o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!
Advertisements

2 thoughts on “o razlici između taman i potaman…”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s