Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.

Advertisements

4 thoughts on “Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s