Žvaka na zrnu graška

Prošlim tekstom vratih i sebe i vas u neke osamdesete. U detinjstvo potpuno drugačije od ovog danas. Odrastali smo bez Interneta, sa jednim televizijskim kanalom na kome je zapravo imalo šta da se vidi, čuje i nauči. Televizija,iako možda sadržajnija,nije bila mesto gde smo provodili previše vremena. Nije to bila kutija kao ova danas, kutija koja hipnotiše i uvlači u svoj svet. Naši televizori bili su debeli, mali, nisu imali daljinske upravljače i služili su da se prekrati loše vreme, zima ili nekakva pauza pre izlaska na ulicu i pre pravog druženja, a druženje je bilo današnji youtube ili google. Tu smo nalazili sve informacije koje nismo mogli da pokupimo od roditelja, škole, Branka kockice, Dejvida Belamija i ostalih. Izađeš lepo na ulicu sa svojim čoporom i tamo se negde potegne neka tema o kojoj bi hteo da saznaš više. Tada kreće razmena informacija, da budem realan pa da dodam, razmena pravih neproverenih informacija. Meni definitivno najinteresantnija tema i anegdota koju vredi prepričati, bila je ta razmena informacija na temu devojčica.
Devojčice, ta misteriozna bića o kojima smo znali tako malo, a maštali tako puno.
Šta smo znali, i pored leksikona i pored tog „polaženja“ i furanja, pa nismo znali ništa. Znali smo da su stidljive, da im se sviđaju dečaci i to stariji dečaci , znali smo da moraš da budeš pažljiv, interesantan i da moraš da budeš doteran da bi se nekoj svideo. Zaključili smo da treba da pokažemo da više nismo deca nego momci. Na scenu stupaju radikalne mere, hitno brijanje tih nabujalih brčića, češća i duža kupanja, nameštanje frizure. Počeli smo čak i da pazimo na odevne kombinacije. Svi smo mi negde odradili te fasade. Što bi rekao moj frizer Knele, za ostalo je trebalo ići kod plastičnog hirurga. Počelo je i bubuljičanje, uzdisanje i ta lagana opsednutost lepšim polom. Počele su i diskusije u krugu čopora. Maštali smo o tom misterioznom poljupcu sa jezikom, u narodu poznatiji kao „žvaka“. Žvaka i seks su bile stvari o kojima smo mnogo pričali a da realno nismo znali mnogo o tome a ni kako do toga. Jurili smo, svako na svoju stranu i imali uši načuljene ne bi li prikupili neke informacije. Svako bi saznao ponešto i nesebično podelio sa čoporom uz dodavanje nekih izmušljenih stvari. Sve je bilo bazirano na pričama starije braće, nekim tračevima, pukim izmišljotinama i razgovorima uhvaćenim u prilikama kada su se roditelji na takve teme verovatno samo šalili sa nama.
(Ja sam, recimo, prve svoje odgovore na “pitanja” dobio od svog starijeg rođaka. Vizuelna podrška su bile ilustracije iz časopisa Huper ili Bravo, ne sećam se. Sve je bilo objašnjeno do detalja. Ah, kakva je to samo prezentacija bila. Uglavnom, sve je sutradan bilo ispričano čoporu do najsitnijijh detalja.)
Sklapali smo kockice u glavi, pravili svoje iskustvo i donosili svoje zaključke. To što smo sklopili u glavi, taj naš „Frankenštajn“ od tuđih iskustava, bilo je pre nešto čime bismo mogli da plašimo decu, nego čime bi trebalo da uđemo u istraživanje lepšeg pola. Ah, pa trebalo je biti hrabar i progovoriti nešto s tim Frankenštajnom u glavi. No dobro, imali smo fasadu, imali smo Frankenštajna tuđih iskustava, bili smo spremni da ako skupimo snage i hrabrosti, i nađemo idealni trenutak, možda dođemo do tog prvog poljupca. Nije nam na pamet padalo da se iste stvari dešavaju i kod njih u glavama, da i one imaju svoje Frankenštajne. E sad, kako skupiti snage, šta progovoriti i na koju temu? Bilo je glupo pokretati teme o kojima smo nešto ipak znali, bile su to praćke, raklice, sličice, klikeri, fudbal, jurke, žmurke, neizostavna igra rata i ostale stvari za koje smo morali da se pravimo da smo raskrstili s njima, jer bože moj, sad smo momci a ne dečaci. Trebalo je otkriti nove teme za razgovore koje su i devojčicama bile interesantne. Tenzija je rasla, sada smo već imali previše onih stvari koje “nikako ne smeš” da uradiš i onih stvari koje “obavezno moraš da kažeš”. Ma bili smo sluđeni svime. Ne znam ko je i kako pokrenuo temu o tehnikama vežbanja „žvake“. Ko li nam je samo to podvalio? Ko god da je, kakvu god nameru da je imao, nije ni mogao da zamisli naše face dok smo jurili zrno graška jezikom po tanjiru ili kockicu leda u časi sa vodom. Takve stvari smo u društvu samo slušali, praveći se da ih nikada nećemo uraditi, a onda trk kući po grašak i led.
I tako nakon ko zna koliko priprema, koliko odigranih scenarija u glavi, moj idelni trenutak desio se iza škole, u mračnijem delu školskog dvorišta, onako sasvim drugačije i sasvim obično u odnosu na to o čemu smo pričali i maštali. Ona i ja, držimo se za ruke, koračamo, šetamo, u mojoj glavi… kako, šta, gde, kad, kako, šta , gde, kad.
Taj momenat, napetost, strah, okrenula se prema meni, nije bilo nazad… Dođoh do svog prvog poljupca… da vam kažem: koliko mi je „furanje“ bilo super i nadmašilo moja očekivanja, toliko mi je taj prvi poljubac bio odvratan i ni približno tako lep kao što sam ga zamišljao. Još je i gore bilo to što nisam mogao da ispričam čoporu, jer, bože moj, pa ja sam to u priči uradio pre šest meseci još sa onom slatkicom. U toj priči bilo je naj, naj, najlepše… u stvarnosti… pih… užas, bljak…
Tadašnji žargon bio je: “lupio sam joj žvaku”, užasnog li izraza, nadam se da se to promenilo, ustvari želeo bih da se jedino to promenilo, sve ostalo bih zadržao. Sav taj strah, svu tu neizvesnost, sve te priče, ceo taj veo tajne pod kojim se nalazila ljubav tada, sve bih to ostavio i danas. Tada je ljubav bila tajna, poljubac je bio misterija, većina stvari bila je sakrivena od pogleda. Devojčice, naše princeze, pa bile su prave dame, držale su do sebe. Laka ženska, kod nas muških bila je ona koju si mogao da uhvatiš za dupe i takvih devojčica je bilo svega nekoliko i sa njima niko nije želeo da ima posla.
Put do ženskog srca nikada nije bio jednostavan, uvek je bio popločan strahom, uvek smo strepeli od odgovora i odbijanja. Putem su nas vodile neke priče o tome kako treba osvojiti, kako treba biti šmeker, kako biti kavaljer. Ko je tada postavio te putokaze, ne znam, znam da je Šejn za mene bio taj pravi dasa, taj pravi muškarac, taj neko ko je bio vredan ženske pažnje. Na Šejna sam dodavao mnoge druge filmske uloge, glavne junke knjiga, muškarce, dase, koji su se borili za pažnju i za ljubav.
Danas su uspeli da nam pobiju idole, još gore, uspeli su da nam srozaju princeze. One koje smo mi muškarci trebali da zaštitimo od negativaca. Princeze za čija srca smo se borili. Uspeli su da Ih razgolite da ni o čemu ne maštamo, da ne postoje skrivena mesta. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn… Ima još dečaka željnih da nauče kako se osvajaju devojčice i kako je to biti pravi das. Ima ovde još devojčica koje sanjaju da budu osvojene. Vrati se Šejn, molim te…

 

Prigodna pesma da je pustim nakon napisanog teksta Haustor – Šejn

 

love - Realistic Kissing Simulator - Question

Advertisements

12 thoughts on “Žvaka na zrnu graška”

  1. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn…

    Sjajno. Delim…

    Like

  2. Lepa priča, kao i sve koje nas vraćaju u prošlost. Neko kaže da se rado sećamo lepih dana kojih više nema, jer smo tada bili mlađi. Ne mislim tako, ne mislim ni da ništa ne treba da se menja, ali ne drastično, i ne toliko na lošije. Možda to nama iz prošlosti izgleda bolje, ovima danas, je smešno. Nije to tako, zaista je bilo nekako romantičnije. Danas je romantika prevaziđena, niko ne mari za nju. Na žurkama im je jedini cilj da se napiju i luduju. Niko nikog ne posmatra iz prikrajka, niko se ne sprema posebno za žurku, jer tamo će nekog važnog da sretnu. Turbofolk im je izbrisao osećaj za nežnu muziku, za nekadašnji “stiskavac”, koji je pružao razne mogućnosti, da se osvoji princeza, koja je to svim srcem želela, ali se ipak stidela. Stid je danas mislena imenica. Niko se ničega ne stidi. Taj poljubac, koji se u tekstu naziva “žvaka”, mi smo nekih šezdesetih zvali “filmski”. Imali smo svoje idole, to se nije ni danas promenilo, imaju ih i današnji klinci, pitanje je samo kvalitet tih idola, to ne može da se meri, sa onim nekad. Nekad su idoli bili pod prismotrom, “budnim okom” javnosti, nisu baš smeli da rade sve i svašta. Danas o tome niko ne vodi računa, što problematičniji, to bolji idol. Žvaka me je svakako asocirala, na prave žvake, kojih u moje davno vreme nije bilo. Prve su se po prodavnicama pojavile posle šezdesetih, kad smo bili srednjoškolci. Pored moje osnovne škole, nalazila se grčka ambasada. Verovali, ili ne, stajali smo u redu, da dobijemo po žvaku, od portira. Bile su to žvake koje prave balone, prilično velike. Delili smo ih na više delova, da duže traju. Znali smo čak da je žvaćemo, pa onda stavimo u šoljicu od kafe, ne bacamo, nego ostavljamo za kasnije. Možda sve ovo nekome danas izgleda besmisleno, ali zaista je bilo lepo i nežno vreme. E da, prvi televizor je u moju kuću ušao 1962. jedini smo ga imali u zgradi, pa su komšije doalzile da gledaju “Servisnu stanicu”, humorističku seriju, sa Čkaljom i Mijom u glavnim ulogama. Neki su voleli jednog, neki drugog, pa su se čak i sporečkali gledajući. Družilo se. Serije su bile samo povod da se okupimo. Imala bih još mnogo toga da napišem o tom nekadašnjem vremenu. Imali smo i svoje Šejnove, svako doba ih ima, ali ja bih ipak, da se vrate ti naši, samo da ih ovi danas vide na trenutak.

    Like

  3. Devojcice su bile i uvek ce biti princeze, likovi iz najlepsih bajki. Strogo vaspitane,odrasle pod budnim ocima zahtevnih roditelja i zahvaljujuci svemu tome danas u sebi nose posebne vrednosti. Hvala na iskrenim i ovako kvalitetnim tekstovima.

    Like

  4. Moja generacija ( ja sam rođena 80tih,) je negde između ove vaše i ove današnje. Još uvek je bilo osvajanja na lepo izražavanje i kavaljerstvo, ali je bilo mnogo više onih ” lakih” u odnosu na generaciju pre. Mi smo odrastali onih groznih 90tih, pa nam se sav onaj haos ( u muzici, kulturi, žargonu, odevanju…) odrazio na međuljudske tj. partnerske odnose. Ja uvek kažem da bih volela da sam se rodila 10 godina ranije baš zbog te naivne finoće uz koju su odrastale generacije pre nas.
    Odličan teks i samo napred 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s