa kojima nikada ni dinar nisam zavrteo u poslu, a opet smo se poštovali i uvažavali.

Dugačka šetnja, prepoznavao sam ćoškove prepune uspomena, prozore iz nekih drugih vremena i sećao sam se polako ljudi koji su obeležili ovu deceniju i nešto, kako konferencije tako i moje karijere, a boga mi i mog života. Ovo je bila 10ta, jubilarna konferencija, od jednog skupa Telko entzijasta u Samoboru, prerasla je u ozbiljnu međunarodnu konferenciju. Sećam se i tog prvog Samobora, svojih misli, i zbunjenosti i neiskustva. Sećam se sebe i svoje želje da uspem, da uspem da se približim nekima od njih, koji su i onda bili institucije. Danas sam bio ravnopravni član za tim stolom iako sam se povukao iz industrije, za svega 11 godina, uspeo sam da ostvarim svoje tadašnje ciljeve.

Život me je uvek puštao da dobijem sve što sam ikada poželeo. Osećaj koji imam u svojoj duši je da očigledno nisam želeo dovoljno daleko i visoko. U vremenu kada su se želje stvarale bile su neostvarive, danas, danas osećam da sam poželeo sve u životu na pola puta, i da sam sve uspeo da ostvarim. Svojoj deci pričam da visoka očekivanja stvaraju velika razočarenja, a eto mene je život naučio da i ovakve situacije stvaraju razočarenja, ali dobro protiv života se ne može. Neko će reći “ko zna zašto je to dobro”. Znam da ima mesta i za nove želje, i za nastavak želja, ali je samo pitanje za mene, šta ja želim? Volim svoj posao, volim i taj džet set stil života, nedostaje mi, ali da li bih baš to poželeo, ne znam, previše je stvari ostalo na pola puta. Čak sam i ja ostao na pola puta.

Opatijo, hvala ti za sve! Poželi ti nešto za mene, kad ja već gotovo da nemam želja…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=cTjYQKtO2dc

O pametovanju…

Svi su nešto počeli da pametuju, svi znaju najbolje kako napredujemo u karijeri ako promenimo svega par “jednostavnih” stvari. Smučili su mi se svi saveti, svi lajf koučevi i cela ova današnja kultura da mi sve znamo najbolje za druge, a da niko ne zna zapravo kako da pomogne sebi. U posledenje vreme prestao sam da pratim skoro sve medije, pogasio sam sve društvene mreže, čitam Belu Hmaviša i istražujem po internetu sadržaj koji me zanima. Pokušavam da stabilzujem duševnu eroziju za koju izmeđostalog krivim i dangubljenje na svim ovim stvarima koje sam prestao da konzumiram. Pokušavam da ne upadnem u njihov algoritam, već da napravim svoji, koji bi mogao da razbije patren u koji sam upao. Pokušavam da ustanem, na svoj način, jer sam na svoj način i pao. Ne, ovo nije tekst, da vam mudrujem kako će sve biti okej ako razmišljate pozitivno ili da vam sipam životne mudrosti do kojih sam došao i saznanja koja ako primetite mogu da vam promene život tako da se osećate kao u reklami za ženske uloške. Nop, nije! Da jeste počeo bi da vam pišem o tome kako je krema od Nevena (Calendula officinalis) dobra za hemoroide, i kako morate mast da preprete u devet voda, i da dok aplicirate… Ne, rekoh vam, nije…

Ovo je blog jednog depresivca koji se bori baš kao i vi sa svakodnevnicom i životnim izazovima koji izleću iza svakog ćoška. Ja pokušavam da nađem melem za svoje hemoroide na mozgu i u duši, i evo za sve ove godine, za sve sate psihoterapije, EMDRa, Hipnoze, Ajavaske mogu da vam kažem da leka za život/duševne hemoroide nema! Kao i dupe, dušu i mozak poželjno je prati toplom vodom i to je jedino što može da ublažava pojavu istih… Topla voda, pa to je nešto drugačije za svakog od nas. Normalno, nemojte se meriti sa tuđim dupetima, neko, neko nikad u životu neće imati problema sa dušom, ovaj dupetom, bez obzira šta je jeo i šta i kako je sr.. . Jednostavno, njegovo dupe je vrlo otporno, ali za vas sa nežnim dupetom mogu da preporučim par interesantnih likova, par dobrih knjiga, i prijatelje koji nisu hteli da odustanu od mene u momentima kada sam ja odustajao od sebe, ima ih čak i ovde , među čitaocima… Dušu leči samo ljubav!

No, da se vratimo o tome šta bih vam ja rekao kao glavni zaključak moje borbe za sopstveno dupe. Ništa mi nije rešilo probleme koji su tu, koji stalno izlaze, i koje ću verovatno imati dok sam živ, ovako blesav. Shvatio sam da je većina stvari u mojoj glavi i u percepiranju stvarnosti i budućnosti, koja je svima neizvesna. Shvatio sam, da suština života nije u skretanju pažnje. Ja sam se lečio tako što sam zanemarivao sve što i se dešavalo, što sam sve podvodio pod život i tražio novi izazov koji bi mi odvukao misli na drugu stranu, dalje od gomile problema. Pokušavao sam da usrećim druge ljude i da njihova sreća bude moja. Nisam se borio za sebe! Borite se za sebe, borite se za ljude, svi smo usamljeni i svi prolazimo kroz život, borite se za prijatelje, pokušajte da ih razmete ili da ih nađete u nekim novim ljudima koji žele da se bore za vas. Borite se protiv društvenih mreža i sopstvenog mozga koji bi voleo da je u svim tim lažnim slikama, on, umesto onih koji su ih postovali. Ništa od ovoga vam neće pomoći da sačuvate dupe, ako su hemoroidi već tu. Za svoju dušu, jednio što možete da uradite jeste da, jednom kafom, sa nekim ko vas iskreno voli i kome se niste ogadili od jadikovanja, stavite neki melem na rane. Volite, jer to je Neven za dušu, volite makar i u mislima, neka to nikad ne prestane, volite makar se nikad ne desilo, jer samo tako sve ovo može da se istrpi.

P.S. Pogledajte i pročitajte šta vam se učini interesantno od Jordana Peatersona, Gabora Matea (makar dokumentarac Wisdom of trauma), Džo Rogana i Majka Tajsona.

P.S.S. Znam da ova poslednja dovojica ne zvuče interesantno, ali jesu, kad razgrnete malo i nađete sebe u svemu što su drugi pokušali da naprave od vas.

Normalno, prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=dJnt3g1QtBc

O peru, vagi i bradi…

Posle preležanog kovid mogu samo da konstatujem da je brada prestala da mi raste. Poslednji put sam se obrijao sredinom Januara, dobio kovid početkom Februara i eto i dan danas nisam je ni potkraćivao ni brijao ,a potpuno je podnošljiva i nesrazmerno kratka u odnosu na silne dane koji su prošli. O kovidu više niko ne priča, ja sam se trudio da ga izbegavam u pisanju, a vremena pre kovida sećam se sa setom. Sličan mi je osećaj sa vremenom pre odlaska u Amsterdam, ili pre dece, ili pre vojske. Etapa je gotova, nema nazad, sve se promenilo. Osim tekstova prepuih crnila zasita se sve promenilo u meni i oko mene. Oko mene je neki novi svet u kojem nisam nešto snađen, i dobro, nisam snađen  po ko zna koji put, snaći ću se… Trebao bi da makar tako mislim i kažem sebi, ali nema tog drugog ja koji bi me ohrabrio i spremio za novi početak, ostao je zaglavljen u nekom vremenu od pre dve godine. Korona ne samo da je odnela neke drage ljude, izgleda da je odnela i deo mene. Ovaj ja, izgleda nije samo ostao bez brade već i bez nečega drugog, pero je vagu preteglo… O čemu se radi još uvek ne uspevam da lepo definišem i objasnim sebi, pa ne mogu ni vama . Jednostavno, podigla se magla. Ja, sanjar, majstor obsene, dečak sa džakom prepunim čarobog praha ili sam ostao bez čarobnog praha ili sam na njega postao imun pa sad stvari vidim verovatno trezvernije i jasnije. Stvari mi izgledaju drugačije. Nova etapa, novi početak, nova nada, za šta nemam snage razočaran u sve stvari. Stvari koje svako želi, stvari za život celi, sada kada se pitam gde sam bio i šta sam radio… Shvatio sam da nisu pokloni i ono što me je mamilo ceo život. Shvatio sam da nije ni karijera, koja mi je u poslednjem posrtaju bila izgovor da krenem opet iz početka. Nije ništa od toga. Samo sam ja izgleda konačno shavtio šta mogu ili šta ne. Za šta sam kadar, a za šta nisam nikad bio kadar. Samo sam verovatno varao i lagao, sebe izgleda. Oba glagola su poprilično negativna… varao i lagao, a ja nisam taj tip koji bi to toliko svesno i duboko radio drugima, a kamo li sebi, ali na kraju, sada, kada sam se malo izmakao, ohladio i sredio, lagao sam i varao sebe. Tada, pre skoro deceniju i malo jače, kada sam roptao i posrtao,smislio sam taj pakleni plan kako ću prevariti odrastanje, zavukao sam ruku u onaj džakčić i bacio magični prah u nadi da ću prevartiti život. Da ću prevariti tu strogu stražu i da ću se provući u nekakve sretnije faze i razdoblja. Znao sam da mi za takav poduhvat treba goriva, a gorivo za sanjare je ljubav. I ja sam ga imao u izobilju, u prvom gugutanju, prvom koraku, prvom zubu, u prvoj bajci ispričanoj pred spavanje, u tome da je njih oboje rodio tata. Došao sam blizu, skoro na dohvat sreće, pomirisao je, i par puta skoro pa čvrsto stegao za ruku, ali mi se nekako izmigoljila. Možda je bio samo san, možda sam zaglavljen još 2010. a da to nisam ni shvatio, a možda ću svojim mislima i strahovima biti zaglavljen do kraja života. Ostao sam bez goriva i ideje da postoji neko srećno i utešno mesto makar za mene. Neću da mračim, to je što je, na kraju krajeva imam ličnu kartu! Odgovaram za svoje postupke! Mogu samo da vam pišem o toj sreći. Moja je bila tako nežna i stidljiva da je isprva nisam ni prepoznao, a taman onda kada sam video da je to sve što sam u životu želeo nekako je iščezla, izmigoljila se, oterao sam je. Palo je pero na tas, tas vage na kojoj su obe strane jezive i na kojoj izbor nikad nije bio lak, a ja nisam imao snage da biram, već sam gledao samo kako pero nežno pada i kako vagu preteže. Odakle pero tu i sa čijeg krila je spalo ne znam, da li me je spasilo ili satrlo ostaje samo da pogledamo ovu seriju do kraja, a mene ovakve serije staršno nerviraju, liče na sve druge i poprilično su dosadne i tragične poput filmova koje režira Klint Istvud.

Mi sanjari, mi smo za seriju poput Prijatelja ili eventualno neki ljubavni sitkom, mi verujemo u dobar početak, dramatičan zaplet i neverovatan kraj, a takvih serija, u ovom post-kovid periodu kao da više nema!

Par redaka teksta preuzeo sam bas iz ove pesme… postavljao sam je bar uz tri teksta, i stvarno je dobra…. https://www.youtube.com/watch?v=suT50RSmyfU&list=RDMM&index=2

O spavanju…

Kakva sam samo spavalica bio. Vikend je u svakom slučaju značio spavanje do kasno popodne, bar do dva, tri. Mogao sam da spavam čini mi se bez prekida. Da nije bešike i peći na struju koja je moja usta pretvarala u saharu, činilo mi se da sam mogao da spavam u nedogled. Mama je držala stražu da se neko ne razdere u komšiluku dok spavam, a roletne su branile sunce da mi da do znanja da je dan uveliko počeo. Oči sam otvarao poprilično spokojan, razvlačeći se poput mačka po krevetu. Pružim ruku da pojačam malo radio koji se nikada nije gasio. Muziku prekinu vesti koje su i tada bile jezive, ali tada uopšte nisu dopirale do mog mozga, kao da su bile na nekom drugom jeziku i kao da su se dešavale na nekom drugom mestu. Spokoj, toplina doma, to mekano „ambasador“ ćebe kao da su me terali da ostanem u krevetu još malo. Ne bih vam opisivao ostale pubertetske pojave koje su se tada konstantno dešavale, a danas ih se rado sećam. Briga nije bilo, računi su se sami plaćali, špajz i frižier su se sami punili. Njie bilo izobilja ali evo sada iz ove perspektive ništa mi nije nedostajalo. Tada, možda neki Levis 501, ili starke, naravno orginal, za jeftine kopije je bilo. Nedostajalo je para, ali većinom za neke moje mladalačke snove, bolji stereo, više novca za izlazak i ostala pusta maštanja tinejdžera.

Danas, se mnogo toga promenilo, kao ni onda alarm me ne budi, sad ustajem u cik zore mnogo pre alarma. Imam nekakav alarm u glavi, probudi me neakva briga i strepnja. Bunovan otvorim oči i gledam šta se desilo. Mir, baš ništa, u najgorem slučaju peć za pelet se nije upalila da zagreje kuću. No, to za moj mozak nije dovoljno, kada shvati da se baš ništa nije desilo panično pokušava da kopa po arhivi problema, bacajući mi jednu po jednu faciklu i upirući prstom. Kako ih već sve znam, kako sam za svaku već doživljavao po neki napad panike, klimam glavom, puls mi se ubrzava, ali on nije zadovoljan, hoće da me prepadne mnogo jače. Otvara fijoku na kojoj bi trebalo da piše SiFi, i vadi scenarija koja se gotovo za tri života neće desiti, ali on je toliko maštovit, a ja toliko glup da čitajuži to što je pred mene stavio počinjem da brinem, čak i bez onog „šta ako“ počinjem da preživljavam svaki od strahova koje je na mene bacio. Nema ništa od spavanja. Ustajem, puštam radio, na slušalicama, ovaj put ja držim stražu deci, i pazim da ih ne probudim. Gorica i Dragan znaju da me odvedu iz tog mračnog mesta u koje svako jutro upadam. Program prekidaju vesti, sve gore od goreg, brige sad već nadiru. Sedam na šolju, vizualizujem kakva će se sve propast sveta desiti, bićemo gladni, žedni, zaratiće se, prpašće evro, baciće neka budala nuklearku, jadana ova deca, mozak zadovoljno prede, ne znam za koga on uopšte radi, ali definitivno za mene ne radi ništa dobro… Okrecem se ka wc školjki tražeći tragove krvi, dobro je, nema ničega. Muškarci u mojim godinama često oboljevaju od raka debelog creva. Mokrio sam bez prekida i to je dobro, takođe i prostata je jedan od čestih uzroka smrti. Odlazim u kuhinju da iscedim grejp i uzmem tikturu za odmašćivanje jetre. Tinktura, kardio pririn, 0,25mg ksanaksa, i taj divni grejp posle kojeg divan dan može da počne.

Oblačim se, regal puca od stvari, biram kombinaciju za taj dan. Obzirom na moj mozak treba izabrati dobro jer je teško da ćemo preživeti danas. Sedam u svoj divni novi auto, moj život je konačno ono o čemu sam maštao kao dečak… Imao sam snove o lepim materijalnim stvarima koje su mi nedostajale u mladosti. Jedno što stvarno nikad ni u najluđim snovima nisam video u šta nas sve život pretvara. Koliko uopšte životu nije problem da nam da ono što želimo, znajući potajno da će od nas uzeti sve ono što njemu treba… Šta li mu je trebao moj spokoj i moja jutranja erekcija, evo baš ne mogu da shvatim…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=ly8oNUH8Tyg

O praštanju…

Bog je ljubav! Oprosti mi Bože!

Ne bi hteo da napišem nekakav jeretički tekst koji može da bude pogrešno shvaćen ili koji može da uvredi nekoga. Pišem iz duše, a to je valjda ono najbitnije, i u životu, i u poslu, i u veri. Pišem, govore iz mene ljudi, događaji, uspomene i sećenja.

Bele poklade, liturgija, mnoštvo ljudi, miris tamjana koji se širi crkvom. Sveštenik koji u svom blagoslovu govori o nedelji praštanja… Razmiljam, kome nisam oprostio, ko mi se drži u podsvesti? On nastavlja o početku posta… izgovara nešto nalik na… “veoma je važno da ne jedete jedni druge, i da na kraju oprostite i sebi”… Počinjem da plačem… tiho, muški, suze se same slivaju… Pogodio me je, u srce, u dušu, u mozak, u život. Ridao bih, ali nije red, možda negde drugde, na nekom drugom mestu, pred samim sobom… Možda negde, u nekoj sobi, ispred ogledala, gde ne znam ni sam kako mogu da nađem snage da mu oprostim, i ne znam kako bi on mogao oprostiti meni. Žao mi nas je obojice! Ni jedan ni drugi nismo srećni. I evo, ne mogu ni sebi, a ni vama, da objasnim kako smo došli do ove situacije on i ja, koji smo većinu života proveli zajedno, jednoglasni. Ne mogu da objasnim da nas je ljubav razdvojila. To svakako nije hrišćanski i znam da će mi trebati vremena da nađem način ili makar izgovor pod kojim bih mogao da nastavim dalje. Njemu koji i nije neki vernik bi trebalo biti lakše, on makar ne zazire od suda Božijeg, a i ja sam odlučio u njegovo ime, on je mene poslušao, a ne ja njega! Imajući kao jedan od izgovora greh i religiju, spasio sam ga greha i učinio jedino ispravno. I čujem ga i danas kako cvili, godinama nakon, osećam njegovu bol i nepomirenje sa odlukom i životom. Pokušao sam milion puta da ga utešim, da mu nabrojim zašto je to sve moralo biti tako, sipao sam hiljade argumenata, opisivo sam šta bi se sve moglo loše desiti i čega sam ga spasio, gledao me nemo, suze su mu same išle, baš kao meni danas. Ništa nije dopiralo do njega. Pristao je, pustio me da odlučim, da bi meni bilo lakše, ali se nikad sa time nije pomirio. Pristao je samo da bi učinio nekom drugom, meni. Za njega, kao da se život ugasio, nema utehe, ne želi da me čuje kad mu pričam da ima još vremena.

Ja sam svima oprostio, pustio niz vodu, još mnogo pre ove nedelje. Sebi nisam, niti znam mogu li to ikada, otuda je verovatno sve. Žao mi je sebe, nadam se da ću naći utehu i oprost ovde ili negde već. Molim se Bogu da mi oproste oni koji mi ništa nisu skrivili, koji su me voleli, poštovali i pomagali, na njima sam se najviše ogrešio. Najviše mi je žao tog dečaka, nije zaslužio da se sve tako sruši i to baš na nečemu toliko bitnom za njega, valjda će mi nekada oprostiti. Žao mi je i ljubavi, nje mi je najviše žao, oprosti…

Ljubavi, ostavi mi mir, mir mi svoj daj, ali ne onaj koji svet daje, onaj da se ne plaši srce moje i da se ne boji.

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=cJa_x_qbo6A

O strahu…

O strahu…

Juče sam sedeo sa dva dobra prijatelja dosta starija od mene. Kafana neka beogradska, zadimljena i nas trojica. Samo jedan od nas pije alcohol, ostali, mi smo bezalkoholni. Ja zbog kola, a prijatelj zbog terapije koju pije. Ture idu brzo, ja sam na ivici da dobijem dijabetes od gaziranih pića. Nih dvojica se poznaju i druže preko 40 godina, prošli su svašta, sve etape života… Ja se sa jednim poznajem dugo skoro 30 godina, gledao me je kako odrastam i uvek bio referentni sisem za neke vrednosti koje sam mogao da ispitam razgovorom s njime. Sa drugim se poznajem 15 godina, ali nismo tako bliski. Pomažemo se deceniju i po ali ne pričamo neke lične stvari. Kažu mi, “mlad si još”, i to me probode, jer mogu da zamislim kako se sve vidi iz njihove perspektive sa dvadeset i kusur plus! “Imaš vremena da živiš”, pa nabrajaju zašto oni to nemaju, razloga ima stvarno mnogo. “Živi, stiči, juri, guraj, bori se, sad ti najviše para treba, sad ti najviše ovoga ili onoga treba, posle” … Posle se sve svede na nešto mnogo jednostavnije očigledno, posle, po njihovim rečima, posle ti ništa ni ne treba… Ne znam šta je posle, mogu samo da nagovestim po njihovim komentarima i seti koja se prožima u svakoj reči, u svakom zarezu, njima kao da je sve prošlo. Ne priznaju, ali čuje se. Ne izgovore, ali tu je, lebdi. I hteli bi da ja čujem, da naučim i rešim da nešto u životu promenim ne bih li udahnuo dublje život od njih dvojice, a da budem iskren to je teško, disali su skoro pa punim plućima obojica. Uspešni su obojica, ali ne mogu da kažem da li su srećni ili ne. Mogao bih da ih pitam da li bi nešto drugačije, ali zašto, pa to je sigurno, pa svako bih sa stečenim iskustvom mogao bolje, a i njima se čuje šta bi sve oni mogli drugačije. Mlad si još! Opet se čuje, sad me već boli, kako bre mlad, pa ja kad se pogledam u ogledalo ujutru prepadnem se, a mlad si kad se ne plašiš… Ja… ja se plašim svega… Jam starac ako ćemo po tome, stariji od njih. Brinem i vrtim samo o strahu, a kad sam bio mlad imao sam samo jedan strah… Da mi mama ne umre… Ostalo, ostalo mi nije bilo bitno i ništa me nije plašilo… Ponekad sam bio i lažno neustrašiv i srljao da vidim gde su mi granice straha, i nije ga bilo. Zavukao se u mišiju rupu i ćutao je… dok sam bio mlad… Čikao sam ga da se pojavi, a on, on se smejao u nekom mračnom ćošku i čekao da koja godina prođe… Probao sam pre neki dan da ga čikam opet, izađem iz kola zbog saobraćajne razmirice… Od straha, nisam mogao ni da posmislim da nekog udarim. Izašao sam iz kola, kao nekada davno, i počeo sam da trujem sebe “pa šta ti to treba, izgubićeš EU papire, pa deca, pa posao, pa pare, pa posledice”, paaaaaa strah… Srećom, i onaj preko puta mene nije bio mlad, pa se završilo tako, da smo seli u kola i obojica vreovatno razmišljali šta nam je to trebalo… A strah se grohotom smejao, i smeje mi se tako dvadeset puta dnevno, dvesta dvadest puta, za toliko nebitnih stvari. . Strah vlada sa mnom, sad on viče, a ja se tresem u nekakvoj mišijoj rupi. Dere se, baca argumente, i napada poput pijanice sve što mi prođe kroz glavu, a ja ne smem u oči da ga pogledam. Dernja se na sveku glupost, dođe mi da ništa ne mislim, da ništa ne radim. Dođe mi da neko drugi odluči i živi za mene. Imam osećaj bi bilo dobro dati moj život nekom drugom, da ga njegove muke odmah prođu pa da se raduje, a ja sam ga očigledno dao strahu.  Osećam da bi ovi moji prjatelji mogli mnogo bolje od mene i onda i sad… Da bi drugačije sve, sada iz ove perspektive, sa ovoliko godina.

Gledam ih, oni se ne plaše, deca porasla, dobili unuke pa se sada s njima igraju i vesele dok su se za decu plašili. Karijere se zagasile nema više ambicija, penzija je ili tu ili iza ćoška. O ljubavi se ne priča. Strast postoji samo kao narativ lepih uspomena iz nekih lepših dana. Strah je samo jedan, da je prošlo, da se sve lepo izmigoljilo. Pa dobro, možda i jesam sa ovoliko strahova još uvek mlad…

Prigodna muzička numera… https://www.youtube.com/watch?v=SRUPp0S9dLY

O proleću…

Evo po prvi put u životu i ja sam postao meteoropata, sezonopata ili neki već paćenik od neke muke. Čekam proleće! Čekam ga da krene i probudi sve zimom uspavane procese u prirodi, u nadi da sam i ja nekako konektovan sa prirodom, da će jednim krajičkom zakačiti i mene, i prbuditi me iz visegodišnjeg sna. Okopneće sneg, smanjće se zagađenje, procvetaće i napupiće sve od cveća i drveća pa da raznih dekoltea, nestaće korona, i prestaće ovaj ludi rat… pa da krenemo nekako normalno, definitivno ne kao što je nekad bilo, jer vreme je prošlo… Da tražimo destinaciju za letovanje, da se organizuje neko jedrenje, da se malo pustimo među ljude i prirodu… I da prestanemo da budemo epidemijolozi, stručnjaci za vakcine, svetske zavere , vojni stratezi i selektori fudbalskih reprezentacija i da se vratimo onom čemu smo najbolji, trošenju života na sitne stvari… Da me manu više svi sa ozbiljnim temama i pričama od kojih me mozak žulja… hoću opet da budem bezbrižan, ili da ljudima delujem bezbrižno makar, jezivo mi je da prepoznajem šok u njihovim očima kada me posle dužeg vremena ugledaju. Čekam proleće da me nešto povuče na neku stranu već, predugo stagniram i statiram, neodlučan.

Imam osećaj da sam se pretvorio u Sneška Belića, stojim u nekom dvorištu, sa šerpom na glavi i nosem od šargarepe… Par džukela mi se već popišalo na kaput i em imam fleku, em su i žutu rupu napravili… Zamrznut… ispade da volim sneg… Usmljen… niti volim sneg i hladnoću, niti volim samoću, niti volim sunce od kojeg cu se otopiti, niti volim ono jedno dete iz komšiluka koje će me šutnuti u glavu taman pre nego da me ova dečica završe… Zamrznut, stojim i gledam i jutra i noći kako prolaze, a da nisam u stanju ništa da uradim… Zaleđen sam ne samo u glavi, idejama i ambicijama, ja sam ceo od snega i leda. Teško je, teško je u svemu ovemo naći volje, smisao, i svrhu… Većina stvari grubo vređa intelekt i razum, a stvarnost kao takva prestaje da bude divna laž i pretvara se u gorku istinu.   Ispunjavam neku svoju svrhu, a da ne znam da budem zadovoljan, niti koja je zapravo moja uloga sem tog statiranja na snegu, pravi Sneško. Čak je i Strašilu bolje, kad ga pitaju šta radi i čemu služi može jasno da kaže da čuva letinu i rasteruje ptice… Zaledio sam se… što je možda i dobro, duže ću da trajem, ali opet, nije u trajanju, nego u svrsi. Moja se negde izgubila, zaturila, nakon nanizanih pobeda, nakon svega, ja eto više ne znam šta da radim. Činim decu srećnu, navodno, dok ne odu svojim putem na neku drugu zanimaciju. Možda se ljudi zato i rasprvljaju i glume epidemijologe i vojne stratege, baš zato što ne znaju svoju svrhu i ulogu, ali ja ne mogu. Ne mogu da se trpam u nešto što mi ništa ne znači, ne mogu da idem u nikakva stada i grupe koje po svaku cenu žele da budu u pravu, ja sam ipak samo Sneško. Proleće je ipak tu na vratima, možda ono nešto promeni, možda se te boje spolja preliju, možda se negde ipak negde nešto i pomakne. Možda ovo neće biti još jedno proleće, ipak se razlikuje već sad, nemamo prilke puno puta da kažemo proleće pred svetski rat… Ono prošlo je bilo korona proleće, a ono pre njega pred korona proleće, a ono pre njega je bilo baš hladno, da se zalediš… Nadam se da će ovo biti bez rata i dosta toplije, bez korone i sa puno sunčanih dana… Možda mi sunce otopi mozak, a možda i srce…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=UGoIO8YrmBM

O zveckanju…

Počeo rat! Imam osećaj da nam je samo to nedostajalo da kompletno poludimo posle ovih sumornih godina… korne… gubljenja demokratije… raznih sagregacija… hronične usamljenosti i vanvremenskog traganja za smislom… RAT!!! Odavno tupe svi da planeta odlazi u aut, zato što smo stoka, zato što krave previše prde, zato što oni koji imaju ne znaju šta će sa sobom, a oni koji nemaju ne znaju šta će od sebe. Psihička klima poslednjih nekoliko godina staje u jednu prelepu rečenicu, „da sam normalan odavno bih poludeo“. Kao nemi svedok jednog užasnog rata, i kao učesnik u drugom, pisao sam ovde mnogo puta koliko je rat veliko sranje. Evo ga, zvacka sad opet, čuje se, i samo se o njemu priča, bio nam je potreban jedan rat da se izlečimo korone, inflacije, rodne ravnopravnosti, i loših lokalnih političara… Rat bi trebao da izleči sve… da nas opameti i da nam otvori oči i promeni poglede na svet. Tako je recimo na nas sa balkana delovao….veri fani… Nas na ovim prostrima posebno ne ostavlja na miru. Mi smo postali eksperti za rat i krize. Mi smo toliko pukli da sad vise ni ne znamo zašto smo ratovali, ali bi ratovali ponovo jer nam je mnogo loše, a samo za rat znamo… Nije nam niko kriv, sad smo već sami krivi, sad su već „one“ generacije pomrle, sad smo mi ti koji radimo još gore. Posrali smo se sami u svoje živote i bilo nam je malo pa smo zvali nekog da nam i svoju septičku jamu isprazni u dnevnu sobu, na trpezarijski sto. Ne smem da kažem da smo svi ista govna, jer neće se ni jedna nacija naljtiti što sam je nazvao govnetom već će se naljutiti što sam poistovetio „njih“ sa „njima“. I eto propustih mladost zbog raspada Jugoslavije, sa 13. počelo je to zveckanje… posrali su mi se u mladost… sankcije, nemastina, beda, roditelji koji ne znaju sta ih je snaslo… propadanje svega dobrog. Pa sam sa 22. sam završio u rovu, posra’ mi se zveckanje i na momačke dane, vratio sam se polu-lud i drugačiji. Posrali su mi se i u stvarnanje porodice, svetske krize , inflacije, ebole, sinjski, pileći i ostali gripovi poderali su mi glavu… Evo sad hoće da mi se poseru i po krizi srednjih godina, sad baš kada sam trebao da kupim kabrioleta i da poludim pod stare dane. Da uhvatim u šaku i stisnem ono malo vode života što je ostalo… suvom krpom obrisaše sve…. korona i rat koji je juče počeo… O inflaciji ne želim ni da pričam, jer bez para se i nekako može… O nadi u bolji život i glednju pozitivno na stvari, e tu tu bih morao da pogledam malo u tu divnu budućnost u kojoj me penzija ne čeka, ali znam da ću da radim bar do 70. godine…
Tešim se samo svojom majkom, ona je gledala da živi kroz mene, počinjem i ja da gledam da živim kroz decu, da će ona moći nešto bezbrižnije, bolje i slobodnije nego ja. Da će moći van mojih kalupa u kojojma mišljenje komšiluka i familije ide pre vlastitog. Dobro je, to je već bolje, familije ne postoje, a komšije su tu proforme, više ih ne poznajemo… Da će moja deca doživeti da putuju sanjare i preispituju sebe, ne u nemaštini, lošem životu, lošem braku ili krizi srednjih godina… Nego da se preispituju u ostvarivanju ciljeva vezanih za njihove sudbine… Da će ih inspirisati njihove želje i njhovi snovi, i da će im život dati malo više sreće i spokoja. Pokušavam da ih usmerim da stvaraju svoju budućnost koja će i eto, nekim slučajem biti moja, a ne da gledaju moju budućnost ili moj život, i da im to bude reper za njihov. Nadam se da baš kao što mi živimo bolje od naših predaka, oni će dobaciti više od nas. Nadam se da će biti slobodniji od nas i da nećemo uspeti sve da im pokvarimo, da naš nacionalizam, naši snovi, naše karijere, iluminati, masoni, crkve , džamije, pohlepa, moć, novac, neće moći ništa njihovoj ljubavi koja će pobediti sve … pa i mene i moje ratove i sve druge koji budu dolazili… Nadam se da nije uzalud.

Prigodna muzicka numera….https://www.youtube.com/watch?v=vPZydAotVOY

O ćeifu…

Prvi put u životu sam prestao da pušim, a da to nisam planirao. Nisam o prestajanju pušenja ni razmišljao godinama, to mi je ostalo nekako baš moje pišanje uz vetar. Nekada sam govorio da ću prestati da pušim kada odnos koji imam sa cigaretom zamenim za odnos koji imam sa osobom suprotnog pola, da ona izgori za mene, a da ja umirem za nju. Prestao sam to da pričam, prestao sam mnogo stvari da ponavljam od ranije, neke su izlizane, a za neke sam jednostavno previše pričao pa su se desile, baš kao i prestajanje pušenja. Zadesila me korona i zgadila mi cigarete, ostalo mi je ne znam ni šta više, rekao bih ništa… Sada se sve zaravnilo i postalo tako isto, tako nebitno…

Bili su mi drugari sinoć, mezili smo krilca i pili rakiju, gledao sam nas iz daljine i slušao… Posle, imao sam celu noć da vraćam film. Premotavjući izjavljeno, vrteći po glavi sve te poglede, svako to natezanje čašice rakije sa nekom težinom. Čini mi se da smo našli cipelarnik naših roditelja, muških roditelja. Očeve cipele su mi svakako male, i grčave, nikad nisam voleo da vidim njegove cipele ispred vrata, što zbog čukljeva , a što zbog priče koja bi se ponavljala i odzvanjala zidinama kuće kad je bio tu . Uvek sam nekako bio na suprotnoj strani. Sinoć, sinoć smo konačno bili na istoj strani, i ja, i moji drugari, i on i njegova ekipa, eto, 13 godina nakon njegove smrti… Sinoć mi je bilo žao da ne znam, eto, šta je njega mučilo, ne znam?! Nikada ga nisam pitao. Verovatno mi nikad ne bi ni rekao, čisto da me ne sekira, čisto da mislim da je sve pod kontrolom. Mogao sam da ga pitam makar za omiljenu pesmu?  Ovako je otišao, a da ja ni ne znam šta je bio njegov ćeif, za utehu… ne znam više ni svoj.

Sinoć sam dugo razmišljao o ćeifu, ćefu… i kao mlađi zamišljao sam kako u imanju novca organizujem žurku za svoje prijatelje. Tu uvek bude svega, tu su svi nasmejani, svi srećni. Ne znam zašto, ali na svim verzijama te žurke Sale Frka se smeje onako kao kad smo bili klinci, zadovoljno od uveta do uveta, srećan i pun sebe. Na svim verzijama te žurke, muzika je uvek pogođena za svakog gosta, a gosti su se godinama dodavali, i umnožavali. Pa je krenula od moje ekipe iz kraja, nas par, koji smo kao deca bili kao creva, onda dodavali razni ikovi, iz škola, fakulteta, armija, poslova i na kraju je bilo i onih iz parkića sa decom. Ogromna žurka, spokoj, sreća, osmesi, sve je skoro pa nemo, bez nekih reči, sve je rečeno, poneki zagrljaj u prolazu, poneka šaka koja pljesne jako. Smenjuju se tamburaši, rok bend i tehno DJ, u zavisnosti od gosta kojem prilazim. Bila mi je ta žurka veliki cilj u životu, bila mi je uzdanica i svetlo u nekim mračnim trenucima, i ostala je, neka neispunjena želja, sad i kad bi je pravio niti ima pola tih ljudi, niti ovi koji dodju mogu da budu tako nasmejani. Pravio sam gomilu žurki u životu, i svaka je bila potpuni promašaj u odnosu na taj moj ćeif, što zbog oskudevanja u novcu, što zbog toga što su mi se svi gosti razbežali sa zgodnim ženskama na 18. rođendanu… Što zbog loše muzike… Uvek je nekako svaki pravi momenat bio prekriven nekim dobrim razlogom da se moj ćeif ne desi. Sinoć sam posle pola litre rakije stvarno opet nešto poželeo, posle dugo, dugo vremena… Poželeo da sa ćaletom sedim pijan umesto sa drugarima, da su moji tamburaši baš tu, u dnevnoj sobi mog stana, da pijan kao on nekada bauljam po džepovima tražeći još novca, samo da mu odsviraju tu pesmu, da ga čekam da izgovori koja je ta pesma, a on se samo smeška, puši i vrti glavom kao nekad… Eto pušio bih… s njim i tim tamburašima, žurka mi se više ne pravi, ne znam zašto, valjda sam svestan da se onakva žurka nikad neće desiti, da je to ipak bio ćeif…

Dok se ćale ne smisli ja bih ovo tražio da mi sviraju… eh da li znaju? Pa kad je ćeif onda znaju, ovu i ni jednu drugu https://www.youtube.com/watch?v=35nMkNlzM9I

O pobedi…

Ne nedostajem samo vama, i ne nedostaje ono staro pisanje samo vama. Nedostajem svojim iskrenim prijateljima koji vec duže vreme pokušavaju da proniknu šta se dešava sa mnom. Nedostajem i onim prijateljima koji su uvek smatrali da je ono mene najbolja žurka i koji u neverici već poslednjih nekoliko godina posmatraju šta se dešava i zašto ja idem kući pre ponoći, ili zašto ne pijem, i ne organizujem nekakav after party. Nedostajem i sebi. Nedostaje mi onaj stari ja koji je u očima drugih imao rešenje za svačiji problem. Nedostaje mi čak i onaj glasni lik koji je često znao da pametuje. Nedostaje mi i onaj za kojeg ništa nije bilo dovoljno i dosta. Nedostaje mi i onaj lažno neustrašivi, i onaj koji je sve činio po tri puta lepšim nego što je zaista bilo. S godinama jedan po jedan odlazili su od mene. Ostao je sad neki kojeg ni ja ne poznajem dovoljno, još uvek se merkamo i razmenjujemo reči. Teši me često da je sve to normalno, i da imam dovoljno razloga i argumenata da mi bude bolje. Da zaslužujem da mi bude bolje i da su svi problemi u mojoj glavi. Ponaša se kao jedan od najlojalnijih prijatelja koje imam, zapravo jedan od retkih koji nisu odustali od mene i koje nisam umorio svojom patetikom. Šta on uopšte i zna? Mogao je samo da izvodi zaključke gledaajući me dok sam lizao rane. Mogao je samo da čuje tuđe interpretacije, pred njim se nikada nisam otvorio… Ne zna on šta je istina… a kako mi se čini, obzirom da i ja strašno lutam, da ne znam ni ja. Odrastao sam, kaže mi psiholog, konačno vidim svet pravim očima… otuda ta razlika u stilu pisanja, ono vam je pisalo neko derište zaljubljeno… Derle koje je sebe godinama obmanjivalo i svet činilo puno lepišim od onoga što jeste. Ovo sad, ovo vam ne piše nekakav ostrašćeni čovek, već ono isto derle, samo je očigledno poraslo, pa mu sad smeta, sve mu smeta, nedostaju mu neke stvari koje su drugi već odavno prestali da broje. Nedostaju neki ljudi koji su bili slamka spasa u ovom životu, ili je jedan od nas opet kitio previše. Nedostaju zagrljaji. Nedostaje pripadnost nekakvoj grpaciji van one generalne.

Baš smo sami! Možda smo baš i nas dvojica sami ostali. Jedan koji je teret ovog života mnogo hrabrije nosio, i ja razočaran… Ono derle, koje je imalo snage da se bori, i da veruje da će ljubav pobediti sve, i ja izanđali tip kome je sad već sve jasno i koji nizašta nema snage. Otuda i nerazumevanje, stalno ga grdim i plašim ga proizvodima svog mozga. On je nekada maštao lepe stvari, a ja, sa sam se uplašio i sopstvene senke koju možda prvi put i vidim. Odrekao sam se svega u šta je verovao,  njega sam se odrekao, i ostavio sam ga, ali on mene očigledno nije i nije se odrekao svojih ideala i vere u ljude i ljubav. Kako stvari stoje i nikad neće… Želim da pišem o lepim stvarima, želim da pišem koliko mi se sjajnih stvari u životu desilo. Želim da pišem o sjajnim osobama kojima sam bio okružen i kojih i danas ima. Želim da sve što iz ove tastature izađe nekome pomogne da se oseća bolje i da neke svoje probleme lakše prevaziđe, na kraju krajeva da vidi da nije sam. Nedostaje mi svetla koje sam uvek nalazio u ljudima,. i dobrim delima, u zahvalnosti , pogledima i zagrljajima. Ostavio sam se da svetlo tražim u sebi, a tamo ga baš i nešto preterano nema. Realnost i nije neka, ali kao što reče čitateljka, valja promeniti ugao kad se to shvati. Valja verovati da će kad tad sve ispasti onako kako treba, možda i ne našom zaslugom ali kako treba. Ostaje mi samo da se nadam da malca neću ućutkati, da će me ubediti, i pokazati mi da grešim. Da verujem u to da ljubav ipak nikg nije napustila, pa valjda neće ni mene i da će ljubav biti ta koja će doći i pobediti posle svega, na kraju, mene.

Preuzeto sa https://quotefancy.com/quote/1457218/Terry-Waite-At-the-end-of-the-day-love-and-compassion-will-win

O krstu…

Bez izlaza, zatvoren unutar zidina svog uma, robijam nečiji san, ugašenu i neispunjenu želju. Život je pred mene stavljao razna iskušenja, koja sam ovako ili onako prevazilazio. Uspešan, bez uspeha, srećan bez sreće. Bog je na mene stavio i njegov krst, najveći i pravljen taman kao za mene. Kao da ga je pravio sve ove godine, uzimajući mi meru sa svakim gubitkom sebe, sa svakom poteškoćom i problemom koje sam nekako, ni sam ne znam kako, prevazilazio. Skrojio mi je krst, razapeo me, i pustio me da o dva klina visim. Nema publike kao na Golgoti, nema ničega, ja sam samo jedan od običnih lopova, smrtnik i rugalica svemu što sam na tacni dobio. Zato sam verovatno i raspet. Nezahvalnik, bezbožnik, uobraženi arogantni stvor. Niti mogu da se otkujem, niti ima ko da me skine, niti umirem. Živim svoju kaznu, kad nisam hteo nečiji raj, dobio sam moj pakao. Pretvoriti pakao u raj, ili raj u pakao, pa to je božansko, a ne ljudsko, čak se ni Bog nije drznuo toga, a ja sam eto i to u ovom ludom životu uspeo. Promeniti mene, da počnem da prihvatam sve što mi se dešava, da odstupim, da s mirom pustim, pa za to je trebalo više od straha od smrti, hrišćanstva, moralnih i zemaljskih kodeksa. Ja sam onaj koji je imao svoja merila i svoje zapovesti skrojene baš onako kako sam ja mislio da treba. Mešavna starog i novog zaveta, kurana, kabale i svih holivudskih scenarija i rok pesama napisanih možda i samom đavolu. Lažno je, sve je lažno i prihvatanje i odbijanje i život. Mogao bih da se potrudim, da idem kod psihijatra, u crkvu , da mi neko objasni šta nije u redu, da mi da neko svoje objašnjenje zašto sam rođen i zašto sam postao takav. Da pred mene stavi naramak zadataka koje moram da ispunim kako bi me čekao život večni ili makar onaj koji neće počinjati Ksanaksom i Prozakom. Možda mi treba malo dukata za koplje pod rebro, da neko prekrati ove muke. Možda bih trebao neku ceremoniju u prašumi Perua, ne bih li se susreo sa zmijom koja bi mi povratila unutrašnji mir. Rascepan na dve stvarnosti podjednako bolne za mene, ostaje mi da kao pravi mlakonja čekam da me zgazi auto ili da zaista dođe taj jebeni smak sveta i sudnji dan. Da se pokajem ili kao potpuni mlakonja kažem da ja nisam mogao drugačije, jebeš to…

Sve je stalo samo deca rastu…

Deca, ta divna stvorenja! Podmladci, pupoljci, oni kojima svet ostvaljamo, i ne samo to… Na Balkanu predstavljaju smisao života, jer “ne vredi bez njih”. Brak bez dece je nikakav, ne opstaje, neminovno se gasi. Žena koja nije rodila, i nije neka žena, “jalova je” reći će mnogi, osudiće je, ali ni njoj samoj neće biti lako. Sterlnog muškarca odmah bacamo u nesposobne. Jao što ste lep par? Jeste li u braku? imate li dece? Pa šta čekate ? Čak je i strancima dozvoljeno da zabiju nož i pocepaju, i mozak, i privatnost ljudima. Da im stave još 500kg tereta na brak koji je već krenuo, koji je pritisnut svim, i svačim, i kome su ionako šanse za uspeh minimalne. Koga briga, ide biloški sat, skidaju se roditelji s vrata, država daje neke pare za prvo drugo i ko zna koje i čije dete, komišinice i tetke “fuck off bre”.

I tako deca se rode, parovi mogu slobodno da odgovaraju na pitanja rodbine, prijatelja i stranaca. Muškarac je taj koji je “napravio dete”, alal mu k…. Žena konačno pa ona je rodila, njoj je zlatna. Sad je, ne samo ono što je do juče bila, sad je i žena, majka, kraljica. Sad može konačno da zaustavi sve poglede onih ne tako bitnih drugarica koje su onomad gurale kolica, pogledi koji su je tajno probadali pravo kroz srce. Niko, a kamo li dok je “pravio”, nije ni gledao s kim pravi, niti je znao odgovor zašto ga pravi? Niko nije postavio jedno prosto “da li želitm da osudim dete na ovo?”. Ili šta osim mog dupeta i vlastitih sebičnih ciljeva može da bude dobar razlog da imate decu u današnje vreme?

Pisao sam dosta često o sunovratu svega, o nekad i sad. Mnogi su me komentarisali tako što su mi rekli da sam omatorio, da ne shvatam, da me cepa kriza srednjih godina, da svako vreme nosi svoje slasti i načine, da oni imaju svoj način da vole i budu srećni. Sve je tačno svuda ste u pravu! Klincima želim zaista sve najlepše, želim da nisam u pravu, želim da sam pogrešio i da je sve ovo priča jednog usamljenog, depresivnog ego-manijaka. Roditeljima želim da se potrude kad su već znali zašto “treba” da imaju decu, da se potrude da ta deca, ako ništa drugo imaju roditelje, a vama, čitaocima i roditeljima, i onima koji to nisu pisaću o tome šta se desilo jednom detetu.

Zima, ko zna koja godina, smederevac pucketa, s vremena na vreme nestane struja, ponekad zazvoni telefon, ja časkom otrčim da pozovem komšiju jer je bilo za njega… Tako jednostavno, tako prosto, tako puno emocija i bliskosti…

Jedva sam čekao taj zimski biskop… naizmenično su se smenjivali skovi, slalom spust zimske olimpijske igre, možda čak i Sarajevo 1984… Kockica, Opstanak , ali onda se znalo, kreće zimski bioskop, taj podnevni film. Majka voli zimu, tu sam joj do šporeta, kuva mi kompot i tovi me za “Foie Gras”, verovatno mi je masna jetra još iz tog vremena… Ja izbezumljeno buljim u tu spravu koja je imala 8 dugmića, ali su samo dva imala funkciju… Bili smo VIP onomad, ćale je bio igrač, prvi televizor u boji u selu, prvi telefon, prva bela fasada rođaci! Ćale je bio prava glava, opasan lik, za ono vreme postavio je neke standarde… Kola, kafana, odelce… a za porodicu… sve najbolje, lečio je mučenik svoje komplekse verovatno, i pokušavao da izazove dijabetes onima koji su ga hejtovali, a bilo ih je… Počinje film … Šejn, ili Partizanska eskadrila, ili Lesi se vraća kući… pa ko zna koliko filmova gde je ona volela njega, ili on voleo nju, i ljubav pobedila… Partizani pobedili… Kaoboji pobedili… Sve je uvek bilo kako treba na kraju, samo taj Šejn mi je bockao mozak, zalego je debelo, sve je uradio… Bio je tvrd poput mog ćaleta, ali je stvarno sve uradio da ih spase, a nije morao, mogao je da iskulira, da ode na to neko drugo mesto, ali ne! On je bio batica koji nije mogao ni da gleda nepravdu… Nisam ni ja mogao… Modar, nisam hteo da kažem njihovu frazu … Stajao sam uvek na stranu slabijeg… Davao otkaz na keca kad se pojavljivala nepravda… Ali onda sam dobio decu… Kontam da zato nisu snimili nastavak Šejna, nije mrtav, vratio se, i postao seka persa, radi kako mu se kaže, zajahala ga i žena, dobio još i njegovu decu, p sd i da oće nema da mrdne. Radi za gazdu, kakav svoj ranč, prekovremeno mu ne plaća, za Šarca nema zobi ide pešaka na posao. Komšija ga po nekad pokupi kolima on srećan ko pas, ni ne konta na koga mu je dete klempavo. Marama mu se ofucala i postala demode… Na celu njegovu muku s vremena na vreme udari kijamet ili bolest među stokom i šta će, savio se jadan… Nije im dao da snime nastavak… Ma ubili su ga iskrvario je na smrt…

Danas, svega u izobilju, Marvelovi junaci prave neke druge jablanove, koje će vetar saviti. Koje će neka muka oboriti, i koje će neka već nevolja očistiti od granja i ubaciti u pilanu, i koje će neko negde baciti u vatru ili možda u parket… Osećam još miris kompota, toplotu peći, majčin obraz, nepravdu iz Šejna, njene ruke… Šta mi da im damo da ostane, posle nas, za njih, kad su sami, daleko… Samo blagoslov, da budu srećni, da ne šljive ni brakove, ni decu, ni predrasude… da radoznale komšinice slobodno oteraju u tri lepe i da im se isplaze… Da ne trpe loše poslove, loše prijatelje, loše šefove, loše vlade i loše države… Kako da da slomimo za njih da nešto “mora”… mora samo da se umre… Ne mora ništa sine, moraš samo da što duže budeš jablan!

O mom američkom snu…

Maštao sam kao klinac… o 2000. godini kao ću baš tada imati 22. godine. Kako je to samo dobro izgledalo iz te perspektive… Maštao sam o bubnjevima… maštao sam o kožnoj jakni…. Maštao sam o tome da postanem radijski voditelj… Sve zbog serije koja je tada išla, Midnight Caller, voditelj Džek Kilijan rešavao je ubistva u radio programu. Svaku svoju emisiju završio bi sa “Good night America wherever you are”. U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu strašno sam voleo Ameriku. Sve mi je nekako bilo šmekerski, kola, muzika, trendovi, kauboji, ma sve što je dolazilo sa te strane za mene je bilo zanimljivo, odobreno, moj fazon… Porastao sam, napunio sam 22. dobio sam svoje bubnjeve, kupio sam svoju kožnu jaknu… Svoje radijske emisije odjavljivao sam sa “Laku noć Beograde gde god da si”. Batalio sam radio, i mnoge druge stvari, upecao sam se na karijeru i Američki san… Evo prošle su još 22. i sada ne samo da sam porastao nego sam i odrastao, i dovoljno mator da mogu da shvatim da su sve to bile prazne priče za nas decu. Kaboji nisu bili baš dobri, i mnoge druge stvari koje su došle iz meni voljene Amerike nisu bile dobre. Od Američkog sna ni Amerikancima nije ništa ostalo. Karijera, pa to je bila moja motivacija za određeni vremenski period. Siguran sam da se ovakvi osećaji prožimaju dušom svakog novopečenog penzionera. Da je svaki u blagom nok daunu, dok se ne okrene na neku stranu ili dok ga to novonastalo osećanje ne odvede u mračne odaje uma i života. Sada, kad pogledam nove 22. unapred, ne izgleda ni malo lepo i dobro kao onomad 2000. Ne znam više šta je bitno, dobro ili bolje, zapravo mislim da niko više ne zna šta je bitno. Mom Ćaletu bilo je bitno da pobegne sa planine, da se skući, da ima porodicu… Da nisu gladni, žedni i bosi… On je sve brodolome preživljavao tešeći se planinom na koju se nikada nije vratio i teškim životom na planini koji ga nikad više nije zadesio. Nikad više nije bio gladan, žedan i bos. Udarale su ga druge muke, ali “bitno” je bilo da on ima porodicu, da ne kisne, da nismo gladni, žedni i bosi… Imao je deset puta teži život od mene, ali izgleda da je znao šta je njemu bitno. Ja sam odavno to njegovgo bitno prevazišao, zapravo rođen sam a da je to bitno već bilo oko mene. Trebalo je dići lestvicu za bolje sutra, za napredak, za evoluciju… I dizao sam… za centralno grejanje, izolaciju, dobre prozore, kola, putovanja, i razne druge stvari. Eto, dobacih nekako i do toga, ali mi sve to nije bitno… Nama ništa više nije bitno… Šta li tražim? Čemu li žudim? Od čega će meni oko zasijati? Očigledno nemam čime da se tešim… Razmaženo derište… Da, to sam ja, razmaženo derište holivudskih filmova i ideje o američkom snu, ljubavi i toj pobedi u daljini, toj pobedi na kraju… Pobedi dobra… Tata me nije naučio kako da zadovoljno, smerno i hrabro gledam na život. Ja ga ionako dok je bio živ nisam ni slušao, tako da i da je hteo nije mogao da me nauči, što je pretpostavljam i video. Ja sam zvezdaš iz jednog razloga, otac mi je bio partizanovac, inače ne pratim sport. Ja sam izabrao nekakav lepši svet od onog u kojem je on živeo i nekakve bolje vaspitače od njegovih. Ja sam izabrao holivud i snove, a on ulicu i beg od planine. Pitam se često šta li je sanjao, čemu je težio, da li je tu bilo nešto više osim onog “bitnog”. Mora da jeste!

Kalendar nas natera da zaboravimo svake godine po jedan san. Živeti u realnosti nikad nije bio moj fazon. Ja sam uvek davao tri puta više od drugih zato što sam hodio prostranstvima snova i u njima zamšljao dobre ljude i pozitvne stvari, i uvek na sve gledao mnogo lepše nego što je zaista bilo. Jedni su me gledali kako sa osmehom koračam strojev korak napred i jedva su čekali da upadnem u rupu, drugi su pokušavail da mi kažu da ne letim toliko da se spustim malo na zemlju iz snova i da pogledam život realnim očima. Ja stvarno nikog nisam slušao, niti sam zamerao prvima, niti sam cenio više ove druge, ja sam živeo svoj san! Američki san sa srpskim glumcem, u mojoj režiji. Nisam se obazirao išao sam dalje, i dalje, i dalje… tragajući za ostvarenjem svog Američkog sna. Ni sam ne mogu da naslutim odakle tolika želja. Mnogo nas je raslo u istom okruženju, a samo sam ja ispao ovako tupav…nije do obrazovanja, socijalne sredine, čak nije ni do horoskopa… Poznajem mnogo ljudi koji su drugačije sanjali, ili makar kraće, koji su se pooodavno probudili, umili, osvestili i sad pribrani hodaju ovim svetom. Prihvatili su život kakav takav, posao kakav takav, brak. kakav takav., prijatelje kakve takve. Probudih se i ja, evo ovde na pustom ostrvu, sam. Ništa ovako nisam zamišljao… Ništa ne mogu da prihvatim, a sve ja kakvo takvo.

Sanjao sam iste svoje prijatelje , sa istom količinom para koje i danas imaju ili nemaju i sebe opet sasvim prosečnog , običnog , galamdžiju i šaljivdžiju. Sanjao sam našu decu kako se druže i igraju. Sanjao sam neka lepa jutra i neke mirne sumrake. Sanjao sam da kuvam i ugađam svima oko sebe, sanjao sam osmehe, dodire , zagrljaje i poljupce. Sanjao sam proste stvari, nikad sebe samog na pustom ostrvu.

I posle kraja, kraj…

Uhvatilo me nešto večeras, pa nek ostane zapisano ovde… Ležim na krevetu zagledan u displej kao i mnogi… vrtim neke video klipove o glumcima kojih nema… Smori me, pustim TV, tamo Matrix, mlad Kianu, dečko. Premotam film u glavi, već je 22 godine od kako sam pogledao taj film. Smori me i to. Otvorim Facebook i nadjem na uspomenu od pre 7 godina, grupa prijatelja, srećni, zagrljeni, veseli… Nema Aćima, preminuo je pre 3 godine, poneko je emigrirao, a drugi su samo ostarili i deluju nekako ispijeno… Svi smo tu negde, istog raspoloženja i istih godina, generacija sedamdesetih… Šta se nama desilo???

Dok su drugi putovali, mi smo čekali u redu za hleb, Dafinu ili Jezdu…
Dok su drugi išli na koncerte, mi smo išli kod SKCa po bugarske diskove…
Dok su drugi gradili karijere mi smo radili preko omladinske… Dok su drugi gledali vatromet, mi smo gledali bombardovanje…
Dok su svi kupovali stanove i stvarali, mi smo se zajmili za bolja kola…
Posle se čude kakvi smo… Dobro smo i dobri!

Sve su nam uzeli, ni za lek, ni za nas same, ništa nije ostalo… Mi nismo ostali sami za sebe… A kamo li za porodice, decu i prijatelje… niko nam nije ostao, mi smo zauvek sami, na ivici ponora… Tu smo večno izmedju smeha i plača, da nije tužno bilo bi možda nekom smešno ili uzbudljivo.
Ko nam je kriv? Krivi su nam svi, roditelji, komunisti, masoni, udbaši, globalisti, prodane duše, negativna selekcija… Đavo mi je kriv… Kriv sam ja.. Mi… Sa sudbinom od koje su bolji mnogi, ali ipak se tešimo gladnima iz Afrike… Prva polovina generacije sedamdesetih niže uspehe u alkoholozmu, mi malo mladji mi smo izbegli i alkoholizam i ratišta… Zadesilo nas Kosovo, al to je moglo gore.. i malo  droga.. Sprcali smo brakove, ali ni stariji ni mlađi, nisu tu mnogo bolji. Izjeda nas depresija, anksioznost i ekstremna usamljenost… Poput lešine na otvorenom moru, plutamo…

Mi ne pamtimo nista lepo, možda jedan kratak period od 2004. do 2009. Ostalo sve stane u Balaševićeve pesme… Ko je imao sreće da voli ili da se druži, još i ima za čime da žali. Ostali mogu samo da se pitaju gde su pogrešili, i ko ih je kleo…
Ko god da je kleo nije dangubio! Sad na kulminaciju posranih života dođe i smrdljiva korona… Svaki dan neka grozna vest, neko ode s ovog sveta… Ljudi se udaljili, zabarakadirali i pokrili preko glave svojim strahovima. “Dobro je, još nije smak sveta, i glad”, eto tačno se tako mnogi teše… Snovi su se odavno raspršili… Sanjamo neki bolji svet, ali pogledom u prozor ujutru on nestaje, pa ga se ni nesećamo… Malo nam je što smo ovako skakati pa se još svađamo oko toga ko je društveno odgovoran, a ko ravnozemljaš… Ej društveno odgovoran… Posle svega…

Ne zameram nikom ništa, ne zameram čak ni sebi… mir mi je neki u glavi, verovatno onaj najgori mir za osobu poput mene, mir ravnodusnosti, slomljenog duha, mir živog blata u koje sam poodavno upao…
Mir svima…
P. S. Dobro sam! Samo duže vreme u Srbiji…

Prigodna muzička numera…Uspavanka za dečaka

The End

Hvala svima koji su na bilo koji način podržali ovaj blog. Bilo je zaista zabavno deliti misli i čitati komentare. Blog je nastao kako bih vežbao pisanje i čuo reakcije ljudi i eto nakon 4 godine i 53 objavljena teksta rešio sam da prestanem da objavljujem tekstove.

Hvala još jednom!

O veslanju…

I tako kada uspem da se otisnem makar u svojim mislima, u tamo neka prostranstva. Kada uspem da maštam, da se odvežem i odvojim od tla koje me toliko fiksira. Kad konačno zaplovim svojim mozgom, bez oluja, gromova. Kad uspem da dobacim tamo gde se ljube nebo i more…

Veoma često i gotovo od pamtiveka, od kad znam za to mesto,  organizujem neku prolsavu, žurku za prijatelje. Tamo će svima biti potaman, tamo će svi doći da se ludo provedemo, da udovolje meni, da mi posvete jedinu traženu pažnju. Eto samo toliko sam tražio, samo tada, da se svi pojave I budu srećni, da se lepo provedu na žurci koju nikad nisam organizovao. Uvek je lepo zamislim, svaka verzija bila je odlična, ali eto zbog ovoga ili onoga nikad se nije desila, a sve ređe se dešava i u mojoj glavi. Ne žurka mi se, smorim se, kad vidim kako je lepo tamo, a kako je ružno ovde. Tamo smo svi bolji, pa i ja. Miran sam, srećan, ispunjen, na kraju krajeva svi su tu zbog mene, prija mi, osećam se ponosno. Nisam pravio parti dugo, muče me neke druge stvari, jurim neke druge duhove. NIje mi više do toga da mi svi odaju počast, i da dobijem zasluženo. Zavukao sam se negde mnogo dublje, otplovio sam mnogo dalje, teže mi je da tu nađem taj osećaj kao onomad , kao onaj koji sam imao kad sam pravio žurku. Valjda zato što žurka nikad nije bila nemoguća. Valjda sam zacrtao nešto što i sam znam da ne mogu da dobacim, ne mogu baš tamo da otplovim, neda mi, nešto mi neda. Valjda nisam to zaslužio, a možda sam se samo i istripovao. Dileme,  one obično vuku u trileme, a trilemma na otvorenom moru znači buru, vetrove I ogromne talase, a ničega nema, pučina, bonaca i to sunce koje neprekidno bije. Ne mogu više ni da čkiljim. E tu samoću, takvu samoću, kakva je na tom malom čamcu na sred ničega, e to je teško opisati. To jednostavno disanje, svaki udah boli, steže grudi umesto da ih puni vazduhom i poletom. Umesto želje pravi ništavilo. Ta praznina stvarno ubija. Niti imam snage da se opet vratim negde u nekakvu luku, mnogima bi to bio izlaz, a meni bi konačno možda bio mir, tamo gde je makar sve izvesno. Niti imam snage da stvarno vidim mogu li ja negde bolje, ovde mi nešto ne da mira. . Sve je nekako napor, ustega, odricanje, žrtvovanje, ali pogrešno, nepotrebno. Prebiram po mozgu, kako li je bilo drugima, sigurno su i drugi smišljali žurku i drugi su plovili ovde. MOžda je čak i moj matori baš ovde dolazio čamcem, šta li je njega mučilo kada je on donosio svoje odluke. Gde je on ostao bez goriva, na koju stranu je vozio. Eto živeli smo zajedno tolike godine, a da ga nikad nisam pitao, da mi nikad nije rekao. Možda i jeste, ali ja to stvarno nisam razumeo, a još manje prepoznao. Pamtim dobro da mi jedno kajanje ne gine, zato znam da je bio ovde, baš ovde. Pitam se samo, čime se tešio.

Prigodna muzika, sa juga normalno, iz Niš be! https://www.youtube.com/watch?v=_CCWfmTltEQ

Slika preuyeta sa https://www.wallpaperflare.com/boat-creature-waves-sea-eyes-wallpaper-uovsv

O želji…

Ne znam ni kako da počnem tekst, ne znam ni da li da treba da ga pišem, ali žulja, probaću. Sređuje se, polako se sve sređuje, polako sve dolazi na svoje mesto. Izgleda da sam samo nestrpljiv ili očajnički želim drugačije, više, nemoguće. Kad bih samo mogao da zastanem, da usporim, da se osvrnem, da se pohvalim, da prihvatim.

Tu smo zajedno, on i ja, momački. Poslednjih dvadeset dana kao da mi je neko ispunio jednu od tri želje, Nisam upecao zlatnu ribicu, ali jesam želeo, jako. Kao da me je neko čuo. Pa čak i da jeste, i da je sve po mojoj volji ne znam da li bih uspeo da ovo ovako smislim i izrežiram u svoju korist. Dani lete, bez trunke dosade, nervoze i nekakvih nerazumljivih poteza očekivanih od takvog malog stvora kome su brkovi počeli da se naziru. Razgovaramo, čuje, osuđuje, napada, brani se. Iz dana u dan nastavlja se ista priča, ali polako diskretno, poput nekakvog tanga. Korak levom, korak desnom, korak levom, desna u stranu, skupi noge. Nastavljamo gde smo stali, svaki dan, po malo, po neko novo pitanje, po neka situacija koju ja treba da objasnim, a on , trgovac, lisica, ćuti, meri, pita, ne otktriva karte, ne priča previše. Prolazimo danas pored radnje koja se zove Phone Hub, pogleda me i obojica prasnemo u smeh, tako su veliki čak i tako mali. Jeste, veličina je, veliki šmeker i sada, u mojim očima uvek je bio veliki i poseban, ali ja sam pristrasan, ja sam ćale. Posle svega, ne znam kako smo ovo podelili, ali mi se čini da sam ja dobio boljeg sina , a on boljeg ćaleta. Trebaće mu godina da većinu stvari razume i potpuno shvati, trebaćemu sin da sklopi i zadnje parče slagalice i da nađe svoj mir. Mir sa ćaletom! Beskrajno žurim da nađemo mir dok sam ovde. Beskrajno žurim da popravim, da se iskupim, i za ono genetsko i za svoje grehe. Beskrajno žurim zato što me strah ovih dobrih stvari.

Beskrajno žurim da pomerimo priču, dalje, bolje, pozitivnije, srećnije. Priču u kojoj kuća i pod nije od blata i živog peska, priču u kojoj nije sve borba i žurba za držanje glave iznad vode. Priču u kojoj ima ljubavi. Beskrajno žurim, da razbijem tu bajinsku kletvu… Pokušavam da ga pripremim na život, a da ga ne uplašim. Pokušavam da ne preteram čak i u drugu stranu i opišem mu svet kao dobro mesto, ljude kao osobe na koje treba bezrezervno da se oslanja. Da mu objasnim da je razum nekad važniji od srca, i da nemaju svi isto srce. Da čuva svoje srce od predatora okrutnih i sebičnih ljudi. Nije dobro, moram iz početka, objektivno. Trebao bih da mu kažem da je sreća najbitnija stvar, i najteža, jer su svi u potrazi za srećom. Nevalja, previše sumorno i tvrdo, neće ni hteti da me razume. Trebao bih da mu kaže da stisne gas do daske, da se ne ustručava, da samo ide napred i po svojoj volji i onom osećaju koji sigurno da ima. Huh, ma istina je, ali ne znam kako da ne trpam pred njega nepotrebno, prerano, imamo valjda još vremena. Trebao bih da mu objasnim da se ne žuri, da gustira, da meri, da proba da pronikne istinu od svih laži koji čitava okolina stalno baca pred njega! Preteško je, sve je tačno, sve bi on to trebao da zna, ali… nije još ni vreme ni mesto za sve to, bolje neka on bira temu i količinu informacija, ja ipak bolje odgovaram na pitanja nego što pričam priču. Ja uvek bolje savetujem nego što i sam radim. Ipak je on puno bolji scenarista, neka on vodi ovaj tango, ja ću da pratim. Ja ću jedino da probam da mu stavim do znanja da on mene nikada ne može da razočara, i da na mene uvek može da računa. Ovo sve drugo, kad nađemo mir, mir sa ćaletom.

Prigodna muzička numera, južnjaci, kažu srce i duša žive na jugu! https://m.youtube.com/watch?v=zWUHoHP0fpc#dialog

O miru…

Šta mi treba da nađem mir? Verovatno vremeplov!

Dok veliki deo populacije nezaustavljivo ide napred ja sam se zaglavio. Zaglavio sam se toliko duboko da ni kran ne može da me iščupa. Zaglavio sam se na nivou koji jednostavno ne mogu da pređem, i što više pokušavam, to sam sve isfrustritaniji. Provalio sam da nije u karijeri, nije u deci, nije u braku, nije u prijateljstvima. Mir se zavukao pod neki kamen i čeka, čeka verovatno i on da sve ovo prođe. Nekom čeka sedmicu na lotou, nekom nasledstvo, nekom poziciju, nekom auto. Meni je sve to čekao, sve je došlo , ali ne i hrabrost mira da se izvuče ispod tog kamena i da dođe, da malo spoznam šta je to. Sad i da dođe, da se pojavi niotkuda odmah bi se posvađali, odmah bi mu prigovorio, to vreme i život nisu uspeli da promene. To sve što je prošlo, to on ne može da nadoknadi. To sve što je bilo naivno i iz čistog srca, to je na njegovu dušu bačeno na dušu čekanja i očekivanja, na dušu poštenja i dobrih namera. Izgleda da ni njemu nije bitno, to je samo bilo nekad. Vreme i život nisu uspeli da uspore ovaj surovi mozak u smišljanju scenarija i scenarija raznih ludosti. Pravim se hrabar, kao što sam se uvek i pravio. Ne znam samo za koga, tu sam ipak samo ja, video sam i kroz život šta znači kad oćutiš, kad otrpiš, kad odlučiš da se skloniš. Jeste malo jadniji osećaj čak i od dobijenih batina, otkaza ili od svađe sa prijateljem, ali sažvaćeš i to, na kraju tu si samo ti, ispred sebe. teško da možeš da budeš toliko jadan da se sebi zgradiš, pre možeš da budeš samo bezobziran da se gadiš drugima. To je bolja varijanta, takvi najbolje prođu. Bezobzirno bazaju životom mareći samo za sebe, za svoje potrebe. Da uevek oni budu prvi namireni, a za ostale ako bude i kako bude. Ne mare ni za prijatelje, ni za žene, ni za ljubavnice, ponajmanje za kolege i poznanike. Spavaju popodne posle ručka snom pravednika. Njima je uz malo sreće ova partija maksimalna. Oni ne mere ništa, oni samo uzimaju, namerno uzimaju. Ja sam merio nekako, po svom priručniku, da budemo jasni, ja ga kao i svaki balkanac nisam pročitao, ali toliko ima priča o tome da ne moram ni da ga čitam. E pa, meni su uvalili neku straru verziju priručnika koja je odavno van upotrebe. Toliko staru, štampanu od onog prastarog, da kažem dlakavog papira. Možda je neko baš tim likovima koji su meni ceo život punili glavu o priručniku, i pravilima, i ispravnom, uvalio najgluplju foru. Možda je neko istrgao par stranica i upotrebio ih kao guzobris. Eto baš tako se osećam, kao da mi je neko ispričao nešto vrlo bitno, opširno, prevcizno, a da ni sam nije svestan da nedostaju stranice. Ja šta sam uspeo da uzmem, uzeo sam slučajno, ili mi je bilo dato, dato iz nekakve samilosti, iz ko zna kojih razloga i pobuda. Neko je negde video boljeg mene od onog što jesam . Kao da je neko počupao sve ružno iz priručnika, pa ja sad ne mogu da se pohvatam gde sam ja ovo, gde idem, i gde sam to pogrešio. A nekom drugom bilo žao da to gleda, pa je pred mene parkirao neke lepe stvari koje su mi se desile, neke lepe trenutke, neke dobre ljude. Kako ih nisam zaslužio tako su i oni prošli, a ja alav, ja bi još. Video sam kako je lepo biti srećan, raspoložen, poštovan, voljen, uspešan. Kao da nije ni moglo duže da traje, ali se ja nisam pomirio sa tim. Opet je onaj prvi provalio, da sam uspeo da se radujem, pa sad zavrće slavine, zaključava vrata, i viče “pa gde si pošao…”

Odvalio sam od života dva, tri psihologa i par prijatelja koji su uspeli da vide i čuju deo golgote. Sve sam našao, sve se složilo, Ništa nema smsla. Ja sam baš pravi primerak večnog istraživača, ali mir nisam našao. Možda će me to odvesti najdalje, u veću potragu, a možda će mi na brzinu ispiti energije koja je trebala da se pijucka dugo. Ja se osećam tako kao da je sve bilo uzalud, kako je sve trebalo da bude drugačije, kako sam pogrešio peron, stanciu, grad, državu… Kako ne pozanjem nikog oko sebe i kako niko ne priča čak ni engleski. Mlatimo rukama i jedni i drugi, niko se ne razume ni sa kim.

Kažu odrastao sam konačno, smeju mi se, i to je opet onaj jadan osećaj, kao kad izabereš da budeš niko.

Screenshot filma Dzoker, preuzet negde sa neta