`Mesto duše

Priča je napisana kao izazov na temu MESTO DUŠE, ja sam dao sebi za pravo da temu malo modifikujem i da “mesto” zamenim sa “umesto”. Priča i svi likovi u njoj su potpuno izmišljeni, svaka sličnost je slučajna.

Divno, vedro, letnje jutro prekinula je buka kamiona. Na kratko se čuo žamor, a zatim i nekakav topot koji je ličio na prosipanje ogromne količine vode, to me definitivno probudilo. Skočio sam iz kreveta na prozor i video gomilu peska skoro pa na ulici, brže bolje sam požurio da se obučem zamišljajući već šta ću sve da radim u pesku. Izleteo sam iz sobe i taman krenuo da izjurim napolje kada me je majka vratila na pranje zuba i doručak. Gutao sam te zalogaje! Počeli su već da troše pesak, dok ja jedem skroz će ga potrošiti! Umalo se ne udavih, oštar bol, osećao sam kako se hrana teško spusta u stomak, par puta mi je stvarno zastajalo u grlu, izrogačio sam oči i pokušao da proteram jogurtom. Napokon, prazan tanjir, isplazio sam se majci da joj pokažem da nemam ništa u ustima i izleteo napolje. Napolju je bio haos, gomila nekih ljudi, bučna mešalica, crevo za vodu, kabl za struju… Uz jedan vešti veleslalom uspeo sam da dođem do mog peska. Taman sam navalio, kad sam čuo oca glasnijeg od mešalice kako nešto opet urla. Bio je nešto posebno ljut. Nisam ga ni slušao, bilo je nešto vezano za pesak i mene. Ustao sam, uspravio sam se,  mešalica i otac zajedno su i dalje brektali dok sam ja pognute glave skidao pesak sa sebe.

„Pusti bre dete na miru”, začuo se glas, “istresaj se na nekom drugom“, nastavio je. Podigao sam glavu i video svog dedu, sunce me ogrejalo, odmah sam se ozario i nasmejao, zabio sam mu se u noge i čvrsto ga zagrlio.

„Ljubi te deda, dedino muško milo“, pomilovao me po glavi, hteo je da me poljubi ali kako mu je bilo teško da se sagne do mene uhvatio me za ruku i poveo do džakova cementa. Tamo je lagano seo a mene je stavio u svoje krilo. Ja sam lagano utonuo u to sveto mesto moje sigurnosti.

„Eh, muško moje, ne sekiraj se, nije on to iz što te ne voli“, pazio je na moje reakcije: „on je to što je svet poludeo. Ni on sam ne može da se snađe.“ 

Šta sam mu ja kriv što je svet poludeo?“ ljutito sam se namrštio.

 „E pa to jes’ tačno, muško moje, ali šta ćeš, otac ti je to, sila je na njemu, sad još veća jer je sam. Sam i go ko pištolj, a ta njegova nervoza je samo od nemoći, to da znaš. I kad sebe u’vatiš da si nervozan i da si ljut na nekog bez razloga, to je zato što si nemoćan, zapamti.“

Sve se promenilo muško moje, ja sam star, prošao sam svoje, nije mene briga za mene. Muka me ’vata kad ga vidim i kad vidim sve oko njega, u šta se pretvorilo, a još kad pomislim na tebe dedino milo, onda me je još i strah. Kako će moj biser, moja duša, moje milo u takvom svetu da se bori. Kad sam ja bio kao on, pa mi smo kuće gradili na mobu, a vidi njega, sve ove ljude je morao da plati, a para nema. Nemoćan je.“

„A šta je to moba deda“,upitao sam?

„Moba ti je, muško moje, kad ti pozoveš drugare da se igraju kod tebe kuci sa tvojim igračkama, a oni svi jedva čekaju da dođu da ti pomognu. Prvo što te vole, pa onda što znaju da ćeš i ti doći sutra kad te oni budu zvali. E tako tata, da su druga vremena, tata bi ovde imao svoje drugare da se igraju mešalicom i lopatama, a ne ove čike s ulice.“

„Pa tata ima drugare, zašto ih nije zvao?“

Pa ima sine drugare, ali oni su više za neke lepše igračke a ne za lopatu i mešalicu, oni su nekako više da se igraju sa ražnjem i roštiljem“, nasmejao se onako pomalo podlo, bio je zadovoljan svojim poređenjem.

Nekad su milo moje, porodice bile tu jedan za drugoga, prijatelji, kumovi, sila je mogla da se skupi za dan. Sad vidi tvog oca, sam ko prut, drhti od svega, i sve što ima i može mu se nalazi u onom zadnjem džepu.“

„Šta mu je u zadnjem džepu“, upitao sam bojažljivo.

U zadnjem džepu mu je novčanik, a to ti je, milo moje, danas merilo za sve. Ako nemaš debeo novčanik, obr’o si bostan. Svi te danas gledaju kroz dinar, milo moje, i prijatelji i porodica i deca.“

Slušao sam ne trepćući, po prvi put su mi pare izgledale gadno, plašile su me, za njih je moglo svašta da se kupi, igračke, sličice, slatkiši, ali sad su me plašile.

Ali deda, ja ću da imam puno para, biću naučnik i izmisliću mašinu koja pravi pare“, razrogačio sam oči, obradovavši sam sebe svojom idejom.

Grohotm se nasmejao. „Bravo ljubi deda svog naučnika, ali zapamti jedno šta ti deda kaže, ako ne napraviš tu tvoju mašinu, nemoj mnogo za parama da žuriš i da ih juriš. Seti se dedinih reči kad postaneš veliki, pa gledaj da ne juriš da imaš velika kola prazna, već da voziš taman i neka mala ali da su puna, da se u njima peva. Gledaj da nemaš veliku kuću u kojoj se jedva srećeš sa porodicom, može i neka mala, al da je puna i vesela. Pare, pare pusti nekog drugog da juri, jer ko juri pare , taj sine nema srca, a ’mesto duše ima mašinu koja traži još.“

I danas, prelazeći prostranstva, jureći za nečim, osluškujem svoje srce i gledam da li je mašina proradila.

Prigodna muzička numera:  Šaban ft Sky: https://www.youtube.com/watch?v=bcJq_zpN7sc

NIRVANA NEVERMIND COVER
Kao generacija koja je porasla uz ovaj omot, možda i nismo shvatali njegovo značenje tada. Upecali smo se!
Advertisements

Glogovim kocem protiv vremena….

Nebojša Glogovac dao je intervju za Bosanski magazin Dani osvrćući se na trenutnu situaciju u kulturi. Dodao bih ne samo u kulturi već i u vremenu koje vlada… (više o tome na internetu možete naći pod naslovom “Ceca je Šekspir naše današnjice”). Opleo je čovek onako baš, vidi se da mu je kao umetniku pun kufer svega. Baš mi je zagolicalo mozak, videh i mnogima, tema je toliko puta bila objavljivana na društvenim mrežama.

Gde smo zabrljali? Gde smo to skrenuli s puta normalnog?
O intelektualcima i pameti ne mogu mnogo ni da kažem, stradanje njihovo je veliko, pamet nam propada ili curi na sve strane dugo vremena, ali opet nismo mi bili najobrazovanija nacija na univerzumu niti najkulturnija, pa tako mogu i da okrenem glavu na drugu stranu i da se pravim da nije primarna.
Hteo bi da se osvrnem na to da smo mi uvek bili jedna druga zemlja, jedna druga klima. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, gde biti seljak nije pogrdna stvar jer se odnosi na zanimanje a ne na karakternu osobinu. Čak bi i napravio podelu na seljake, paore, ljude koji žive od poljoprivrede, zemlje; i primitivce nevaspitane i bezobzirne ljude, one koji polako preuzimaju primat u svemu. Znači pitanje je kako smo evoluirali od seljaka do primitivaca za kratko vreme. Glogovac kaže, parafraziram, “da su te neke osobe sadašnji “uzori” isplivale kao posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom”. Ja nekako mislim da je problem dublji, da ni naši preci nisu imali previse ni vremena ni uslova da se kulturno uzdižu, a opet većina je bila moralna, odana, poštena I imala porodicu kao centar svog sveta. Mislim da je baš tu kvaka.
U današnje vreme informacija, nije problem u društvu koje se na uzdiže kulturno, to se lako nadoknadi, problem je u porodici za koju niko ne mari. Deca nam rastu sama. Odgaja ih bebisiterka zvana tehnologija.
O deci ne brinu dovoljno mama ni tata, većina prezauzeta u borbi za parče hleba.
Ni dalja porodica, svi smo se od svega izrodili, poznaju se i to jedva prva dva kolena, uglavnom preko sudova gde se rešavaju sporni imovinsko pravni odnosi.
Ni kompanije u kojima mama i tata rade (svoju njivu zabatalili da bi došli do lakšeg života), za njih su zaposleni brojke u eksel tabelama, oni nemaju decu, brojevi nemaju decu. Niko ne brine. Prosveta urušena potpuno, prosvetari ubijeni u pojam primanjima i situacijom gube osnovno interesovanje svoje profesije da vaspitavaju decu. I ne krivim prosvetare samo konstatujem. Danas u školu mama i tata dolaze da izleče komplekse nad prosvetarima, njihova deca nikad nisu kriva, a onda i svako malo dođe neki ministar koji bi da menja nešto što je davalo dobre rezultate ne bi li ostao upamćen.
I tako u krug, do svake instance društva. Deca samo gledaju, kolutaju svojim dečijim okicama i upijaju. Ne znaju za bolje, oni ne mogu da kažu “Uh kako je sad loše, bilo je mnogo bolje”, to možemo mi, oni samo mogu da gledaju i da izvlače pouke i da uče lekcije. Oni su ogledalo nas, ne vremena, ne Cece, ili bilo koje druge figure ili bilo čega što možemo da imamo kao izgovor za situaciju. Oni su naša slika i prilika, a mi naših očeva i majki, a oni njihovih. Poniremo kao čovečanstvo, kao ljudi, kao jedina vrsta na ovoj planeti koja je imala nešto drugačije u odnosu na sve zveri i životinje koje to nemaju, imali smo razum. Uspevamo da upropastimo milione godina evolucije.

I da, ovo otvara Pandorinu kutiju za debatu na temu, i možemo u svaku raspravu i protiv ovog teksta i protiv vremena, ali reči ovde ne menjaju ništa, ni moje ni Glogovčeve. Nama zapravo treba jedan glogov kolac da probodemo u srce vampire i karakondžule u koje smo se pretvorili. Treba nam glogovac da prvo shvatimo mi sami da nije sve u parama i materijalnom, a onda i da to objasnimo deci. Treba nam glogov kolac da probušimo to materijalno zlo koje je napalo ljubav i oteralo je u najmračnije ćoškove ove planete. Da ljubav dođe i da objasnimo deci ko je to, da ih naučimo da svet gledaju kroz oči ljubavi. Nemojte da menjate svet, svet je u redu, menjajte sebe prvo, naučite da volite, i da dajete jer ljubav je zapravo davanje. Onda naučite svoju decu da vole, naučite ih da vole sve drugo sem para, i onda će sve ponovo da postane normalno. Heroine jednog sumornog vremena otići će u penziju i doći će one bolje, pametnije i moralnije, i da, onda će makar naša deca svojoj deci moći da pokažu svetle primere koje mi nažalost nemamo.

 

Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.