Najteže je biti ti

Prevareni  smo, neko nas je prevario, strašno obmanuo. Umesto da uživamo u životu daleko lakšem od onog koji su vodili naši preci, osudili smo sebe na večno lutanje. Negde smo se izgubili, udaljili se od sebe i poželeli da budemo neko drugi, neko srećniji, neko uspešniji. Mislim na svakoga od nas, na čovečanstvo. Rastemo i taj procep između onog što zaista jesmo i onoga što želimo da budemo postaje sve veći. Tvrdoglavo se borimo da što manje budemo mi, a što više taj neko drugi, ne uviđajući da je ta osoba koju smo stvorili u stvari daleko, daleko od nas i naših realnih mogućnosti i potreba. Sebe smo uspeli da obmanemo, a onda pokušavamo da obmanemo i okolinu. Počinjemo da živimo dane pretvarajući se da samo srećni, dok noću bojažljivo sami sa sobom cvilimo u uglu stvarnosti. Kako nas niko zapravo ne poznaje, tako niko ni ne može da nam pomogne i da nas uteši. Osećamo se sami u životu, koji nam više liči na glavnu ulogu u filmu Klinta Istvuda, nego na naš život. Guramo tako te naše dane, taj naš život. Mladost trpi sve. Sećam se iz mladosti prigovora starijih: „nemoj znojav, nemoj tako go, ogrni se, čuvaj to zdravlje sada zbog starosti“. Tada se nisam obazirao na prigovore, mislio sam da neće biti tako sa mnom, da ću večno biti mlad. Posle dođu one floskule „nije u tome koliko imaš godina već kako se osećaš“, a na kraju se svede na to da si bio mlad i glup. Mladost je pozitivna, razdragana, tolerantna, mladost trpi sve. Starost je teška, zadrta, gleda svaki korak i svaki potez, njoj sve smeta, i ono što je sada, i ono što je bilo.  Starost će prozreti našu obmanu, pokazaće nam da smo zapravo obmanuli sebe i onda ćemo shvatiti koliko smo zapravo bili prazni, neispunjeni, usamljeni i nesrećni… Kako smo zapravo izgubili priliku ne da živimo? Mislim,  živeli smo, to se svakako ne može zaustaviti na taj način, ali smo propustili priliku da upoznamo sebe, da istražimo sebe, da sebe pružimo svetu, ne bi li na taj način stekli nova iskustva, iskrene prijatelj i saputnike. Ovaj put po svojoj meri, a ne nekakvog izmišljenog lika, ili visokih očekivanja i predrasuda. Sami smo sebi servirali taj usrani život, niko nije živeo za nas, mi smo ga živeli kroz razne tuđe oči, kroz predrasude okoline i sistema, i kad iscuri mi bi da kažemo da smo pametni, da sad znamo kako, ali da nemamo vremena. Zašto je to tako?

U vremenu društvenih mreža, napravljenih da zapravo povežu i zbliže ljude, pogrešno smo protumačili svrhu svega toga. Pokušavamo da napravimo idealni selfi, idealnu sliku života u kojoj bi pokazali svojim „prijateljima“ koliko smo lepi, koliko je naš život divan, koliko je naš izlet sjajan, koliko smo srećni. Svi ti filteri, svi ti lepši uglovi za slikanje, svi ti osmesi, zapravo skrivaju nas od svih ostalih. Pogledajte nekad svoj profil, premotajte ga unazad, da li se na profilu vidi da ste se nekad osetili usamljeno? Jeste li pokazali nekad prijateljima da vam je teško, da ste depresivni, da vam treba šaka preko ramena, a ne šaka sa prstom na gore ispod slike? Šta, toga nije bilo u vašem životu!? Ili nije baš društvena mreža pravo mesto da se to tako deli, ili nisu mi baš to sve pravi prijatelji? E pa kakvi su nam profili takvi su nam i životi i prijatelji! Lažni! Najteže je prihvatiti sebe, najteže je priznati sebi. Najteže je biti ono što jesi. Taj profil, nije profil, to je nečiji život . Taj profil ima prava na sve, samo mu mi kao administratori ne dajemo da dođe do izražaja, filtriramo sve ne bi li ubedili i sebe i druge da je bolje nego što jeste.  Tako nam je kako nam je, ništa ne može da se promeni, osim da pravi prijatelj klikne hajd, zato što ne može da prepozna ni sebe ni nas u tim našim lažnim slikama. Privlačimo pogrešne ljude, samo zato što se pogrešno predstavljamo, i to ne samo na društvenim mrežama.

Starost će bit vrlo surova prema nama. Za razliku od starijih generacija koji su teže živele od nas, lakše su podnosili starost od nas, lakše su umirali od nas. Teškom životu pružili su pravi otpor, dali su sve od sebe i svoje plemenite duše ispustili boreći se za bolje do zadnjeg dana. Mi dignemo ruke od sebe mnogo ranije, proglasimo predaju, zato što nije bilo onako kako smo zamislili, onako kako smo očekivali, onako kako smo verovatno videli negde na nekom filmu, u nekoj bajci. Onda okrivimo sve druge osim nas. Onda kad napokon ukapiramo da smo mi jedini krivac, shvatimo zapravo koliko smo ispali glupi, a onda bude kasno. Te starije generacije, imale su svoje lažne profile, za komšije, dalju rodbinu i selo. Dolazile su i njima glave predrasude poput onih: „šta će selo ili familija da  kaže“. Šminkali su i oni situaciju, ali u momentima kada se šminka skine iza njih su stajali supružnici, deca, braće, sestre, pravi iskreni prijatelji. Mi skidamo šminku suzama, sami, u mraku i očaju duše, proklinjući život, odluke i sudbinu. Život nam prolazi u tome što skoro pa niko ne može da dosegne svoja visoko setovana očekivanja. Starost će se sastojati samo od samoće,  od toga šta smo sve mogli ili trebali, najgori ćemo biti i sudija, i advokat sebi.

U jednoj takvoj apstraktnoj budućnosti, ako nastavimo da idemo ka samoći, lako bi moglo da se desi da nas sahranjuju starački domovi ili čak kompanije u kojima radimo. Direktno iz kancelarije na groblje, umesto plakete ili sata za odlazak u penziju deliće nam grobne parcele. Na spomeniku umesto „zahvalna porodica“ logo firme. Groblja će ličiti na šoping centre, na oba mesta isti logotipi. Porodice nema ni na sahrani, davno smo je prodali, za veće pare, bolje sise, više pažnje, nije nam bila dobra, bila je toliko lažna da je prestala da postoji. Neće se zvati život nego samoća. Koliko ste dugo sami? Kada ste se osamili? To bi vam bilo koliko godina imate i kada ste rođeni. Sahrana, pa sahrana će biti ista kakav je život bio, nema nigde nikoga. Gde smo to uspeli da izgubimo porodicu, prijatelje, moral i vaspitanje? Kada smo postali toliko sebični? Ustvari sebičan i nije prava reč, sebičan bi bio onaj koji sve hoće za sebe. Mi nećemo sebi dobro. Mi zapravo ne znamo šta hoćemo?! Mi smo izgubljeni!

Kada objavim sliku na nekoj društvenoj mreži, nečega lepog i interesantnog što mi se desilo, objavio sam je ja, nisam hteo da vam poručim kako je moj život lep, a vaš ružan. Objavio sam da vam pokažem da mi je nešto skrenulo pažnju u mojoj svakodnevnici, u mom životu koji je baš isti kao i vaš prepun uspona i padova, brige razmišljanja i usamljenost. Ta slika nema ni jedan filter, nije slikana iz pravog ugla, slikana je iz mog ugla. Da bi se razumeo ugao, i razlog, treba mnogo više od društvene mreže, treba vremena za moju priču. Možda je teško da slušate tu priču, jer iz njih se možda nazire da ja imam nekakav drugačiji život, bolji, makar u vašoj glavi, ali to sam samo ja, isti onaj koga ste vi nekad pustili u svoj život i na listu prijatelja zbog nekih kvaliteta koje ste tada prepoznali. To je samo treptaj mog života, koji je isto tako čemeran baš kao i vaš, i da ga preguram ne mogu sam, ne mogu bez vas, ali mi ne trebate ni da mi se divite, ni da mi zavidite, trebate mi da ga podelim sa vama, a to se na žalost ne radi dugmetom na kojem piše „SHARE“.

Moramo da se menjamo.  Da stanemo ispred ogledala i da pohvalimo sebe, ne zbog one floskule o jednom od nekoliko miliona spermatozoida koji je uspeo, već zbog toga šta je spermatozoid postao. Težak je ovo život. Sudbina zna da bude okrutna, izljubite se sa njom i idemo dalje. Ljude pustite u svoj svet i dajte im priliku da vas upoznaju, prave vas, biće vam lakše. Nek se oduševe ili razočaraju. Vi se oduševljavajte i razočaravajte ljudima svakog dana. Pustite predrasude i tuđa mišljenja, osećajte! Svi smo krhki, slabi, sve nas je strah, svi brinemo, svi tražimo izlaz ili makar odgovor. Svi smo ipak samo ljudi a ne mašine ili profili.

Picture taken from https://www.youtube.com/user/DitchtheLabelORG/about

Advertisements

6 thoughts on “Najteže je biti ti”

  1. Au. Davno nisam čitala tekst koji me je ovoliko uzdrmao. Samoća je nešto na šta treba da budemo spremni da znamo da se nosimo s njom, ali problem je usamljenost. Davno smo se, kao mladi, šalili na račun nekih svojih fakultetskih profesora da će garant umreti za katedrom… A sada razumemo da smo sve bliži takvom mogućem scenariju. Rekoh ja da ti je blog sjajan. Svaka čast! Delim…

    Liked by 1 person

  2. Pisati je ok, ali ono sto bi bilo mnogo plodonosnije je konstruktivna, primamljiva i sprovodiva ideja o ponovnom zbližavanju ljudi putem nekih zajedničkih akcija koje bi bile privlačne i korisne za čovečanstvo.
    Vidim postoje takvi pokušaji, ali ne sadrze u sebi dovoljno entuzijazma i motivacije.
    Treba da se smisli nešto što bi bilo magnet za interesente koji su mnogobrojni.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s