Do kraja sveta…

Novonastalim vestima, Korona virsom, Kobijem, svakodnevnicom, životom… dosla je i inspiracija za moj tekst. Ne mislim da podižem svest, da plašim, i nemam neki skriveni cilj kao što verovatno mnogi drugi imaju. Sedim u svom stanu, uživam u vikendu, odmaram se od Bebekovog koncerta i sinoćne žurke kod Đanluke. Sam sam i vrtim skorije naslove novina koje sam, hteo to ili ne, dobio na tacni iako ne pratim vesti.

O Kobiju ne znam mnogo, kako nisam ljubitelj ni jednog sporta, ne znam detalje, znao sam ostvarenja. Znam dobro ko je. Znam isto tako iskustveno da je neko toliko dobar morao ozbiljno da se odriče i da se bori za sebe, i eto taman kada je trebao da uživa, kada je imao baš sve gotovo je. Priču bi sveo na to da je moj vršnjak, mlađi od mene svega jedan mesec i jednu nedelju. Opet, neuporediv sa mnom, mnogo ostvareniji od mene. Jedan u nekoiko milijardi savremenika koji je rođen talentovan i koji je uspeo da svoj talenat otkrije i razvije do maksimuma. Prebogat, preuspešan, čovek koji je verovatno ostvario svaki dečački san. Nema ga više, njegovo vreme se završilo, njegov život se završio, ostala je zaostavština, maestralni potezi, izjave , fotografije , porodica i prijatelji, san je završen. Život je… nepredvidiv.

Sa druge strane, mnogo manje poznati ljudi dele medijsku pažnju sa njim, svih onih 14000 zaraženih i preko 300 mrtvih, popunjavaju crne hronike. Niko ni ne zna njihove živote, sudbine i snove, koji se gase ili su se ugasili. Svi sa strahom očekujemo da je to prenapumpana priča u medijima i je to još jedan od virusa kojima su nam ulili još jednu etapu straha u našim svakako preplašenim mislima, životima, snovima. Umesto da sanjamo, mokre snove, plaže, mape sa blagom, nove poslove, nove avanture, sanjamo da nismo Kobe i da nismo zaraženi Koronom… I tako taj naš san, nije košmar, kada se u snu pogledamo u ogledalo, vidimo svoje lice, a ne lice nekog mučenika u Kini ili negde već kako ispušta dušu u bolničkoj postelji okružen ljudima običenim u vanzemaljska odela. Nije ni da nije košmar, kada tako moramo da se tešimo. Nas već jede neki virus, virus sudnjeg dana. Samo čekamo kada će neko rajsferšlus da nam prevuče preko glave.

Pokušavamo da kontrolišemo život, da preventivno delujemo na nepredvidive stvari i stvari van naše kontrole. Sve svoje odluke, misli i snove baziramo na informacijama koje nas obično plaše. Obično prvo eliminišemo izbore negativnim činjenicama. Mogao bih da razumem da su bazirane iz ličnog iskustva, da nakon saobraćajne nesreće kupimo auto sa što više airbegova. Ne, mi kupimo auto koji ima 6 air begova, jer je sigurniji, jer ce nas spasiti iz situacije u kojoj nikad nismo bili. Prevencija. Ponosno se sepureći pred komšilukom glancamo taj produkt našeg rada i odricanja. Bankari i prodavci trljaju ruke, a mi trljamo mozak kako je to vrlo pozdan auto i u slučaju nesreće spasiće nam život. Ne shvatamo da Kobiju i onima nastradalim u Kini ni jedan airbag nije mogao da pomogne. Da je život nepredvidiv. Da se niko od života nije spasio air begovima. Mažemo sve snove dramom i strahom ne shvatajući da prevencijom preventvno delujemo na život. Onda u nekakvoj sobici trljamo telefone tražeći nekog ko se ne plaši da živi ne bi li mu se malo divili. Tražmo nekog ko će nam sa par floskula ulepšati dan. Tražimo život, na internetu, u sigurnoj zoni svog doma i svoje fotelje. I onda… onda će se Korona toliko proširiti da će doći i po nas u tu fotelju, ili će jedan dan pasti luster, ili će nas zateći tramvaj u Bulevaru Revolucije, na mestu gde šine ne postoje… Ili će život jednostavno proći, ne prožvljen u stvarnosti, proživljen u glavi i u hiljadama negativnih scenarija od kojih se zapravo ni jedan nije desio… Desilo se to.. da smo profurali silno vreme na … na sebe, i to u najgorem mogućem smislu.

I šta ćete Kobiju reći kad odete gore? Na šta ste protraćili divno nedeljno popodne?

Da me danas pokosi Korona mogao da mu kažem da sam ceo dan bio depresivan i umoran, iako sam možda mogao da odem i uradim nešto pre kraja, nisam, propustio sam još jedan dan. Mogao sam da budem dobar, mogao sam da ulepšam dan nekome, mogao sam čak i da upišem časove tanga! Hej Kobi, nervira me Amsterdam i ovo odvratno vreme i činjenica da mi deca rastu bez mene i da sam usamljen. Dragi moj Kobi da sam bio pametniji svašta bi promenio, posao, državu, prijatelje, sebe možda ponajviše, ali eto Korona mi je jako dobro opravdanje da nisam stigao.

Prigodna muzička numera… a ko bolje nego Pearl Jam

slika preuzeta sa bimago.nl
slika preuzeta sa bimago.nl

3 thoughts on “Do kraja sveta…”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s