Koji je tvoj broj?

Ljudi kažu godine su samo broj. Mogli bi da dodamo da je i saldo na žiro računu samo broj, ili da je svaka metrika samo broj, pa opet jurimo tamo neke brojeve. Na nekakvim prekretnicama najčešće izazvanim zdravstvenim problemima vrlo često znamo da stavimo prst na čelo, vidimo malo dalje, i malo bolje, od jedinica, desetica, stotina i hiljada. To nas naravno brzo prođe, zaboravimo brzo na sve što smo rekli kako ćemo drugačije samo da ozdravimo. Ozdravimo, a ostanemo bolesni.

Na jednom okruglom broju za mene, broju 40, kao i sve ostale, jer i ja sam od krvi i mesa, preplavile su me misli… Šta sam uradio? Koliko je to dobro? šta sam mogao bolje? Šta je trebalo drugačije? Šta je ostalo napred?  Rojile se misli, roje se i danas, mogao bi da vam pišem na razne teme, mogao bi da sa vama delim najveće svoje strahove, ali sam rešio da vam pišem o svojem najvećem ponosu. Ovo je priča o nekim drugim vremenima, o nekim drugim vrednostima, o nekim drugim ljudima. Ovo je priča o mojim prijateljima.

Nekada davno, u jednom gradu, u jednoj zemlji koja je potpuno drugačije izgledala i disala, ljudi su bili sasvim drugačiji. Ljudi su živeli sasvim obične živote i maštali sasvim obične stvari. Ja sam maštao da postanem neko. Nisam imao snove o pozicijama, platama, kolima. Snovi su bili mali i prosti, jednostavni, a opet teško dostižni. Bio sam mali, ili mlad, ili… Na putu odrastanja razni izazovi vrebaju te osnovne vrednosti.  U doba mog odrastanja, đavo je trljao ruke devedesetih godina. Osim države propadale su i razne druge stvari, moral, pravda, porodica, prosveta, pravosuđe, medicina, sve ono što je društvo i do jučerašnje živote činilo celim polako se raspadalo. Naši roditelji, potpuno nesnađeni u tom tmurnom vremenu, bili su nesnađeni i u roditeljstva, negde duboko u sebi verovali su u nas, verovali su da ćemo mi uspeti da ćemo otići dalje i bolje od njih, a dalje ili ispod, odlučivale su neke čudne situacije i osobe iz mladosti. Ja sam imao tu ludu sreću da su me jedna drugoj bukvalno predavale osobe koje je neko poslao da brinu o meni. Pa sam tako imao Beograd za majku, da ne kažem ulicu, i razne očeve koji su se smenjivali. Sad, metafora i nije dobra, mnogo ljudi će otići na drugu stranu, i neće im lepo zvučati, ali je tako, van mog doma, moje porodice, o meni su brinuli Beograd i po jedna osoba koja se smenjivala na svake 2. do 3 godine. Iako sam možda više od pola života očekivao jednog najboljeg,  bio sam deprimiran što su tako prolazili kroz moj život, kasnije shvatio sam da sam dobio na desetine vrhunskih, i možda i jesu odnosili sa sobom i deo mene, ali su i ostavljali deo sebe. Ko su oni, kako su se zvali, gotovo je nebitno, šta je ime naspram dela, i šta bi vam značilo da napišem Saša, Dušan, Sonja, Slobodan, Bojana,  Predrag,  Sunčica, Zoran, Aleksandra, Dejan, Ivana, Miloš, Gordana, Goran, Dragan, Jelena, Branko, Silvana, Igor, Ranko, Rajko, Snežana, Ljubinka, Damir, Dževad, Milivoje, Veselin, Aleksandar, Ana, Nikola, Miroslav, Vladimir, Marko, Željko, Srđan, Uroš, Dragoslav, Enver, Nenad, Milan, Vanja… To su samo imena. Vi tu negde prepoznate nekog svog i na ime nadenete i lice. Podseća na nekog, najpre na nekog dobrog, a onda ponekad i izrone neka loša lica uz neka imena. Ja nemam loših lica, prekrila ih je davno svetlost svih ovih gore pomenutih, dobrih, o kojima bih mogao da pišem, i pišem… Tu sam gde sam zbog svakog od njih. Svako od njih je usadio deo svog karaktera, osobinu ili makar neko svoje dobro delo u mene. Zašto su marili? Ne znam, ali marili su. Nisu samo nemo i sebično stajali i vodili svoje živote i gledali svoja posla, marili su. Nisu bili škrti i ljubomorni, i ako su mi ikada zavideli bilo je samo zato što su hteli i taj trenutak da podele negde sa mnom. Davali su, davali su sebe, davali su reči, vreme, znanje,  iskustvo i emocije, a ja ništa drugo nisam ni tražio, ni trebao. Kada se okrenem iza ovog mog magičnog broja sve što vidim su dobra dela na sve strane. Pa ko da nema vere u ljude? Ljudi sve znaju i sve mogu, samo je jako teško biti čovek.

Za ovih prvih 40, ne mogu da kažem da su „prošle“, pre bih upotrebio, „bile su“, izuzetne. Za ovo što dolazi ne želim da imam ni jedan broj ispred sebe, moj broj je ∞, nemam granice nigde i nikad ih nisam imao. Želim samo da mi onaj od gore omogući da srećem i dalje dobre ljude i da se sećam dobrih dela, pa koliko god da traje!

Živeli!

35237585_582351995470443_834193540643815424_n

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s