O predrasudama…

Pusto ostrvo. Mislim nije pusto, ali kao da jeste. Sporiji život, duži dan, manje ljudi. Sunce, voda, priroda, misli. Nekada nije jednostavno, ali većinom je bolje nego nekakav život u velegradu prepun ludačke nepotrebne dinamike i gužve. Prepun ljudi koji čak za razliku od mrava haotično mile svuda. Prepun ludila. Na pustom ostrvu, ipak, najveće ludilo dolazi od samoće i sopstvenih misli. Zaustaviti tu mašnu nekada je veći izazov nego zaustaviti velegrad. Velegrad ponekad i zastane, Beograđani pohrle kućama za  Uskrs ili 1. maj, grad se isprazni, ali glava nikad. Danas sam opet bio na liturgiji, ovaj put u Amsterdamu bilo je božanstveno, kao na pustom ostrvu u odnosu na beogradske crkve. Nežno, diskretno, intimno. Sveštenik, tata čuvenog Baka Praseta. Nisam bio nekakav obožavalac i pre nego što sam ga odbacio u mom mozgu zbog njegovog sina. Imali smo sitne diskusije na internetu u kojima sam potvrdio svoju presudu, da on ipak nije za mene, da šta on ima da mi priča i kako da mi on bude nekakav duhovni otac kad ni svoje rođeno dete nije znao da vaspita kako treba. No opet, kad je čovek sam, i kad je toliko puta bio vođen, više se ne plaši da ide dalje, tako i ja, idem dalje, a On vodi. Ovo mi nije bio prvi put, bio sam na liturigiji pre nekoliko nedelja, na praznik Cveti. Tada me je pričestio iako ja baš i nisam bio spreman, i obećah sebi, da ću da svratim još jednom na čašicu duhovnih razgovora. Naravno, otišao sam, i gle čuda, liturgija, beseda, naši razgovori, za svega nekoliko sati zaključih ipak, divan neki čovek, potpuno sam pogrešio. To se valjda dešava kad ogrezneš u samoću. Dešava se da ljudima kačiš etikete, bez da su to zaista zaslužili, postaješ džangrizavac. Danas je Đurđevdan, meni poseban iz jednog ličnog razloga, spaja me na neki čudan način sa nečim pokidanim. Spaja me makar u mojoj glavi prepunoj jubileja, datuma, bitnih dana. Ovaj dan mi je bitan, a možda baš toj osobi i ne znači ništa.

Slava, slavski kolači, predbračni ispit u crkvi, sve sam nekako sačekao iako nisam preterano stpljiv. Našao sam sebi mesto u crkvi i čekao da Otac završi svoje obaveze, i to mi je bilo lepo, intimno, moje. Crkva posebno osunčana, mirna, tiha. Nikad to nisam doživeo na taj način, na klupici čekajući da svi odu. Prišao mi je posle svega i u dolasku rekao „Ti si se sad Bogu ispovedio, na meni je samo da pročitam molitvu“ blago smejući se. Konstatujući mene i moju samoću u crkvi, i moje misli izražene mojim pogledom na toj klupi, nije mogao da ih čuje, ali je mogao sve da vidi. Jedna po jedna, nizale su se rečenice na obe strane, ja sam uglavnom odgovarao, a on je pitao i obrazlagao, uzimao i davao. Čudan neki „pop“. Razuman, pragmatičan, relan.  Svoju priču sam i prestao da pričam, valjda sam njome prezasitio sebe, ali eto uhvatismo se u koštac, odvezasmo zavoje da se vide rane. Bole, za njih nema leka, takve su, podvižničke reći će neko. Duševne, neko drugi, a izmišljotine i budalaštine neko treći. Ranjenik ne priča obično ništa, zahvalan je što je glava na ramenima i nada se da će sve proći jednog dana. A sveštenik, ništa mi novo nije rekao, ništa što već nisam znao i smilsio, ništa o čemu već nisam razmišljao. No bilo bi i neozbiljno da u tih sat vremena neko nekom pomogne u nekakvim probmemima. Dovoljno je da sasluša, da se saoseća, da pogleda očinski.

Nisam izašao iz crkve sa maestralnim zaključkom, niti sam uspeo da nađem taj dugo traženi mir. Izašao sam promenjenog mišljenja najpre o svešteniku, i to je dosta za početak. Sad opet imam vremena, i jedan lep sučani dan, da porazmislim šta mi je sve rekao i kako mi je rekao. Da probam da uhvatim voz sadašnjosti umesto da čekam na nekim prošlim stanicama ili da se plašim ulaska u nekakve vozove koji vode na neke nove destinacije na koje i ne bih hteo da idem. Da se vratim iz prošlosti i da ne idem u budućnost, to mi zvuči kao dobar plan. Da eto, danas, jedan dan, proživim tu, na pustom ostrvu, ne razmišljajući o svetioniku, posledicama, odlukama, narukvici, deci, karijeri, samoći, Americi, Kaluđerici, Svetoj Nedelji. Dosta sam spašavao druge, vreme je da neko spasi i mene, ili da makar spasim sebe. Vreme je da vidim malo i lepotu tog mog pustog ostrva i neke kutke davno zaboravljene, kutke spokoja i spoznaje da će sve biti u redu. Da probam da pustim, obojicu… i nađem nekog sebe kojeg neću unapred osuditi i kome će i ovo biti lepo… spremnog za nešto lepo…

Prigodna muzička numera… https://www.youtube.com/watch?v=t4gWEsAkguo

Slika preuzeta sa https://sharemontenegro.me/ukrasi-petrovca-ostrva-katic-i-sveta-nedjelja/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: