Šta ako se ne igra na dve dobijene?

Sede dva stara prijatelja u nekakvoj bašti modernog kafića. Stara po stažu prijateljstva, pa i stara po krštenici koja je već odavno požutela.

Nema više kafana, izumrle su! Uz kafu se služe keksići umesto ratluka, a uz rakiju ne dobiješ ni čašicu vode, a kamo li kuvana jaja, ili krlica! – upravo je završio prvi prijatelj vidno potrešen situacijom u gradu u kojem je nekoliko stotina pari obuće potpuno izlizao. Iznerviran, odmahivao je glavom.

Setim se bre tako raznih stvari koje su bile normalne. Kad pre smo uspeli da ih sve uništimo – zapitao se ljutito. Razumem da se stvari unapređuju, ali da baš ništa nije valjalo iz našeg vremena!? E to ne razumem!

Drugi, smireniji, gladio se po dugačkoj prosedoj brati i čekao svoj trenutak, da se njegov prijatelj izduva, da se ne nađe na putu toj sili nezadovoljstva koja je čučala u sagovorniku. Ipak se predomislio i rešio da začini – Ma šta se samo žališ, evo meni je, naprimer, dobro to što su svi ovi muškarci odjednom postali bradati pa me više niko ne gleda ko popa mučenika i isposnika. Evolucija je debeli uvek na snazi, ona nikad ne prolazi! Valjda si dovoljno pametan da odavno znaš, ko ne evoluira izumire. Promenile su se stvari, mi smo dinosaurusi jednog vremena, svedoci kraja jedne epohe, dobre ili loše, to ne znam, niti je bitno da znamo to ti i ja, to će naši unuci da kažu kad se bude razvila do kraja.

Drugi čovek nije naseo na provokaciju, zapravo ga je malo i umirilo, pa poče onako dobronamerno da traži saglasnost za svoje konstatacije.

Vidiš li ti kume u šta se ovo pretvorilo. Moj sin dva neuspela braka, troje dece, od tih troje nema niko ispod dva braka već, a tek su se ispileli! Imaju više pečata u opštini kod matičara nego u zdravstvenoj knjižici. Pa se seti i ražesti malo – Ni to sranje više ne overavaju, jesi video!? – za trenutak je zastao pa nastavi. Nije im lako, ni traga od braka, a tek poslove kako menjaju, poslovi traju duplo kraće od braka, menjaju, menjaju, menjaju, a ne umeju ni da iskoriste ono što imaju. Skoro sam vadio pastu za zube iz kante. Vidim bacili je a ona skoro ko nova. Lepo je, k’o što svi rade, stavim na ravno, pa stisnem deškom četkice da poteram sve ono što se sa strane zaglavilo, ma bre puk vojske da pere zube.

Žene su krive za sve! – opalio je ovaj drugi. Žene su skrenule levo kod Albukerkija na putu emancipacije, i sve se srušilo.

Prvi prijatelj ga je pažljivo odmeravao, i pazio se da ne upadne u kakvu zamku, znajući da mu je prijatelj vrlo duhovit čovek i da uživa da se sladi u takvim temama. Pronađe tako nečiju slabu tačku i onda istrese najgore iz čoveka u žestini, pa se to posle godinama prepričava. Šta znam!? – Bojažljivo je izustio – Nema tu nevinih, kao žene krive, a šta muški nevini? Aj zdravo! Bog sam zna ko je kriv!?

Vidiš Bog i zna, samo ga sramota da prizna da ga je đavo na istom mestu sad već dva puta zajeb’o, a mrzi ga da piše Novi zavet dopunjeno izdanje, ili Najnoviji zavet!

Sad ga i ti pretera, aj to što si ženomrzac to i mogu da razumem, ali da je sve to božije maslo to baš ne mislim da je tako.

Kakvo crno božije malso, ništa ti ne slušaš šta ti pričam! – Izusti bradonja – Bog i đavo sad igraju šah, dosadilo im je da gledaju u sve te ljude i da slušaju sav taj jad. Delegirali su brale, oni vrše samo nadzo. Vidiš da se slabo pojavljuju u medijima, Đavo doduše u poslednje vreme ima dosta bolji PR. Ovi na Božijoj strani, se malo opustili, Bog se opustio, mislio je sad kad nam da slobode, da će ljubav promeniti svet! Osmeh mu se razvuče preko usta – I sad vuna kićooo – Počeo je da stiska i pušta pesnicuplaše se bre kritike Boga! Šta će Bog da im kaže kad mu objasne koliko su zasrali, pa zamisli tog idijota koji Bogu kaže 2:0 je za Đavola. Opet je žena pala! Bog bi izrogačio oči! Ej Boga da isteraš iz takta, pa ti si puž bez kućice, ti si rođeni, gladno dete u Africi u sledećem životu, ma u sledećih deset života! Zabacio je malo šešir na nazad i nastavio – kad bi tog seronju u puža pretvorio zvao bi drugog svog najvećeg hajduka i najodanijeg da ga pita. Zažmurio je kao da čkilji i naglo utišao ton, skoro kao da šapće, da ga niko ne čuje – upitao bi jel jabuka? Pa zar je opet uzela jabuku? Mislio bi se, jebem ti jabuke, tolike sam vrste bilja pustio ovim ljudima da sjebu ko da nisam mogao ja jednu da satrem čisto iz hira. Bilo bi mu lakše kad bi mu rekli da nije jabuka. – Lupi blago šako o sto, odmače se i osoli jačim glasom – Iste sekunde bi pitao šta je bilo, šta se desilo?! I kada čuje da je žena pregazila i prevazišla muškarca, da joj je odjednom bitno da je vole, a ne da ona voli, da se dole na zemlji napravila čitava ujdurma, da se gladnima i bolesnima ne pomaže, jer se obrađuju zahtevi za razvod braka, ima i tog mučenika odmah Đavolu da pošalje na ražanj.

Prvi je izrogačenih očiju vizualizovao priču svog prijatelja, ne verujući šta čuje. Prekinuo bih on opaskom, ali ga zanima cela verzijan te borbe.

Znaš tu je jedina muka. Otpijo je poslednjig gutljaj iz male čašice – ako igraju tri partije ukupno, znaš ono na dve dobijene, Namršti se i izgovori – Treća ne mora ni da se igra. Onda se možda okrenu vanzemaljcima malo na njima da se igraju. Malo njih da izvineš da jebavaju. Mahnuo se do stola da dohvati cigarete, i pustio kuma da malo svari njegovu verziju stvarnosti.

De života ti ne lupaj, pod stare dane si prolupao i počeo si da izvrgavaš i da se rugaš svemu. Nije ti to dobro s godinama, kad si imao tideset, četrdeset pa i pedeset, u redu, ali sada već treba malo bolje da razmišljaš o svemu. Izgovorio je stari, omaleni, mili, debeljko.

Pa ja sad kume moj konačno dobro razmišjlam, sad je meni tek sve jasno! Al džabe kume, nema vremeplova, izmisliše toliko ovih gluposti, a bez vremeplova ništa, i da živiš 200 godina i dalje bi se učio i kasnio pet godina u svakom razdoblju. Sve što sam mogao da uradim kad sam shvatio šta se događa, je da tražim da me kremiraju. Zamisli, neki preduzimač se za koju godinu reši da nema gde da se zida! Sa ovim našim načinom razmišljanja bi ’ladno vezu našao! Ko bre kume da se matretira da me secaju, iskopavaju, da se ko utvara tumaram ovuda vekovima, i ovo mi je bilo dosta. Kremacija kume! Povuče dubok dim, i u dahu izusti sikćući dim u isto vreme… Kremacija kume, to je jedini lek!

Prvi se sad blago nasmeja, vide da se tema olabavila, i da se kum ko po običaju sprda na svoj način – Dobro kume moj, ti si rešio, kremacija i završio si posao, a šta ostali da rade? Šta ja deci da kažem? Imam ženske i dece i unučadi, šta da im kažem kako da se poprave da mi ipak dobijemo ovu?

Kada je video da ipak nije uspeo da isprovocira sagovornika reče- Kaži im da se igra na dve dobijene. Kaži im da će im biti pet puta teže nego tebi, jer ti si makar mogao da kažeš da si sagoreo ko ova cigara na vetru sa ciljem, a šta će oni da kažu, da su živeli, za šta? Da budu srećni? Da ugode sebi, da nađu pravi put do sebe?

Ako igraju za naš tim, ako još uvek igraju za naš tim, kaži im da poštuju ljubav! Kada im se da, da je ne odbacuju tražeći nekakav izgovor, ili mereći čega će morati da se odreknu nek se žrtvuju za ljubav. Neka ne gledaju oblik odakle i kako je ta ljubav došla! Nego neka vole, svom snagom, na kraju krajeva to je u skladu sa strategijom odozgo, podrugljivo je pokazao prstom na nebo – Ili ih bolje zaplaši, kaži im igra se još jedna, u sledećoj muški imaju PMS od 20 dana.

Prava pesma za ovu priču : Rolling Stones (remiks) – Simpathy (Izgleda da pobednik bira muziku u ovoj zajebanciji)

Privremena ilustracija dok Instagram: @__kokaart__ (lajknite je tamo i pošaljite joj poruku da požuri)

adult-battle-blur-277164

Advertisements

O dragoj karmi…

Evo tek večeras nakon četri pune decenije života i nešto sitnog kusura shvatio sam razliku između reči bolan i bolestan. Potpuno sam je razumeo. Biti bolestan, je povezano za bolesti tela, a biti bolan je povezano za stanje duše isključivo nedostatkom drage osobe. Bolan može biti samo onaj koji je ostao bez nekoga koga mnogo voli i kome je još puno stvari imao da kaže. Nije rekao, ah što nije rekao, nije znao nije bio pametan, nije imao vremena , desio se život ili je nastupila smrt. Bolesna osoba ima na umu samo da ozdravi, zdrava hiljadu stvari, a bolna samo da prođe. Da nestane svako sećanje i potreba da se taj neko u bilo kojem trenutku vaskrne u mislima, ili da makar ostanu neka sećanja, vredna, zbog kojih je vredelo to sve, taj sav nesrećni splet okolnosti, da se neko sretne, a da onda bude otrgnut, nasilno iščupan i izvađen iz života na ovaj ili onaj način. Sudbina pusta, karma, nešto se tu desi, ili se ne desi, pa niko, skoro pa niko ne može da kaže šta je tu bilo ispravno. Postoji sto scenarija, iz raznih uglova, svako ima svoju viziju kako je to trebalo ili nije trebalo, hijladu generala posle bitke, svi pametni, a kamo sile da smo čuli, kad se ništa od bubnjajna krvi u ušima nije čulo. Dođe čoveku, nikog da ne sluša, ma ne može da sluša ni samog sebe, podigne glavu često u dugim noćima i pogleda u zvezde. Sledeći pasus posebno je interesantan ljudima koji me lično poznaju, koji znaju koliko sam tvrdoglav i uporan u neki stvarima. Koliko ma šta drugi kažu, ja ipak imam neki svoj put i svoj način. Često volim da kažem da se u mojoj zgradi života poodavno pokvario lift, i ja dobro znam da na svaki sprat moram nekim malim krdžavm vatrogasnim stepeništem. Verujem u dobrotu, i nekakvu kosmičku pravdu, u Boga, koji prvenstveno meri dobrotu, pa neke druge važne stvari, pa tek onda konzerve sardine sredom i petkom. S toga, proizilazi da u astologiju nikad nisam verovao, šta više, kao večiti kontraš, uverljivo sam ja nalazio svoje argumente da se u društvu našalim na račun osoba zagriženih time. Nisam se mnogo promenio, nisam ovde da vam pišem o horoskopu, samo o spoznaji.

Radio sam natalnu kartu, zapala mi je čak nekakva karmička stvar, zapala mi je i ovako i još za uvo. Za karmu sam znao, još od malena, još pre mnogo jednostavnijih izraza. Zapala me i naterala me da razmislim. Karma je izraz preuzet sa istoka i nama, laicima, znači isto što i sudbina, pogotvo kad je negativan kontekst, pa joj tako dodajemo vrlo pogrdne epitete. Zapravo karma je, po mojoj slobodnoj definiciji, lekcija koju bi mi trebali da naučimo kako bi prešli na sledeću lekciju, karma je domaći zadatak za sledeći čas. Pa tako u nekakvoj magarećoj klupi, ili u nekakvom ćošku učionice stojim i mislim se šta ja to toliko zgreših, pa me ovako kazniše. Šta ja to nisam naučio?! Koja je to lekcija bila i šta je to što sam ja na ovom času naučio. Prebiram tako po glavi, pa ne mogu da nađem ni svrhu, ni cilj, ni smisao i kazne, i lekcije, a kako stvari stoje, obzirm da sam u ćošku, teško da ću proći ovaj razred. Razmišljam ja tako, šta li sam ja bio u prošlom životu pa je moja lekcija ovakva. Nije bila sigurno u pitanju jurnjava love, niti je imam sad, niti sam je imao onda, ali nekako mi baš i nije bitna sem kao spoznaja da se bez nje u ovom ludom svetu teže ide. Nisam bio ni nešto preterano glup, obzirom da nisam nesto preterano pametan ni sad, ako uopšte to tako funkcioniše. Po tome, bio sam neki ćutljivko, obzirom da sad ne zatvaram. Bio sam neki srećniji, a tiši tip, i verovatno oniži rastom. Nisam nešto mnogo mario za ljude, niti su ljudi nešto marili za mene. Teško mi je bilo osvojiti srce, ali je ono ipak bilo mekano. Očigledno je još da nikako nisam mario za ljubav. Verovatno sam bio nekakav švaler, ne toliko dopadljiv koliko sposoban. Neko ko ne da je gazio po datoj ljubavi, nego marširao vojničkim čizmama preko nje. Neko ko je bio zatrpan do kolena suzama, kletvama i amnetima. Hmm, razvedrava mi se polako što sam u ćošku, polako i shvatam karmu, učiteljicu, i dođe mi da joj kažem, izvinjavam se omašili ste me skroz, nisam ja taj čovek, ako treba da ispaštam za nečija tuđa nedela i to mogu, ali ne mogu da budem kriv za ljubav, ne mogu, ja nisam taj tip. Skupljam snagu, ma reći ću joj.

Draga Karmo, da znaš, ne znam koliko ponavljanja ima, ne znam kada prestaje pravo na školovanje, ali ja sam zapeo za meni najtežu lekciju. Tu se verovatno odvajaju besmrtnici, profesori, doktori, od nas, običnih smrtnika, studenata, koji nikad u životu nećemo moći da prođemo, ako nam se ne progleda kroz prste. I ja znam da padam, konstantno padam, znam i zašto padam, ali ako me ne upraviš, ako mi ne pomogneš, ako ona ne bude u nekom sledećem životu gora ili ja bolji, ostaću bolan. Opet ću izabrati isto, jer ljubav, draga karmo, nije odricanje od ljubavi. Želiš da se žedni napijemo, ali iz bušne čaše, jebi se bre i ti i tvoja čaša, ako treba nek umrem žedan, ali mi daj makar tu mrvu dostojanstva, da mogu da budem dve stvari koje su mi najbitnije u isto vreme. I da znaš, iz ove škole se ispisujem, ovo mi je polsednji čas, u sledećem životu idem bre da učim da letim.

Muzika za ovu priliku je Florence and the machine – Live on KXPN

Posetite Instagram @__kokaart__

Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)
Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)

 

Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!

O onim trenucima

Sećam se kao da je juče bilo, bio je prelepi letnji dan. Nekako sam rešio da je vreme i za taj dan, i za taj događaj. Iako čovek za to nikako nije spreman, a pogotovo ne otac, negde duboko u mom umu znao sam da je to moralo da se desi, kad tad, da sam morao i to da dočekam. Spremio sam se psihički, a fizički za to čovek nikad i ne može da bude spreman, ne zna se koliko to može da traje. Možda minut, možda tri minuta, a možda i četri sata. Pripremio sam se, našao sam dršku stare metle, pomislio sam da ovo može da mi pomogne, i pomoglo mi je. Uspeo sam da dršku iskoristim da se ne bi baš toliko savijao. Sve je bilo spremno, ona na biciklu, drška ižmedju točka I kosnstrukcije, tata koji se drži za dršku i uporno se nada da će se sve završiti kako treba.

Krenuli smo, trčao sam pored nje, “gledaj napred” – izustio sam preplašeno. –“vrti pedale!” Osećao sam, na onoj čuvenoj dršci, da je negde u balansu, i jednog trenutka samo sam pustio… Nastavio sam da trčim, verovao sam da će uspeti, da je to toliko normalna stvar , da smo svi to uspeli da uradimo. Pa tek će ona to moći! To je tatina ćerka. Polako se udaljavala, a ja nisam odustajao, trčao sam kraj nje, odmicala je. Nisam ništa mogao da uradim, ni da je pridržim, ni da je uhvatim ako padne, ali trčao sam. Par sekundi neizvesnosti, straha i nemira, iiii uspela je! Maltene iz prvog puta naučila je da vozi. Bio sam psosni-do-skora-preplašeni tata, a sada pun sebe. Mogao sam sa osmehom da udahnem zadovoljan, i umalo uz infarkt od trčanja.

Danas, nema bicikle, pomoćnih točkića i one moje drške od metle. Sve je mnogo gore i potpuno neopipljivo, a skoro pa isto kao , onaj dan pre skoro 10 godina . Ja trčim kraj nje, ona vrti pedale, sve više se udaljava i odlazi, sve dalje i dalje. Ne mogu da je pridržim, ni da je uhvatim ako krene da pada. Mogu samo da gledam i da se nadam da će, baš kao i onaj dan, uspeti da nađe ravnotežu i da će nastaviti sama da vozi. Ne traje sekundu , dve, tri, traje dugo, traje večnost… I tada, kada je učila da vozi bicikl, morao sam da je pustim, baš kao i danas. Mogu samo da trčim i da je pogledom pratim i  da se očajnicki nadam da se neće povrediti, i da ce uspeti da se odrzi.

Trčim tako ja kraj nje, pokušavam da osetim taj balans na dršci koju već odavno ne držim. Neamam osećaja, predaleko sam, ili nisam uspeo da postavim tu dršku. Sag`o bi se sad, nije mi teško, ali nema ni sedišta, ni bicikle da se za nju uhvatim. Pokušavam da čujem od nje kako ide, da mi malo smiri srce… da, ne, da, važi, da , huh, pff, da, važi, da, ne, ok… to su uglavnom svi odgovori koje ja od nje dobijam, kada i želi da me udostoji svog vremena. Ja samo mogu da kažem: “Važi ljubi te tata, vidim da ti se ne priča, neću da te gušim, zvrcni me kad ti se bude pričalo, zvrcni me da igramo šah”… Neko drugi s one strane odgovara, neko drugko, to nije moja ćerka: “važi ćao”… Trčim ja tako kraj nje, na dve hiljade kilometara, ali vidim da i da sam bliže ne bih mogao ništa da uradim. Ne odustajem i ne posustajem, ali čini mi se uzalud, ne mogu ja tu ništa, mogu samo da čekam da nađe ravnotežu nastavi dalje i okrene biciklu na prvoj krivini, da mi se vrati sa najlepšim osmehom na licu. Poslao sam joj pre neki dan, pesmu Mike Antića, viber kaže poruka viđena još pre nekoliko dana. Posle toga ima još nekoliko mojih poruka koje su viđene, i tako trčim ja i dalje…

Odlomak iz “Dosadne pesme”

Ti si za mene jos uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

Mika Antić

Bruce Wilice – Save the last dance for me

Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids
Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids

P laža…

Trebalo bi da postoji neko bolje mesto… Trebalo bi da postoji nešto više… Ne govorim o raju, niti o kosmičkoj pravdi… Trebalo bi da postoji neki veči smisao… Veliki prasak, životarenje, i trošenje vremena kojeg svaki dan sve manje ima na netflix i samoću jednostavno nije ispravno. Prazne duše, izgubljeni životi, usamljenost, površnost jednostavno više nemaju smisla, a tražiti smisao danas jednako je apsolutnom ludilu. Svi mi rođeni u neko drugo vreme, zaglavili smo se u jednom procepu koji je ništa drugo nego tranzicija iz lošeg u gore. Posmatramo tako kako se sve u šta smo verovali urušava i ostajemo tako na nekakvom peronu čekajući, a da ni sami ne znamo šta i koga.

Čekamo da nas neko spasi, da nas neko odvede odatle. Čekamo da nam neko kaže da su silno pogrešili kada su nam bukirali kartu i da mi na ovom mestu nismo ni trebali da boravimo. Obradovali bi se, lako bi zaboravili na sve te godine, mesece, dane i sate porevedene na tom peronu samoće samo da ugledamo tu plažu o kojoj sanjamo i sve one osobe koje su sa nama uplatili taj dugo očekivani odmor. Da, da, osvestili smo se, dovoljno smo vremena prveli na toj železničkoj stanici da sada već sa sigurnošću kažemo da bajke ne postoje, ni bajke, ni spasitelji, ni revnosni službenici turističkih agencija koje su nas ovde dovele. Sve što nam se deševa je nekakav loš buking u kojem ima uvek mesta da bude gore od trenutne konekcije, i za koji ne dobijamo, ama baš, nikakvu refndaciju. Molimo se samo da nije ostatak aranžmana baš ovolika prevara. Čekamo tako sa tom kartom u rukama, i nadamo se da se da ćemo ipak stići na tu našu zamišljenu idealnu destinaciju. Da će tamo biti dovoljno vremena da se stvarno odmorimo od ovog napornog i užasnog puta. Zarobljeni u vlastitoj glavi, u mozgu, koji sam sebe i kudi i teši i izdaje blanko opravdanja za svaki naš dobar ili loš potez. Čekamo, da prođe dan, da dođe novi voz, da nam se neko obrati. . Nema nikoga, nigde, ovo je zapravo slepo crevo svih destinacija, ovde ne možeš da zalutaš, ovde neko mora da te pošalje. Po kazni? Jeftina karta? Pa ne znam, mislim da sam moju skupo platio, zapravo tu je bila sva moja životna ušteđevina. Rmbao sam i radio kao konj, da sebi priustim jedan dobar odmor. Kazna? Ne znam šta sam mogao toliko da se ogrešim o tog nekog da mi ovo priredi. Ma, žaliću se sigurno samo da više dođem na tu moju plažu…

Verujem u tu p lažu, verujem da ću se na kraju krajeva domoći te p laže. Verujem da su svi već stigli, i da se čeka da samo ja pristignem i da odmor može da počne. Mada vi nemojte da verujete meni, ja sam sanjar, mene su radili na foru šarene laže, možda me rade i sad na p lažu.

slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu
slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu

O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns