O zaboravnosti…

Pre nekoliko godina, došao sam kod prijatelja na kafu, sedeli smo I pričali I šalili se kao što smo obično i radili, on, njegov otac i ja. Vratio se u stari karaj da brine o ocu a ja sam koristio svaku priliku da ih vidim. Priča je uvek bila bezbrižna, puna šale I pozitivnog raspoloženja. Njegov otac, stari dasa, znao je iz prikrajka da dodatno začini diskusiju nekim svojim komentarom I šeretskim osmehom sećajući se vremena u kojima je on imao duha I energije kao mi tada. U jednom trenutku prijatelj je prekinuo naš razgovor i prozborio ocu kako bi trebao da izađe malo na terasu da prošeta dok je još lepo vreme. Vremešni starac ga posluša, navuče vuneni prsluk na sebe I ode na terasu da se rekreira šetajući s kraja na kraj. Prijatelj i ja iskoristili smo priliku da popričamo malo o temam koje su bile naše, ili su makar bile samo za nas. Nakon nekoliko trenutaka vratio se starac u sobu, u svojoj kući I bledim glasom upitao svog sina: “Bale (batice, brate), gde ti je ovde toilet?”

Hteo sam da se zasmejem glasno, mislio sam da je neka od naših šala koje smo nemilice trošili sva trojica. Prijatelj mu je objasnio, a ja sam ostao zbunjen i ozbiljan. Kako je vreme prolazilo shvatao sam težinu I podmuklost jedne takve bolest. Bilo mi je teško da shvatim da možeš da budeš živ a da ti neko oduzme tvoj život, jer život su sećanja.

Sad me je jedna situacija navela da prosto poželim da pobrišem delove sećanja i pamćenje. Dobro ne bih baš voleo da to Alchajmer uradi za mene, ali sam poželeo da mogu da strpam u one moje crne džakove neka sećanja. Strpao sam ih dosta, zapakovao i složio na dno svog mozga, preko njih sam stavio sve što sam mogao da slučajno ne izrone. Ima I onih koja su se nepravedno našla tu, ko zna zbog čega, neki psiholog bi možda I mogao da rastumači zašto, a ja, ja više nemam volje da kopam po tom podrumu, ni za dobra, ni za loša sećanja. Najradije bih ostavio sve i zaključao ta vrata da se nikad ne vratim.

Zaboravan sam strahovito… Zaboravljam sve… I dobro i lose, i poljupce I šamare, i pomoć i nepravdu. Preinačim sve sam u svojoj glavi o čas posla. Kao da imam neki šminkerski studio koji od zombija prave lepe leševe, a divnim trenucima samo stave kreon da im podeblja oči. Bojim se da je sve više zombija, pa ove tete ne stignu da ih našminkaju, a ja plašljiv onako ružne ne stignem da ih sahranim u neki crni džak, pa oni bazaju mojom glavom. Ne čekaju red mirno, nego em što se svađaju i prave haos, nego se i razmnožavaju i grabe sve oko sebe da ponesu sa sobom dole u podrum. Okrećem glavu, molim se da će neko to da sredi za mene, da će se jednog dana udostojiti da nestanu, ne gledam šta skupljaju i nose i odnose. U njihovim rukama vrlo često nalaze se stvari koje su me činile drugačijim, misli ne znam jesu li ih oni poneli, primećujem da ih nema, možda pravdam sebe za otupljivanje, možda e plašim da priznam da sam ja ipak Don Kihot, možda ipak godine tome i služe.

Svi smo zaboravni. Na kraju krajeva zaboravljamo da se sve ovo što se nama dešava već desilo u sličnoj formi i onima pre nas. Možda je baš zaborav mehanizam zaštite koji nam daje snage da se borimo. Možda nam baš zaborav znači toliko mnogo da preguramo ovu zombi epohu. Verujem da onaj ko do sad nije zaboravio može da kaže da su zombiji uvek bili tu bez obzira na epohe. To je valjda sastavni deo života, ne znam.

Znam samo da mi je nekoliko puta rekao da ću sve da razumem kad budem bio u njegovim godinama… opet je bio u pravu.

Uspavanka…. treba mi uspavanka

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s