O izolaciji..

Evo me, direkno iz jezivog stanja zvanog izolacija. Zajebancija traje već neko vreme, a sad nas još čeka i 60 sati u kontinuitetu. Da, da, nema ništa gore, zabarakadirani smo u kuće sa svojim rođenima. Užas neviđeni! Nema jurnjave, nema žurbe, nema veoma bitnih kafa sa veoma bitnim ljudima, koji su toliko bitni, da eto jebi ga ne javljaju se. Nema karijere, nema aviona i kamiona. Nema vreve jednoga grada, sve je zamrlo i zavuklo se u kuću, upravo onde odakle je sve počelo. Nemaš bre kome da glumiš ludilo, jeziva stvar. Sada tako izolovani, smišljamo načine kako da utrošimo vreme, šta sa našim tako jednostavnim životima da radimo. Mozak je prvih dana brektao od vesti, video klipova, od važnih saveta od „struke“, pa do nadrilekara, svi su se ređali na ovo malo sive moždane mase, dok ih nisam odjebao sve. I struku, i nadrilekare, i smešne video klipove, i pranje ruku. Da, da, moje ludilo konačno izlazi na videlo.

Naime, ja sam ovo već sve doživeo, i nisam Ljubiša Trgovčević, i nisam prorok! Izolaciju sam preležao još 2016. godine kad sam otišao u Amsterdam, da, da da, još tad sam poludeo, preobratio se, povampirio se… Dobro, da smirim doživljaj,  još tad sam prošao ono što većina ljudi danas prolazi zarobljena u četri zida. Sva radost i dinamika života, zastane, osuši se, ispuca spolja, ali ako vam je za utehu, ko uspe da oljušti svo to sranje, bude bolje. Pojavi se neko novo lice, neko novo izdanje. Problem sa izolacijom je taj što čovek ima vremena da analizira šta mu sve nedostaje. Poželi se čovek nekih tako jednostavnih stvari, nekih dana iz mladosti kada je sve bilo vrlo jednostavno. Poželiš se babinog češkanja, maminog obraza, komišijnog „ujnu ti poljubim“.  Poželiš se ćevapa upalog kroz rešetku na pepeo. Poželiš se te ekipe koja je bila srećna negde u šumi sa plastičnom bocom piva od dva i po litra. Poželiš se nekih ljudi koji su kroz tvoj život prošli, a opet uspeli da ti pruže veliku količinu radosti. Poželiš se da bez kinte u džepu odeš u grad sa Jagodom, i da od natpisa Kanda Kodža i Nebojša misliš da su tri benda u KSTu. Poželiš se Akademije i da tamo sretneš Saleta Frku koji ti kupi EJJJ CELU flašu tekile. Poželiš se da spavaš pijan na Akademiji pored flipera. Poželiš se noćnog busa i ekipe koja je bila redovna četvrtak, petak i subotu. Poželiš se Stoleta Piksija. Poželiš se osećaja da se mimoiđeš sa izrazito lepim očima, i da ti u grudima preskoči, a da ne pomisliš da je infarkt. Poželiš se kampovanja sa ekipom, i tuširanja ledenom bunarskom vodom. Poželiš se dušeka koji ispušta, samo da bi čuo Ekija koji bi ti otpevao „budim se često po noći“ dok ti alkoholnim dahom naduvavaš dušek kako bi se uhvatio još koji sat pre nego da sunce na Jadranu zapeče šator, i pre nego što mušice postanu najveći problem u tvom mamurnom životu. Poželiš se drugarice koja ti plati prising za rođendan, i tete koja ti obrvu izbuši pištoljem za bušenje ušiju. Poželiš da ponovo obiješ tatin auto kako bi pijan spavao u njemu jer nemaš herca da takav uđeš u kuću. Poželiš se „Urban Lucky Strike“. Poželiš se debelog micubišija. Poželiš se da na moru upoznaš kul ekipu. Poželiš se da ti se more toliko smuči da u njega ulaziš samo da bi vratio pivo. Poželiš se valjanja sapuna sa brudom. Poželiš…. Poželiš ponovo sve te sitne stvari… poželiš da ponovo budeš srećan. Eto ni jednom za ove četri godine se nisam poželeo mog prelepog belog džipa koga sam iz milošte zvao bebo. Nije mi palo na pamet ni jedno Zilerijevo odelo koje se od nošenja izlizalo između nogu, nisam ni pomislio na biftek sa zlatom koji smo onomad jeli u Sakuri. Da, sada mi je nebitna ona pozicija u onoj firmi, i ne sećam se svih hotela u kojima sam bio.

 Da, da, eto to radi izolacija. Prevrće mozak naopačke, stavlja stotine znakova pitanja na sve one bezobzrne i materijalne želje. Meni moja izolaija nije bila loša, shvatio sam mnoge stvari, shvatio sam vrednosti mnogih stvari, shvatio sam vrednost vremena. Možda vam je sada teško, ali iskoristite ovih narednih 60 sati da shvatite … šta je vaša sreća. Imate još vremena da promenite mnogo stvari, imamo svi još vremena da živimo bolje. Svi osim onih koji su svoje duše ispustili i za koje je vreme stalo. Ne plašite se! Ne plašite se da je prošlo! Prolazi samo ako čeznemo za nečim nedostižnim, dok prolazi. Nisam lajfkouč, ne tupim i ja se borim sam sa sobom svaki dan, i ja brinem, i ja se plašim  i ja imam mnogo nedostižnih želja. Nisam skorman, ko god me poznaje, zna da sam najgrlatiji, i najtvrdoglaviji, ali eto nemam više nekih glupih želja. Želim da svi opet budemo normalni, želim hiljadu stvari, želim da budem srećan. Želim da opet odem na more sa Aćimom i da pizdim dok ga svi čekamo u kolima dok on pravi sendviče samo za sebe, poželim da je živ, da ga nije odnela korona i da ćemo se videti sledećeg devetog januara u Lazarevcu.

viber_image_2020-04-06_20-10-13

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s