Priča o Aurori…

Ovaj teks je moja fantazija, pogled u budućnost, pogled u 30 godina od danas. Pogled sa Lastova koje se makar u ovoj priči ostvarilo…

 

Pogledao sam na sat, dva posle popodne, kod nje je 6 ujutru. Mah, promrmljao sam i onako je niko ni ne zove, kad me čuje znaće da joj ne javljaju da sam umro. Pritiskao sam te silne brojeve i čekao da zazvoni. Zvonilo je dugo, javila se bojažljivo, tiho i uplašeno: “Halo , ko je?”

“Šta se to dešava u Kanadi svi progovorili srpski, kako se to javljaš gde je hu iz it?”

“Idi bre u pizdu materinu prepade me, mislila sam…” prekinuo sam je, “Da sam odapeo papke, nisam još borim se. Gde si ti veštice, jesi ti živa, kako si?”

“Čekajdobro sam…”- čuli su se razni zvuci, pokušavala je da nečujno ustane i pobegne negde gde je mogla da zapandrlji cigaretu… “dobro sam”, ozarenijim glasom mi je rekla, “svi smo dobro , sve je u redu, standardno kod nas, mene je stigla i reuma i sve, jebem ti ovo sranje, ne treba čovek da prelazi neke godine. Kako si ti, gde si? Da ne dobijem pismo ne bi znala da si živ, zaboravila sam ti glas, više ni ne znam kako izgledaš, pamtim te sa bradom i crnom kosom starog oko 45 50 godina, ovo ostalo mi je sve nekako izbledelo.”

“Ja sam dobro, pišem, gajim koze, radim sve što sam godinama planirao”, odgovorio sam.

“I, kako ti ide?” Upitala me. “Jesi li napokon našao mir, jesi li se napokon skrasio? Znaš stalno se to pitam. Da sam ja jurila taj svoj nemir gde bi došla, jesi li srećan?” Upitala me je začuđeno.

Očekivala je od mene neki odgovor ne znam ni ja kakav. Verovatno je očekivala da čuje, DA, pa da onda sama sebi kaže da je dobro da je makar jedan od nas dvoje dosanjao snove, ili NE pa da potvrdi sama sebi da je donela dobru odluku u životu i da je tako bilo ispravno. Šta je bilo pravi odgovor za nju, ne znam.

Znam da je oduvek bila super talentovana, posebna, zračila je nekom svojom ludom energijom oko sebe, menjala atmosferu tamo gde se pojavi, komunicirala onako kako su mnogi želeli i maštali.

Kao mlađa imala je velika očekivanja od sebe i svog života, ali kako je nasledila mamine gene svoje mesto na centru bine pod najvećim reflektorima prepustila je svojoj deci, gledala ih je sa strane iz nekog ugla te bine i bila srećna, aplaudirala im je i uživala u svakom njihovom uspehu i doživljavala svojim očima svako njihovo putovanje na bilo koju egzotičnu destinaciju.

“Skrasio sam se, prestao sam da jurim svoju senku, pa šta da ti kažem da li sam srećan?! Kako koji dan, kao i svi.” Odgovorio sam.

“Zaslužio si više tih lepih dana”, tiho je rekla, “često razmišljam koliko sebi nisi dao vremena, koliko sebi nisi dao strpljenja. Koliko si imao uvek pravi savet i pravo rešenje i toplinu i ljubav za sve nas, a koliko toga nisi imao za sebe ljubi te sestra.

Zvučala je kao da mi se izvinjava, meni, i to za moj rođeni život?!

“Jel ti sad malo jasnije što te pozovem svakih nekoliko godina?! Ajde bre, kakav je to ton, kakva je to tema?” Pokušavao sam da zvučim ljuto…

“Dobro, dobro”, odgovorila mi je tiho, tešeći me, da me ne sekira, i dalje je brinula za mene.

Dakle definitivno sve je bilo tu, krv ženskih potomaka moje porodice nastavila je da živi. Kao ona priča „Deda i repa“. Baba za tatu i brata, mama za mene i svog brata, ona za svog sina i mene. Čudo je ta  energija predaka, I to koliko smo svi sudbinski povezani.

“Dobro sam, ništa mi ne fali, i ništa mi nije falilo sve ove godine, živeo sam kako sam hteo sa svojim odlukama, dobrim i lošim, živeo sam najbolje što sam mogao i uživao sam.” Izgovorio sam joj blago povišenim tonom ne bi li joj jednom za svagda izbio iz glave osećaj odgovornosti i sažaljenja koji ima pola veka prema meni. U svojoj glavi bila je odgovorna za to što je otišla u potragu za boljim životom, otišla i po njoj ostavila mene da se zlopatim i navlačim to svoje crnilo i lošu sreću. Ostavila me da navučem na sebe prokletstvo svog života. To iz nje nikad nisam uspeo da izbacim, nikada. Ma koliko uspešan bio, uvek bi me gledala sa divljenjem i osmehom, a upravo tu u tom njenom osmehu bila je protkana ta briga, da sam zaslužio i još i više, a da to nisam dobio zbog njenog odlaska.

Opet nisam hteo da protraćim priliku tog razgovora jednom u sto godina na to da je kritikujem, pomislio sam dosta je ona sama sebi, ne moram i ja da je pritiskam i odmah prebacio temu.

“Kako si ti, kako se držiš, kako je Zeka, kako su deca, nasmejao sam se, deca i dečija deca?”

Opustila se, bila je spremna da poče normalno da priča, udahnula je i krenula u svom starom stilu…

“Ma pusti ih u pizdu materinu ne mogu da ih se otkačim ceo život…” postajala je sve opasnija, da je neko sluša u tim trenucima pomislio bi da živi sa krvopijama i pijavicama, a ne u divnoj porodici iz bajke, ali to je bio njen način. Njen način da pokaže koliko je hrabra i jaka. Izuzetna, i u strahu jaka i uz one koje voli. Mogli su ljudi svašta loše da joj kažu za nju, ali ne i za mene. Toliko puta je stala uz mene čak i kada sam grešio. Moja Aurora Borealis, neko ko mi je slao sunčeve zrake u najtamnijim noćima, onda kada je svetlost bila predaleko od mene.

“Dobro debela, šaljem ti novi rukopis pismom, nadam se da će da ti se svidi. Ljubim te čuvaj se i čuvaj sve tamo.” Poslednjim tragom svoga daha izustio sam u komadu.

“Ljubim te, piši, samo piši, i čuvaj se, ljubi te sestra.”

 

 

Srećan rođendan Aurora! 27.11.2017.

Aurora Borealis ' Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade
Aurora Borealis – Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade. Na slici Aurora i ja 🙂
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s