`Mesto duše

Priča je napisana kao izazov na temu MESTO DUŠE, ja sam dao sebi za pravo da temu malo modifikujem i da “mesto” zamenim sa “umesto”. Priča i svi likovi u njoj su potpuno izmišljeni, svaka sličnost je slučajna.

Divno, vedro, letnje jutro prekinula je buka kamiona. Na kratko se čuo žamor, a zatim i nekakav topot koji je ličio na prosipanje ogromne količine vode, to me definitivno probudilo. Skočio sam iz kreveta na prozor i video gomilu peska skoro pa na ulici, brže bolje sam požurio da se obučem zamišljajući već šta ću sve da radim u pesku. Izleteo sam iz sobe i taman krenuo da izjurim napolje kada me je majka vratila na pranje zuba i doručak. Gutao sam te zalogaje! Počeli su već da troše pesak, dok ja jedem skroz će ga potrošiti! Umalo se ne udavih, oštar bol, osećao sam kako se hrana teško spusta u stomak, par puta mi je stvarno zastajalo u grlu, izrogačio sam oči i pokušao da proteram jogurtom. Napokon, prazan tanjir, isplazio sam se majci da joj pokažem da nemam ništa u ustima i izleteo napolje. Napolju je bio haos, gomila nekih ljudi, bučna mešalica, crevo za vodu, kabl za struju… Uz jedan vešti veleslalom uspeo sam da dođem do mog peska. Taman sam navalio, kad sam čuo oca glasnijeg od mešalice kako nešto opet urla. Bio je nešto posebno ljut. Nisam ga ni slušao, bilo je nešto vezano za pesak i mene. Ustao sam, uspravio sam se,  mešalica i otac zajedno su i dalje brektali dok sam ja pognute glave skidao pesak sa sebe.

„Pusti bre dete na miru”, začuo se glas, “istresaj se na nekom drugom“, nastavio je. Podigao sam glavu i video svog dedu, sunce me ogrejalo, odmah sam se ozario i nasmejao, zabio sam mu se u noge i čvrsto ga zagrlio.

„Ljubi te deda, dedino muško milo“, pomilovao me po glavi, hteo je da me poljubi ali kako mu je bilo teško da se sagne do mene uhvatio me za ruku i poveo do džakova cementa. Tamo je lagano seo a mene je stavio u svoje krilo. Ja sam lagano utonuo u to sveto mesto moje sigurnosti.

„Eh, muško moje, ne sekiraj se, nije on to iz što te ne voli“, pazio je na moje reakcije: „on je to što je svet poludeo. Ni on sam ne može da se snađe.“ 

Šta sam mu ja kriv što je svet poludeo?“ ljutito sam se namrštio.

 „E pa to jes’ tačno, muško moje, ali šta ćeš, otac ti je to, sila je na njemu, sad još veća jer je sam. Sam i go ko pištolj, a ta njegova nervoza je samo od nemoći, to da znaš. I kad sebe u’vatiš da si nervozan i da si ljut na nekog bez razloga, to je zato što si nemoćan, zapamti.“

Sve se promenilo muško moje, ja sam star, prošao sam svoje, nije mene briga za mene. Muka me ’vata kad ga vidim i kad vidim sve oko njega, u šta se pretvorilo, a još kad pomislim na tebe dedino milo, onda me je još i strah. Kako će moj biser, moja duša, moje milo u takvom svetu da se bori. Kad sam ja bio kao on, pa mi smo kuće gradili na mobu, a vidi njega, sve ove ljude je morao da plati, a para nema. Nemoćan je.“

„A šta je to moba deda“,upitao sam?

„Moba ti je, muško moje, kad ti pozoveš drugare da se igraju kod tebe kuci sa tvojim igračkama, a oni svi jedva čekaju da dođu da ti pomognu. Prvo što te vole, pa onda što znaju da ćeš i ti doći sutra kad te oni budu zvali. E tako tata, da su druga vremena, tata bi ovde imao svoje drugare da se igraju mešalicom i lopatama, a ne ove čike s ulice.“

„Pa tata ima drugare, zašto ih nije zvao?“

Pa ima sine drugare, ali oni su više za neke lepše igračke a ne za lopatu i mešalicu, oni su nekako više da se igraju sa ražnjem i roštiljem“, nasmejao se onako pomalo podlo, bio je zadovoljan svojim poređenjem.

Nekad su milo moje, porodice bile tu jedan za drugoga, prijatelji, kumovi, sila je mogla da se skupi za dan. Sad vidi tvog oca, sam ko prut, drhti od svega, i sve što ima i može mu se nalazi u onom zadnjem džepu.“

„Šta mu je u zadnjem džepu“, upitao sam bojažljivo.

U zadnjem džepu mu je novčanik, a to ti je, milo moje, danas merilo za sve. Ako nemaš debeo novčanik, obr’o si bostan. Svi te danas gledaju kroz dinar, milo moje, i prijatelji i porodica i deca.“

Slušao sam ne trepćući, po prvi put su mi pare izgledale gadno, plašile su me, za njih je moglo svašta da se kupi, igračke, sličice, slatkiši, ali sad su me plašile.

Ali deda, ja ću da imam puno para, biću naučnik i izmisliću mašinu koja pravi pare“, razrogačio sam oči, obradovavši sam sebe svojom idejom.

Grohotm se nasmejao. „Bravo ljubi deda svog naučnika, ali zapamti jedno šta ti deda kaže, ako ne napraviš tu tvoju mašinu, nemoj mnogo za parama da žuriš i da ih juriš. Seti se dedinih reči kad postaneš veliki, pa gledaj da ne juriš da imaš velika kola prazna, već da voziš taman i neka mala ali da su puna, da se u njima peva. Gledaj da nemaš veliku kuću u kojoj se jedva srećeš sa porodicom, može i neka mala, al da je puna i vesela. Pare, pare pusti nekog drugog da juri, jer ko juri pare , taj sine nema srca, a ’mesto duše ima mašinu koja traži još.“

I danas, prelazeći prostranstva, jureći za nečim, osluškujem svoje srce i gledam da li je mašina proradila.

Prigodna muzička numera:  Šaban ft Sky: https://www.youtube.com/watch?v=bcJq_zpN7sc

NIRVANA NEVERMIND COVER
Kao generacija koja je porasla uz ovaj omot, možda i nismo shvatali njegovo značenje tada. Upecali smo se!
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s