Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s