Šta je to sreća?

Zima se približava, polako stežu zimski dani, sive boje počinju da dominiraju. Dan postaje sivlji, okolina postaje siva, i to sivilo se polako uvlači i u naša srca i naše mozgove. Čekamo tu zimu i čekamo da zima prođe,  pravimo završni račun za godinu. Presabiramo se šta smo ove godine uspeli da uradimo. Tada i uspesi blede, tuga i polu depresivno raspoloženje teraju nas da budemo strogi prema sebi, da sve oko nas, nazovimo ga život, postane sivo. Udaljimo se od sunca i radosti  i polako puštamo sivilo i zimu, još jednu, a što ih je više nekako su teže, mi smo sve depresivniji i verovatno teže podnosimo tu sve veću razliku između očekivanog i stvarnog života. Sve teže  podnosimo zime i teže se borimo sa svim tim brigama i očajanjima koje svako od nas ima. Ja još i novembar mogu da podnesem, ali tamo negde u februaru stvarno želim da se više završi, da stane, želim da me ogreje sunce i da me napuni snagom da i te godine krenem u junački napad na svoje snove i da još jednom probam da prokrčim put ka svojoj sreći. Želim da ostvarim nešto, želim da se nešto promeni, želim da uradim nešto više u životu. Pretpostavljam da se svi tako osećaju, da žele nešto više i nešto bolje, pokušavaju da budu srećni i da ukradu od života što više. Na kraju krajeva svi smo nešto nesrećni, svima nam tako puno nedostaje da ostvarimo to što smo od života očekivali. Kako ono kažu „svaka budala ima svoje veselje“. Svakom treba nešto drugo, pa je tako taj put do sreće svakog od nas različit. Popločan je nečim drugim, parama, kvadratima, kolima, televizorima, letovanjima,  supružnicima, partnerima, prijateljima, poslovima… Zidamo put do sreće od snova briga i želja. Zima dodatno stegne, spusti neku maglu na razum, sakrije put po kojem trenutno hodamo, i tera nas da maštamo o suncu i tom putu ka sreći, o životu koji će nas konačno usrećiti.

Službeni put u Indiju, radovao sam se putu, prvo zato što nisam nikad posetio Indiju,  a dodatnu radost mi je pričinjavalo to što u novembru idem na plus 30 stepeni. Mislio sam, malo karija, malo i da skratim zimu i taj depresivni osećaj koji je u Holandiji za nas iseljenike nekako pojačan. Hop i eto me u Indiji, bez ikakve pripreme jer ja sam takav, jednostavno odem i improvizujem u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kome god da sam rekao za put svi su mi govorili kako mi dijareja ne gine, osim što sam spakovao probiotik nikako drugačije nisam obraćao pažnju na to. Nisam se spremio baš ni malo, otišao sam i prepustio sam se. Upijao sam Mumbai svim svojim čulima u slobodno vreme, trudio sam se da provedem što više vremena na ulici i sa ljudima. Ljudi su u svakoj zemlji moja najveća fascinacija. Već prvih dana video sam da nešto nije u redu, ali kako sam bio okupiran poslom nisam nešto duboko obraćao pažnju na slike koje sam video svuda oko sebe. Slike su bile strašne, jezivi kontrasti kakve sam samo u Indiji video, luksuz i velelepna zdanja i bedu onu najtežu. Sive ulice u kojima su nazovi kuće poređane jedne do druge u očajnom stanju. Ljude koji spavaju na ulicama i žive u vrlo lošim uslovima, prljavština, beda, azbestni krovovi kuce bez prozora, štroka i đubre svuda. Ljudski život tamo ne vredi ni deset rupija (lokalna valuta). Bogovi su ih zaboravili, a nije da im se nisu obraćali, posetio sam i hindu hram i džamiju i crkvu, svuda sam nalazio očajne ljude koji se mole i obraćaju bogu. Traže tako malo, da imaju gde da spavaju, da dožive šezdesetu, da ih bog sa glavom slona zaštiti i sačuva. Te oči, taj očaj, to nikada neću zaboraviti, zamislio sam se pred svojim životom. Osetio sam bol. Toliko me je zabolelo da sam morao da poručim još jedno pivo da mi isti daj Indijac donese pored bazena u hotelu sa pet zvezdica, licemerno. Licemerno bi bilo i da kažem da sam nesrećan, da mi nešto mi nešto fali, licemerno je i to što pominjem zimu i povezujem je sa depresijom. Pa još kitim sve to sa putem sreće u kojem nam fale pare, kola, televizori, letovanja, fali nam pažnje, fali nam unapređenje,  fali nam penis…

Ni sami ne znamo šta je sa nama, pokvarili smo se, a za to što nama fali popravke nema. Čovečanstvo je u kolektivnoj depresiji ničim izazvanoj, da budem precizan onaj deo čovečanstva koji ne vodi egzistencijalne brige, oni su u depresiji. Oni koji se zaista bore sa životom njima obično i ne fali ništa  ako taj dan imaju krov nad glavom, ako  imaju šta da jedu i ako su svi oko njih zdravi. Znam rećiće te pa ne možemo mi da uvek gledamo na lošije, ima i onih koji žive bolje, i slažem se treba uvek gledati bolje i truditi se da sebi i pokolenju ostavimo više, ali mislim da im ovako nećemo ostaviti ništa dobro.

Pomislih kako bi bilo da sam se rodio u Mumbaiu, iz mnogo razloga me je jeza prošla. Hipohondričan sam, a tamo je sve prljavo, primakao sam se ozbiljnim godinama a tamo se živi kratko, još malo bi mi ostalo tamo, kakve sam sreće verovatno bi se rodio baš u ovakvoj mahali sa slike.

Nije zima loša, nije loš ni Balkan, nije loš ni ovaj život, nismo depresivni i neostvareni, samo smo razmaženi i ne znamo da cenimo. Protutnji ovaj život, svuda i svima, radujte se, družite se, uživajte u životu, ljubavi i prijateljima. Rešio sam da gledam život drugim očima, da promenim svoj život koliko god mogu. Da utičem na druge da se promene. Rešio sam da se radujem, ne zbog one priče da sam jedan od četrdeset hiljada spermatozoida koji je uspeo, nego da sam spermatozoid koji je uspeo na Balkanu, a verujte mi to je sreća.

atr

 

Advertisements

5 thoughts on “Šta je to sreća?”

  1. Kada sam se vratila iz Indije napisala sam za jedan nedeljni list svoje impresije pod naslovom: KADA SAM KROČILA U INDIJU PONOVO SAM SE ZALJUBILA U SRBIJU.
    I uvek kada mi se pruzi prilika ljudima dam do znanja da je srećan onaj ko ima gde da legne i šta da jede.
    Ali ima tu jos jedna veoma važna stvar; u odnosu na Indiju sva druga putovanja mi izgledaju nekako ista – obična, slična i sterilna. Jedino mi pomisao na Indiju stvara neku posebnu emociju obavijenu ljubavlju. Jer tamo je sve puno dešavanja, puno života, puno svega.

    Like

  2. Ko voli zivot, uziva u njegovoj lepoti, u Suncu, snegu, vetru….voli dan, noc, ljude i snagom svojom savladava ono sto nije lepota i radost😊

    Like

  3. Nisam bila u Indiji, malo je odredišta na kojima sam bila.
    Jedino se mogu pohvaliti da sam još “pri sebi”.I to, uslovno, ukoliko se ne varam …
    Dobar deo svog vremena trošim na sećanja i čudim se zašto drugi ljudi to ne čine.Imam i ja svoju “indiju”, kad kažem : Zemljo indijo, … otvori se.
    I, navali se Šar planina i pothvati tri čobana, prvi čoban njoj se moli, pusti mene … Beda materijalna pokrivena bogatstvom ljudskosti i lepote.
    Ne možemo pobeći od sebe.A i ne moramo.Sve je već u nama.
    Molim Boga da mi oprosti, opraštam svima.Plačem, ali … suza nema.
    Zima je tu.
    I, … neće skoro otići.

    Buldožer peva : Život je feferon.
    Moj život je popločan prijateljima.
    Sreća je ljubav noseća, ona ljubav koja te nosi kroz život.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s