O smislu života…

Niko, ama baš niko nije na vreme izdao upozorenje o upotrebi života. Svi o životu pričaju samo lepe stvari, svi pričaju da je čudo, velika privilegija. Kad nekome pokušaš da kažeš da ti život nije lep, a da pri tome nisi egzistncijalno ugrožen, kažu da si razmažen, “hoćeš hleba preko pogače”. Ukoliko ti je egzistncija ugrožena, onda te teše sa “ćuti makar smo živi i zdravi”. Ukoliko si Enotni Borden, onda niko ne konta kako si mogao da digneš ruke od svega, i to bukvalno od svega. Najveća nesreća ogleda se upravo u tome da kada te već iz nekog razloga nema, pojeo te rak, droga, rat ili nešto sasvim deseto, onda i na redak pomen neko samo kaže “šta ćeš, takav je život”. Kakav je to život? Život je…
Život je suprotan od smrti, a smrt je crna. E sad, život spoznaš u nekim godinama, a o smrti se ne priča. O životu se toliko toga zna, a o smrti tako malo, znamo da je u životu jedina sigurna stvar smrt. O životu je sada svaka šuša našla za pravo da kaže, da te nauči kako da živiš život. O smrti, samo kažu da je strašna. Ne smeju ni da ti kažu dok si mali kojiko je smrt stašna. Ni jedan pas nikada nije uginuo, svi su otisli zaljubili se ili pobegli. I negde mi je i jasno zašto su roditelji pokušali da me sačuvaju tih informacija o smrti, smrt je…
Smrt je kraj svega, pričaju da je mračna, tamna, asocijalna, da se fura na crnu garderpbu i šeta mantile sa kapuljačom i tegli neku kosu u ruci. Ne znam, nikada je nisam vido lično. Tumarala je svuda oko mene, odvela je neke dobre ljude. Jedno je sigurno, niko se ni od smrti, ni od života nije oporavio.
Nije mi samo jasno zašto su toliko lagali i to ne samo o smrti, več i o informacijama o životu, napravili me, rodili me, uvalili mi vruć krompir, a da se niko nije ni najmanje pozabavio da mi objasni život, samo su mi pričali neke gluposti i bajke praveći od mene osobu nesposobnu da se suoči sa životom. Probrali su informacije, dali su mi samo one smislene. Ne znam da li su verovali u to što pričaju, ili su se samo tešili, ili su se ipak trudili da ja takav život i takvu životnu lekciju nikada ne spoznam. Isprva bajke i priče, potom, “vaspitanje” budi dobar, lepo vaspitan, poštuj starije… Nekako sam vreovao da se isplati biti baš takav čim se to toliko potencira. “Uči školu, da ne budeš ko ja, da ti život bude lakši”. “Mora da se radi, ako radiš imaćeš, ako ne radiš nećeš imati, ako imaš, život če ti biti lakši”… Da “ispadnem čovek”… Ma sve pogrešno, izokola i nedovoljno duboko… Ali dobro, kapriam da nisu ni mogli baš da mi kažu “e ovo je totalno sranje”. Pravili su mi neku roze priču i držali fige da ću ja ipak bolje da prođem. Najdublja i jedina istinita bila je ona od mog oca “Sinko sve će ti biti jasno kad dođeš u moje godine”… I stvarno mi je sve jasno… Generacijski jaz, hormoni, pubertet, moja nadobudnost, ko zna šta sve je uticalo na to da ne shvatim toliko dugo. Možda i najveće čudo života zapravo leži u tome da se prenosi sa kolena na koleno, a da niko zapravo nije uspeo prenese suštinu na sledeću generaciju nego se svi pravdamo time da je bilo drugačije. Nije! Isto je! Iste muke, ista filozofska pitanja, isti strah od prolaznosti, isto traženje smisla… Ma potpuno isti scenarijo samo je režiser drugi i snima se 20, 30 godina na nekom drugom, sličnom mestu. “Moji su gajili decu, kućili su se, nisu imali vremena da razmišljaju” , kakva predrasuda… kakva glupost, svi imamo doboljno vremena da razmišljemo, kad tad. Razbijali oni glavu tada, razbijam ja glavu sada, i sutra će verovatno moj naslednik isto da lomi mozak. Pa bi možda bio red da mu napišem par redaka, čisto da kada shvati, pokuša da razume i oprosti.
Dragi sine,
Najvažnije u životu je da očuvaš bistru glavu, da je ne zamutiš mislima i razmišljanjem. Budi onakav kako tvoje srce oseća da treba da budeš, radi ono što će te učiniti srećnim. Rekao bih ti još, moraš da voliš sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje, moraš da voliš to čime se u životu baviš jer će ti onda posao iči od ruke, moraš da… Da, psihijatar mi je rekao da nema te reči “moraš da”, pa ću onda da pređem na, “ako si pametan”. Nađi sebi ženu koja će te voleti i koju ćeš ti neizmerno da voliš, moraš sine, ako si pametan… moraš, ako si pametan. Jedino onda ima smisla, i na dan, i na tren, pet godina je ljubav za ceo život, pet pravih godina makar i u glavi, makar i u mislima. Živi da ti svaki dan da ti bude ispunjen ljubavlju. Ne očekuj od sebe da nađeš pravu i to u dvadeset i kusur godina. Prvo zato što prava ne postoji, prava se pravi, odatle joj je i ime, a drugo, zato što si jako mlad i glup. Što više godina, bolja će prava da bude. Osloni se na dobre ljude, takvih je malo, ali ih ima. Nemoj da se trudiš da ostavljaš trag u ovom životu, trag u besmislu se ne računa. Potrudi se da ostaviš dovoljno lepih uspomena. Trag je važan svima drugima, a uspomene samo tebi. Pare i materijalno, ma toga ti sine neće faliti u životu, a i ako ti bude falilo i ti na to obratiš pažnju, onda ti opet ne valja nešto s početka ovog pisma. Sve pare ovog sveta nisu tvoje, niti mogu da kupe sreću. Tvoje pare su samo one koje si ti potrošio ti, svojom voljom. Tvoj život je samo onaj period u kojem si donosio odluke zato što si ti tako hteo, a sve drugo gde je neko drugi trebao da bude srećan, ili da doživiš “zajedničku” sreću, nije tvoj život, ima već neko ime, bračna zajednica, karijera, roditeljstvo. Tvoj život je samo ono kada si bio stvarno voljen, i imao prilike da to osetiš i razumeš.

Pazi da ne budeš sebičan, daj se! Daj se do kraja, uvek za jedan više od onog što si dobio.  Budi srećan, voli. Pravi decu samo onda kada nađes smisao u životu, nemoj da ti deca glume smisao, jer ona to nisu. Eto i dođosmo do najvažnije stvari, smisla život! Sinak, smisao života nije jedna stvar, i nikome nije ista. Iidividualno je i zavisi na šta te karaker odvede, to sam biraš! Neko umisli karijeru, neko umisli da mora da vlada, neko umisli da mu je porodica sve, neko umisli da je nesrećan, neko umisli da ne može bez para. Svaka budala ima svoje veselje. Trudi se da se ne nerviraš. Seks ne trpi brige i probleme, pa se ti sekiraj. Neka ti smisao bude da ovu datu partiju proživiš najbolje što umeš i znaš, rekoh ti malopre… Trag je za druge, a uspomene za tebe! Diši duboko, udahni svaku poru, svaki miris, ukus. Nema pravih trenutaka, pravih tekstova, pravih načina, pravih godina, tvoj način će uvek biti pravi, ne čekaj. Ti napokon možeš sve! Ti napokon možeš… Voli te tvoj tata!

 

Prigodna muzička numera Faith No More

9735e780-d34d-462e-870b-245f000a793a

O vozu…

Stojim na tremu, u praskozorje, na izmišljenom mestu. Izmimaglica jutra hoda po travi, vreme je da krenem. Držim rukom staru gredu, ne tako staru kao ja, ali staru. Preuređenu od strane vremena. Gledam je, stoji, drži kompletan trem, odoleva svim vetrovima, kišama, snegovima pa i suncu. Ispucala je ali stoji tu, neće ona nigde skoro, možda, za koju godinu kada mlađim naraštajima ne bude više lepa , interesantna, kada tu, na taj trem dođe neko sa više volje i boljim idejama, možda je promene. Lupim je par puta rukom, glupo bi bilo da je pomilujem ili poljubim, ja sam ono balkansko muško… Izlazim iz dvorišta, nema čak ni ptica, dostojanstven ispraćaj, upriličena situacija…
Robija, nije za ljude poput mene, ja ne bi trebao da se robijam, trebalo je da se držim sa one strane zakona koliko god to mogu, trebalo je da više vodim računa… previše je mozga, srca, razuma je bilo tu, da bi to moglo drugačije… Nisam smeo da dozvolim sebi skapavalje na jednom toliko užasnom mestu. Eto, završena je, konačno je stalo, konačno sloboda. Na peronu predajem vaučer koji bi trebalo da me vrati na mesto kojem sam više pripadao, ali opet sad već ne pripadam. Predajem vaučer jednoj mladoj lepuškastoj devojci, uzima ga ćutke i menja onaj pozitivni izraz lica u jedan sasvim službeni, pokušava da mi da kartu, i završi svoju obavezu, obavezu prema nekom starcu koji je došao iz kaznene ustanove. Pile, rekoh joj tiho, mogu li ja da doplatim za neku drugu destinaciju? Držao sam onu njenu kartu u rukama i čekao odgovor. Možete gospodine, gde bi ste želeli da idete? Upitala me kulturno. Na neko lepo mesto, zaslužio sam da se malo odmorim i da malo uživam, odrobijao sam svoje, sad mogu da živim. Odgovorio sam joj odvažno. Nasmejala se, da vidimo onda neki voz za Havaje? A verovatno je pomislila kako bi trebao tu odmah do groblja peške da odšetam.
Bila je u pravu… a ja, ja nisam znao gde ću… Promenio sam kartu za najdužu destinaciju za koju sam imao novca. Novac mi sada ništa nije značio, nije mi bio potreban, nije mi bila potrebna nikakva raskoš koju sam toliko zamišljao, za koju sam se toliko mučio pa na kraju i robijao. Ušao sam u voz, i smestio se u svoje sedište, sve što sam imao moglo je lako da stane tu kraj mene, najveće stvari i one najkabastije bile su uspomene zapravo. Trenutak radosti… Voz kreće, uzdah, gotovo suze radosnice, toliko dugo čekani trenutak slobode.
Da sam onda odlučio drugačije… mogao sam mnogo bolje da prođem, da sam samo onda pobedio sebe, možda ne bih ni robijao… Proletelo mi je kroz glavu…

Vremenom na robiji razvio sam tu moć da pričam sa svojim alter egom, delom mene koji je znao kako treba, samo je očigledno bio tiši od mene, bio je tiši od predrasuda, od strahova, od bojazni da ću sve uporopastiti. Nije mi zamerao moje odluke, znao je često da mi kaže, ili odlučiš kako treba ili proživljavaš preživljavanje od loših odluka… Bio je mudar, ali lako je njemu bilo, on nije imao, decu, nije verovao u Boga, nije bio vaspitan na način na koji sam ja bio vaspitan, nije imao majku poput moje, i nije imao oca poput moga da mu preda svoj amanet, nije imao o kome toliko da brine. Jedina njegova briga bila je da me urazumi, ali eto, nije uspeo, pa je ipak ostao, tu kraj mene, da sa mnom preživljava sva moja kajanja.
U besu sam znao da mu kažem da je tu da se samo pravi pametan, da ne mogu da ga slušam kako on sve zna, a zapravo bojao sam se njegovih argumenata, jer su bili sušta suprotnost mojih odluka okovanih strahom. Nikad mu nisam priznao da je bio u pravu, niti je on to tražio od mene.
Seo je tu kraj mene, ćutke smo promatrali krajolik, zapravo mi smo prodiskutovali sve teme, mi smo o svemu već pričali, on je mnogo bolje, i unapred, znao od mene ishod čitave priče. Bilo mu je žao, gledao me je tugaljivim očima punim sažaljenja, nije imao više ništa da mi kaže. Nije imao više ni jednu ideju, komentar ili savet za mene, ostavio sam jednu takvu osobu bez teksta svojim delima. A ja, ja sam nemo zurio kroz prozor, gledajući svu tu prirodu koja je samo prolazila pored mene, uzivao sam u životu, u onom što je od njega ostalo.
I, sokole, kakvi su utisci, šta ti prolazi kroz glavu? Razbio je tišinu u kupeu.
Okrenuo sam se prema njemu, pogledao sam te oči premazane debelim slojem nekakvog bezbojnog laka.

Šta sad da ti kažem? Da volim da živim da se dobro osećam?
Ne znam kaži mi? Kaži mi kako se osećaš?
Osećam se kao čovek koji je izašao s dugogodišnje robije, kao neko ko je sve šanse proćerdao i kao neko ko je sve što je mogao zasrao.
Šta si čoveče zasrao, to je bila tvoja odluka, iza koje si čvrsto stajao tada. Jeste te vodila na robiju, ali te je neka druga vodila u neizvesnost, ko ti garantuje da te taj drugi put ne bi odveo na neko gore mesto? Ko ti garantuje da taj drugi put ne bi prolio više žrtvene krvi, ko ti uopšte garantuje da je život moguć bez ozbiljnog robijanja? Trgni se, dosta je bilo živeti u tamnici okovanoj brigama, evo danas, posle toliko vremena nemaš ni jedan razlog da brineš. Očinski je pokušavao da mi udahne malo života i snage.
Znaš, tada, kada sam doneo tu odluku, kada sam prihvatio da robijam trebao sam da se ubijem. Ispao sam slabić prema sebi, odrekao sam se života koji je bio moj, na koji sam imao pravo, a nisam imao snage da se odreknem do kraja. Bedni izgovori.Ili živiš život onako kako misliš da treba ili se ubiješ , moj sokuole. Jer živeti život za druge, za izhovore, za odgovornost, za strah, je ustvari mnogo teži i duži put od same smrti. Plašimo se smrti, a ona nekad bude pravo rešenje, kad skreneš s puta.
Ne budi strog prema sebi, odgovorio mi je tiho. Skrenuo si s puta, odrobijao si, imaš pravo da se vratiš na put ponovo, imaš pravo na život.
E moj sokole, to možda važi za neke poslovne stvari, to skretanje i vraćanje i ponovni počeci, za sam život to ne važi, imaš pravo da skreneš s puta, da vidiš da si skrenuo i da nešto popraviš, ali kad ne popraviš nego doneseš odluku da nastaviš, onda više nema nazad. Vremeplov još nije izmišljen, i onda moraš da naučiš da živiš sa svojim odlukama, a odluke potopljene u esenciju vremena se rastapaju i razlažu na greške i nedostatak hrabrosti i iskustva, i mulj. A te sve stvari čine život jako teškim, vreme, nedostatak hrabrosti i iskustvo prave taj mulj od života.
Zagrlio me je, imao je šta da mi kaže, kao što je uvek imao, ali uzalud, i on je znao da sad to više nema smisla. Suze su mi krenule, nije me bilo stid od njega, gledao me hiljadu puta kako plačem, prošao je sa mnom sve moje crne faze, ali mi je bilo tesno u kupeu, ustao sam i izašao iz njega. Krenuo sam kroz vagon u potrazi za toeletom i polako, krajičkom pogledom krao dešavanja u drugim kupeima. Voz je bio skoro prazan, u svakom kupeu po jedna ili dve osobe, nekakva jezivo tiha atmosfera, voz nekakve tuge i tmine. Postalo mi je previše teško unutra, otvorio sam prozor i vetar me je udario u lice. Zatvorio sam oči i probao da udahnem, probao sam da se dokopam svežine koja mi već dugo nedostaje… uzalud, samo vetar i buka… otvorio sam oči i video maglu kroz koju se voz velikom brzinom probijao, nisam mogao da vidim ni metar dalje od voza, sivilo i magla su me još više unervozili, počeo sam ubrzano da se krećem tražeći tolet, vrata… izlaz… DOlazim do poslednjeg vagona i onih vrata koja ne vode nikuda… ona se na moj pokret otvaraju… magla beskrajna buka… i taman da izađem napolje…
Tata, tata, tata… Nekakav glas dozivao me je iz celog bunila i ludila u kojem sam se nalazio. Otvorio sam oči…
Buncao si nešto strašno i jaukao… Jesi li dobro? Šta si to sanjao? Svetlo me je pogodilo, i polako sam dolazio sebi. Ne znajući šta da kažem… Uzdahnuo sam…
Gluposti neke, izgovorio sam još uvek dezorjentisan od svega što mi se u glavi dešavalo.
Jesi li dobro?
Jesam, jesam, to je bio samo ružan san naravno da sam dobro…
Jesam li ja dobar tata? Upitao sam znatiželjno, iznenada.
Osmeh od uveta do uveta me je dočekao? Niko nema boljeg tatu, ne bi te menjali ni za hektar gibanice. Menjali bi samo tebe! Da ti budeš malo bolji sebi, nama si uvek bio najbolji sa svim svojim vrlinama i manama, ali koiko si ti sebi bio dobar? I gde je nestao onaj blesavi tata?
Opet onaj debeli sloj bezbojnog laka visokog sjaja u očima…

Da, odgajio sam dobre ljude, nisam ih ništa pitao, nisam ih ni pitao kada je možda trebalo da ih pitam. Nisam se oslonio na to da će me možda i razumet, hteo sam da donosim odluke u ime njihove sreće, hteo sam da živim za njih ne shvatajući da su i onda, mali, već bili dovoljno veliki i dovoljno dobri… najbolji…

U redu je, srce osvesti se!

Posvećeno mom prijatelju, kao siže kafanskih priča koje vodismo onomad… posvećeno svim mojim prijateljima koji imaju u očima debeli sloj bezbojnog laka visokog sjaja!

Prigodna muzička numera NIKADA TI NECU VISE OTKRITI NIJEDNU TAJNU

Slika preuzeta sa www.pinrest.com
Slika preuzeta sa http://www.pinrest.com

O odrastanju, part II…

Nekako da sam ranije znao verovatno bi mi bilo mnogo bolje, zapravo i ne bi, ne bih ja mogao da utičem na svoj karakter tom spoznajom. Da sam možda sebičniji?! Ne znam, ne bih voleo da sam tamo neko koji bi se u svakoj prilici uzdržavao i gledao nekakav svoj interes. Da možda manje primam k` srcu sve?! Tek onda mi ne bi imalo smisla, tek bi onda život bio besmisao. Da sam gluplji?! Pa i ovako su me vesali tamo neki licemeri i sebičnjaci, ne bih voleo da ceo život provedem gluplji od ovoga. Da nikad ne odrastem?! To je možda pravi odgovor, to je možda prava želja, to je možda jedino rešenje. A žurio sam, nije da nisam, žurio sam da odrastem,  i život nije bio nešto popustljiv, dinamika nikad nije nedostajala, letele su godine. Sećam se kako sam sebi govorio da ću 2000. imati 22 godine, to mi je zvučalo tako muževno i odraslo. Hop, hop, preko noći je došla i 2000. i 22. i 27. i 32. tu sam negde provalio da je đavo odneo šalu i da bi možda trebalo da usporim. Prestao sam da se dokazujem da sam odrastao, eto ga, ja odrastao. Odrastanje na žalost nema veze s godinama, nema veze ni sa roditeljima, osim bukvalne poveznice da nisi više dete ukoliko su preminuli. Ja nisam više bio ničije dete, smatrao sam se odraslim, okolina me je smatrala odraslim, pa eto, izgleda da nisam bio.

Deset godina kasnije opet se pitam, jesam li sad zaista zreo, odrastao čovek, vidim li život pravim očima, ili sam tek zagrebao po površini? Ma plaši me i pomisao na to, i ovo dokle sam sad došao u odrastanju nije za mene, bolje da nisam nikad saznao, bolje da sam ostao tamo neki dječarac. Bolje da sam život i ljude gledao kroz te roze naočare koje sam imao do juče. Ova igra za odrasle, ni malo nije zanimljva. Strašno je ružna, prosta i za neke druge ljude. Neću da se igram!

Dok sam bio mlad… Ne zvuči dobro, nisam star… Dok sam bio mali… ni ovo ne zvuči dobro… Dok sam bio naivan… Eh da tako je već bolje… Mada pola ljudi koji me poznaje reći će, baš si mi ti mnogo naivan, ali zapravo je tako … dok sam bio naivan mislio sam da je svet satkan drugačije. Dobro i zlo, sreća i nesreća, tuga i radost, crno i belo, ma sve sam ja to znao, nisam živeo u nekakvom snu ili balonu, živeo sam ovaj pravi, pravcati život, ali negde u dubini moje duše verovao sam da je to sve spoljni svet. Da negde “unutra”, postoje pravi razlozi da ipak vredi sva zajebancija. Isprva mi je “unutra” bilo vrlo širok pojam, opasan porodicom, ramenima prijatelja, dobrih ljudi i nekakvih pozitivnih primera na koje sam nailazio, i koji su mi davali snage da ne shvatim jednu prostu stvar… tako je to kad si…mlad, mali, naivan… Vremenom, odrasteš… kad tad… Život postavi stvari tako da ipak odrateš. Natera te na onaj najteži način da porekneš, prekroji ti sve plabnove i izvedete na neki neočekivani put. Natera te da se lako razuveriš u sve što si do juče mislio da znaš. Počinješ malo više da razmišljaš pre nego što nešto izjaviš, plašiš se da kažeš „ja to ne bih nikada“. Plašiš se da staneš čvrsto iza bilo čega, ne smeš da progovoriš, čuće te . Poput moje babe koja nas je i devedesetih ućutkivala da ne čuje “neko”, i ti se okrećeš iza sebe kad pomisliš nešto, kad poželiš, da te život ne čuje jer će ti pokazati suprotno. Da, to je odrastanje. Život je institucija za razbijanje stavova, doduše na vratima te institucije piše ustanova za razbijanje zabluda. Od te ustanove retki su se izvukli, liči malo na vojni odsek. Ja mu dodjem kao neki tamo student koji je odlagao sve moguće rokove, ali eto došla maca na vratanca, za tebe artiljerija momak. Odrastao sam, napokon. Verujem u mnogo manje stvari, plašim se mnogo više stvari, skinuli mi roze naočare… I da, shvatio sam da je “unutra” mnogo manje. Prorede se ramena… iz raznih razloga, to “unutra” postane jedna mala kartonska kutija. Kutija cipela popunjena slikama. Gledaš slike i sećaš se trenutaka, preplavljuju te osećanja na koja si zaboravio. Vidiš neka bezbrižnija lica, neke lepše osmehe. Seta se prelomi dušom. Kako je samo bilo jednostavno, družiti se, radovati se, voleti, verovati… Šta se desilo, zašto je moralo da bude tako.

Saznao sam zašto, ali mi je žao, bolje bi mi bilo da na neka pitanja nikad nisam našao odgovore, da nikad nisam razumeo neke ljude i njihove postupke, verovatno bi ostao večno mlad. Svega je uvek bilo i sve je ovo oduvek postojalo. Verujem da je odnos snaga bio malo drugačiji. Sjebala je evolucija i mnogo lepših stvari od pojedinih čovekovih zabluda, sjebao je čovek mnogo lepših stvari od snova jednog dečaka. Ne, nisam depresivan, nisam ni uplašen velikim filozofskim pitanjima, nije me strah starosti, samo ne mogu da verujem da je sve ovako kako jeste. Razočaran sam, verovatno bi mi bilo lakše da nisam bio toliko kategoričan oko nekih stvari, verovatno bi mi bilo lakše da se nisam drao iz sveg glasa, sve su čuli, jebem ti ustanovu, šta su mi uradili. Nije mi teško pala artiljerija i celo drndanje, već činjenica da su me naterali da topom pucam u srce. Kažem vam, tiše samo, nateraće vas na baš ono što NIKAD ne bi uradili…

Prigodna muzička numera…  OVDE

Slika preuzeta sa https://wallpapersite.com
Slika preuzeta sa https://wallpapersite.com

O Rajićevoj ulici…

U betonu korone nemam nešto mnogo inspiracije. Zapravo imam je, ali vuče na pisanje o Željku Mitroviću, situaciji, politici, teorijama zavere, proređenju ljudske vrste, zvezdanom vozu, a to su sve teme ne koje ste mogli dosta da pročitate, a i nisu moj fazon. Do sad sam uvek pisao nadahnut dešavanjima oko sebe, sad ih ima malo, i dosta su tmurna, a opet voleo bih da se ispraznim. Pa sam rešio eto da vam pišem o jednom periodu svog života na moj način naravno.

Pa da počnemo… nekada davno, davno… pred kraj prošlog veka… u doba ozbiljnih haosa u nekoj, sada već, nepostojećoj zemlji… Državi, razvaljenoj bratoubilačkim ratom, inflacijom, devalvacijom morala, devastacijom kulture, elegancije, stila, ipak se živelo. Kako, tako. Vladala je okrutna nemaština, ali kako sam ja tek bio nabujalih brčića, nisam mogao ni mnogo da se žalim. Nisam bio naviknut na imetak. Nisam ništa ekstremno izgubio da bih mogao da se žalim. Živelo se normalno, za moje poimanje i tadašnje vreme, normalno. Deca, tinejdžeri su tada ponajmanje osećali propadanje čitavog sistema. Mi beogradčići dovoljno mladi da nas vojska zaobiđe, ma nama su sve to bile neke kretenske priče. Mi smo imali neki mikro svet za sebe. Mi smo bili „neprskani“, gajeni u nekom stakleniku zaštićeni od surovih informacija i dešavanja. Ono što smo mogli da čujemo od „matorih“ to nam je bilo smaranje, i nismo se udubljivali u to. Nama su informacije dolazile najčešće sa radija iz nekakvi noćnih kontakt programa, iz hita 202 i takvih emisija, koje su nam formirale muzički ukus, koji je generalno odlučivao ko si ti i na kojoj si strani. Ne, ne nije bio nikakve druge borbe, delili smo se isključivo na „dizelaše, šabane“ i „padavičare, narkomane.“ To je bila jedina borba za nas mlađane beogračiće.

Našu borbu najbolje ju je oslikavala Rajićeva ulica i dva kluba u njoj, jedan preko puta drugog. Zvezda sa jedne strane, puna sjaja, svetla , glamura, namontiranih riba, bezvratih tipova i Akademija sa druge strane, mračna rupa u podrumskim prostorijama Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Nismo im zavideli na njhovom načinu života, gadili su nam se podjednako kao i mi njima. Za njih smo mi bili raspali, ruglo i šljam grada, i oni za nas, seljana, ruglo, šljam. Retko kad smo dolazili u konflikt, što zbog toga što su oni bili zaista naoružani, što zbog toga da smo više bili u fazonu da se zezamo nego da se mlatimo s budalama koje su živele da nekog mlate. To je bila nekako mitska borba, koja se možda nigde nije desila sem u našim glavama, ali smo se borili. Borili smo se  da pokažemo da smo mi uzvišenija bića noći od njih. Borili smo se za  činjenicu da je on morao da kupi i auto, i separe i odelo da bi bio u stanju da nešto privede, a da smo ipak mi bili pravi heroji, goloruki smo išli direkno prsa u prsa sa „neprijateljem“. Bez banke, bez auta, tek na neku dobru žvaku i eventualno na oči koje se smeju.

I da, šacnuo sam ja i koju njihovu žensku dok smo se hladili napolju na vazduhu, i da, bilo je devojaka, baš dobrih, zgodnih, lepih. Padala je čak i razmena pogleda, po koji osmeh, ali nas je ubijala spoznaja da bi na silu morali da je ubacimo u noćni bus da bi je doveli kući. Od toga nije bilo ništa, bili smo podeljeni na vampire i vukodlake i sorte nisu mogle da se mešaju, da budem precizan retko kad su se mešale. Kolale su priče da su „ovi stariji“ mangupi sa Akademije, koji su bili iz vremena Juge kada se putovalo u Trst po farmerke i na kafu na Ponte Roso, kratili ženske iz Zvezde, ali da je to bilo pre našeg vremena, Mi smo ona sjebana deca iz vremena kada je Pop kultura zamenjena Turbo folkom. Mi smo ona sjebana generacija kada je sve puklo, mi smo oni koji ništa sem sranja nisu doživeli. I možda bi i nešto od nas bilo, da se sve ovo desilo pre 50 ili 100 godina, kada nismo znali da je moglo mnogo bolje. Možda bi onda mogli da budemo nekom dobri… sebi, porodici, prijateljima, firmi, državi, devojkama iz Zvezde, ali jebi ga, nismo, nismo nikom dobri, prve su to provalile devojke iz Zvezde. Voleo bih da je bilo drugačije, voleo bih da smo mogli da skratimo žensku iz Zvezde!

Prigodna muzčka numera, moj bruda, zbog kojeg sam postao biće noći sa prave strane Rajićeve ulice … https://www.youtube.com/watch?v=QcyIPsVoBYI

EKHUPa8WwAEnESb

O izolaciji..

Evo me, direkno iz jezivog stanja zvanog izolacija. Zajebancija traje već neko vreme, a sad nas još čeka i 60 sati u kontinuitetu. Da, da, nema ništa gore, zabarakadirani smo u kuće sa svojim rođenima. Užas neviđeni! Nema jurnjave, nema žurbe, nema veoma bitnih kafa sa veoma bitnim ljudima, koji su toliko bitni, da eto jebi ga ne javljaju se. Nema karijere, nema aviona i kamiona. Nema vreve jednoga grada, sve je zamrlo i zavuklo se u kuću, upravo onde odakle je sve počelo. Nemaš bre kome da glumiš ludilo, jeziva stvar. Sada tako izolovani, smišljamo načine kako da utrošimo vreme, šta sa našim tako jednostavnim životima da radimo. Mozak je prvih dana brektao od vesti, video klipova, od važnih saveta od „struke“, pa do nadrilekara, svi su se ređali na ovo malo sive moždane mase, dok ih nisam odjebao sve. I struku, i nadrilekare, i smešne video klipove, i pranje ruku. Da, da, moje ludilo konačno izlazi na videlo.

Naime, ja sam ovo već sve doživeo, i nisam Ljubiša Trgovčević, i nisam prorok! Izolaciju sam preležao još 2016. godine kad sam otišao u Amsterdam, da, da da, još tad sam poludeo, preobratio se, povampirio se… Dobro, da smirim doživljaj,  još tad sam prošao ono što većina ljudi danas prolazi zarobljena u četri zida. Sva radost i dinamika života, zastane, osuši se, ispuca spolja, ali ako vam je za utehu, ko uspe da oljušti svo to sranje, bude bolje. Pojavi se neko novo lice, neko novo izdanje. Problem sa izolacijom je taj što čovek ima vremena da analizira šta mu sve nedostaje. Poželi se čovek nekih tako jednostavnih stvari, nekih dana iz mladosti kada je sve bilo vrlo jednostavno. Poželiš se babinog češkanja, maminog obraza, komišijnog „ujnu ti poljubim“.  Poželiš se ćevapa upalog kroz rešetku na pepeo. Poželiš se te ekipe koja je bila srećna negde u šumi sa plastičnom bocom piva od dva i po litra. Poželiš se nekih ljudi koji su kroz tvoj život prošli, a opet uspeli da ti pruže veliku količinu radosti. Poželiš se da bez kinte u džepu odeš u grad sa Jagodom, i da od natpisa Kanda Kodža i Nebojša misliš da su tri benda u KSTu. Poželiš se Akademije i da tamo sretneš Saleta Frku koji ti kupi EJJJ CELU flašu tekile. Poželiš se da spavaš pijan na Akademiji pored flipera. Poželiš se noćnog busa i ekipe koja je bila redovna četvrtak, petak i subotu. Poželiš se Stoleta Piksija. Poželiš se osećaja da se mimoiđeš sa izrazito lepim očima, i da ti u grudima preskoči, a da ne pomisliš da je infarkt. Poželiš se kampovanja sa ekipom, i tuširanja ledenom bunarskom vodom. Poželiš se dušeka koji ispušta, samo da bi čuo Ekija koji bi ti otpevao „budim se često po noći“ dok ti alkoholnim dahom naduvavaš dušek kako bi se uhvatio još koji sat pre nego da sunce na Jadranu zapeče šator, i pre nego što mušice postanu najveći problem u tvom mamurnom životu. Poželiš se drugarice koja ti plati prising za rođendan, i tete koja ti obrvu izbuši pištoljem za bušenje ušiju. Poželiš da ponovo obiješ tatin auto kako bi pijan spavao u njemu jer nemaš herca da takav uđeš u kuću. Poželiš se „Urban Lucky Strike“. Poželiš se debelog micubišija. Poželiš se da na moru upoznaš kul ekipu. Poželiš se da ti se more toliko smuči da u njega ulaziš samo da bi vratio pivo. Poželiš se valjanja sapuna sa brudom. Poželiš…. Poželiš ponovo sve te sitne stvari… poželiš da ponovo budeš srećan. Eto ni jednom za ove četri godine se nisam poželeo mog prelepog belog džipa koga sam iz milošte zvao bebo. Nije mi palo na pamet ni jedno Zilerijevo odelo koje se od nošenja izlizalo između nogu, nisam ni pomislio na biftek sa zlatom koji smo onomad jeli u Sakuri. Da, sada mi je nebitna ona pozicija u onoj firmi, i ne sećam se svih hotela u kojima sam bio.

 Da, da, eto to radi izolacija. Prevrće mozak naopačke, stavlja stotine znakova pitanja na sve one bezobzrne i materijalne želje. Meni moja izolaija nije bila loša, shvatio sam mnoge stvari, shvatio sam vrednosti mnogih stvari, shvatio sam vrednost vremena. Možda vam je sada teško, ali iskoristite ovih narednih 60 sati da shvatite … šta je vaša sreća. Imate još vremena da promenite mnogo stvari, imamo svi još vremena da živimo bolje. Svi osim onih koji su svoje duše ispustili i za koje je vreme stalo. Ne plašite se! Ne plašite se da je prošlo! Prolazi samo ako čeznemo za nečim nedostižnim, dok prolazi. Nisam lajfkouč, ne tupim i ja se borim sam sa sobom svaki dan, i ja brinem, i ja se plašim  i ja imam mnogo nedostižnih želja. Nisam skorman, ko god me poznaje, zna da sam najgrlatiji, i najtvrdoglaviji, ali eto nemam više nekih glupih želja. Želim da svi opet budemo normalni, želim hiljadu stvari, želim da budem srećan. Želim da opet odem na more sa Aćimom i da pizdim dok ga svi čekamo u kolima dok on pravi sendviče samo za sebe, poželim da je živ, da ga nije odnela korona i da ćemo se videti sledećeg devetog januara u Lazarevcu.

viber_image_2020-04-06_20-10-13

 

 

O bombardovanju

Ovaj tekst sam napisao pre tačno tri godine. Red je da ga i ovde objavim, da vidite rane radove 🙂

Evo da i ja dam skroman doprinos ovom danаšnjem datumu, jubileju, godišnjici. Da bi shvatili gde sam ja bio pre 18 godina moram da vam napravim mali uvod u priču.
Tada devedesetih, za razliku od svih mojih prijatelja koji su bili apsoluto obojeni nacionalizmom, ja sam više bio raspoložen da popijem neko pivo, slušam neku muziku i šapnem nekoj curici nešto lepo na uvce. Bratoubilački ratovi su se završili, tama nije prošla. Nekako videlo se da tu ima još stvari koje će doći, i došle su. Prvo je došao poziv za vojsku.
Već 16tog Marta zadužio sam plavu uniformu i kao i svi novopridošli vojnici, imao taj osećaj kao da sam pao s kruške. Istog dana srećem mog druga iz srednje škole Dušana koji se krsti i kaže mi da nisam normalan da sam odabrao najgori momenat da dođem. I tako je bilo, najgori momenat došao je na današnji dan pre 18 godina(sada već 21. godina), oko 19:30 uveče ležali smo na livadi odmarali se od kopanja rovova kada je pala prva. E pa to je strah, to je očaj, gledao sam scenu eksplozije na 50 – 100 metara od mene, bljesak, pečurka, ali zvuka nije bilo, stigao je kasnije, par sekundi kasnije stiglo je grrrrrrrrrrrrrrrrrr, zemlja se zatresla, zviždalo je svuda okolo.
Pogođena je radarska zgrada, Dule je bio tamo na straži! Srećom preživeo je, izljubili smo se par dana nakon , bio je odran po licu i malo gluv, ali živ. Taj dan poginuo je starešina kojem sam zaboravio ime, slava mu.
A mi, mi smo i dalje kopali rovove, molili se svako svom Bogu ćutke, budili jedan drugog da otvorimo usta da nas detonacije ne zagluše. Duše smo spojili svi u jednu, družili se i bratimili bez obzira na veru, naciju i običaje.
Želim vam svima da RAT nikada ne uzmete u usta, osim ako niste žensko i ne izgovarate moje ime! Želim vam da odjebete sve te političare koji su nas u sve te ratove uvukli! Želim da sam te noći vodio ljubav sa nekom Somborkom, a ne rat, sad bi sinu spremao punoletstvo kakve sam sreće.
Mom bratu Duletu Spasiću srećan drugi rođendan! Zaboravljenom starešini večni mir, a njegovoj porodici sreću u egzistenciji i tmurnim vremenima! Klasićima MIR!!! Živeli!

Tekst je posvećen svima onima koji su propatili u ovoj nemiloj situaciji, a najviše poginulom Zastavniku  Radovanu Mediću koji je nesebično žrtvovao sebe da spasi mladu vojsku, makar one koje su tada trebali da budu u radarskoj zgradi… Junače, ko zna koliko dece imaš! I građanima Prigrevice kod Sombora, koji su nas ugostili i gostili za vreme trajanja čitavog haosa.

Prigodna muzička numera, koju sam i tada zalepio uz ovu pesmu Peace of my heart

slika preuzeta sa https://www.flickr.com/photos/23029190@N02/
slika preuzeta sa https://www.flickr.com/photos/23029190@N02/

O gurabijama…

Bilo je to pre skoro dvadeset jednu godinu… ovih dana će godišnjica svega, i našeg prijateljstva, i mog odlaska u vojsku i tog bombardovanja. Čuli smo se neki dan pošto mu je bio rođendan, pa eto i inspiracije

Počelo je tako što smo se sreli u spavaonici tog prvog dana po dolasku u kasarnu. Vižljav, mršav, kovrdžave kose. Uplašen i zbunjen skoro kao i ja, imao je više hrabrosti od mene da započne razgovor i prospe neku svoju, pazarsku foru, na tom meni tada čudnom pazarskom dijalektu .  Opuštao je i sebe, i sve nas iz spavaone. Uz njegove fazone smejali smo se i svaki dan postajali sve bliži. Za njega su svi bili „srce moje“ nije imao druge podele, možda još jedino da li voliš Zvezdu ili ne. Ja, pa meni čak ni to za Zvezdu nije bilo bitno.

Nije tu bilo mnogo dana u toj istoj spavaoni, svega šest, kada smo koliko, toliko, udobne vojničke krevete zamenili rovovima.  Tek ta muka nas je zbližila maksimalno, bili smo kao braća.

Počele su te besane noći, kada smo umesto zvezda brojali sekunde i detonacije, sirene i huktanja, i budili jedan drugog kako nas eksplozija ne bi zaglušila. Počeli smo da kopamo rovove za dvojicu, kako bi ipak malo razbili mrak, podelili strah i kako se ipak u tim trencuima ne bi osetili sami. Naš rov je bio ogroman, ja sam visok 193cm, a on je višlji od mene. Bili su to rovovi u koje je mogao omanji top da stane. Ništa nam nije bilo teško. Brbljali smo nezaustavljivo. Ja taj njegov Novi Pazar nisam nikad posetio pre toga, ali toliko je lepo pričao o njemu da sam bio u mislima mnogo puta. Jedva sam čekao da preživim, da sve to doživim, da popijem kafu tamo, da upoznam njegovu majku, njegovu braću i sve što je bilo njemu blisko. Osećao sam tu njegovu čaršiju kao svoju. Ma osećao sam ukus te kafe koja  se kuvala na poseban način… Kafa i gurabije, to sam želeo po svaku cenu. Kafu sam pio mnogo puta do tad, ali ne…. ne “srce moje” nije to ista kafa, i ne kuva se na isti način. Staviš malo kafe u praznu džezvu na šporet, pa iz lonca u kojem je vrela vode preliješ preko, pa onda čekaš da provri, i kada se nekakvo oko na vrhu pojavi onda je dobra, prava, pazarska… Uh kakva li je to kafa? Šećer se ne stavlja unutra no se stavi pored, ma sve sam znao, teorija čista desetka, za praksu smo trebali malo da sačekamo, da prođe to đavolje vreme.

Gurabije, sa njima sam se susreo prvi put baš u njegovoj priči… I iako bih sve dao za jedan tuš i čistu garderobu, čini mi se da bi i taj tuš menjao za jedan komad tih gurabija koje pravi njegova majka. Kakve crne torte, šampite, krempite… Parče tih predivnih gurabija mi dajte. Kakva je to samo sila od čoveka. Pazarski šmek, divan smisao za humor i britak um, bukvalno nas je nosio svojim šalama u još jedan dan. Ja sam bio taj privilegovan da delim i rov s njim, zapravo ne samo privilegovan nego i duplo zaštićen! “Srce moje”, ti se moli svom Bogu, ja ću svom, dovoljno je da jedan pomogne.

Preživeli smo obojica, koji je Bog pomogao ne znam, ostaje na nama obojici da zahvalimo svako svojem ili čak obojici. Videli smo se u Pazaru i u Beogradu, kao da je bilo planski. Jednom tamo, jednom vamo. Vreme i neke druge stvari oterale su miris kafe, zvezdu i dnevni kontakt između nas. Bliskost niko neće moći nikada. Ostalo nam je samo da učimo našu decu, kojih bogu hvala ima, da je najvažnije biti čovek i da se nadamo da će za mrvu biti još bolji ljudi od nas.

 A gurabije, gurabije sam još onomad probao kada mu ih je majka poslala u paketu, da mi nije bilo njega verovatno bi rekao da je to jedan običan biskvit, a ovako, to je jedna od boljih stvari koje sam u životu probao.

 

novi_pazar_bridges-720x540

Do kraja sveta…

Novonastalim vestima, Korona virsom, Kobijem, svakodnevnicom, životom… dosla je i inspiracija za moj tekst. Ne mislim da podižem svest, da plašim, i nemam neki skriveni cilj kao što verovatno mnogi drugi imaju. Sedim u svom stanu, uživam u vikendu, odmaram se od Bebekovog koncerta i sinoćne žurke kod Đanluke. Sam sam i vrtim skorije naslove novina koje sam, hteo to ili ne, dobio na tacni iako ne pratim vesti.

O Kobiju ne znam mnogo, kako nisam ljubitelj ni jednog sporta, ne znam detalje, znao sam ostvarenja. Znam dobro ko je. Znam isto tako iskustveno da je neko toliko dobar morao ozbiljno da se odriče i da se bori za sebe, i eto taman kada je trebao da uživa, kada je imao baš sve gotovo je. Priču bi sveo na to da je moj vršnjak, mlađi od mene svega jedan mesec i jednu nedelju. Opet, neuporediv sa mnom, mnogo ostvareniji od mene. Jedan u nekoiko milijardi savremenika koji je rođen talentovan i koji je uspeo da svoj talenat otkrije i razvije do maksimuma. Prebogat, preuspešan, čovek koji je verovatno ostvario svaki dečački san. Nema ga više, njegovo vreme se završilo, njegov život se završio, ostala je zaostavština, maestralni potezi, izjave , fotografije , porodica i prijatelji, san je završen. Život je… nepredvidiv.

Sa druge strane, mnogo manje poznati ljudi dele medijsku pažnju sa njim, svih onih 14000 zaraženih i preko 300 mrtvih, popunjavaju crne hronike. Niko ni ne zna njihove živote, sudbine i snove, koji se gase ili su se ugasili. Svi sa strahom očekujemo da je to prenapumpana priča u medijima i je to još jedan od virusa kojima su nam ulili još jednu etapu straha u našim svakako preplašenim mislima, životima, snovima. Umesto da sanjamo, mokre snove, plaže, mape sa blagom, nove poslove, nove avanture, sanjamo da nismo Kobe i da nismo zaraženi Koronom… I tako taj naš san, nije košmar, kada se u snu pogledamo u ogledalo, vidimo svoje lice, a ne lice nekog mučenika u Kini ili negde već kako ispušta dušu u bolničkoj postelji okružen ljudima običenim u vanzemaljska odela. Nije ni da nije košmar, kada tako moramo da se tešimo. Nas već jede neki virus, virus sudnjeg dana. Samo čekamo kada će neko rajsferšlus da nam prevuče preko glave.

Pokušavamo da kontrolišemo život, da preventivno delujemo na nepredvidive stvari i stvari van naše kontrole. Sve svoje odluke, misli i snove baziramo na informacijama koje nas obično plaše. Obično prvo eliminišemo izbore negativnim činjenicama. Mogao bih da razumem da su bazirane iz ličnog iskustva, da nakon saobraćajne nesreće kupimo auto sa što više airbegova. Ne, mi kupimo auto koji ima 6 air begova, jer je sigurniji, jer ce nas spasiti iz situacije u kojoj nikad nismo bili. Prevencija. Ponosno se sepureći pred komšilukom glancamo taj produkt našeg rada i odricanja. Bankari i prodavci trljaju ruke, a mi trljamo mozak kako je to vrlo pozdan auto i u slučaju nesreće spasiće nam život. Ne shvatamo da Kobiju i onima nastradalim u Kini ni jedan airbag nije mogao da pomogne. Da je život nepredvidiv. Da se niko od života nije spasio air begovima. Mažemo sve snove dramom i strahom ne shvatajući da prevencijom preventvno delujemo na život. Onda u nekakvoj sobici trljamo telefone tražeći nekog ko se ne plaši da živi ne bi li mu se malo divili. Tražmo nekog ko će nam sa par floskula ulepšati dan. Tražimo život, na internetu, u sigurnoj zoni svog doma i svoje fotelje. I onda… onda će se Korona toliko proširiti da će doći i po nas u tu fotelju, ili će jedan dan pasti luster, ili će nas zateći tramvaj u Bulevaru Revolucije, na mestu gde šine ne postoje… Ili će život jednostavno proći, ne prožvljen u stvarnosti, proživljen u glavi i u hiljadama negativnih scenarija od kojih se zapravo ni jedan nije desio… Desilo se to.. da smo profurali silno vreme na … na sebe, i to u najgorem mogućem smislu.

I šta ćete Kobiju reći kad odete gore? Na šta ste protraćili divno nedeljno popodne?

Da me danas pokosi Korona mogao da mu kažem da sam ceo dan bio depresivan i umoran, iako sam možda mogao da odem i uradim nešto pre kraja, nisam, propustio sam još jedan dan. Mogao sam da budem dobar, mogao sam da ulepšam dan nekome, mogao sam čak i da upišem časove tanga! Hej Kobi, nervira me Amsterdam i ovo odvratno vreme i činjenica da mi deca rastu bez mene i da sam usamljen. Dragi moj Kobi da sam bio pametniji svašta bi promenio, posao, državu, prijatelje, sebe možda ponajviše, ali eto Korona mi je jako dobro opravdanje da nisam stigao.

Prigodna muzička numera… a ko bolje nego Pearl Jam

slika preuzeta sa bimago.nl
slika preuzeta sa bimago.nl

O herojima i heroinama…

Jutros neki šugav dan, sav sam bezvoljan, umoran, dovukao svoje dupe do kancelarije. Zahvaljujuci izboru youtube-a dolazi na red Dejvid Bouvi i počinju njegovi Heroji… I kao posle raspusta, pred učiteljicom, nastavnicom, profesorkom javlja mi se tema za literarni sastav. Da, mogao bih da vam pišem o herojima ulice, kraja, herojima devedesetih, herojima bombardovanja, herojima u korporativnom svetu, diskretim herojima koje uhvatim krajičkom oka u svakodnevnom životu… Svi su oni tema za po jedan tekst, ali preskočiću ih ovaj put, neka svo oni ostanu za neku drugu priliku.

Ovo je priča o roditeljstvu, jer za takvu ulogu, ako se radi kako treba, pa svako mora prvo biti heroj. Ovo je priča o heroini zbog koje sam to što jesam…

Moje poimanje roditeljstva, planovi i definicije, nisu bili vidljivi u mojoj glavi pa sve do samog razvoja situacije, prve trudnoće. Mislim da je to muškarcima zajedničko, makar većini. Sve što sam isplanirao, palo je u vodu spletom oklnosti koje su se desile. Ostao je samo jedan zadatak ispred mene: “ono što sam dobio dobro, potrudiću se da dam svom detetu još bolje. Ono što mi je nedostajalo, iako nisam dobio, potrudiću se da dam”. Tako je i bilo! Za ono što nisam dobio, a nedostajalo mi je, prenaglašavao sam. Ljubio sam svoju decu, kupao ih u komplimentima, trudio se da im usadim mantru da imaju na koga da se oslone. Trudim se da budem pravičan, da provedem što više vremena sa njima pričajući, i makoliko bilo beznadežno verujem da ipak nešto upijaju. Trudim se da im budem ponos i dika, da me se ne stide. Trudm se da im otvorim oči i uši da nađu sebe. Trudim se… i dalje, i danas! I taj deo, to je bilo lako.

Deo price koji pretstavlja vrlo težak zadatak je zapravo onaj da ono što sam dobio učinim još boljim! Svakim danom, mesecom, godinom shvatam sve više koliko je to težak i ponekad nedostižan zadatak. Iščuđavam se neprestano, odakle joj, pameti, mudrosti pedagogije i psihologije. Gde je uspela to sve da nauči, bez knjiga, psihologa, googla? Čudim se nakon svake etape sa mojom decom, kako je ona to znala bolje od mene, a ja sam taj koji je obišao pola sveta, obrazovan, načitan… a ona, ona je jedna jednostavna žena zakovana za kuću?! Opet, ja imam čak i lakši zadatak, moja deca i deca moje sestre su med i mleko u odnosu na nas. Ja sam zdrav, ona nije bila. I mogao bih sad da navodim primere, i primere njenih načina koje na dnevnoj bazi uviđam kao roditelj, ima ih stotine, tako pažljivo biranih načina i taktika, da mislim da je konzilijum ljudi to morao da planira a ne ona, jedna, sama.

Trudim se, dajem sve od sebe, i sve češće gledam kroz njene oči I pitam sebe šta bi ona sad, šta bi mi sad ona rekla, kako bi me utešila, šta bi mi rekla da me osnaži? I zamislim je tako… jedino što mi je realno je da mi nežno priča da se ne sekiram, da veruje u mene i da zna da ja to mogu.

Odakle ti snaga … ti… neustrašiva ženo?

Često sam znao da kažem da sam od oca snage i majke srne, zapravo je drugačije, ja sam od upašenog i upornog oca, i neustrašive majke. I jasno mi je kako smo ispali dobri. Bili smo voljeni sa bezrezervnom verom u nas! Ona je verovala u nemoguće stvari, i sve se obistinilo, a ako je ona mogla, mogu svi!

Mojoj dragoj majci, Pavlini

29.01.1951 – 31.05.2009.

muzika … koja odgovara tekstu je Florence + The Machine – You got the love

217 mart 05.

Tekst bez imena

Koliko puta ste u besu ljudi iz neposredne okoline čuli razne kritike na svoj račun? Na račun vašeg karaktera? U redu, i ne mora da bude bes, postoje razni načini i razne situacije gde bi neko mogao da vam uputi kritiku na račun vašeg karaktera, a da ne bude besan. Nakon što je čujete, pa makar bila i iz najbolje namere izazove deo revolta, besa ili makar osećaj nelagodnosti. Ego na jednoj ili na drugoj strani retko kada daje priliku da se kritika, bilo da je dobronamerna ili ona u afektu prihvati. Kako sad znaju da kažu, razvojni put, zna da bude nezgodan.

Tako na tom putu, na početku, verovatno kažu da ste razmaženi,  pa da ste nezreli, pa da ste nedosledni… Možda ste uspeli da čujete i da ste sebični, prepotentni i egocentrični…  to bi značilo da ste verovatno uspeli u karijeri, ako bi se ti komentari odnosili na profesionalni deo… ili bi došli do onih kritika koje vode u potpuno drugu stranu, da ste nesposobni, neuračunjivi, agresivni… Ima i onih komentara koji jasno svima stave do znanja da ste skrenuli s puta, to se posebno odnosi na komentar da ste najgori za sebe, a dobri za druge.

Ja sam vrlo često znao po kometarima drugih da vidim gde sam, obično su mi služili da se uspravim ili vratim na put, često su mi ulivali snagu kad je više nije bilo. Da se razumemo, velika je sreća ako uopšte imate nekog ko želi da vam u lice tako nešto kaže, pa makar i u besu. Kritiku od koje taj neko osim blagog češkanja ega nema ništa.

Obično na prvi kometar nisam nikad reagovao, ali su mi već drugi treći bili indicija da me spoljni svet zaista tako percepira. Pa sam se onda besomučno trudio da tu percepciju ukoliko mislim da je pogrešna ispravim. U poslednje vreme, to valjda ide s godinama, sve manje marim kako me drugi vide. Sve manje želim da budem taj neko o kome sam sanjao, taj neko u kojeg sam uložio hiljade sati napornog rada. Sve mi je manje i manje bitno šta će drugi reći pa makar i oni bliski. Trudim se da nadjem mir, a mir je za osobe mog karaktera deficitarna roba uvek, jer borba i rat uvek traje, i nikad ne jenjava. Neprijateji se menjaju, nekad je posao, nekad je privatan život, nekad je visoko podignuta lestvica, nekad je žeđ, nekad je glad, nekad je samoća, nekad, nekad…. Sam samo ja naspram sebe na sred  takmičenja u šamaranju. Ovo poslednje je nekako sve češće s godinama. Često znam da pričam o miru, o poljanama, i kozama, o Lastovu … to je valjda ono što stomak kaže, zapravo vrišti… Glava, ah glava, pa ona nikog ne sluša, ona je navikla da bije i kroz najtvrđe zidove… A srce, srce kao da nije spremno, nije naviklo, ili ne zna da mu bude lepo i da uživa u lepim danima, osobama i trenucima koji su svuda oko mene i kojih sam i gladan i žedan.

Sada bi neko samo mogao da mi kaže da ja nisam spreman da mi bude lepo, ili da mi kaže da ja ne znam da živim bez problema, ili da mi kaže da ja lakše živim u problemima nego u lepim trenucima…

Šta li bi mu ja rekao… koliko li bi samo bio ljut na njega… da li bi me uopšte povredilo?

Šta ako kažu dve tri osobe?

Šta ako sam stvarno takav?

Slika preuzeta sa Amazon.com
Prigodna muzicka numera

 

O zaboravnosti…

Pre nekoliko godina, došao sam kod prijatelja na kafu, sedeli smo I pričali I šalili se kao što smo obično i radili, on, njegov otac i ja. Vratio se u stari karaj da brine o ocu a ja sam koristio svaku priliku da ih vidim. Priča je uvek bila bezbrižna, puna šale I pozitivnog raspoloženja. Njegov otac, stari dasa, znao je iz prikrajka da dodatno začini diskusiju nekim svojim komentarom I šeretskim osmehom sećajući se vremena u kojima je on imao duha I energije kao mi tada. U jednom trenutku prijatelj je prekinuo naš razgovor i prozborio ocu kako bi trebao da izađe malo na terasu da prošeta dok je još lepo vreme. Vremešni starac ga posluša, navuče vuneni prsluk na sebe I ode na terasu da se rekreira šetajući s kraja na kraj. Prijatelj i ja iskoristili smo priliku da popričamo malo o temam koje su bile naše, ili su makar bile samo za nas. Nakon nekoliko trenutaka vratio se starac u sobu, u svojoj kući I bledim glasom upitao svog sina: “Bale (batice, brate), gde ti je ovde toilet?”

Hteo sam da se zasmejem glasno, mislio sam da je neka od naših šala koje smo nemilice trošili sva trojica. Prijatelj mu je objasnio, a ja sam ostao zbunjen i ozbiljan. Kako je vreme prolazilo shvatao sam težinu I podmuklost jedne takve bolest. Bilo mi je teško da shvatim da možeš da budeš živ a da ti neko oduzme tvoj život, jer život su sećanja.

Sad me je jedna situacija navela da prosto poželim da pobrišem delove sećanja i pamćenje. Dobro ne bih baš voleo da to Alchajmer uradi za mene, ali sam poželeo da mogu da strpam u one moje crne džakove neka sećanja. Strpao sam ih dosta, zapakovao i složio na dno svog mozga, preko njih sam stavio sve što sam mogao da slučajno ne izrone. Ima I onih koja su se nepravedno našla tu, ko zna zbog čega, neki psiholog bi možda I mogao da rastumači zašto, a ja, ja više nemam volje da kopam po tom podrumu, ni za dobra, ni za loša sećanja. Najradije bih ostavio sve i zaključao ta vrata da se nikad ne vratim.

Zaboravan sam strahovito… Zaboravljam sve… I dobro i lose, i poljupce I šamare, i pomoć i nepravdu. Preinačim sve sam u svojoj glavi o čas posla. Kao da imam neki šminkerski studio koji od zombija prave lepe leševe, a divnim trenucima samo stave kreon da im podeblja oči. Bojim se da je sve više zombija, pa ove tete ne stignu da ih našminkaju, a ja plašljiv onako ružne ne stignem da ih sahranim u neki crni džak, pa oni bazaju mojom glavom. Ne čekaju red mirno, nego em što se svađaju i prave haos, nego se i razmnožavaju i grabe sve oko sebe da ponesu sa sobom dole u podrum. Okrećem glavu, molim se da će neko to da sredi za mene, da će se jednog dana udostojiti da nestanu, ne gledam šta skupljaju i nose i odnose. U njihovim rukama vrlo često nalaze se stvari koje su me činile drugačijim, misli ne znam jesu li ih oni poneli, primećujem da ih nema, možda pravdam sebe za otupljivanje, možda e plašim da priznam da sam ja ipak Don Kihot, možda ipak godine tome i služe.

Svi smo zaboravni. Na kraju krajeva zaboravljamo da se sve ovo što se nama dešava već desilo u sličnoj formi i onima pre nas. Možda je baš zaborav mehanizam zaštite koji nam daje snage da se borimo. Možda nam baš zaborav znači toliko mnogo da preguramo ovu zombi epohu. Verujem da onaj ko do sad nije zaboravio može da kaže da su zombiji uvek bili tu bez obzira na epohe. To je valjda sastavni deo života, ne znam.

Znam samo da mi je nekoliko puta rekao da ću sve da razumem kad budem bio u njegovim godinama… opet je bio u pravu.

Uspavanka…. treba mi uspavanka

O lavu…

Upadne prijatelj, za ovu priliku zvani Lav, na nekakav branč organizovan u do tada najprijatnijem mogućem društvu. Ne kažem da ga je pokvario, ali se atmosfera iz opuštene, prijatne, o čas posla pretvorila u napetu. Upadne Lav, obradujemo se iskreno jedan drugom, nismo se dugo videli još od neke tamo bitke od pre… jedan od ratnih drugova sa iste strane… Umoran, mamuran …od pravih ozbiljnih borbi, sa ostvarenjem životnih ambicija, izbegavanja osuda okruženja,  životarenja i gajenja dece. Za druge može lako da bude Lav iz raja, situiran, uspešan, lep, zgodan pametan, oženjen uspešnom, lepom, zgodnom ženom… dvoje dece. Međutim, besan, nezadovoljan, ljut bre Lav, razjaren. Besni, reži i riče, plaši mi ekipu… i ostanu najjači samo, a Lav doda gas iskrenosti, stisne papuču do kraja, i kaže, vidno razočaran u ljubav…

Znaš gde je problem matori?

Klimnem glavom na više izrogačim malo okice, ne smem ni da ga kuražim, ni da ga kudim, ne bi li možda pebacili na neku drugu prijatniju temu, nema šanse…

Problem je u deljenju emocija – srkne malo espresa i zapali cigarillos…

Niko sad već ne progovara, a on nastavlja dalje mašući telefonom… ovo sranje je problem… Delimo trenutke, one naše intimne, sa gomilom nepotrebne publike. Kvarimo svaki jebeni trenutak time što to mora da bude iz pravog ugla, na pravi način, pa još onda pratimo i čekamo ko će sve da lajkuje i komentariše, a trenutak prolazi. Nešto što je trebalo da se odbija od mene i nju, da se vrti oko nas, otišlo je u nekakav „story“, za nekog drugog, za lajk. Serem ti se u trenutak… Nemam bre društvene mreže, ali bih napravio nalog da okačim kako kenjam, plačem ili masturbiram. Što to ne bi mogao kad sam im već sve dao? Kad su već dobili sve što je trebalo da bude za mene i nju. Nisu videli samo moje govno, moje suze i moje spermatozoide, sve ostalo su videli. Sve što su videli bilo je lažno, sa mnom, a za njih. Govno će makar da bude pravo.

Da smo bili u kafani, da je bilo kasno popodne, znam da bi sevnula po dva dupla, i da bi očas posla cela priča bila drugačija, ali i bez alkohola, razumeo sam ga, i bio je u pravu. Naravno pričao je o posledici, uzrok priče bio je dosta dublji. I sam sam sedeo dosta davno na toj njegovoj stolici i pričao priče i teorije ko je kriv, i tražio odgovor na zašto.

Tako sam ga i opravdao, dobar je Lav, samo ranjen, trebaće mu vremena da se oporavi, sada je u fazi da traži razlog, da juri odgovore na pitanje „zašto je moralo tako“. Posle će da prezre onog koji mu je skakavac koji ne može da dohvati zaboo u leđa. Pa će da traži svoju pravdu, osvetu. Da zadovoljava svoju sujetu da pokaže da je jači i veći i bolji od svega što mu se desilo. Da pokaže da je prevezišao i da je to sve možda i najbolja stvar koja mu se desila. Onda, ako bude imao sreće možda i naiđe neko da mu vida rane i izvadi skavac, ako ne iskrvari do tad na smrt. Mislim neće umreti, iskrvariće, baš tu na ranu od skakavca, iscuriće iz njega poslednja kap emocija, onesposobljen da živi, voli i radi ono što je najbolje za njega… Nikad više neće biti CEO.

I džabe sve sad, nije materijalno, nije zdravstveno, tako je malo nedostajalo. Da se malo više štekao možda bi mu bilo bolje, a možda i nije mogao da se šteka. Džabe sad sva kola ovog sveta, sve karijere ovog sveta, i sve nekretnine…. stižu prava teška pitanja  i patnje. Život nogom razvali vrata i gazi nemilice, mi tražimo smisao poput insekata na noćnom svetlu. Kada i shvatimo da je u pitanju besmisao, pustili bi negde koren. Kasno, ne shvatamo da smo svojom površnosti izbetonirali možda i poslednje parče zemlje, zarad čega? Taga? Lajka? Komentara? Komplimenta? Dobrog provoda? Takvi smo ti mi, samo eto možda jedino Lav ima petlju da okači pravu sliku.

 

Prigodna muzicka numera : So put your phone away lets look eachother eyes

 

slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/
slika preuzeta sa https://vsuete.com/mortally-wounded-lion-monument-in-lucerne/

O nostalgiji

Nepune četri godine nakon odlaska imao sam tu priliku da provedem u Beogradu skoro ceo mesec. Kad god da sam dolazio, nekako uvek prekratko, uvek je bila neka frka, neko putovanje, neki razlog. Neko kraće vreme. Tešio sam se da bi mi bilo mnogo lakse kada bih samo mogao da provedem desetak dana u cugu. Ovaj put, eto namestilo se tako da sam mogao da ga vidim kako treba. Naravno ne bez obaveza i ludila kojeg sam po sebi nosim, no mislio sam da ću uspeti da razvučem ludilo na malo duži period koji mi se ovaj put ukazao. I šta se promenilo?

U kraju više nema kuća od blokova, i na poslednjoj stavlja se fasada. Na banderama poneka nova umrlica ljudi koje znam. Ulice, pune neke nove dece, neka nova buka ori se trotoarima. Skupljaju se klinci u kraju, face im osvetljavaju mali oled i led displeji, graja zapravo dolazi iz tih igračkica. Živi se neki novi način odrastanja. Stasavaju neki novi čudni mladi, mi smo sad već normalni.

Kad se mrdnem van mog naselja, gužva, vreva… Brz život. Svi negde kasne, svi su nešto nadrndani i važni , nedostaju im plavo-crveni blinkeri da ostvare svoje životne snove na ulicama. Novine u saobraćaju su te da si zapravo uvek mogao da se pobiješ u saobraćaju sa još jednom usijanom glavom, ali danas možeš da se pobiješ i sa ženom, i ona je u stanju da prepreči put , silovito svira i jebe majku zbog nekakve neverovatne gluposti, uostalom kako se drugačije i može nazvati svađa u saobraćaju.

Te iste nervozne žene, noću u nekakvim klubovima, smanjene nervoze jer su se na asfaltu istresle, i od kamiondžija, uz pomoć čarobnih štapića postale dame koje očajniči traže savršenog muškarca, ne svhvatajući da su ga možda u toku pre podneva prebile i ostavile da liže rane, i da baš te večeri neće izaći da upozna nju, svoju savršenu ženu. Ona ni sama ne zna gde juri, ne samo u saobraćaju nego i u samom životu. Ogledajući se na instagramu, pokušava da napravi repliku savršene žene koju je vreme skorjilo dosta nakaradnu, i dovoljno izgubljenu da će pre da predstavi „to“ nego pravu sebe. Ne shvatajući da ona , baš “ona” sa svim svojim manama ima mnogo više da ponudi neko ona „fejk“ ona koju pokušava da predstavi. No, ne odustaje, lovi, žena ovaj put lovi! Reklamira sve šta može da ponudi za savršenog muškarca u nekakvoj njenoj verziji. Nažalost, dobijaju samo one druge, oženjene idiote u belom sportu. Umišljene face sa privescima i ključevima koji autu ne trebaju da bi im otvorio vrata. Ključ koji je napravljen da ostane u džepu, vadi se na sto da otključa srce, krevet, glavu, međužje ili šta već, te savršene žene. Muški i ženski svet obavijen belim prahom, promiskuitetom i lažnim pravilima normalnog, raspada se i razvlači kao slina po Beogradskoj kaldrimi. Istoj onoj gde smo svi mi lovili do juče, na priču, na lep gest, na pažnju… za osmeh, pogled ili pljubac…

Ja unutra… nikako… od pamtiveka, nikako… sada još malo izraženije. Ne snalazim se ni na ulici, ni u kraju, ni u klubu… ni među prijateljima… Nemo gledam, pokušavam da uživam u trenutku koji sam dugo želeo, tamo daleko… Maštao sam, Beograd. Idealizovao sam ga. Očekivao sam, da će on sad, meni dati očigledno i više nego što može… Nažalost… Najbolje mi je bilo pred zoru da gledam ulične perače kako ga ostavljaju čistog. To je jedino isto iz onog proslog vremena, samo tooo! Beograd pred zoru, opran i uredan…. Sve ostalo se promenilo.

Ne ide mi, gledam i razmišljam, koliko sam zapravo srećan da danas ne moram ama baš ništa da radim, ni da se momčim, ni da se ženim, ni da imam 20 do 25 godina… Mogu samo nemo da posmatram  još jednan Kusturicin komad. Premijera, u kojoj mlade opet lete u nebo, cigani vrve svuda, lopovluk javašluk, pad morala, kompleksnost ljudske gluposti i naravno, štroku. Kreveljio bi se ja  da mi nije tužno. Blend ludila poznat samo Balkanu. Mogu samo da sebi kažem, bravo majstore, ma koliko sjeban bio, ipak si ti doktor, mađioničar, sanjar, budala…

 I onda nabacim taj svoj osmeh na lice, idem Beogradom kao što sam uvek išao, na drugu stranu od stada, ne prateći nikakve zvukove klepetuša, terajući svoju priču. Odbegli bik Ferdinand sa džakom magije, magije koja je danas nestala. Pa tako kad god da zavučem ruku u taj svoj džakčić sa tim magičnim prahom i bacim ga po etru, nekom oči zasijaju, a ja… ja udahnem, udahnem sreću… želju… udahnem taj osmeh koji sam izazvao, udahnem tu iskrenu ljubav, na koju su svi zaboravili…

I bez mnogo ludila pompe i medijske pažnje, low cost avio kompanijom idem nazad… tak tamo gde ne pripadam, gde moja magija uopšte ne radi… Ali nema veze udahnuo sam malo Beograda, malo parfema, malo smrada, poneki osmeh, poneki zavidni pogled, poneki zagrljaj, poneku poruku, po malo dobre hrane, dobio sam poneki poljubac, poneku izjavu ljubavi prijatelja, jednu garanciju da nisam gej… Prijatelje… Video sam mnogo njih za koje sam sijao i za koje cu sijati i dalje… idem nazad… Pomalo tužan … ostao bih, a nemam gde, nisam ja više tamo, a nikada neću biti ovde… možda na pravom mestu upravo sad, na 10.000 metara visine i na po 900 km od onog i ovog… Na pola puta…

Prigodna muzička  numera …Čak i pero vagu može da pretegne…. 

Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/
Ilustracija by https://www.instagram.com/__kokaart__/

O Tutundžijama…

Nekada davno, sredinom prošliog veka, kada smo još pokušavali da zaboravimo strahote Drugog svetskog rata, kada smo bili mnogo gladniji, mnogo napaćeniji i mnogo srećniji nego danas. Život je išao dalje, kao što uvek ide, kao što će uvek ići. Na obroncima gorostasnog Čemernika, rasla je neka nova generacija Bajinčana. Mnogi siročići, a svi siromaščići. I takve dečake gajila je šuma, porkivale su ih majke, a mazio je jedino vetar, ponekad u vrućim letnjim danima. Genracija tvrdo kovanih muškaraca. Muškaraca mnogo većih nego što ćemo mi mlađi, ikada moći da budemo. Muškaraca koji nikada nisu kukali, koji se nisu žalili, koji su samo hrabro gurali jače.

Predanje kaže… da nisu takvi oduvek bili, da im čak ni molalni kodeks nije bio takav obzirom na ostale muške toga kraja koje su krasile neke druge prejanice.

Zovem rođaka juče, jednog od ne toliko bliskih po krvi, ali najbližih po srcu, obrazu i petlji sa kojom raspolaže, da mu kažem da je deseta godina od kad je jedan jednini, maestralni, neponovljivi Puki napustio ove naše predele i preselio se na neko spokojnije mesto za njega. Zovem ga da popijemo po neku. Sa argumentacijom kojom sam imao našli smo se očas posla u prvoj kafani i krenuli priču o Pukiju. Rakija za rakijom, I išli smo svuda, kroz njegove vrline i mane. I jednih i drugih bilo je mnogo, pa smo mogli da razglabamo i pijemo danima, mesecima, godinama. Ni sam ne znam kako, i posle koje rakije, došao je Prilep na red. Prilep koji je bio baza mnogim Bajinčanima u nadi da se malo obrazuju I izvuku iz planinske pustare. Kaže rođak, na nagovor Luke Dinića, koji im je mozak isprao o Marku Kraljeviću, mnogi su krenuli u Prilep u duvansku školu, otuda i naziv tutundžije. Kaže velika većina bila je apsolutno ista, drugačija od svega odakle su potekli, a opet potpuno ista kao svi koji su otišli da tamo dobiju diplomu duvanskog tehničara. Prilep I ta škola skorijli su ih sve u maestralne dase, ljude posebnog kodeksa, tabadžije, I kada bi za poslednji pridev stavio pijance pomislioli bi ste da je to nešto negativno, pa ga u nabrajanju neću ni postaviti, jer bi potpuno nepotrebno ukaljao sve to što je Prilep uradio za njih, i kakvima ih je napravio.

Tu generaciju Bajinčana i Prilep zasigurno pamti, pošto jačih momaka nadaleko nije bilo, ali kako su se kalili, kako su se učili i kako su se tukli godtovo da niko nema malo bolje opisano od nekoliko prostih rečenica koje su jedan o drugom pričali. Beli je bio nadaleko čuven po svom udarcu u dva nastavka, nikome nije manjkalo ni snage ni ludosti ni pameti, a sve u fer-pleju i kodeksu kakav gotovo da danas ne postoji. Mangupi, oni pravi, duhoviti, zabavni, namazani svim bojama, e pa za njih je Prilep očigledno bio prava podloga da ih izgradi u to, Bajinske mangupe.

Moj sin je taj dan otišao u Prilep na turnir u džudou. Nekoliko sati nakon što sam ja došao iz kafane javlja se da je lepo stigao, i daje mi na telefon Blagoja, Prilepčanina, čoveka kojeg prvi put u životu čujem, brata po srcu i obrazu. Domaćina u čijem domu moj sin spava. Pričamo… kažem mu Blagoje, sutra kad se turnir završi, povedi ga do srednje duvanske škole, tu mi je otac bio u internatu, tu se četiri godine školovao. Smeje se Blagoje i kaže, pa sutra je turnir tamo. Meni naviru emocije, gotovo da ostajem bez teksta. Daje telefon mom džudisti, pitamo se, kaže tata znaš kako su im lepe medalje video sam danas. Ja mu kažem, ajde zvekni jednu sutra, za mene, za deda Mirka, znaš da je išao tu u školu, tu gde ćeš sutra ti da se boriš. Završimo razgovor i dođe sutra! Srebro!

Evo još ne mogu da se sastavim. Još mi nije jasno šta je poenta ove priče. Jesmo li i posle 70 godina pokazali Prilepu da Bajinski dečaci imaju nešto više od ostalih, ili nam je Prilep pokazao da ima kapacitet da od velikog srca i velike duše napravi dasu, ne znam, znam da su sve tutundžije danas navijale, sigurno glasno, da su tuke šta su mogle i gore na nebesima…

Tekst posvećen Pulji, Belom, Luji, Židi, Žitku, Danetu, Vinkinom i svim ostalim Bajinčanima koji su svoje školovanje zavšili u Prilepu gradu kojem nikad nisam bio, a zbog kojeg plačem.

Mirsolav Janković Pulja Ružin iz Bajinci 05.10.1942 – 01.11.2009.

Pismo nosorogu

Lepo vreme u Amsterdamu, sav srećan što je napokon radni dan završen uputio sam se lagano ka kući. Izašao sam iz kancelarije našalivši se sa kolegama i taj osmeh, ta njihova rekcija, uspela je da natakari i blagi osmeh na moje lice. Stavio sam slušalice i polako koračao amsterdamskom kaldrmom ponegde prekrivenom kojim sivim listom. U poslednje vreme slušam Manu Čao iako ne znam da beknem Španski osim po neke pogrdne reči, Manu mi daje neku energiju i poozitivu. Osećao sam naboj inspiracije samo nisam znao na koju stranu će da me okrene, sve dok na ulici nisam ugledao blibord (slika ispod teksta) naslov THE LAST MALE ON EARTH i veliki nosorog. Rekoh sebi evo ga tekst.

Iako nisam nosorog, niti sam poslednji muški primerak na planeti, sa rogatim bratom na neki svoj umišljeni način delim sudbinu. Pa bi bio red i da mu napišem koji redak. Ja ni ne mogu da zamislim kako je njemu, niti sam se udubio u film, ni u trenutnu statistiku da li je zasita u pitanju poslednji mužjak jedne vrste, meni jeste, meni je ovo baš prava tema za pisanje. Pa evo da mu napišem pismo.

Dragi moj rogati brate (iako nismo u krvnom srotstvu, bar da ja znam, nama u Beogradu su svi braća)

Ne znam ni kako da počnem, da li da te hvalim ili da te žalim, niti znam šta da te savetujem. Verujem da ti nije lako, da gledaš sve te majmune, zebre i žirafe kako ladovinare, vrede manje od tebe i nisu tako usamljeni. Ti si bre tako silan, i svašta si u životu verovatno planirao, i svašta si mogao da ostvariš, ali na žalost eto ostao si samo nosorog, bez neke druge svrhe, i još poslednji na planeti. Veruj mi ako ti je za utehu, na Balkanu ima toliko različitih vrsta životinja koje su prošle isto kao i ti. Ne treba mnogo da se snebivaš nad svojom sudbinom. Ovde ti brale, prolaze razni volovi, šetaju znaš kakve krave, i ladovinare. Kada bih ti rekao da se situacija promenila i da se oni voze kolima, a ne da ih vuku, ne bi mi verovao. I draga moja silo, ne pričam ja ovo tebi da se još više ražalostiš nad svojom sudbinom, kako nisi uspeo, nego da te utešim, da nas je mnoge to snašlo što snalazi tebe. Danas se ne ceni kad si to što jesi. Kad bi samo video ko je sve ovde krenuo da se uzdiže u lestvici hijararjihe, verovatno bi me pitao zašto se do sad nisam ubio, a ne znam ni sa čime takve da ti uporedim da bi mogao da shvatiš najbolje. Recimo hijene, hijene su ti danas brale glavne kod nas. Kod tebe one jedu poslednje, strvinare, jedu šta ostane ili šta je odavno trulo i skapalo, ovde, ovde su one glavne, lavova skoro da nema, i ako ih ima zavukli su se negde nema ih da riknu jednom i oderaju gamad. Bilo je lavova nekad puno, pre nekog vremena, ali ih je evolucija, iako to nije prava reč, oterala. Hajde probaću da ti objanim. Nekakav glupi nacionalim, to ti dođe kao da recimo krokodili umisle da su posebni i da samo oni imaju pravo na vodu, jer je mnogo vole i poubijaju se sa nilskim konjima koji tvrde da oni više vole vodu. Znam, znam , znam brate moj, znam da je glupo, nisam ti možda ni dobro objasnio, ali nisam ni mnogo promašio. Ma raspad sistema debeli moj. Rasterali sve čopore, usitnili sva krda, niko više u jatu ne leti, svi nekako zevaju sami i kukaju da su nesrećni. Nema neke sile koja ih tera na to, mozak im se sam pomutio, nije baš sam od sebe, ali ovo stvarno ne znam kako da ti prevedem na nivo da možeš da razumeš, a dragi brale, ne mislim da si glup nego teško je da shvatiš šta je sada vrlo važno. Sad je vrlo važan imetak, ko šta i koliko ima. Znam, znam, da ne razumeš, evo čekaj da probam ovako, zamisli da je ptici malo jedno gnezdo, ili medvedu jedna pećnina ili onom jeneku malo jedno govno da kotrlja, e tako ti je brate nama sve malo. Ma baš tako mislim svima je sve malo, i kad dođeš do drugog gnezda, pećine ili govneta, opet ti je malo. I tako brate podvijaju svi repove i odlaze, ne bi li našli negde nešto bolje. Da te utešim, ako se kaješ što nisi možda promeni stanište, svuda je isto, ne možeš brale od sebe i od sudbine, samo bi se više umorio, tako da, stari moj, nemam šta više da ti kažem, sem da eto sjebali smo sve što se sjebati može, nema šta da se osećaš usamljeno. Meni psihijatar kaže da pomaže fizička aktivnost, pa eto trči, obaraj drveće, ma radi šta ti je volja, sad je još uvek sve tvoje! Jer na kraju krajeva dokle god si živ sve je tvoje! Odradi svoju partiju do kraja. Želim ti prostransva zelene trave, pojilišta najčistije vode, i sve što ti duša ište dok si živ.

Voli te tvoj rogati brat, ne boj se, nisi sam, nekad je samo to važno!

 

0-02-0a-2260d42dda9a3c0e0c58a1c01e2e3b8d1bb83517c38fb38b52889e828f02ba35_c6c3c253

O čudnim danima….

“Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lijepo neka zauvijek ostane u snovima. Vječno će trajati…” (Jesenjin)

Kako godine prolaze, tako svako od nas biva svesniji blagoslova mladosti, zapravo blagoslova i kletve mladosti. Svetla strana medalje je da što manje godina imaš to više stvari možeš, smeš, želiš. Gluposti koje se dese ili ih uradiš  ti se jednostavno otpišu na mladost ludost. Nažalost tamna strana medalje je isto tu, taman da vaga bude kompletna, obično u tim godinama i nismo nešto posebno svesni fleksibilnosti, a i širine, a i žudimo za nekim drugim stvarima vrlo površnim, a često nerealnim. S godinama se gubi ta otvorenoumnost, i to podvedemo pod odrastanje, i zaboravimo brzo šta smo sve mogli u mladosti. Skoro sam gledao nekakav youtube klip gde se neki debeljuškasti kinez za tili čas okrenu na leđa, i podiže se na ruke i noge, zvali smo to most, pa tako u tom položaju još i „hoda“ poput nekakvog pauka. Iako nisam još skorz zarđao, a ni toliko mator, žignuše me leđa pri samom gledanju, a onda sam počeo da preturam po sećanjima, kako sam lako radio most. Bi me za trenutak strah da ću nešto da slomim i uganem, ali rešio sam da probam da li mogu. Sada će oni koji me znaju to sve da vizualizuju i da se smeju, ali bilo je smešno i meni. Smešno i ne baš tako lako kao nekad, uglavnom , da uđe u zapisnik, još uvek mogu da napravim most, ali onaj pauk hod, za to bi mi trebalo malo vežbe obzirom da sam jedna povelika tarantula.

Oraspoložio sam se, eto pre 25, 30 godina mi ne bi ni palo na pamet ni da sumnjam da li mogu most, da li mogu da skocim s garaže, da li mogu da preskocim 2 metra ograde i takve stvari, danas, kad se taj elastin izgubio, kako u pršljenovima tako i u mozgu, prvo oklevam, pa za svaki slučaj samo probam i to ne na javnom mestu. Danas mogu most. Eto poučen iskustvom i ovim proceseom koji se zove život, zamislio sam se malo, šta će biti kada dođem u godine da nešto ne mogu, nije mi neki trip da glumim tarantulu i u 70toj godini,  ali kapiram da bi vežbanjem mogao čak i to ako mi bude bilo bitno, da budem matora tarantula. Počeo sam da mantam i mozgam, šta se desi kada jednostavno neke stvari više ne možeš. Frka, a? Sad pola muške publike viče kad je mogao svemoghući Hju moći ćemo i mi, druga polovina se krsti u sebi i već planira na dijetu kako bi srce moglo da izdrži vijagru, ali na veliku radost svih zabrinutih ne pričam o tome. Pričam o vrlo jednostavnim stvarima koje smo do juče mogli, a sutra baš i nećemo moći. Može li čovek da živi od sećanja? Hoću li moći, da sedim tamo negde na Lastovu da žmurim i da se sećam svih tih stvari koje mi više nisu dostupne? Hoću li biti miran i spokojan u tom preturanju tih divnih momenata koje sam imao, tu, tako lako i jednostavno, a danas su mi ipak samo sećanja, ili snovi. Može li čovek umesto da pati da se sladi propuštenom prilikom? Da zatvorim oči i maštam sva ona scenarija koja se nisu desila. Da proživim makar u svojoj glavi sve ono što je nekada moglo da se desi. Hoću li naći snage da mi umesto patnje takva sećanja izazovu radost, jer ih nisam uprljao i sahranio realnim spletom okolnosti koji se desio. Hoću li ih očuvati u onom iskonskom obliku a da ih moj ego ne ugnjete pravdajući me za svoje postupke?

Do sada sam se vodio nekakvom mantrom “uradi da sutra ne bi žalio za propuštenom prilikom”, a sad ipak vidim da ima dosta stvari koje su teško ostvarljive. Možda ipak treba da ostavim vrata otškrinuta i nađem snage da ne žalim i patim nego da makar u svom mozgu proživim to onako kako je “trebalo”, kako nas je možda i sledovalo, samo nije, nije zbog……… to nisu tri tačkice nego prazno polje za bilo kakav razlog koji nam je život nametnuo. Možda i može da se sve složi samo u sećanjima i snovima zbog svih mojih nesavršenosti i mana, možda život jednostavno ne da. Možda sve to nekad ipak može da se desi. Možda će eto ta virtuelna realnost u budućnosti da nam da priliku da proživimo sve to kako treba, u svojoj glavi. Do tada, nema vraćanja, ni tugovanja, ni patnje, to je sve samo dobar materijal za VR sutra.

Da uđe u zapisnik da sam napisao tekst u kojem se jasno vidi da budućnost nosi i nešto bolje 🙂

Prigodna muzička numera (obavezno pogledati video) Možda bude baš ovako

Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20
Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20

O kafani…

Nešto mi nije jasno, skoro sam se zatekao u nekoj kafani, gde obično kada naletiš tako kasno kao što sam ja došao, ostane malo alkohola, puno saosećanja sa osobama koji dele taj trenutak i ta neka čežnja koja često probija kroz haromniku, violinu, klanrinet zavi sa čime je orkestar opremljen, možda čak glas.. U to doba muzika prebaci sa veselih neparnih ritmova tada već na dvojke, u nadi da ne isprovocira neki ekces kod već poprilično pijanih gostiju, a i kako bi ih eventualno smilovali da odu, ali tada pravi provod počinje. Pakla cigara je malo, jer već pola kafane je ostalo bez cigareta. Litar litar i idemo, svirajte noćas… Kući se ide, kad nema para, cigara ili alkohola u kafani.  Uleteti trezan u takvu atmosferu baš i nije nešto pohvalno, ai opet obzirom da imam staža, sve sam razumeo, sve mi je bilo jasno, čekao sam samo da alcohol proradi da i ja počnem sa svojim pesmama, ali kako sam vozio i nisam već duže vreme u moodu za alcohol, tako sam imao pravi spektakl na pomolu, ovo nije ravno ni poseti nekakvom velelepnom muzeju, u slikarstvo se recimo uopšte ne razumem, ovaj muzej, ovaj muzej sam jako dobro razumeo, ovu umetnost ne da sam studirao, ova umetnost me je podigla na noge. Moja ekipa je već debelo bila pijana, njima je bilo dobro, mene su zvali za finansijsku i nikotinsku inekciju, i zato što sam njihovom pijanm srcu iskreno nedostajao, nekad da čovek kaže i pokaže mora da bude pijan, nažalost, prebrzo se treznimo. U takvim situacijama, doza saosecanja u muškarca je najveća. To se zove muška ljubav!

Znači “Vozi me u hitnu” ili “Dođi donesi pare i cigare kod Pere u kafanu” su dva jedina razloga zbog kojih bi uopšte prelazio pola grada, a i realno to su dva hitna slučaja na koje čovek mora da reaguje. Obradovaše se silno kad su me videli, i kreće onda napdnost pijanih ljudi da ugode, a ja sam po sebi nisam isti, tj nisam kakvog me oni pamte, pa sve pršti od izliva ljubavi, izvinjavanja i molbe da oprostim ako su nešto pogrešili.  Naručuje neko Tomu, i najradije bi vam napisao, kako trezno srce dira svaka žica i svaka dirka, kako dodiruje, svaku venu, arteriju i svako secanje, pa i treznom čoveku. Da napomenem, ja i nisam neki kafanski tip, ogadila mi se još u vrlo ranoj mladosti, ali sada, s godinama, razumem mnnoge stvari, i sad mi se pripitomila u mozgu, sad mi dođe kao paralelni univerzum, kao mesto na kojem vreme stane, na kojem se živi od sećanja.

Jeste ta sećanja natopio alcohol, ali pustiti neka sećanja napolje iz duše moguće je samo ako si pijan, dovoljno pijan. Prošao sam sveta, zavirio u razne barove, kafane, mesta gde se pije, ali ove naše, Balkanske kafane su nešto drugo, to su mesta koja služe osim za opijanje i za, što bi bosanci rekli, “Sevdah”, i nema bolje definicije ili sinonima za našu kafanu.  Toga nema nigde, da budem iskren, i na balkanu ih je malo ostalo, i tih kafana, ali i sevdaha, i sevdah meraklija.  Vreme ih je satrlo, vreme nas je promenilo. Umesto sevdah meraklija, dobili smo šupak meraklije, menjali smo očigledno šta nam nije bilo dobro. Menjali smo dušu za uspeh, menjali smo patnju za ljubav, loš je to deal bio. Pa sada izgleda ne znamo da patimo, a ko ne zna da pati, taj ne zna da voli, što bi reko Muharem. Nije mi jasno, možda smo se zaista oslobodili patnje i uznapredovali kao društvo, ali ako je cena bila ljubav, skupo smo je platili.

Harmonika veze… ćelavi Milanče peva, pravim tanki špticer tek da skinem ove moje s grbače, i uživam u kafani, možda i po prvi put kako treba.

Prigodnu muzičku numeru nemam, pustite vi neku vašu, znate već koju…

preuzeto sa vreme.com
Preuyeto sa vreme.com

O skoku…

Skočih neki dan iz aviona padobranom. Svi me pitaju kako mi je bilo! Čuh neke osobe od kojih nisam video ni traga ni glasa dugo vremna, vredelo je makar zbog toga. Odličan osećaj, neuporediv sa svim sranjima u koja sam se da kažem, milice i nemilice uvaljivao. Pa eto obzirom da vi ipak ne znate ko je iza ove tastature, ja ću probati da vam to sve opišem, normalno, na svoj način.

Ulazak u avion jednak je onom trenutku kad matičar kaže, potpište se ovde, a muškarcima u trenutku sine u, “Šta uradih majku ti poljubim” (za žene: “Joj al` sam se zajebala) trenutku.

Poletanje i samo penjanje na visinu, gotovo da nije vrednno pomena, jedino što je eto mali avion, pa ipak postoji neka doza oduševljenja, recimo uporediva sa tremom pred prvi sastanak. Za ove malo mlađe recimo kad ona/on odgovori na pruku.

Trenutak „ispadanja“ iz aviona, skazaljka za adrenalin odmah zakuca do maksimalne cifre, dokle si graviran, i taj deo priče ne mogu da uporedim ni sa čim.

Onda krene taj slobodni pad, to je vrlo slično slično prvoj saobraćajnoj nesreći, prvoj masovnoj tuči, vožnji motorom sa Nešom Čepom, prvoj uzivo viđenoj, s blizine, eksploziji tomahavk rakete.

Kad se otvori padobran, to mu dođe kao neka teška bežanija, znači nije život i smrt, ali neko veliko sranje u najavi.

Kad pipneš majčicu zemlju, jednako je većoj od očekivane, povišici plate! Broju telefona neke dobre ženske! Novim kolima! Soni plej stejšnu! Za žene bez sonija, džimi cu cipele ili neka Melberi torba, i umesto dobre ženske, neki dobar frajer tražio broj, ako vam je to bitno. Eto, to je to, sad znate, podesite misli i skočite kroz vaš život.

U totalu, za sve one koji se nisu baš provozali uspomenama, uporedivo je sa recimo nivoom straha 9 od 10, jednakim recimo životom devedesetih godina u predgrađu Beograda, i to ne bilo kakvom, jedna reč, pravo ime, Kalahari. E sad, ukoliko niste živeli u Kalahariju, eventualno na Karaburmi ili eventualno u Paviljonima, moram za vas da nađem pravo poređenje. Evo prave definicije Kalahari je pustinja koja se prostire na unutrašnjoj visoravni Južne Afrike, gotovo po cijeloj Bocvani, jednoj trećini istočne Namibije, te po sjevernom dijelu južnoafričke provincije North Cape. Na jugozapadu se veže i pretapa u obalnu pustinju Namib u Namibiji. (preuzeto sa vikipedije). Za one malo mlađe, ili one hrabrije koji su furnuli pre sranja, prava pustinja, nigde ničega, pušile su se pljuge Vek koje obično nisu mogle da se kupe od para za užinu, Malborom su se prala pluća. Najke, patike, su se skidale sa drugih ljudi, nisu se kupovale. Na tramvaje se kešalo (kačilo pozadi na onu budžu) zato što obično nije bilo mesta da se uđe unutra, a ne iz fore. Polu visoka suva trava iz koje su vrebale hijene, svako malo neki čopor lavova izleti i krokodili blizu vode, moj bato.

Da se opet rodim… peva neko ciganče udarajuću u tarabuku (onaj mali, rucni bubanj. Meni u sećanju obično igra mečka kad pomislim na tarabuku). Verujem da bi on mučenik, da bira, izabrao skroz druge oklnosti. Ja ipak ne bih, ne bih se odrekao onih od kojih sam postao, ne bih se odrekao ni svih onih koji su kroj moj život prošli, ni onih koji još uvek svetle ili tinjaju tu negde u sećanjima, ni Kalaharija, ni devedesetih, ničega. Eventualno bi njemu kupio kola, da se hvali po familiji i po kraju, nju bi odveo u neku kafanu da polomi inventar, kao što je u trenucima pokazivala da joj je merak, i sebe bi promenio da ipak imam petlju za neke stvari. Tako da dragi moji, skok s padobranom je za bebe! Za njega čovek ima vremena da skupi hrabrost! Neke situacije jednostavno prođu, što neko reče, dese se pre nego da odregujemo ili odlucimo… živite pre nego što sve ode u sećanja.

Prigodna muzička numera … Ozbiljan BG boy

viber_image_2019-09-09_21-03-16

O košarci…

Htedoh u okviru nekog naboja pred utakmicu da napisem tekst, ne znam šta me ponelo, Manu Chau u slusalicama ili sinocni san, srećom nisam, pa ću sad biti obazriviji u prepričavanju tog sna. Sanjam ja tako, mi u finalu, napeta utakmica, četvrta četvrtina, ostalo par minuta mi vodimo. Sale čas u Sali, čas u rovu, dok crta prebaci se u salu, a kad krene da objašnjava odma u rov i neka vojnička uniforma. Puca na sve strane, barut, dim, on urla nešto, kako mi to sigurno možemo, imamo to u sebi, mi smo … Huška ih vidim izginuće svi. Vratimo se u salu a on nešto crta, to i on zna da je samo žvrljanje za televiziju, da ispadne pametan. Obrni okreni, posle tog prekida, ma samo trojke ubacujemo, Ameri se smanjili, nema ih, manji su od Bobijeve žene, a mi silni, samo reckamo Ne čujem više navijače u delirijumu samo čujem mrežicu i loptu kako prolazi “bez koske”, žk, žk, žk oderemo ih mi sa 30 razlike. Kreće opšti haos na tribinama, kineščići u češkim dresovima počinju da pevaju Crven cvete… Sale ide ka terenu vadi iz cegera nekog srpsku zastavu, otvara je i na njoj piše Kosovo je Srbija, delirijum, pičvajz, suspenzija verovatno, ali nema veze, za ovo je vredelo! Čavić place na tribinama od sreće, ne može da veruje da više nije jedina budala u 21. veku koja je prokockala sve što je mogla i to zbog najglupljeg razloga, patriotizma. Proslava kreće odmah, čujem topovske udare, i nije mi jasno jesam li ja u negde u Kini, u Beogradu ili u Amsterdamu. Ma svuda se slavi, naši ljudi šetaju ulicama velikih gradova Evrope i sveta, slave, mirno šetaju i nose zastave. Ljudi im aplaudiraju, žene, eh kakve su nam žene, lepe, naročite, jedre, tačno se vidi da su naše, blista bre Evropa cela. Padaj silo i nepravdo! Terasa ispred skupštine je mala da ugosti tolike ljude koji su došli da pozdrave šampione, heroje, pa se čitav događaj pomera na Trg Republike na kojem sada ima mesta, i on konačno dobija smisao u ovom univerzumu. Krcato ljudima, ja u onoj masi nikog ne prepoznajem. Sve Sirijci, Iračani, Avgansitanci, al lepi, doterani. Vesele se, svi nose zastave Srbije. Zbunjen sam hoću da se radujem za pobedu, ali opet nešto mi ne štima, sve je kao normalno, radujem se ja, ali opet strah me je, gde sam to ja kakav je ovo grad! Uhvati me paranoja i krenem kući, iščeupam se nekako iz gužve i idem Bulevarom uzbrdo. Sve čisto, lepo uredno, nema grafita, tramvaji ko svemirski brodovi, uglavnom u gradu žene, ovi muški kreteni su na Trgu, smeškaju se, opustim se ja malo umislim se još i da je do mene, napuniše se pluća vazduhom, raširio sam se sav, samo što nisam „strojaka“ (Strojev korak) ugario. Ponosan, ej, ja u Beogradu i to kakvom, jes da su žene malo drugačije nego naše onako, istočnjačkog izgleda, ali nema veze, nije mi se jedna nasmejala samo, šta jedna?! Pa svaka druga mi se nasmejala i rekla mi dobar dan! Pucam od sreće, skoro da sam na muku zaboravio. Rekoh sebi, nemam para al, moram da se vozim ovim tramvajem, uđem unutra, niko me za kartu ne pita, svi ljubazni. Odem ja za svaki slučaj na zadnja vrata, ono tamo sve isto ko i na prednjim, čisto uredno, čita ona stanice na srpskom, ja šibam tramvajem skroz do Kaluđerice! Izađem napolje ono sve pod konac, čisto uredno, ma divota, ko da sam u predgrađu negde ovde u Holandiji. Liči mi na moju ulicu, al sve lepše, svako dvorište uredno, automobili parkiranu u dvorištima, ljuljaške svuda, milina ti da hodaš. Nalećem na komšije, prepoznajem ih ja, prepoznaju i oni mene, ali nije sve kako treba, svi su ono, ko posle dvadeset dana Grčke potamneli i malo se smanjili, imaju i cudan akcenat. Sad već jurim svojoj kući zanima me šta ću da sretnem… Ja tamo, a ono, dvorište bajka! Bazen, gazebo, sve ono baš kako treba. Taman da vidim tog Sirijca koji je to sve tako lepo odradio, probudim se u goloj vodi!

Bog te video, eto kakvi smo mi maleri ne mogu ni da sanjam kako treba da smo ukantali Amere. Ma ovo mi je gore nego da me neko prekine u nekakvom mokrom snu.

U stvarnosti izgubismo od Španaca, što i nije strašno, odradili smo šta smo trebali, pokazali smo zavidan nivo kurčenja, što nam je glavna osobina. Sada ćemo da opletemo po Saletu i momcima i da nalazimo hiljadu mana u do jučerašnjim nezaustavljivim zlatnim momcima. Sada će svi da postanu eksperti i da kažu svoje mišljenje i taktiku koja bi svakako bila bolja od trenutne, što nam dođe osobina broj dva, pamćenje zlatne ribice je to zovem, mada može i da se nazove nebeski narod. Oladio me san, kakvi crni Sirijci i Iračani, kod mene u ulici bre, nema šanse! Nek propada, ali neće tu meni tuđa noga da kroči! Nema veze što će iz Srbije da ode sve i svako, skupićemo lovu, ima nas dosta, konzerviraćemo mi sve ovo da čeka neka bolja vremena, to nam je treća, nazvaću je osobinom modernog doba, zvana  srljanje u propast. Joj samo kad bi dobili Amere, nema veze sve ovo ostalo, što odosmo svi van zemlje, što nema ko da nas leči, samo da pocepamo Amere, nema veze što smo bolesni…

PYSk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTUdRN01EQV8vZTU4ZGM4MTNhNzI2OWZjNmRiOGQxZTZlZmU5NmY0MjEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAE

O muzici, i muzičkim ukusima…

Htedoh za trenutak da nazovem ovaj tekst, o patnji, pa sam shvatio da bi iz crnog otisao u crnje, a to mi baš i nije interes. Delom zbog vas, ali većinom zbog samog sebe, u poslednje vreme teško izlazim na kraj sa sobom.

Inspiracija ovog teksta verovatno jesu svi moji tekstovi. Juče sam se malo začitao, što obično ne radim, nego pišem i idem dalje. Retko se čak vratim da ispravim pravopisne greške, ma koliko one bile vidljive, mene jednostavno moj tekst toliko opčini da ne vidim čak ni najlogičniju grešku. Juče sam se pročitao bar desetak tekstova i primećujem da mi tekstovi svi do jednog vuku samo na jednu stranu, u neku prošlost, U neko bolje vreme, u neke bolje ljude, u neke bolje nas. Čudna je to stvar!

Zapita li se svako od nas da li je mogao bolje? Da li je dobar? Da li, da je bio bolji, bilo bi i bolje? Sigurno da da. Ukoliko i malo jače udari glavom i ode dublje, naći će sve ogovore, ali kada? Obično kasno, kasno da se išta primeni. Uvek nam nedostaje malo pameti za nešto što je bilo, a mnogo za danas, za ovo sada. Jedino gde mi svi zajedno imamo petlje da radimo onako kako nam odgovara je zapravo muzika. Kad nam se pesma ne svidja menjamo stanicu. Zasto nismo hrabri za druge stvari? Zasto ne promenimo firmu ako nam ne odgovara, ako nismo srecni? Zašto tako selektivno, zasto ne izaberemo generalno šta ćemo da slušamo i koga slušamo? Zašto ne počnemo da slušamo sebe? Da ne čuje đavo, slušamo druge, al bar slušamo muziku koju volimo, moglo je da bude i gore. Da slušamo druge i da slušamo i njihovu muziku. Možda nam se dešava da samo u prividu svoje slobode slušamo šta mi želimo, a zapravo slušamo šta živimo. Još jedna čudna stvar.

Sad ću da se odem za trenutak na temu o tome kako je nekada bilo bolje, kakav li je život ovima kojima su Jala Brat i Buba Koreli napisali omiljenu pesmu. No da se vratimo u novi stil mog pisanja, o ukusima ne vredi raspravljati. Iluzorno je zato što su zasnovani na predrasudama ličnog iskustva.

Neko je rekao da je glupo da slušamo Boru Spužića Kvaku, ovakva opaska obično izazove smeh u prstoriji u kojoj je izgovorim, a zapravo Kvaka ima stvarno sjajnu pesmu. Strpasmo ga tako, zato što nam neko reko ili zato što mu ime zvuči smešno, u nešto što nije društveno odobreno od strane istomišljenika, i ode Bora, ode i romantika. Kad kažem Džordž Majkl ima isto jednu od boljih pesama veka, postoji deo ljudi koje će da žigne to što je on peder, i onaj deo ljudi koji sad neće moći da veruju da im je omiljeni pevač gej, mali procenat, ali biće i takvih. I sad ovi što se plaše pedera neće da preslušaju Strangest Thing, a ovima tek sad kad znaju da je derpe više ne zvuči tako dobro, ili ne smeju da kažu. Ko stigne do kraja teksta može da se uveri koliko je esma dobra i da ako je nikad nije preslušao to uradi sad, postavio sam verziju sa tekstom, ukoliko se ne plaši da će biti društveno odbačen jer voli pedera. Okviri, ramovi, amovi… Robujemo li? Robujemo, itekako… porodici, familiji, komšiluku, gradu, državi, religiji, televiziji fejsbuku… robujemo svima, zapravo ne robujemo mi, nego robija naše srce. Mislim da robujemo samo svojoj nekoj umišljenoj priči, koja je samo u našj glavi, u koju, zbog toga što sumnjamo, ne vreujemo do kraja ni sami sebi. Ali srce robija jer ne može da živi kako oseća da treba!

Kako osetimo svaku strofu, kako osetimo svaki stih, da tu peče, na našoj koži. Kako se samo saživimo kad The Gentleman na MTV Unpluged pre nego da počne pesma Intoxication kaže poentu života, a kad muzika stane radimo drugačije. Oh pameti! Glup li sam da živim! Dao si mi sluh za muziku, al mi nisi dao sluh za život. Sutra će mi verovatno sve biti jasno, a već danas kasnim. Lepo reče Vranjković, između dva sata, jedan kasni drugi žuri. Mogao bih da vam napišem tri priče u stihovima, šta tri priče, tri života da napišem, ali tuđa, jer ja ipak radim drugačije, ovog što ja radim nema u pesmama. Ovakvi kao ja ne pišu pesme, oni samo pričju, pričaju, pričaju, objašnjavaju… Najčudnija stvar je što ne znam samo da li su ovi tekstopisci poznatih megahitova, ali onih iz proslog veka, iskreni, jel to neko makar doživeo, ili nam ispraše mozak bez potrebe, a mogli smo tako lepo da živimo. Da nam bude tako fino, uz recimo Vendi.

George Mitchael – Strangest Thing

O čekanju…

Nikad čudniji dani ispred i iza mene, svako malo naboj inspiracije koju bi najradije da zaboravim. Teške misli, nervoza, teške recenice. Pišem, brišem. Pišem uglavnom za sebe, trudim se da napišem šta god da mi prođe kroz um, ali u poslednje vreme pokušavam da ne pišem, i kad nešto napišem, nekad se i sam prepadnem. Zapalim cigaru obično posle teksta koji izleti iz mene, pročitam i odmah znam kakav je tekst. Za ovih nekoliko poslednjih provučem nekoliko puta ruku kroz ovo malo kose što je ostalo, neko bih reko pomazim se, a ustvari pokušam da izbacim nervozu iz ove moje lude glave. Vidim da je mračan, ali šta ću, i to sam ja. Odakle problem, odakle toliko teških misli koje samo rojim u glavi. Lako bi se to opravdalo usamljenošću i sa previše slobodnog vremena, i ima istine u tome, ali iznad svega mislim da je to zato sto sam izgubio svoju sreću.

Pomislim često da je moja sreća baš sad na nekom Lastovu, da i ona uživa, otišla je da se odmori od mene, ili me možda baš tamo i čeka, da razbijem okove i lance i otisnem se u nepoznato, još jednom. Utešim se da ćemo se eto naći nekad, da će nekad biti baš sve kao u priči. Što bi sveštenici i verujući rekli, po Božijoj promisli, lajfkoučevi bi to definisali kao istrajnost u željama koja onda postaje stvarnost, ljudi koji se bore za egzistenciju bi to podveli pod razmaženost, zavidni pod izgubljenost i da vam kažem svi su u pravu. Svako iz svog ugla govori mantru, svako poklapa deo života i razmišljanja koje to razdoblje nosi. Svi su oni u pravu i sve ja to znam, a opet, zaglavljen bez neke preterane sreće. Skočih iz aviona padobranom neki dan, trčim svaki dan ko sumanut, čitam, pišem, trudim se da okupiram ovaj moj mozak i da poslušam sve one koji mi prijateljski govore „polako“. Pokušavam da ispunim sve terapijske zadatke i sve je meni jasno, nego čekam. Čekam da izađe neki drugi bend na binu i počne nešto drugo. Kao da nisam došao zbog ove predgrupe na koncert, uopšte me ne zanimaju. Jesu oni veliki lokalni bend i popularan i znam gotovo sve pesme, ali ja imam osećaj kao da sam ovde za glavni bend večeri, samo što on nikako ne izlazi. Mislim da bi čak ovo i bio dobar provod da samo oni sviraju, da nisam video, čuo i osetio u jednom trenutku kako zvuči veliki bend. Kako zvuče pesme pravljene za mene. Ma da ja popijem par piva, da se opustim malo dok ne počnu, da zaboravim da ih čekam , pa nek me obraduju nekada ako se uopste smiluju. Polako ću, kako svi kažu, biću strpljiv nek vreme prođe i možda će neko nešto reći ili uraditi da ih istera na binu ili da nam na kraju kaže da oni neće nastupiti večeras. Čekam.

Nego sad razmišljam šta ako nije do „čekanja“ ili „akcije“, do „polako“ ili „brzo“, do „ispravno“ ili „pogrešno“, nego je baš tako kako jeste. Dođeš u neke godine kad si se realno ratosiljao problema male dece, poslovne nestabilnosti i svih onih malih sitnica koje su ti trošile slobodno vreme i zapitaš se šta sad: „Jesam li ja ovaj život iskoristio do kraja?“ ili čak za one malo skormnije, „Pa majku mu poljubim nije valjda to to“ kažu da su to večna pitanj, koja nas sve muče bez obzira na pol , materijalni status, veru i naciju. Eto možda smo tu, baš u tome svi jednaki konačno, svi znamo i svi se pitamo večnim pitanjima. Konsenzus je postignut samo oko večnih pitanja, oko prolaznosti života. Tu kreće tema o odgovorima. Odgovori različiti svako ko nije imao nešto za njime i žali, siročići za roditeljima, siromašni za parama, onaj ko je vozio krntiju kaže, kud nikad nisam uštedeo da kupim bolja kola, onaj ko je bio podstanar maštaće o svom stanu… i to me ne brine, to je svima znano. Mene zanima šta se dešava sa ljudima koji su juče molili za stan, danas ga dobili, kupili, sagradili kuću, jesu li sutra uspeli da izbegnu večna pitanja?! Kažu li oni makar, ćuti, mnogo mi je dobro , još koliko juče nisam imao krov nad glavom, a danas sam u svome, meni je život lep! Zaustavi li se potraga za „srećom“? Ja lično nikad nisam uspeo da stanem da je tražim. Jesam li srećan? Sigurno da jesam, kada sam toliko stvari koje sam poželeo ostvario. Onda sam nezahvalan?! Nisam, baš ni malo, svega sam svestan, vrlo sam zahvalan, kad se okrenem iza sebe i vrlo ponosan. Zašto čekam onda?!

Ma idem kući, ne mogu više da čekam glavni događej večeri. Čekanje je najgora stvar u životu, to rade samo nesposobni i pokvareni. Ovaj loš provod i iščekivanje velike zabave podvešću pod to da sam omatorio, da ovakav vid zabave nije više za mene. Neću više ni da idem na koncerte, ni malih, ni velikih bendova. Dosta sam išao kad sam bio mlad, dosta sam išao dok je bilo drugačije, dosta sam bio mlad. Nije to više za mene, gužva je, svi ti neki ljudi, sve je nekako izgubilo smisao. Prebaciću se u neku kafanicu umesto na koncerte, ako budem „srećan“ da naletim na neki dobar tamburaški orkestar, da mi violina svira o sreći, da me vrati u neke dane, vremena i trenutke kad sam za sve imao hrabrosti i volje, kada smo sreća i ja još bili zajedno.

Prigodna muzička numera Kapi s oboda…

maxresdefault

Ni na nebu ni na zemlji

Neki je čudan dan, sparan i vruć, sunce je ispraznilo ulice, izmaglica vrućine presijava se na užarenom asfaltu velegrada. Da li su godine i hronični umor, ili ta neka usamljenost, isterale iz mene nekakav grozni osećaj, osećaj koji nisam imao više od dve decenije. Nakon desetine dana provedenih sa decom, sedim ovde i spremam se za povratak u Amsterdam. Prijavio sam se za let i sad je već izvesno da idem. Idem, vraćam se, gorčina… Osecaj je vrlo sličan onome dok sam sluzio vojsku. Dolazi dan povratka u kasarnu. Razlika je bitna, u vojsci imao taj neki *džombometar (DŽOMBOMETAR – kalendar koji su vojnici precrtavali svakim danom i koji je označavao koliko je još ostalo do kraja vojnog roka) koji je nakon svakog odsustva bivao sve popunjeniji, cifra se smanjivala. Osećaj je možda bio izraženiji, ali sam imao čime da se utešim, davalo mi je snage to što je cifra bila sve manja, bližio se kraj. Hrabrio sam sebe da je ostala još jedna jesen, jedna zima ili još neki mesec. Sada je drugačije, predamnom je još jedna jesen i još jedna zima i ko zna još koliko meseci. Rekao bih neko da sam sad ja negde tvorac svoje sudbine i da ukoliko ne mogu da podnesem više uvek mogu da odlučim da prekinem to svoje brojanje. Da se vratim kući. Mada ko god to da izjavi verovatno nikada nije odlazio. Verovatno je uvek znao gde mu je kuća. Ja sam očigledno svoju kuću izgubio, ili sam uspeo da izgubim sebe, pa sad ne znam šta je kuća, a šta kasarna. Da sam pametniji verovatno bih brojao dane provedene u Beogradu, a ne u Amsterdamu, ja ih međutim brojim i na jednom i na drugom mestu. Nekome bih sve ovo što ja preživljavam bio san, i to onaj najlepši, dugo nedosanjani, meni pak sve ovo više liči na košmar, i dobro da ne zvučim previše mračno, bolje je da kažem da sam i sanjao, ali da sam se ipak probudio, u realnost koja nije ni malo laka.

Beograd, moj grad, prepun čemernih uspomena, a opet najlepše mesto u mojoj glavi. Dođem srećan i samo posle dva dana shvatim da je većina stvari, ljudi i dešavanja zapravo više uspomena nego realnost koju ja priželjkujem. Ljudi prepuni egzistencijalnih problema, ili nekakvh meni neshvatljivih sotuacija, otuđeni, sami. Do jučerašnji prijatelji, danas stranci koji poput leptira zatvorenih u tegle lupaju glavom i krilima od svoje stakle zidove, sanjaju prostranstva i prerije. Gledaju u mene kao nekog ko se tih prerija domogao. Gledaju i čude se kada im kažem da bih se vratio u teglu. Bude im malo lakše, opravdaju me kada im kažem da moram da budem pored svoje dece, makar to tako pokažu, ali duboko u sebi vidim da ne shvataju ama baš ništa. Da vide samo onu dobru stranu medalje prikazanu na nekom gastarbajterskom fejsbuk nalogu, ili u nekoj divnoj gastarbajterskoj letnjoj priči o tome kako je život van tegle sjajan.

Amsterdam, moj grad, prepun svega o čemu sam maštao, najlepše mesto u mojim mladalačkim snovima. Grad iz moje priče. Iz priče u kojoj ću ja kad odrastem, da se preselim tamo i da ću prestati u Beograd da dolazim pa i turistički. Dosanjao sam ga, ostvario sam ga, išao sam za svojim snovima hrabro i borio sam se kao lav da ih dosanjam. Sve je isto, posle samo dva dana vidim da su ljudi otuđeni i sami. Prepun je tegli sa leptirima samo staklo nije prozirno, pa ja ne vidim sve njih kako udaraju glavom i krilima u zid, stide se da se pokažu, ali čujem taj isti zvuk, tih vrlo sličnih leptira. Tamo se i ja zavučem u teglu i lupam li lupam glavom. Nema ni prerije, ni livade ni Beograda, lupam glavom, a da ni sam ne znam šta bi ja da me neko i oslobodi moje tegle.

Penzija pre vremena, to je jedini izlaz, Lastovo! Napraviti autonomni sistem koji će pružiti taman dovoljno egzistencijalnnih sretstava da može da se živi bez svog ovog sranja zvanog jurnjava za parama. Zvuči dobro, obećavajuće, doći će bar jedno razdoblje u životu kada ćemo živeti van tegle, i bez tog zvuka. Eto snage za novi dan, eto cilja, eto džmbometra, koji će biti malo veći od onog vojničkog koji je broji 365. Ovaj je četvorocifreni ali kad precrtamo sve te kockice, stiže nagrada za sve što smo u životu uradili. Progutao bih ja i tu priču vreovatno da mi nije ovih godina, da sam možda drugačiji. Sinoć mi jedna pametna osoba reče, volela bih da sam gluplja, e tako i ja, progutao bih ja tu priču da ne znam sve što znam, a šta god da znam gotovo da mi ne vredi, samo jače lupam glavu.

U međuvremenu, do penzije, trebao bih da nađem način da tapaciram teglu, boli me i glava , a bole me i krila.

Prigodna muzička numera – Bajaga – Ni na nebu ni na zemlji

preuzeto sa Favim.com
preuzeto sa Favim.com

Šta ako se ne igra na dve dobijene?

Sede dva stara prijatelja u nekakvoj bašti modernog kafića. Stara po stažu prijateljstva, pa i stara po krštenici koja je već odavno požutela.

Nema više kafana, izumrle su! Uz kafu se služe keksići umesto ratluka, a uz rakiju ne dobiješ ni čašicu vode, a kamo li kuvana jaja, ili krlica! – upravo je završio prvi prijatelj vidno potrešen situacijom u gradu u kojem je nekoliko stotina pari obuće potpuno izlizao. Iznerviran, odmahivao je glavom.

Setim se bre tako raznih stvari koje su bile normalne. Kad pre smo uspeli da ih sve uništimo – zapitao se ljutito. Razumem da se stvari unapređuju, ali da baš ništa nije valjalo iz našeg vremena!? E to ne razumem!

Drugi, smireniji, gladio se po dugačkoj prosedoj brati i čekao svoj trenutak, da se njegov prijatelj izduva, da se ne nađe na putu toj sili nezadovoljstva koja je čučala u sagovorniku. Ipak se predomislio i rešio da začini – Ma šta se samo žališ, evo meni je, naprimer, dobro to što su svi ovi muškarci odjednom postali bradati pa me više niko ne gleda ko popa mučenika i isposnika. Evolucija je debeli uvek na snazi, ona nikad ne prolazi! Valjda si dovoljno pametan da odavno znaš, ko ne evoluira izumire. Promenile su se stvari, mi smo dinosaurusi jednog vremena, svedoci kraja jedne epohe, dobre ili loše, to ne znam, niti je bitno da znamo to ti i ja, to će naši unuci da kažu kad se bude razvila do kraja.

Drugi čovek nije naseo na provokaciju, zapravo ga je malo i umirilo, pa poče onako dobronamerno da traži saglasnost za svoje konstatacije.

Vidiš li ti kume u šta se ovo pretvorilo. Moj sin dva neuspela braka, troje dece, od tih troje nema niko ispod dva braka već, a tek su se ispileli! Imaju više pečata u opštini kod matičara nego u zdravstvenoj knjižici. Pa se seti i ražesti malo – Ni to sranje više ne overavaju, jesi video!? – za trenutak je zastao pa nastavi. Nije im lako, ni traga od braka, a tek poslove kako menjaju, poslovi traju duplo kraće od braka, menjaju, menjaju, menjaju, a ne umeju ni da iskoriste ono što imaju. Skoro sam vadio pastu za zube iz kante. Vidim bacili je a ona skoro ko nova. Lepo je, k’o što svi rade, stavim na ravno, pa stisnem deškom četkice da poteram sve ono što se sa strane zaglavilo, ma bre puk vojske da pere zube.

Žene su krive za sve! – opalio je ovaj drugi. Žene su skrenule levo kod Albukerkija na putu emancipacije, i sve se srušilo.

Prvi prijatelj ga je pažljivo odmeravao, i pazio se da ne upadne u kakvu zamku, znajući da mu je prijatelj vrlo duhovit čovek i da uživa da se sladi u takvim temama. Pronađe tako nečiju slabu tačku i onda istrese najgore iz čoveka u žestini, pa se to posle godinama prepričava. Šta znam!? – Bojažljivo je izustio – Nema tu nevinih, kao žene krive, a šta muški nevini? Aj zdravo! Bog sam zna ko je kriv!?

Vidiš Bog i zna, samo ga sramota da prizna da ga je đavo na istom mestu sad već dva puta zajeb’o, a mrzi ga da piše Novi zavet dopunjeno izdanje, ili Najnoviji zavet!

Sad ga i ti pretera, aj to što si ženomrzac to i mogu da razumem, ali da je sve to božije maslo to baš ne mislim da je tako.

Kakvo crno božije malso, ništa ti ne slušaš šta ti pričam! – Izusti bradonja – Bog i đavo sad igraju šah, dosadilo im je da gledaju u sve te ljude i da slušaju sav taj jad. Delegirali su brale, oni vrše samo nadzo. Vidiš da se slabo pojavljuju u medijima, Đavo doduše u poslednje vreme ima dosta bolji PR. Ovi na Božijoj strani, se malo opustili, Bog se opustio, mislio je sad kad nam da slobode, da će ljubav promeniti svet! Osmeh mu se razvuče preko usta – I sad vuna kićooo – Počeo je da stiska i pušta pesnicuplaše se bre kritike Boga! Šta će Bog da im kaže kad mu objasne koliko su zasrali, pa zamisli tog idijota koji Bogu kaže 2:0 je za Đavola. Opet je žena pala! Bog bi izrogačio oči! Ej Boga da isteraš iz takta, pa ti si puž bez kućice, ti si rođeni, gladno dete u Africi u sledećem životu, ma u sledećih deset života! Zabacio je malo šešir na nazad i nastavio – kad bi tog seronju u puža pretvorio zvao bi drugog svog najvećeg hajduka i najodanijeg da ga pita. Zažmurio je kao da čkilji i naglo utišao ton, skoro kao da šapće, da ga niko ne čuje – upitao bi jel jabuka? Pa zar je opet uzela jabuku? Mislio bi se, jebem ti jabuke, tolike sam vrste bilja pustio ovim ljudima da sjebu ko da nisam mogao ja jednu da satrem čisto iz hira. Bilo bi mu lakše kad bi mu rekli da nije jabuka. – Lupi blago šako o sto, odmače se i osoli jačim glasom – Iste sekunde bi pitao šta je bilo, šta se desilo?! I kada čuje da je žena pregazila i prevazišla muškarca, da joj je odjednom bitno da je vole, a ne da ona voli, da se dole na zemlji napravila čitava ujdurma, da se gladnima i bolesnima ne pomaže, jer se obrađuju zahtevi za razvod braka, ima i tog mučenika odmah Đavolu da pošalje na ražanj.

Prvi je izrogačenih očiju vizualizovao priču svog prijatelja, ne verujući šta čuje. Prekinuo bih on opaskom, ali ga zanima cela verzijan te borbe.

Znaš tu je jedina muka. Otpijo je poslednjig gutljaj iz male čašice – ako igraju tri partije ukupno, znaš ono na dve dobijene, Namršti se i izgovori – Treća ne mora ni da se igra. Onda se možda okrenu vanzemaljcima malo na njima da se igraju. Malo njih da izvineš da jebavaju. Mahnuo se do stola da dohvati cigarete, i pustio kuma da malo svari njegovu verziju stvarnosti.

De života ti ne lupaj, pod stare dane si prolupao i počeo si da izvrgavaš i da se rugaš svemu. Nije ti to dobro s godinama, kad si imao tideset, četrdeset pa i pedeset, u redu, ali sada već treba malo bolje da razmišljaš o svemu. Izgovorio je stari, omaleni, mili, debeljko.

Pa ja sad kume moj konačno dobro razmišjlam, sad je meni tek sve jasno! Al džabe kume, nema vremeplova, izmisliše toliko ovih gluposti, a bez vremeplova ništa, i da živiš 200 godina i dalje bi se učio i kasnio pet godina u svakom razdoblju. Sve što sam mogao da uradim kad sam shvatio šta se događa, je da tražim da me kremiraju. Zamisli, neki preduzimač se za koju godinu reši da nema gde da se zida! Sa ovim našim načinom razmišljanja bi ’ladno vezu našao! Ko bre kume da se matretira da me secaju, iskopavaju, da se ko utvara tumaram ovuda vekovima, i ovo mi je bilo dosta. Kremacija kume! Povuče dubok dim, i u dahu izusti sikćući dim u isto vreme… Kremacija kume, to je jedini lek!

Prvi se sad blago nasmeja, vide da se tema olabavila, i da se kum ko po običaju sprda na svoj način – Dobro kume moj, ti si rešio, kremacija i završio si posao, a šta ostali da rade? Šta ja deci da kažem? Imam ženske i dece i unučadi, šta da im kažem kako da se poprave da mi ipak dobijemo ovu?

Kada je video da ipak nije uspeo da isprovocira sagovornika reče- Kaži im da se igra na dve dobijene. Kaži im da će im biti pet puta teže nego tebi, jer ti si makar mogao da kažeš da si sagoreo ko ova cigara na vetru sa ciljem, a šta će oni da kažu, da su živeli, za šta? Da budu srećni? Da ugode sebi, da nađu pravi put do sebe?

Ako igraju za naš tim, ako još uvek igraju za naš tim, kaži im da poštuju ljubav! Kada im se da, da je ne odbacuju tražeći nekakav izgovor, ili mereći čega će morati da se odreknu nek se žrtvuju za ljubav. Neka ne gledaju oblik odakle i kako je ta ljubav došla! Nego neka vole, svom snagom, na kraju krajeva to je u skladu sa strategijom odozgo, podrugljivo je pokazao prstom na nebo – Ili ih bolje zaplaši, kaži im igra se još jedna, u sledećoj muški imaju PMS od 20 dana.

Prava pesma za ovu priču : Rolling Stones (remiks) – Simpathy (Izgleda da pobednik bira muziku u ovoj zajebanciji)

Privremena ilustracija dok Instagram: @__kokaart__ (lajknite je tamo i pošaljite joj poruku da požuri)

adult-battle-blur-277164

O dragoj karmi…

Evo tek večeras nakon četri pune decenije života i nešto sitnog kusura shvatio sam razliku između reči bolan i bolestan. Potpuno sam je razumeo. Biti bolestan, je povezano za bolesti tela, a biti bolan je povezano za stanje duše isključivo nedostatkom drage osobe. Bolan može biti samo onaj koji je ostao bez nekoga koga mnogo voli i kome je još puno stvari imao da kaže. Nije rekao, ah što nije rekao, nije znao nije bio pametan, nije imao vremena , desio se život ili je nastupila smrt. Bolesna osoba ima na umu samo da ozdravi, zdrava hiljadu stvari, a bolna samo da prođe. Da nestane svako sećanje i potreba da se taj neko u bilo kojem trenutku vaskrne u mislima, ili da makar ostanu neka sećanja, vredna, zbog kojih je vredelo to sve, taj sav nesrećni splet okolnosti, da se neko sretne, a da onda bude otrgnut, nasilno iščupan i izvađen iz života na ovaj ili onaj način. Sudbina pusta, karma, nešto se tu desi, ili se ne desi, pa niko, skoro pa niko ne može da kaže šta je tu bilo ispravno. Postoji sto scenarija, iz raznih uglova, svako ima svoju viziju kako je to trebalo ili nije trebalo, hijladu generala posle bitke, svi pametni, a kamo sile da smo čuli, kad se ništa od bubnjajna krvi u ušima nije čulo. Dođe čoveku, nikog da ne sluša, ma ne može da sluša ni samog sebe, podigne glavu često u dugim noćima i pogleda u zvezde. Sledeći pasus posebno je interesantan ljudima koji me lično poznaju, koji znaju koliko sam tvrdoglav i uporan u neki stvarima. Koliko ma šta drugi kažu, ja ipak imam neki svoj put i svoj način. Često volim da kažem da se u mojoj zgradi života poodavno pokvario lift, i ja dobro znam da na svaki sprat moram nekim malim krdžavm vatrogasnim stepeništem. Verujem u dobrotu, i nekakvu kosmičku pravdu, u Boga, koji prvenstveno meri dobrotu, pa neke druge važne stvari, pa tek onda konzerve sardine sredom i petkom. S toga, proizilazi da u astologiju nikad nisam verovao, šta više, kao večiti kontraš, uverljivo sam ja nalazio svoje argumente da se u društvu našalim na račun osoba zagriženih time. Nisam se mnogo promenio, nisam ovde da vam pišem o horoskopu, samo o spoznaji.

Radio sam natalnu kartu, zapala mi je čak nekakva karmička stvar, zapala mi je i ovako i još za uvo. Za karmu sam znao, još od malena, još pre mnogo jednostavnijih izraza. Zapala me i naterala me da razmislim. Karma je izraz preuzet sa istoka i nama, laicima, znači isto što i sudbina, pogotvo kad je negativan kontekst, pa joj tako dodajemo vrlo pogrdne epitete. Zapravo karma je, po mojoj slobodnoj definiciji, lekcija koju bi mi trebali da naučimo kako bi prešli na sledeću lekciju, karma je domaći zadatak za sledeći čas. Pa tako u nekakvoj magarećoj klupi, ili u nekakvom ćošku učionice stojim i mislim se šta ja to toliko zgreših, pa me ovako kazniše. Šta ja to nisam naučio?! Koja je to lekcija bila i šta je to što sam ja na ovom času naučio. Prebiram tako po glavi, pa ne mogu da nađem ni svrhu, ni cilj, ni smisao i kazne, i lekcije, a kako stvari stoje, obzirm da sam u ćošku, teško da ću proći ovaj razred. Razmišljam ja tako, šta li sam ja bio u prošlom životu pa je moja lekcija ovakva. Nije bila sigurno u pitanju jurnjava love, niti je imam sad, niti sam je imao onda, ali nekako mi baš i nije bitna sem kao spoznaja da se bez nje u ovom ludom svetu teže ide. Nisam bio ni nešto preterano glup, obzirom da nisam nesto preterano pametan ni sad, ako uopšte to tako funkcioniše. Po tome, bio sam neki ćutljivko, obzirom da sad ne zatvaram. Bio sam neki srećniji, a tiši tip, i verovatno oniži rastom. Nisam nešto mnogo mario za ljude, niti su ljudi nešto marili za mene. Teško mi je bilo osvojiti srce, ali je ono ipak bilo mekano. Očigledno je još da nikako nisam mario za ljubav. Verovatno sam bio nekakav švaler, ne toliko dopadljiv koliko sposoban. Neko ko ne da je gazio po datoj ljubavi, nego marširao vojničkim čizmama preko nje. Neko ko je bio zatrpan do kolena suzama, kletvama i amnetima. Hmm, razvedrava mi se polako što sam u ćošku, polako i shvatam karmu, učiteljicu, i dođe mi da joj kažem, izvinjavam se omašili ste me skroz, nisam ja taj čovek, ako treba da ispaštam za nečija tuđa nedela i to mogu, ali ne mogu da budem kriv za ljubav, ne mogu, ja nisam taj tip. Skupljam snagu, ma reći ću joj.

Draga Karmo, da znaš, ne znam koliko ponavljanja ima, ne znam kada prestaje pravo na školovanje, ali ja sam zapeo za meni najtežu lekciju. Tu se verovatno odvajaju besmrtnici, profesori, doktori, od nas, običnih smrtnika, studenata, koji nikad u životu nećemo moći da prođemo, ako nam se ne progleda kroz prste. I ja znam da padam, konstantno padam, znam i zašto padam, ali ako me ne upraviš, ako mi ne pomogneš, ako ona ne bude u nekom sledećem životu gora ili ja bolji, ostaću bolan. Opet ću izabrati isto, jer ljubav, draga karmo, nije odricanje od ljubavi. Želiš da se žedni napijemo, ali iz bušne čaše, jebi se bre i ti i tvoja čaša, ako treba nek umrem žedan, ali mi daj makar tu mrvu dostojanstva, da mogu da budem dve stvari koje su mi najbitnije u isto vreme. I da znaš, iz ove škole se ispisujem, ovo mi je polsednji čas, u sledećem životu idem bre da učim da letim.

Muzika za ovu priliku je Florence and the machine – Live on KXPN

Posetite Instagram @__kokaart__

Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)
Ilustracija by @__kokaart__ https://instagram.com/__kokaart__?igshid=1tsh3zw12l2re (Zapratite obavezno)

 

Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!

O onim trenucima

Sećam se kao da je juče bilo, bio je prelepi letnji dan. Nekako sam rešio da je vreme i za taj dan, i za taj događaj. Iako čovek za to nikako nije spreman, a pogotovo ne otac, negde duboko u mom umu znao sam da je to moralo da se desi, kad tad, da sam morao i to da dočekam. Spremio sam se psihički, a fizički za to čovek nikad i ne može da bude spreman, ne zna se koliko to može da traje. Možda minut, možda tri minuta, a možda i četri sata. Pripremio sam se, našao sam dršku stare metle, pomislio sam da ovo može da mi pomogne, i pomoglo mi je. Uspeo sam da dršku iskoristim da se ne bi baš toliko savijao. Sve je bilo spremno, ona na biciklu, drška ižmedju točka I kosnstrukcije, tata koji se drži za dršku i uporno se nada da će se sve završiti kako treba.

Krenuli smo, trčao sam pored nje, “gledaj napred” – izustio sam preplašeno. –“vrti pedale!” Osećao sam, na onoj čuvenoj dršci, da je negde u balansu, i jednog trenutka samo sam pustio… Nastavio sam da trčim, verovao sam da će uspeti, da je to toliko normalna stvar , da smo svi to uspeli da uradimo. Pa tek će ona to moći! To je tatina ćerka. Polako se udaljavala, a ja nisam odustajao, trčao sam kraj nje, odmicala je. Nisam ništa mogao da uradim, ni da je pridržim, ni da je uhvatim ako padne, ali trčao sam. Par sekundi neizvesnosti, straha i nemira, iiii uspela je! Maltene iz prvog puta naučila je da vozi. Bio sam psosni-do-skora-preplašeni tata, a sada pun sebe. Mogao sam sa osmehom da udahnem zadovoljan, i umalo uz infarkt od trčanja.

Danas, nema bicikle, pomoćnih točkića i one moje drške od metle. Sve je mnogo gore i potpuno neopipljivo, a skoro pa isto kao , onaj dan pre skoro 10 godina . Ja trčim kraj nje, ona vrti pedale, sve više se udaljava i odlazi, sve dalje i dalje. Ne mogu da je pridržim, ni da je uhvatim ako krene da pada. Mogu samo da gledam i da se nadam da će, baš kao i onaj dan, uspeti da nađe ravnotežu i da će nastaviti sama da vozi. Ne traje sekundu , dve, tri, traje dugo, traje večnost… I tada, kada je učila da vozi bicikl, morao sam da je pustim, baš kao i danas. Mogu samo da trčim i da je pogledom pratim i  da se očajnicki nadam da se neće povrediti, i da ce uspeti da se odrzi.

Trčim tako ja kraj nje, pokušavam da osetim taj balans na dršci koju već odavno ne držim. Neamam osećaja, predaleko sam, ili nisam uspeo da postavim tu dršku. Sag`o bi se sad, nije mi teško, ali nema ni sedišta, ni bicikle da se za nju uhvatim. Pokušavam da čujem od nje kako ide, da mi malo smiri srce… da, ne, da, važi, da , huh, pff, da, važi, da, ne, ok… to su uglavnom svi odgovori koje ja od nje dobijam, kada i želi da me udostoji svog vremena. Ja samo mogu da kažem: “Važi ljubi te tata, vidim da ti se ne priča, neću da te gušim, zvrcni me kad ti se bude pričalo, zvrcni me da igramo šah”… Neko drugi s one strane odgovara, neko drugko, to nije moja ćerka: “važi ćao”… Trčim ja tako kraj nje, na dve hiljade kilometara, ali vidim da i da sam bliže ne bih mogao ništa da uradim. Ne odustajem i ne posustajem, ali čini mi se uzalud, ne mogu ja tu ništa, mogu samo da čekam da nađe ravnotežu nastavi dalje i okrene biciklu na prvoj krivini, da mi se vrati sa najlepšim osmehom na licu. Poslao sam joj pre neki dan, pesmu Mike Antića, viber kaže poruka viđena još pre nekoliko dana. Posle toga ima još nekoliko mojih poruka koje su viđene, i tako trčim ja i dalje…

Odlomak iz “Dosadne pesme”

Ti si za mene jos uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

Mika Antić

Bruce Wilice – Save the last dance for me

Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids
Slika preuzeta sa https://celebrationjoy.com/free-printable-fathers-day-coloring-pages-for-kids

P laža…

Trebalo bi da postoji neko bolje mesto… Trebalo bi da postoji nešto više… Ne govorim o raju, niti o kosmičkoj pravdi… Trebalo bi da postoji neki veči smisao… Veliki prasak, životarenje, i trošenje vremena kojeg svaki dan sve manje ima na netflix i samoću jednostavno nije ispravno. Prazne duše, izgubljeni životi, usamljenost, površnost jednostavno više nemaju smisla, a tražiti smisao danas jednako je apsolutnom ludilu. Svi mi rođeni u neko drugo vreme, zaglavili smo se u jednom procepu koji je ništa drugo nego tranzicija iz lošeg u gore. Posmatramo tako kako se sve u šta smo verovali urušava i ostajemo tako na nekakvom peronu čekajući, a da ni sami ne znamo šta i koga.

Čekamo da nas neko spasi, da nas neko odvede odatle. Čekamo da nam neko kaže da su silno pogrešili kada su nam bukirali kartu i da mi na ovom mestu nismo ni trebali da boravimo. Obradovali bi se, lako bi zaboravili na sve te godine, mesece, dane i sate porevedene na tom peronu samoće samo da ugledamo tu plažu o kojoj sanjamo i sve one osobe koje su sa nama uplatili taj dugo očekivani odmor. Da, da, osvestili smo se, dovoljno smo vremena prveli na toj železničkoj stanici da sada već sa sigurnošću kažemo da bajke ne postoje, ni bajke, ni spasitelji, ni revnosni službenici turističkih agencija koje su nas ovde dovele. Sve što nam se deševa je nekakav loš buking u kojem ima uvek mesta da bude gore od trenutne konekcije, i za koji ne dobijamo, ama baš, nikakvu refndaciju. Molimo se samo da nije ostatak aranžmana baš ovolika prevara. Čekamo tako sa tom kartom u rukama, i nadamo se da se da ćemo ipak stići na tu našu zamišljenu idealnu destinaciju. Da će tamo biti dovoljno vremena da se stvarno odmorimo od ovog napornog i užasnog puta. Zarobljeni u vlastitoj glavi, u mozgu, koji sam sebe i kudi i teši i izdaje blanko opravdanja za svaki naš dobar ili loš potez. Čekamo, da prođe dan, da dođe novi voz, da nam se neko obrati. . Nema nikoga, nigde, ovo je zapravo slepo crevo svih destinacija, ovde ne možeš da zalutaš, ovde neko mora da te pošalje. Po kazni? Jeftina karta? Pa ne znam, mislim da sam moju skupo platio, zapravo tu je bila sva moja životna ušteđevina. Rmbao sam i radio kao konj, da sebi priustim jedan dobar odmor. Kazna? Ne znam šta sam mogao toliko da se ogrešim o tog nekog da mi ovo priredi. Ma, žaliću se sigurno samo da više dođem na tu moju plažu…

Verujem u tu p lažu, verujem da ću se na kraju krajeva domoći te p laže. Verujem da su svi već stigli, i da se čeka da samo ja pristignem i da odmor može da počne. Mada vi nemojte da verujete meni, ja sam sanjar, mene su radili na foru šarene laže, možda me rade i sad na p lažu.

slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu
slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu

O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns

O snovima…

Nastavak priče dede i unuka…

Dobro deda, prebacio si temu, a da mi ništa nisi rekao. Mnogo si mi to zakomlikovao, pretpostavljam da će mi trebati pola života da shvatim šta si hteo da mi kažeš. Prekinuo je dedu u svom konstantnom ispitivanju o glupostima i nebitnim stvarima. Ti hoćeš da kažeš da su sve veštice? Hoćeš da kažeš da sam ja nagazio na baš opasnu vešticu?

Nisu one sve zle veštice. One sve mogu da budu i veštice i čarobnice, sve zavisi od postavke, kako se ti postaviš, i naravno voli li te. Ukoliko te voli, žena će da bude sve za tebe, od veštice, do konkubine, pa čak i u istom danu. Nažalost, ako te ne voli onda može da bude samo veštica, ako dodaš magiju, onda baš onakva iz priče od malo pre o čarobnjacima i vešticama. Ti srce imaš, imaš i osmeh, od svih čarobnjačkih osobina, ti si beli čarobnjak i to je vidljivo svima, i nama i njima. Ti bi trebao da privučeš čarobnicu i da živite srećno i dugovečno kao u bajci. Međutim nešto se tu desi, nešto tu nije otprilike od početka kako treba, samo to ne znate ni ti ni ona. Ona obično prva ukapira, i onda od magije budu vradžbine. Zašto? Zato što je i dalje na zemlji! Da izgubi moći, moraš da je digneš u nebesa. To uopšte nije teško, samo moraš da se predaš, ali ne k`o neki mlakonja, nego da budeš muško, i to njeno muško. E onda oči moje, onda imaš šta hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ponosno je završio startac.

Teška filozofija deda. Ništa te ne razumem, mislim razumem, ali bi voleo da nisi baš tako strog, ispadosmo totalno najgori, ja nekakav slabić, a ona nekakva grozna žena. Mališin ego davao je primedbu glasno.

Ma oči moje, ako si ti srećan ona je za dedu najbolja, a ti si moj, čim si se rodio ti si najbolji za mene. Na kraju krajeva ti si moja krv, i moja sudbina. Ja ću da blagoslovim svaku tvoju odluku, pa čak i da dovedeš zeta umesto snajke – Nasmejao se starac i nastavio – Samo budi srećan! Tvoja sreća je moj jedini cilj, pa i ove naše priče.

Pa dobro hoćeš da kažeš da ona nije prava za mene? Omladinac je očajnički očekivao direktne smernice od svoj dede.

 Sinko zapamti, sve su prave, sve mogu da budu prave i pogrešne, i za čas od prave bude pogrešna. Od pogrešne nažalost gotovo nikada tebi prava. Odgovor na svoje pitanje moraš sam sebi da daš.

Moraš sinko da živiš san, moraš da daš 100grama svoje ljubavi, da bi dobio 10 njene. Onda tih 110 da baciš pred nju, a ona da uzme pa da ti da 120 i tako u beskonačnosti dokle god vam srca kucaju. Da budeš spreman da žrtvuješ svojih 100, 200, 300 grama ljubavi za njenih 50 do 100 grama, jer treba da se predaš, i da možda naletiš na pogrešnu kojoj ni kilo neće biti dovoljno. E sine, onda možeš da sipaš i tone, a uvek ćeš biti na gubitku. Zato gledaj, šta ti duša kaže, pusti pamet i onu stvar, duša zna sve, ima li ona mesta u svojim grudima da ti uzme dušu, ako ima, beži sinko, beži glavom bez obzira, jer to sinko nije san to je košmar u koji ćeš uvući sebe.

Pa kako da znam deda kome da bacim svoju dušu na izvol` te?

Onoj kojoj će biti žao da je uzme. Onoj kojoj je ispod časti da ubija Petra Pana u tebi. Onoj kojoj se baš takav dečak u tebi sviđa. Ona koja bi za tebe zatvarala fioke za tobom uz osmeh i mahanje glave. Ona koja bi  bila ponosna na tvoje srce! Onoj kojoj tvoje srce ne bi bilo hrana na žaru, već razlog za sumrake i svitanja pored tebe. Cane, moj Cane, ljubi te deda, dobro gledaj, gledaj u oči, i sebe, i nju, očima kojima hteo da te gleda… Sve ćeš da vidiš ljubi te deda… Sad gledaj, posle je kasno. Posle nema nazad. Posle dođu deca, posle život nogom razvali vrata spokoja, opljačka i opustoši sve unutra. Posle nema više ni Caneta, ni čarobnjaka ni veštica, samo jedna surova stvarnost, monotona svakodnevnica i nešto što neki zovu život, a ja robija.

Prigodna muzička numera Rudimental – These days

o snovima

O sanjarima…

U dubokoj starosti, bledi starac sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Setnog pogleda vidi se da nešto željno priželjkuje. Mladost? Kad je trčao, šetao, kad je jurio kroz tuđe krevete, kad je hvalio tuđe kuvare? Čeka mladost, ali ne svoju, nego svog unuka Caneta da dođe. Prethodna dva puta se nije pojavio, prošli put bila je devojka, put pre toga šef. Šta li će sada da bude? Neka, neka bude šta bude, samo nek` je on srećan, pomislio je. Vrata se otvaraju i kroz njih prolazi simpatični klinac, poprilično mršav i velikog osmeha. ‘De si bre ti deda – odjeknulo je sa druge strane sobe.  Starac se pretopi iz tamnog starog hrasta u živahnu vrbu. Sa sto i kusur godina, dođe na svoje devedeset i dve u trenutku. Cane ljubi te deda, oči moje, svaka ti čast! – odjeknuo je starac za kojeg bih pre deset sekundi rekao da su mnogo lepše sahranjivali. Zagrliše se sada već skoro dvojica mladića u proseku.

Kako si oči moje?

Dobro sam deda, radim, živim sa onom mojom devojkom, malo imam vremena. Izvini što ne stigoh ranije da dođem, ni sada nemam mnogo vremena, ali morao sam da dođem bilo me je sramota da se i ove nedelje ne pojavim.

Dušo moja draga, nemoj ti zbog dede ti nešto da se remetiš, ja neću nigde da pobegnem, a ti imaš mnogo toga da izgubiš – raznežio se starac. Šta te muči, šta su te toliko stegli svi?

Ne znam, deda i sve mogu da shvatim samo ne mogu da shvatim žene – zabrinuto i pomalo ljutito izustio je omladinac. Dedu je izjava grohotom zasmejala, toliko da se jedva zaustavio, gledajući unuka kako ga iščuđeno gleda. E moj sine, a mislio si da je škola problem? – zagrlio ga je jednom rukom. Mladić se nasmeja, pa nastavi svoje – Kad bih samo znao šta žene hoće?

Starac uzdahnu, izgubi pogled u krošnjama koje su se nazirale kroz prozor.

Žene sine vole sanjare, u crnim kaputima, sa životom u koferu. Pušače, ma ne pušače, hazardere, crne kao mesec, nekakve bunare tuge na mesecu u koje čak ni sunce ne zalazi. Nekog koji budan sanja, al ajde što sanja, nego što svi oko njega sanjaju taj san, čarobnjaka sinko. I takav sinko kad izvuče tlo pod nogama, nema vraćanja dok te ne zakuca za zemlju. Žene sinko prvo vide srce pa tek ono što mi prvo vidimo.

Pa što me maltretira, bre deda, pretvorio sam se u idiota kojima sam se uvek podsmevao, pokušavam da ugodim na sve načine, i uvek nekako na kraju ne valja.

Hahaha, oči moje kako odmah dođe do kraja da imaš veliko srce, a gde je kaput, gde je magija? – upita starac.

Sinko, ti si čarobnjak, u to deda ne sumnja, i imaš veliko srce, ali da znaš na svetu postoje čarobnjaci u nekoliko nivoa, a ima i nekoliko nivoa žena, mi ih iz milošte nazivamo vešticama, ali zapravo nije daleko od istine ukoliko kažemo da i one imaju magiju. Znaš da je muška vračara čarobnjak, a ženska veštica. Muškarci obično starci, a veštice obično preobučene u neke mlade ženske, pa se posle preobrate u ružne babe. E vidiš kad čarobnjak ima manji nivo magije od veštice, on završi kao ti, misli da je sa dobrom ženskom, a u stvari jaše ga matora babetina. Mladić izrogači oči, a deda ne mogavši da se suzdrži nastavi svoj ples uz osmeh. E vidiš, to je crna magija, a da znaš ko se crnom magijom bavi, dobije crnog, zlog čarobnjaka koji je potpuno začara. I onda viđaš grozne scene isto kao sa ovom tvojom vrstom čarobnjaka, nadrljaju i slabi čarobnjaci i zle veštice, kad tad. Bela magija je čarobnjak obuzuet spasavanjem sveta, tada veštica zapravo biva očarana i ono dobro u njoj je tera da ga spasi. Njemu sinko nažalost spasa nema. A ona svoju magiju besomučno troši. Dobra stvar kod ovih veštica je da ostanu večno mlada i zarobljene u čaroliji koju većina veštica nikada nije osetila.

Dobro deda pokrio si svačije sudbine, sa svima znamo šta se dešava osim sa zlim čarobnjacima i ovim belima.

Crni čarobnjaci ostanu prokleti da samo to rade do kraja života, a ovi drugi sinko moj, večno sanjaju, i svetle, svetle kao svetionik, svima…

Prebaci starac vešto posle toga na pitanja o ocu i majci, pa prebaci do auta i brzo se izgubi svaki trag magiji.

Prigodn muzička numera: Akua Naru

Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first
Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first

Besmisao glavom i bradom

Kriza srednjih godina, depresija, starenje, prolaznost i mnoge druge mozgalice, uopšte ne bi imali smisla da nije opšteg besmisla života. Mislim da je nekakvim ranijim generacijama u životu bilo teže, životno teže, i ne mogu ni da razmislim kako su oni preživljavali svoje krize srednjih godina, bračne razmirice i život. Znam da su imali previše drugih muka da bi imali vremena da se zapitaju šta je smisao života. Mlađe generacije koje su oni napravili nisu ispale baš najbolje , iako je njihova namera da nam omoguće da živimo bolje od njih krajnje legitimna i normana. Sebe i svoju generaciju ne smem ni da zamislim pod pritiskom, i u uslovima koje su oni imali. Svi bi bili u nakakvom delirijumu ili pod opštom mišlju suicida. Zašto je to tako? Zar smo mi zaista toliko mekani, razmaženi ili stvarno toliko nema smisla živeti?

Da premotam malo, malo dalje, u prošlost, preskočiću za trenutak oca, deda bi bio idealan primerak za poređenje, ali nažalost je 1944. prerano postradao od Bugara gledajući svoja posla, ni kriv ni dužan, pa tako moram da dođem do pradede da bih napravio pravo poređenje. Zvao se Stojadin, i kao što mu ime govori verovatno je imao sto jada nad svojom glavom. Živeo je u selendri u jednoj maloj trošnoj kući. Selo se nalazi na obroncima planine Čemernik. Priroda tamo nije baš blagonaklona prema svojim meštanima, i to ne u smislu da nije prošao kamion za čišćenje snega pa je moj pradeda od toga napravio dramu nego, je bio potreban ozbiljan napor da se jedna zima prezimi. Moj deda i nije bio nešto imućan, na nekim starim slikama koje sam mogao da vidim, vozio je neku raspalu zapregu i volove, otac mi je pričao da su imali i konje. Od zabava i provoda videli su familijarne svadbe, ne baš tako raskošne kao danas, nisu se svađali oko toga da li je ujak stari svat ili je ipak mladina drugarica kuma. Moglo je tu da se doda nekoliko sabora, nekoliko prela i posela, uglavnom ne baš tako buran socijalni život. Živelo se teško, deca su umirala, vladale su razne boleštine, prva bolnica je bila na 50km, a to je nekada bila velika razdaljina, nisam baš nešto siguran da su viđali lekara često niti sam baš siguran da su imali brige i strahove o bolestima kakve mi imamo danas. Zamišljam ga kao sasvim običnog, sa običnim prtenim čakširama i belom košuljom na kojoj preko ima nešto što najviše liči na jelek, ali nekakav običan crni. Zamišljam ga slomljenog od svega, ne znam da li je bio srećan ili uplašen, da li je bio depresivan ili hipohondričan, ali sa svim tim brigama i problemima mislim da je bio na izmaku snage. Zamišljam ga kako gleda u nebesa i moli se Bogu da mu porodica bude zdrava, i da mu mraz i grad ne ubiju letinu kako bi mogao da ih prehrani, … i … i nema i, nema zareza nema preostalih velikih želja. Kleči on na zelenoj orošenoj travi sa suzama u očima, nije u crkvi, jer moje selo nema crkvu. Kleči ispred seoske stoletne bukve na koju su nakačili krst kao antenu ne bi li uspeli do Boga da pošalju svoje želje, svoje brige, ne bi li ih on nekako utešio. E sad, ja ne znam da li je taj krst bio dovoljno veliki da ih on čuje, ali pošto verujem u Njega i pošto vidim šta se dešava mogu da kažem da su pradedove molitve uslišene, makar delimično, njegovo potomstvo se nastavilo i živi mnogo bolje nego što je on živeo. Taj moj Stojadin, sa sto jada, je svašta preturio preko svojih žuljavih ruku.

Da se vratimo u današnjicu. Njegove, pradedove,  radosti, ako bi uopšte mogao da ih vidim bile su toliko male u odnosu na moje, a njegove tuge toliko veće u odnosu na moje, a opet eto i mene klečim na toj orošenoj travi, pravo ispred tog krsta. Plače mi se, u gudima me steže, stavljam ruke na travu ne znam ni sam koliko mi je teško. Krst zasvetli, verovatno bira brojeve direktno do Boga, zvoni, tu…tu… tu… Ja onim rukama mokrim od trave pokušavam da zaližem kosu ne bi li se malo upristojio, gledam sebe i kažem uh pa mogao sam one nove „Reply“ farmerke da obučem, ili makar da sam i gore obukao neku bolju majcu, pa opet pomislim, možda i nije video poziv. Zvoni i dalje, a mene panika hvata, šta ću da kažem. Pravim koncepciju, prvo ću mu reći koliko je meni teško, koliko sam se mučio, kako sam vodio težak život boreći se da prehranim porodicu, kako sam već 6 godina na istom radnom mestu, bez napretka, skoro bez nade da ću ikada postati direktor. Kako već 15 godina odlazimo na more u isto mesto. Napomenuću mu da živim na periferiji gde čovek gotovo i nema gde da se prošeta, ali mi kredit za novi stan nije opcija zato što nisam kupio normalan auto evo već 5 godina, zato što sam otplaćivao kredit za grejanje na pelet, ali bez toga nisam mogao, to je ipak više konfora za manje para dugoročno gledano. Tek ću da se zadužim kad moja deca za koju godinu upišu mastere na nekim univerzitetima. Reći ću mu da depresia sa kojom se borim i ta anksoznost koja mi se javlja u mešavini sa hipohondrijom prema rečima mog psihijatra dolazi od toga što sam gledao roditelje kako se svađaju i da je to ostavilo trajne posledice na moju ličnost. Moj psihijatar takođe kaže moji problemi u partnerskim odnosima dolaze kao  posledica toga što mi je mama nameštala krevet, kako bilo ja eto ni kriv ni dužan idem kroz život sa tim ožiljcima. Zvoni i dalje, a ja još nisam smislio šta ću da mu tražim. Tražiću mu da mi reši kredite za sve te stvari koje su mi bile neophodne. Pa ću da mu tražim da me opet poveže sa svojom decom sa kojom sam još kad su bili mali izgubio kontakt, jer sam morao više da radim zbog kredita za tada novi auto. Pa ću da mu tražim da normalizujem odnose sa prijateljima i familijom koji su se davno poremetili ko zna zašto, psihijatar opet kaže da nije do mene. Pa ću da mu tražim da se skinem sa  atidepresiva posto utiču na moj libido, i ne mogu ko čovek da proživim poslednje trzaje svog života, sada napokon kada sam shvatio da sam ja sebi najbitniji. Tržiću mu da mom životu da smisla pošto ga ja i pored svega što mi je do sada dao ne vidim.

„Mobilni pretplatnik trenutno nije u mogućnosti da se javi na vaš poziv“ začulo se sa druge strane.

Srećom i po mene i po mog pradedu poslednje rečenice sarkastično su napisane ne bi li dočarao razliku između polu izmišljenog pradede i polu izmišljenog mene u realnim vremenima nekada i sada. S tim da bih takvog pradedu voleo da imam, a takvog praunuka baš i ne.

0-02-04-99f43e5ec11e12f70475eba4242af03077bae4fb85559f81cdcb12e4e217a31e_e6cd3f0c

Gresi

„Oprosti mi Oče, grešio sam!“ Izgovorio sam tiho…

„Sedi dete moje, sedi ovde ne plaši se tek si došao, sedi odmori malo pa ćemo početi.“ Odgovorio je sedi starac, duge sede brade.

Gledao sam iza sebe kuda bih mogao malo da se povučem i da ništa ne oborim, polako se odmakao dva koraka unazad i seo na jednu belu stolicu. Starac se udalji od mene i ode iza reda stolova na kojima su sedeli nekakvi nazovi šalterski službenici. Sedeo sam tamo i nemo gledao šta se dešava. Ljudi su defilovali, dolazili od nikuda, gotovo isto izgubljeni i uplašeni kao i ja. Svima je bilo zajedničko jedno, bili smo svesni šta se desilo i potpuno nesvesni onoga šta će se dešavati. Sedeo sam satima tamo bez volje i hrabrosti da bilo koga bilo šta pitam, obično u bilo kakvoj gužvi ili redu već bi bio dovoljno nervozan da počnem da ispitujem šta se dešava i da probam da nađem način, ljubazan ili onaj drugi, drzak, samo da se pomerim. Ovde se nešto i nisam mnogo žurio.

Slično sam se osećao po odlasku u vojsku, onako izgubljen, pune glave priča koje sam pokupio, gledao sam šta se dešava i znao sam da je sa pređašnjim načinom života gotovo. Koračao sam kao ovca, pastiri su me upućivali na sledeća mesta, koja sam nemo posećivao i radio šta mi se kaže, bio sam manji od makovog zrna, bio sam bez karaktera i bez sebe, jedan među mnogima, potpuno isti kao onaj čovek do mene ili onaj do njega, bez obzira na poreklo, obrazovanje, inteligenciju i sve ostale podele koje su nas odvajale van zidova kasarne.

Niko mi se nije obraćao, ljudi su prolazili niko se nije zadržavao, samo sam ja sedeo, tu malo nazad, usamljen i uplašen, nisam hteo dalje, hteo sam baš tu da sedim.

Vratio se starac, bio je vrlo blage naravi, sa blagim osmehom na licu koji je meni ulivao nekakvo smirenje i nadu da će sve biti u redu. Seo je kraj mene, gledao me, merio me pogledom, malo se uozbiljio nakon, udahnuo duboko i počeo.

„Nadao sam se dete moje“ – govorio je starac starcu –  „da te ovde neću videti još neko vreme“. Nadao sam se da te neću videti tako tmurnog sivog i nesrećnog. Nadao sam se da će ovaj naš razgovor biti mnogo kraći i drugačiji.“ Izustio je gledajući me, onako kao da smo već razgovarali, onako kao da me baš dobro poznaje.

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem, ja, veliki govornik, osoba koja uvek ima svoj komentar na sve što je u radijusu od tri metra od njega izrečeno.

„Mogu da ti kažem da si pošteno proćerdao sve što ti je dato, mogu da ti kažem da si kriv, kriv si za sve, za sve si sam kriv.“ Udahnuo je, spustio pogled i nastavio dalje – „nije da si bio ostavljen, brinulo se o tebi, imao si sve, i nisi uspeo“. Gledali smo se nekoliko trenutaka ćutke.

„E sad ti ispričaj šta si ti imao na umu.“ – zagrlio me je i prepustio mi je govornicu na kojoj su se odjednom sva svetla usmerila ka meni, skoro da nisam mogao ni da gledam, a ne da pričam.

Čkiljio sam i gotovo bez komentara i sa potpunom prazninom u glavi jedva sam izgovorio: „Verovatno“. Steglo mi se grlo, nisam ni mogao da progutam, nisam ni mogao da se pomerim, fiksiran, zabetoniran, mogao sam samo da kolutam očima.

„I šta ćemo sad?“  – upitao me-  „šta ćemo sad sa tobom, sa tvojim životom i tvojim greškama?“

„Sa mnom možete šta god hoćete, ja sam se nekako izgubio, zaglavio sam se u svojoj glavi i nemam volje da kupujem vreme da bih još više lomio mozak. Dosta mi je mog mozga, preturanja po tom smetlištu uspomena. Dosta mi je tog bauljanja i te sposobnosti da u samoći čak i kad uspem da se setim nečeg lošeg to prepravim i postavim na policu dobrih uspomena. Dosta mi je više poliranja i pranja tuđih loših dela ka meni. Ja znam zašto sam radio neke stvari tada, imao sam jako dobre argumente, vremenom su nažalost izbledeli. Ja sam ih potopio u varikinu vremena, sve je izbelelo, ostale su samo krivice.“ Izletelo je iz mene

„Znači, ti bi sve ovo završavao, ne zapitaš se možda šta će biti posledica takve odluke, ili ne zapitaš li se šta bi moglo drugačije.“ Gledao me je starac sažaljivim pogledom…

„Šta sam mogao drugačije, dosta mi je toga, krivica me izjeda decenijama, život se svede na strahove i krivicu, nije to baš neka slatka stvar kako je vi predstavljate.“

„Sinko moj, krivica to je prošlost, strahovi su budućnost, tebe muče obe stvari rekao bih?!“ Upitno je završio.

„Pa, godinama već i nemam strahove, verovatno zato što sam prestao da gledam u budućnost.“ Odgovorio sam i sam začuđen jednostavnošću ove životne dogme koja je sve vreme bila tu ispred mene, a da je nikada ranije nisam čuo i pročitao i zaključio

„Ostala je samo krivica, nikad jača i nikada veća. Takav sam ja, čak i kad nisam kriv, ostavim tu situaciju da malo odstoji, i onda vremenom ubedim sebe da sam ja bio kriv i da je možda trebalo drugačije. I sad vremenom, otuđen od ljudi kojih je sve manje, za sve sam kriv.“

„Dobro znači priznaješ krivicu“, sada već vrlo službeno i hladno upitao je starac…

„Nasmejao sam mu se i rekao, pa ko će drugi biti kriv za moj život nego ja, kriv sam, za sve, samo ja i ova moja luda glava.“

„Šta je, „to“ sve, sinko moj, koje su tvoje greške, koji su tvoji gresi?“

„Oče, grešio sam toliko mnogo, grešio sam svaki dan, grešio sam toliko da ne znam šta je prava kazna za mene, da sam kažnjen na vreme do sad bi odrobijao svoju kaznu.“

Šta zameraš sebi? Šta bi sada sa ovom pameću drugačije, gde je taj momenat gde poželiš da se vratiš i ispraviš svoj život?“

„Oče, nisam postio poslednjih 40 godina, nisam se pridržavao ničega što mi moja vera propoveda, sklonio sam sve propovedi i sva pravila sa strane i živeo život pravednika po mojim pravilima. Sve što sam mogao da uradim pogrešno po veri, uradio sam…“

Gledao je suprotno od mene , gladio se po bradi i razmišljao…

„Ništa mi nisi odgovorio, trabunjaš svoju priču koju si dobro naučio, pravdaš se za stvari sebi, pravdaš se za stvari koje ne trebaš opravdanje. Sedi još tu i razmisli malo gde bi se vratio, da popraviš šta si zgrešio.“ Ustao je i polako otišao.

Ja sam ostao da sedim, zbunjen i preplašen, kako se starost primakla ovu priču Sv. Petra razradio sam toliko puta u glavi, bio sam spreman da mu kažem da dve konzerve sardine sredom i petkom nisu vera, da postiti i pridržavati se pravila ne znači biti bogougodan, da sam se trudio da budem dobar čovek prema svima da mi je to bilo bitno u životu, a baš i ne onakav prema crkvenim pravilima. Hteo sam još da mu kažem da sam na svojim putovanjima po svetu zaključio da Bog ipak nije samo naš ili samo njihov. Bog jedan i da neće on pustiti sve one dobre ljude geografski predodređene za neku „pogrešnu“ veru da stradaju, neće on odustati od dobrote. Hteo sam da mu kažem da knjiga možda propisuje da u raju nema mesta baš za sve i da je to jedna velika selekcija da se mesto u raju zasluži, ali samo zato što je život zemaljski postao toliko težak da su ljudi svoju dobrotu prodali zarad novca, materijalnog i nekakvih dela koja bi im materijalno koristila, a ne zato sto se nisu pridržavali nekakvih pravila. Imao sam spremljenu priču o paklu i smaku sveta koji traje već više od pola veka na zemlji, gde se mi iz grotla pakla trudimo da objasnimo sebi šta je život. Hteo sam da vodim debatu na nebesima i da još jednom pokažem da sam u pravu. Nisam imao spremljenu priču gde bi se ja to vratio da popravim pogrešno. Sedeo sam i razmišljao. Više nisam primećivao defile ljudi oko mene, vraćao sam se su životne scene i situacije, išao sam po 60 godina unazad i tražio oprost od ljudi o kojima sam se ogrešio… prolazili su sati i smenjivalo se stotine scena, u mislima sam oproštaje dobijao, ali nisam video koji je to oprost koji bi meni promenio život, koji bi mene sada ovde pretvorio u srećnog čoveka. Stvari koje su mi delovale ključno u nekom periodu mog života, sada su nebitne, ishodi tih situacija su nebitni, vidim da se ništa ne bi promenilo. Od mozganja i umora u nekom trenutku sam i zaspao sklupčan na belom podu. Čim sam otvorio oči opet je počelo, probudio se u fetusnom položaju sa šakom ispod lica, odmah me je prebacilo na oca. Nikada sebi nisam više ličio na svog oca nego u tom trenutku. On i ja samo se davno objasnili u mojoj glavi, davno sam i dobio i dao oprost, to mi nije pomoglo da budem srećniji, samo sam bio mirniji. Razmišljao sam non stop, počela je više i panika da me hvata, kakvo prosto pitanje, neko želi da me vrati nazad da popravim sve i ja ne znam gde je ta tačka.

U tom trenutku vratio se starac, primicao se polako ka meni, pogledom prepunim razumevanja… Seo je kraj mene pogledao me je razvukao usne u blagi osmeh i upitao me … „ Gde idemo? Gde je sreća?“

Ja sam se napokon nasmejao, i rekao-„kako da očekujem da me razumete kada ja prvi ne razumem sebe?“

On je postao ozbiljan… „Vidiš kako ti malo treba da pričaš prave stvari. Vidiš kako ti malo treba da budeš ti. Ceo život galama, buka, priče, daleko od tebe i tvog karaktera, sakrivanje… veliko sakrivanje i velika farsa, i onda ti čovek da malo vremena, i ti postaneš ono što jesi, skromno i saosećajno biće…„Dobro tek smo počeli…“ pogladio se po bradi…“Gde idemo? Gde je sreća?“ upitao me ponovo.

Spustio sam laktove na kolena i isprepletao prste gledajući u zemlju. Okrenuo sam glavu ka njemu i rekao „Ne znam“

„Dobro zbunjen si to je normalno, od ovog mesta, od čitave situacije, promisli malo šta je to što treba da popraviš u prošlosti da bi danas bio srećan?“

Pognute glave, govorio sam: „Ma to su nekakva sanjarenja o scenarijima šta bi bilo kad bi bilo, ko to može da zna, jedan događaj vuče drugi događaj, kad ispravim jedan pokvario bi drugi. Kad rešim jednu situaciju iskrsla bi druga… ne znam gde bih išao i koji je to momenat… nekada važne stvari sada su mi potpuno nebitne… Ispravio bi neke svoje greške, prema nekim ljudima, ali ne mislim da bih danas bio srećniji sve i da to uspem da uradim“.

„Nema šta, vrlo si rešen u svojim pričama, čak te i jedno ovako mesto ne može pokolebati. Kada te slušam pomislio bih da život koji si živeo je bio sve što si od života očekivao. Onda opet vidim da bi ti preko reda da se tog života odrekneš. Ako je tako idealan, zašto nisi srećan? Ako nije idealan, šta možemo da učinimo da ga napravimo srećnim.“

„Ukoliko ne izdajete nekakve povelje i plakete da bolje nije moglo, teško da bilo šta konstruktivno možemo da uradimo“, nasmejao sam se prema starcu.

A on me je strogo pogledao i rekao mi je, „U ovom slučaju plaketa koju tražiš se ne izdaje ovde, i ne izdajem je niti ja, niti onaj svevišnji, za tvoj život. Sedi razmisli, kad budeš spreman da je sebi potpišeš možda i nađemo to mesto gde treba da odeš, a dok ne shvatiš sve, živi, živi najbolje što umeš i znaš.

Tvoji gresi, tvoje greške su samo tvoje i tebi najteže i imaš ih upravo zato da bi se njima u starosti bavio. Sam vidiš da ih je bilo previše, probaj makar sad, da ne grešiš, probaj makar sad da živiš onako kako bi voleo da živi tvoj najbolji prijatelj, jer ti dete moje, uvek znaš sve i vrlo jasno vidiš sve za druge, za sebe si samo hrčak u točku, vrtiš se u krug. Izađi iz kruga i udahni duboko. Jer ne vidim ispred sebe čoveka koji je zadovoljan postignutim, koji želi još, i još bolje, vidim samo jednog nesrećnog čoveka sa ne baš mnogo vremena.

Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org

Ja ne mrzim, ja ne volim

Može da vam zvuci kao još jedna od onih motivacionih rečenica sličnih: „čaša nije polu prazna već je polu puna“, ali ne, ovo je čak perfidnije od onog „dobro se dobrim vraća“. Ovo je podmuklo i datira još iz davnih dana. Još od momenata kada sam imao četiri ili manje godina, mrzeo sam komšiju Ratka što mi je svaki put kad me vidi tražio ujnu, ili kad se setim kasnije kad sam mrzeo nekog druga koji je pre mene ušao u priču sa devojkom koja se meni stvarno svidela. Kad malo porazmislim javljala se u pubertetu kada sam stvarno mrzeo profesora matematike, Darka, pa ide sve do toga da sam mrzeo lika koji je došao na „moje“ mesto u firmi zato što ja nisam imao diplomu fakulteta. Nastavlja se do toga da danas mrzim to što moram da radim. Stalno nešto mrzim. Uh kakav sam to ja lik? To nisam baš umeo ni sebi da odgovorim, ali sam uspeo da spoznam pojam mržnje. To mi je bilo lakše obzirom da potičem od vrele Balkanske krvi. Balkan, Vojvodina ili Slavonija plodne zemlje za mržnju. Pa mi ako ne znamo da mrzimo niko ne zna. Mi smo šampioni mržnje i ona traje vekovima. Mi se rađamo sa time, i odmah 30 do godinu dana od rođenja nam daju još jedan simbol, da volimo, ali mi to prevrnemo u mržnju jer nam je tako lakše, jer smo tako u mogućnosti (što bi reko Šuntavilo). I onda taman kad naučimo kako se lopta okreće, dobijemo boje koje iz kluba lako pređu i na nacionalne boje. Tako se dodaje iz svakog ugla, po neki novi, bolji, argumentovaniji razlog za mržnju. Gledam to i blago ne verujem jer ja to ne mogu tako, nemam taj kod. Verovatno je kolostrum propao pa sam dobijao sasvim obično mleko iz te majčine sise, a i nju je izgleda donela roda iz nekog svemira gde nisu imali te potrebne enzime za Balkanca junaka, nego sam ispao sasvim običan. I sad, takav nikakav bez pravog pedigrea, pa još i ne mogu da mrzim. Tako posmatram i ne mogu da se načudim zašto bi neko svoje reprezentativce obukao u boje koje baš onaj drugi ne voli, umesto da obučem one koje volimo svi. Ne mogu da shvatim da neko na tviteru objavi da je preminula majka, žena, sestra, čovek, moja sugrađanka sa kojom govorim isti jezik, a ne kamo li neka tamo predsednica udruženja majki Srebrenice, i izjavla da će je tamo dočekati postradali sin i muž. Nemam taj čip, džabe, ne umem da mrzim! Nisam dobar Srbin, Hrvat, četnik, ustaša, partizan, ma partizanovac, zvezdaš, dinamovac, hajdukovac… da ne dužim, shvatili ste do sad…

Ja izgleda ne volim, nisam voleo ni čika Ratka, ni ove sve ostale, i ne volim ove što žive da mrze. Vama kažem, probajte da ne mrzite, ako već ne možete da volite, probajte da ne volite, jeste teže, ali se više isplati, probajte. Ukoliko već vi niste u stanju, probajte bar decu da učite da vole, da grle, grlite ih onako kako nisu grlili vas, jer samo tako možemo da opravdamo svoje postojanje na ovom čudu od njegove pozornice, a on stvarno ne zna da mrzi. Budite spremni ne na pakao, nego na to da večno sedite na klupi njegove prve postave. Znajte da nikada više nećete osetiti tu radost, ovog njegovog čuda zvanog život…

Ja potičem od majke srne i oca snage, u mojim korenima nije bilo mesta za mržnju niti sam uspeo ikada da naučim šta je prava mržnja. Niti zlo mogu da opravdam u bilo čije ime. Kod mene se to završilo na čestom izgovaranju reči za koju nisam znao pravo značenje. U mom univerzumu ima mesta samo za ljubav, i delim ljude na one koji slušaju dobru, i one koji slušaju lošu muziku, a čoveka, na dobrog i lošeg.

 

Prigodna muzička numera, Klinci pevaju Lenona – Imagine

Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com
Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com

Pismo prijatelju

Dragi Zik,

Pala mi je grickalica (noktarica, ili kako god da se kaže)  na pod, onako slučajno. Pogledom sam je ispratio do drvenog parketa na kome se raspala,  ta neka, plastika. Bilo mi je žao. Kupio sam je pre deset godina na jednom službenom putu u Bugarsku, dobro me je služila i za mene bila je prava. Bilo je sigurno i boljih, i danas ih ima, ali ovu sam platio jako jeftino, ne više od 2 eura, a bila je baš prema mojim potrebama. Pomislio sam, kako je to čudno, da se čovek veže za neku stvar. Setio sam se mog oca koji je doneo iz Iraka nekakav kasetofon kojem mi je bio zabranjen pristup i onda kada ga je vreme zgazilo. Na pomen kasetofona skoro pa uvek dobijao bi bajku o kasetofonu. Koliko je on bio jedinstven u to vreme, i koliko para je on za njega mogao da se ispruži. Iako je on znao tačnu novčanu vrednost, to nije moglo da se prebaci u neku valutu kojom danas plaćamo stvari. Ta valuta je izbačena iz upotrebe. To je imalo sentimentalnu vrednost. Danas, bacamo i zaboravljamo, i stvari, uspomene i ljude.

Tako sam ja došao do zaključka da mi je bilo zaista krivo kada sam polomio grickalicu, više nego kada si ti nestao iz mog života. Pa evo iako grickalicu možda i neću da lepim, pokušaću da nekako zalepim nekako naše prijateljstvo.

Za ovih skoro 20 godina kako se pošteno nismo ispričali svašta se desilo. Život je protrčao nekako, tako da i mogu da razumem zašto nismo našli vremena. Ukoliko si ostao u Srbiji onda sve već znaš, koliko je tužno i teško. Ukoliko si ipak uspeo da pobegneš iz ovog našeg lokalnog ludila u neko veće, globalnije, onda da ti kažem, u Srbiji se sve promenilo, a opet je sve tako isto. Od Balkana kao dijagnoze niko nigde i dalje nije izrečen. Pričaju o vakcini već godinama, ali ta opaka bolest i dalje kosi i odnosi ljude, nekad se upitam hoćemo li joj ikad stati na put. Nadam se da će makar neke mlađe generacije moći da bezbedno idu ulicom, bilo kojom na Balkanu, a da im nikad ne padne na pamet ni jedan oblik nacionalizma, čak ni onaj benigni „volim svoju naciju, a ne mrzim druge“. Tada će genarcije biti sposobne da vole, što je i po onom svevišnjem, a i po mojoj logici jedini izlaz iz ovog ludila zvanog život. Nadam se da ćemo bar u nekoliko generacija narednih opet biti slobodni i nezavisni.

Ja ne živim na Balkanu više, otišao sam pre skoro dve i po godine. Kako mi je, ni sam ne znam. Beograd mi nedostaje svaki dan, ljudi mi nedostaju svaki dan. Najgore je što i kad se vratim Beogradu i ljudima, oni su i dalje tu, ali ništa više nije isto, nit’ je to moj Beograd, nit’ su to moji ljudi. Ovako sam verovatno zamišljao starost, pa je dobro da mi se desilo, možda uspem pouke da izvučem i da nešto promenim. Osećam se staro, što zbog broj prvog broja 4 u cifri godina, već zbog istrošene i izanđale duše, koju sam dobio takvu, rekao bih. Duša stara pa još puštena u ovo ludilo u kojem se sve promenilo u treptaju oka. Dok sam se okrenuo sve smo počeli da merimo kroz nekakav interes. Od kako su Feničani izmislili novac danas je možda i najlakše reći hvala, ili volim te, ili ti si moj drug. Zato što se sve svede na jedno te isto, „koliko to košta“. Toga sam tek sad toliko svestan, od kada sam otišao. Koliko danas košta prijateljstvo? Ne znam, trebalo bi pitati nekog mlađeg, ja nisam merodavan, ja sam nekakav idealista koji živi ovde, ali razmišlja u nekom drugom vremenu. Na kraju krajeva ko bi mogao platiti da prođe sve ono što smo nas dvojica prošli.

Mene su inače prijateljstva koštala mnogo, opet ne novca, nego duše i živaca, ali nije mi žao, sve bih opet ponovo. Na kraju krajeva svešće se na to, na jednostavnu činjenicu koliko si lepih trenutaka uspeo da otmeš ovom životu. Ako sam u pravu, onda će biti dobro, ima tu puno prelepih trenutaka, sreće na svakom koraku, gomila nekih dobrih ljudi gde su oni mali sitni i bezdušni u manjini. Sijaset malih, a velikih ljudi, i pregršt divnih trenutaka sa njima. Evo sad kad pročitah ovo napisano, imam sliku ispred sebe da gledam u zvezdano nebo gde je svaka zvezda jedan lep trenutak koji sija. Sija druže, u ovom mraku, sija! Znaš, bogatstvo je to. Kad prevrnem unazad, bogat sam, i srećan zbog toga. Ispunjen sam ljubavlju koja mi je nesebično davana. Imao sam tu sreću da me mržnja nikada nije okruživala. Ponosan sam na to da sam išao u srednju školu sa dva druga koji su islamske veroispovesti, jednim Mađarom i mislim jednim Slovakom (nisam ni siguran ko je šta bio jer me to nije zanimalo, i moram da ti kažem nikog od nas nije zanimalo) U čitavoj generaciji nisam čuo nikada ništa na njihov račun. Ponosan sam na to što mi je u vojsci (u Somboru, tada se još uvek nismo znali) najbolji prijatelj bio musliman, pa smo se zgrčeni u rovu nadali i molili na oba mesta, svako svojem bogu, ne bi li makar jedan pomogao. Obojica smo živi i zdravi, od nas dvojice nastalo je ukupno šestoro dece. Imamo petoro sinova i jednu ćerku, nadam se dobrih ljudi, koje, nadam se, učimo samo da vole. Jer na kraju krajeva ne fali nam niti para, niti vere, niti nacionalnog identiteta već samo malo ljubavi i saosećanja.

Tako da dragi moj Zik, ne fali mi ništa, žalim se samo zato što mi treba još, ali ne materijalnog, već još prijatelja i dobrih ljudi, koji bi moje zvezdano nebo osvetlili još više. Postoji jedno tvoje sazvežđe, za koje se ne bi bunio ako uspemo da ga proširimo.

I da piši, piši mi kako si, piši mi ispod kakvog neba spavaš ti!

 

A u vojsci sam stekao druga do groba ….Priča posvećena mom ratnom drugu u belome svetu Ljubisavljević Goranu, koji mi je dao inspiraciju i temu.

Slika preuzeta sa https://www.deviantart.com/terences/art/Looking-at-the-stars-383137494#
Slika preuzeta sa https://www.deviantart.com/terences/art/Looking-at-the-stars-383137494#

Koji je tvoj broj?

Ljudi kažu godine su samo broj. Mogli bi da dodamo da je i saldo na žiro računu samo broj, ili da je svaka metrika samo broj, pa opet jurimo tamo neke brojeve. Na nekakvim prekretnicama najčešće izazvanim zdravstvenim problemima vrlo često znamo da stavimo prst na čelo, vidimo malo dalje, i malo bolje, od jedinica, desetica, stotina i hiljada. To nas naravno brzo prođe, zaboravimo brzo na sve što smo rekli kako ćemo drugačije samo da ozdravimo. Ozdravimo, a ostanemo bolesni.

Na jednom okruglom broju za mene, broju 40, kao i sve ostale, jer i ja sam od krvi i mesa, preplavile su me misli… Šta sam uradio? Koliko je to dobro? šta sam mogao bolje? Šta je trebalo drugačije? Šta je ostalo napred?  Rojile se misli, roje se i danas, mogao bi da vam pišem na razne teme, mogao bi da sa vama delim najveće svoje strahove, ali sam rešio da vam pišem o svojem najvećem ponosu. Ovo je priča o nekim drugim vremenima, o nekim drugim vrednostima, o nekim drugim ljudima. Ovo je priča o mojim prijateljima.

Nekada davno, u jednom gradu, u jednoj zemlji koja je potpuno drugačije izgledala i disala, ljudi su bili sasvim drugačiji. Ljudi su živeli sasvim obične živote i maštali sasvim obične stvari. Ja sam maštao da postanem neko. Nisam imao snove o pozicijama, platama, kolima. Snovi su bili mali i prosti, jednostavni, a opet teško dostižni. Bio sam mali, ili mlad, ili… Na putu odrastanja razni izazovi vrebaju te osnovne vrednosti.  U doba mog odrastanja, đavo je trljao ruke devedesetih godina. Osim države propadale su i razne druge stvari, moral, pravda, porodica, prosveta, pravosuđe, medicina, sve ono što je društvo i do jučerašnje živote činilo celim polako se raspadalo. Naši roditelji, potpuno nesnađeni u tom tmurnom vremenu, bili su nesnađeni i u roditeljstva, negde duboko u sebi verovali su u nas, verovali su da ćemo mi uspeti da ćemo otići dalje i bolje od njih, a dalje ili ispod, odlučivale su neke čudne situacije i osobe iz mladosti. Ja sam imao tu ludu sreću da su me jedna drugoj bukvalno predavale osobe koje je neko poslao da brinu o meni. Pa sam tako imao Beograd za majku, da ne kažem ulicu, i razne očeve koji su se smenjivali. Sad, metafora i nije dobra, mnogo ljudi će otići na drugu stranu, i neće im lepo zvučati, ali je tako, van mog doma, moje porodice, o meni su brinuli Beograd i po jedna osoba koja se smenjivala na svake 2. do 3 godine. Iako sam možda više od pola života očekivao jednog najboljeg,  bio sam deprimiran što su tako prolazili kroz moj život, kasnije shvatio sam da sam dobio na desetine vrhunskih, i možda i jesu odnosili sa sobom i deo mene, ali su i ostavljali deo sebe. Ko su oni, kako su se zvali, gotovo je nebitno, šta je ime naspram dela, i šta bi vam značilo da napišem Saša, Dušan, Sonja, Slobodan, Bojana,  Predrag,  Sunčica, Zoran, Aleksandra, Dejan, Ivana, Miloš, Gordana, Goran, Dragan, Jelena, Branko, Silvana, Igor, Ranko, Rajko, Snežana, Ljubinka, Damir, Dževad, Milivoje, Veselin, Aleksandar, Ana, Nikola, Miroslav, Vladimir, Marko, Željko, Srđan, Uroš, Dragoslav, Enver, Nenad, Milan, Vanja… To su samo imena. Vi tu negde prepoznate nekog svog i na ime nadenete i lice. Podseća na nekog, najpre na nekog dobrog, a onda ponekad i izrone neka loša lica uz neka imena. Ja nemam loših lica, prekrila ih je davno svetlost svih ovih gore pomenutih, dobrih, o kojima bih mogao da pišem, i pišem… Tu sam gde sam zbog svakog od njih. Svako od njih je usadio deo svog karaktera, osobinu ili makar neko svoje dobro delo u mene. Zašto su marili? Ne znam, ali marili su. Nisu samo nemo i sebično stajali i vodili svoje živote i gledali svoja posla, marili su. Nisu bili škrti i ljubomorni, i ako su mi ikada zavideli bilo je samo zato što su hteli i taj trenutak da podele negde sa mnom. Davali su, davali su sebe, davali su reči, vreme, znanje,  iskustvo i emocije, a ja ništa drugo nisam ni tražio, ni trebao. Kada se okrenem iza ovog mog magičnog broja sve što vidim su dobra dela na sve strane. Pa ko da nema vere u ljude? Ljudi sve znaju i sve mogu, samo je jako teško biti čovek.

Za ovih prvih 40, ne mogu da kažem da su „prošle“, pre bih upotrebio, „bile su“, izuzetne. Za ovo što dolazi ne želim da imam ni jedan broj ispred sebe, moj broj je ∞, nemam granice nigde i nikad ih nisam imao. Želim samo da mi onaj od gore omogući da srećem i dalje dobre ljude i da se sećam dobrih dela, pa koliko god da traje!

Živeli!

35237585_582351995470443_834193540643815424_n

Bunar želja

Poljubila je novčić sklopljenih očiju, sve što je ikad želela bilo je na putu od usana do te stare kovanice. Uzdah, blaga bojazan na licu, nežne ruke ispuštaju novčić. On pada, udara o zidine bunara, ne znam da li se slavi ili jauče na putu do dna. Onda sad već blago ozarenog lica okreće leđa bunaru i lagano odlazi, ostavila je novčić i želju. Doleteo sam do bunara, tiho se spustio na dno pokušavajući da ga pitam šta to zapravo svi ti ljudi rade. Na dnu, hiljade novčića, sede tamo u dubokom mraku.

„Heeeej“, razdrao sam se, „heeej bunaru“. Čulo se mrmljanje, kao da sam ga probudio, mada je sam bio iznenađen što me vidi tu, kao da mu niko ne dolazi u posetu.

„Hej, čemu vika“, upitao me.

„Ma ne vičem, nego ovde sve zvoni i odjekuje, poprilično je duboko. Došao sam da te pitam u čemu je trik sa ljudima i novčićima? Danima sam ih promatrao, uvek ista priča, novčić, par trenutaka brige a onda olakšanje. Šta oni to zapravo rade, šta to ti njima daješ, šta to oni zapravo kupuju?“

„Teško pitanje, oni dolaze ovde da pokušaju da ostvare svoje neostvarene želje. Zamisle želju, ubace novčić i nadaju se najboljem.“

„Pa dobro, plemenita je uloga tvoja, ispunjavaš tolike želje pomažeš ljudima, ko bi rekao da će toliko dobra i svetla biti od jedne tako crne stvari.“

„Eh“, uzdahnuo je, „pa nekada je bilo divno, sjajno, bio sam jedan od retkih bunara koji su postali bunari želja. Bilo mi je divno da vidim da toliko ljudi dođe i ode mnogo bolje raspoloženo. Bio sam presrećan da to sve gledam, ali nisam znao samo jednu stvar, kako da im ja ispunim želje. To mi niko nikada nije rekao. Na početku sam gledao uglavnom vezane za ljubav, za bližnje, za porodicu, kuću i useve, za zdravlje.  Vremenom se menjalo, i svelo se uglavnom na brigu za zdravlje i brigu za materijalno. Oni koji su želeli zdravlje do juče su maštali materijalno, a oni koji su želeli materijalno uglavnom maštaju i dalje o materijalnom dok im ne zatreba želja za zdravlje.”

“Hm, to ne zvuči ni malo lepo, ti ne zvučiš ni malo lepo, umoran si prijatelju moj mračni. Evo kako ja, vilenjak, mogu tebi da ispunim neku želju? Šta je to što bi tebe razveselilo?”

Duboki uzdah prolomio se zidinama bunara, odbijao se od svaku ciglu uzidanu u njega, ne znam kako se to napolju čulo, ali unutra je zvučao kao dečiji jecaj.

“Eh moj mali krilati prijatelju, ti možda i možeš da ispuniš neku želju, ali ova je više za nekog svemogućeg. Hteo bih da ljudi budu dobri! Hteo bih da bude kao nekad!”

Hej ti moj crni prijatelju, nisam ja rekao da poželiš želju za ljude nego da poželiš želju za sebe. Nisam rekao da ljudi budu srećni, nego ti. Poželi takvu želju!”

“Želim, uh šta ja želim?”

“Pa dobro ako je neko čuo sve želje sveta, onda si to sigurno ti, zamisli neku koja je tebi bila dobra!”

“Hmmmm, sećam se jednog gospodina u ranim četrdesetim hteo je da sreće samo dobre ljude. Ta nije loša, i sećam se jedne divne starije gospođe koja je rekla da želi da se seća samo dobrih stvari. Možda od te dve da napravimo jednu?” Upitao je stari bunar. “Da se sećam samo dobrih ljudi. ” izustio je sada već razdragano.

Uzeo sam malo čarobne prašine i na putu na gore, izlazeći iz bunara poprskao sam po tim starim zidinama i one zasijaše. Dok sam izlazio napolje imao sam osećaj da bunar ima brkove i da se sada prigodno gladi uz osmeh po njima, i posmatra me kako odlazim.

Jesu li se ljudi promenili? Ne znam. Jeli bunar postao srećan? Ne znam. Nisam mogao više od tada da se bavim tuđim životima. Znam da sam od tada obraćao pažnju samo na dobre osobe i neverovatne okolnosti koje su mi se dešavale u mom vilenjačkom životu.

209MagicRemoved
slika preuzeta sa scoutcampsite.co.uk

Osmeh je sve(t)

Opet na ulici nekog bezimenog grada! Opet! Ko zna po koji put ovaj mesec, ko zna po koji put ovu godinu, ko zna po koji put za ovih poslednjih 10 godina koliko putujem. Ne, nisam prvi put ovde, bio sam pre nekoliko godina jednom, doduše zimi, i na nekoliko sati samo. Taj povratnički osećaj u grad koji na mene i nije ostavio neki utisak je jednak osećaju iz mladosti kad te mama pošalje u prodavicu u sred neke zanimljive radnje. Tako izbačen, na pogrešnu stranu glavne železničke stanice,  u uličici levo vidim početak neke pijace. Pošto sam pobornik upoznavanja grada i njegovih znamenitosti upravo na taj način, jednoglasnom odlukom moj ranac i ja rešavamo da baš tuda započnemo naš istraživački poduhvat. Šetkam se lagano. Pijaca i nije neka, više je sokak u kojem su, jedna za drugom nanizane radnje za prodaju voća povrća i potrepština. Nema nešto mnogo ljudi na ulici. Mimoilazimo se, oni su fokusirani na ponudu u prodavnicama, a ja na njihova lica. Svi se nešto smeškaju! Počinjem da gledam čemu. Paradajz, krstavac, poneki mango, nema gotovo ništa smešno. Opet levo, pa prva desno, izbijam na neku uličicu koja ima veliki trotoar za pešake. Tu već ima više ljudi, mimoilazimo se, ja opet zagledan u lica, i dalje mi se čini da mi se smeškaju. Počinjem već da sebe zagledam, da nisam negde uflekan, proveravam i šlic. Zastajem sa strane ne bih li podvrnuo rukave košulje, dan je prelep. Detaljna provera, sa mnom je sve u redu, makar ovako, estetski. Nastavljam dalje, prolazim pored jednog dekice koji sa istim osmehom kao i njegovi prethodnici ima taj, sad već, za mene zagonetni kez na licu. Odlučujem da se i ja njemu nasmejem. E sad, kako su moje usne velike, kod mene nema tako diskretnog osmeha, ja to radim onako kako treba, a ovaj čilager primeti, i on se još više nasmeje, da kažem otpozdravi me. I tako ja idem, koracam ulicama grada, smejem se, i ljudi me osmehom otpozdravljaju. Muzika u slušalicama još više pravi atmosferu i zaista doživljavam jedan blagi zanos, iznenadnu sreću, diskretnu, ali iskrenu. Dođe mi da raširim ruke iz sve snage i da se zavrtim oko sebe, dođe mi da zagrlim nekog. Za svega 20 minuta, ovaj grad me je naterao da pogledam u nebesa da se zahvalim, ali i da se izvinem samom gradu za te predrasude , i sive misli sa kojima sam došao.

Grad, ulicu i sve te ljude ne bih više opisivao, to je momenat između mene i svih njih. Vratio bih se na naš Balkan. Znam, znam, reći ćete da sam na veliko plavetnilo odmah navukao neke oblake kad pomislimo na ljude na našim ulicama.

Kakvi bi to gradovi bili da uspemo da vidimo nasmejane ljude na ulici makar. Kakav bi to život bio da nas neko makar osmehom pozdravi?! Ne, nisam jedan od onih čiji tekstovi treba da vam pokažu kako sad ovo gore napisano treba da vam promeni život. Ko sam ja da nekom solim pamet!? Ni sam ne razumem sebe i imam hiljade znakova pitanja nad glavom, tragam za odgovorima. Želim samo da podelim da je meni cela ova situacija promenila dan, razmišljanje. Možda vama i nije stalo do vašeg dana, ali ako primetite čoveka koji ide ulicom i smeje se, nije on lud, ludi smo svi mi koji gradovima hodamo namršteni obuzeti problemima i težinom života. Možda osmeh ne rešava vaše probleme, ali je sigurno, i sada provereno, da nekom može da popravi dan! Ukoliko sretnete jednog visokog tipa, visokih zalizaka, debelih usana, koji se kezi ulicama, nasmejte se, pozdravite ga osmehom, možda sam to baš ja u svom poduhvatu da promenim svet osmehujući se ljudima.

profilepic273651_1 (1)

Recept za dobar gulaš

U današnje vreme kad svi sve znamo, nikom ništa nije jasno. Izobilje informacija koje nas okružuju i dalje nam ne pomaže da realno sagledamo, svet, budućnost, i možda najkomplikovanije pitanje svih vremena, partnerske odnose.  Da, mi muškarci znali smo da krivimo bajke za poražavajuću statistiku razočarenja nastala u braku. Doduše , bajke su bile krive i ženama, očekivale su prinčeve, oni su ih sledovali, samo se nikada nisu pojavili. Bajke su nam bile krive, od prinčeva nije moglo da se živi na obe strane.  Mi smo krivili prinčeve, one su ih očekivale.  Kada dodamo nekakve predrasude, generacijske priče, svede se na to da deci ne treba pričati bajke. Bajke su smišljene da iznevere očekivanja, i da možda baš ta bajka ima kraj kakav očekujete, ali to ne znači da neko nije pobrkao bajku, ili da ste vi baš glavni junak u toj bajci, možda ste neki sporedan lik. Onaj debeli miš iz Pepeljuginog crtanog koji je toliko sladak, nežan i šarmentan, da bi šteta bilo da su ga crtali neraspoloženog, i promašenih očekivanja, nikom se ne bi svideo. Ovako i debeljuškast, i gladan, sa svim svojim manama, jedan je od najsimpatičnijih u celim crtanom fimu. Da se manem prinčeva i bajki, jer je to muški pristrasno, uporediću to sa jednim najobičnijim gulašem.

Izbor pravog/e ne razlikuje se baš ni malo od ovog mog gulaša. Znači imamo predrasude, biloške satove, imamo šta je ispravno, kad je za šta vreme, i najbitniji sastojak ovog gulaša, „šta će reći selo“. Nemamo meso, pravac prodavnica! Nakon ogromnog čekanja u redu, napokon dolazimo do mesara, izgovoramo našu želju: “molim  vas oko 50 do 100 kilograma teletine, bez žilica, više od buta”, radost izbija. Brkati mesar oštreći svoj ogromni nož poprilično nervozan, odgovara: “Nemamo teletine imamo samo svinjsko meso”. Taj trenutak, gde ceo red čeka na vašu odluku, vrši pritisak na mozak i na izbor, a na kraju krajeva i na taj ručak, to je taj trenutak gde pravimo grešku. Munjevitom brzinom pokušavamo da damo pravi odgovor, ne shvatajući da je to ipak ogromna količina mesa, da ćemo ga dugo, dugo žvakati. Racionališemo… svinjsko meso je jeftinije… možda i nije pravi izbor, ali ako se krčka duže…  ubaciću dodatne začine, biće baš kao i teletina… Ključna greška!

Tele nikad ne može da bude svinja i obrnuto!

E sad, ako ste kući ipak krenuli sa svinjom, prihvatite je, pomirite se s tim da teleta nije bilo za vas.  Pravi kuvar/kuvarica, vešto će odstraniti nožem sve žilice i komadiće masti koji im ne prijaju. Nakon što je meso spremno, neki primenjuju tehniku udaranja da meso omenkne, ja sam definitivno protiv toga. Ja sam pobornik pažnje, mislim da ako posvetite dovoljno pažnje, imate vremena i ne žurite, upotrebite svoje omiljene sosove, i dodate malo svojih začina, gulaš može da uspe. Da, velika je to količina mesa, treba dosta da se žvaće, ali ne žurite, to je ipak vaš gastronomski recept. Ponosite se na to šta ste spremili i hrabro kažite da je svinja bila pravi izbor, na kraju krajeva, uživajte to je ipak samo za vas. Ukoliko vam se gulaš smuči, uvek ga možete staviti u frižider, neki kažu da kad se podgreva ukus bude još bolji, mada se meni svinjetina raspada nakon podgrevanja i ja volim da jedem dok samo dok je vruće. Ukoliko ipak dođete u situaciju da vam se gulaš ne sviđa, pre nego što viknete da je kriv mesar ili meso, upamtite, veština kuvanja ogleda se baš u kuvaru.

Prijatno!

Đorđe Balašević – Al` se nekad dobro jelo

Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/

Ljubavi, gde si?!

Luis C.K. - preuzeto sa http://weknowmemes.com
Luis C.K.

Oh sumornog li vremena, nikad lakše, nikad bolje, a opet nikad punog srca. Vremena nam kroje kapu, uzimaju šta im se prohte, a slabo priznaju grešku i slabo šta vraćaju iz kante za đubre u koje pobacaju stvari. Probude se ta vremena jedan dan, počešaju dupe, i krenu da skidaju stvari, do juče normalne. Nalepe im etiketu, i odmah, pljas, u crnu kesu iz koje ih slabo ko može izvaditi. Ja mu dođem kao đubretar, onaj opsednuti, što po tim kesama kopa i vrti, i sve mi žao da bacim. Pišem ne bi bih li makar nekako te stvari vratio, makar negde i nekome.

Šta sam sve nalazio to je čudo jedno! Razne gluposti, čak i namirnice. Našao sam mast, pa sam kasnije našao i margarin, šta li je sad aktuelno ni sam ne znam. Budem li nastavio da kopam verujem da ću naći uskoro i maslinovo ulje, ustvari već je tu samo u crnoj kesi za prženje, da da tu je. Ima i mesa i soje, i limunove kore i ima uspomena ima raznih drugih stvari koje su nam nekad bile dobre a sad ne valjaju. Čak i da zanemarim sve te sitnice, postoji i crni džak u koji je vreme pobacalo i određenje emocije pa čak i moralne vrednost.

Vreme nam je oduzelo stvari po kojima smo se razlikovali, pa sad, nakon svih promena u fizičkom smislu svi ličimo jedni na druge karakterno, a i ovako, spolja. Masovna proizvodnja čovečanstva kojem je jedini bog novac, a najveća sreća sopstvena satisfakcija po svaku cenu. Pre ovo bezobraznog vremena znali smo i za nekog drugog Boga. Znali smo za stid. Stideli smo se okoline, neznanja, primitivizma, nemorala, razvrata. Sve je to ovo vreme pobacalo u crne kese pa sad imamo situaciju da se ne stidimo nego se i ponosimo se time, pa nam je malo da će neko to videti nego se još i hvalimo i širimo stid i sramotu što pre i svuda. Sa tehnologijom i kamerama, stid je postao popularan i stvar za ponosa. Takmičenje je u toku. Kao i alternativni umetnici, okolina smatra da je sve pametno rečeno, pa smo kvalitet definisali drugačije. Ko će više da psuje, ko će da bude provokativniji, vulgarniji. Ko će da ode korak dalje od prethodnog, ovaj put u stranu stida. Vreme kao da je biralo samo dobra stvari, džakovi su puni, uglavnom dobrih stvari.

Našao sam pun crni džak dobrote. Vreme kao da nam je sklonilo tu dobrotu, to je jedan od derivata koji nam nije više potreban, prošla je potreba za zajednicom pa je prošla i potreba za dobrom. Želja za uspehom je neumorno pomagala vremenima da pobacaju toliko puno stvari koje volim da mi je bilo bolje u ovom suterenu uspomena.

Ljubav je digla ruke od nas! Nju nisam našao u džakovima, ali je nisam našao ni među ljudima, ona je nestala, odustala je od nas pretvorila se u nekakvu don kihotovsku potragu za savršenim bićem. Saršenog bića i savršenog života nema, čak ni u priči. Visoko postavljene iluzije o manirima i karakteristikama koje savršeno biće mora da poseduje kreiraju razočarenja na svakom koraku. Medijski miljei, formiraju nove generacije, sve inteligentnije sa sve većim prohtevima. Sami, u savršenom svetu i nesrećni. Prekrojili su nam stvarnost preko noći. Čak su i običan erotski roman napravili tako, da je za dobar seks potreban Maserati i dvorac, a svima nam je jasno da je dobar seks, dobar seks, pa makar i na plastu sena. Sve ima metričke vrednosti, svaki odnos je lako merljiv. Čak i kad dođemo u situaciju, da to savršeno biće dođe i dotakne nas rukom po obrazu ne vidimo, i ne osećamo, postali smo prozirni za ljubav, ona ne može ni da nas dotakne. Ljubav koristimo kao opravdanje za nedela koja bi trebala da zadovolje biološke satove, predrasude , lagodniji život. Opet merimo, opet materijalno. Niko nas nije obavestio da je ljubav zvanično izbačena u prodaju, da od skoro ima svoju cenu. Zašto ljubav ima cenu? Pa samo zvog onih koji bi na ljubavi da zarade. Osim cene taj artikal kao i svaki drugi ima uputstvo za upotrebu koje niko niti želi da čita, niti želi da ga se pridržava.

Na bočici ljubavi jasno piše, ljubav je davanje. Dajte svaki dan po malo ljubavi! Što češće i na što više strana, prvi rezultati dolaze već posle 7 dana. Nus pojave: možete biti srečni, ispunjeni i voljeni, možda vam posle duže upotrebe život bude smisleniji i ostvareniji. Preduslovi: Ljubav nema efekta na materijalne ciljeve, pa se tako preporučje upotreba isključivo u svrhu sreće. Cena: cenu nismo spremni da platimo, jer podrazumeva žrtvu i odricanje a da se u prvom planu ne radi o nama.

I svi znamo da je nekad bila besplatna i dostupna svima, i očekujemo je da je dobijemo za džabe, a cenu nisu stavili uzalu, cena je za naše dobro

Ničega mi ne bi bilo žao, ali ne mogu da gledam svet bez ljubavi, svet u kojem je sve savršeno a opet niko nije srećan.

Ljubavi, tako mi nedostaješ!

Tajni život suterena – Nikola Vranjkovic

Je l’ ostaješ kod nas već kasno je za san?

Mislim i onako na tebe ceo dan..

Prošli smo već ovo nekoliko puta

I nije me strah nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prepune fioke tu žive oni kojih nema

Rafal sećanja, prašina iz detinjstva

Otrovani pas, slike, oči, pisma..

Vreme utrne što ne izleči

Usput pobije ko se ispreči.

Skitamo po vodi srednjim Dunavom

Padne mi na pamet da sve je trebalo

Ranije da prođem ranije da znam

Ranije da počnem da predosećam.

Tako mi nedostaješ….

Pronađeš na meni svoje strahove

Govoriš da treba – kažem ne umem

Ne umem da volim a da odlazim

Ne umem da moram a da uradim.

Tako mi nedostaješ….

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne

Ne ume da kaže ni da pobegne

Zamisli se i ćuti gleda daleko

Zna sad, kuća mi je tamo gde mi je i brod

Tako mi nedostaješ…

NIkola Vranjković – Tajni život suterena

Predstava na nebesima

Mora da je onaj gore resio da organizuje nekakvu predstavu. Mora da su mu svi pevači, koje je uzimao proteklih godina, dosadili. Sada je rešio da uživa u nakakvoj predstavi pa skuplja prvu postavu. Divim mu se odabiru glumaca. Kada pogledam ko je sve otišao stvarno vidim koliko sam ostario i koliko vreme brzo prolazi. Odoše svi oni uz koje smo gradili delove našeg karaktera…

Živimo sa pogrešnim neprijateljam u glavi, mislimo da imamo puno problema, i puno prepreka u životu, istina je drugačija, imamo samo jednog neprijatelja i jedna problem, sat koji naprekidno otkucava.

Sećam se, bilo je to pre 15 do 20 godina, kada sam radio u nekakvoj prodavnici televizora. Ušao je, naravno odmah smo ga prepoznali, slavna ličnost kod nas u radnji . Svi su poustajali ne bih li ga nekako uslužili, ne bih li našli načina da tom junaku naših trenutaka ispred televizora vratimo makar malo. Sasvim običan čovek, u starkama i nekakvoj teksas jakni, normalan, sa brigama koje opterećuju svakoga čoveka koji uđe kod nas u radnju. Koji televizor? Do koliko para? Da ne pogrešim? Proveo je bar jedno 30 minuta u tom smrtničkom brigovanju, i na kraju se odlučio za nekakav, tada veliki i “debeli” televizor. Izašli smo iz radnje ka magacinu, onako potpuno zabrinut, upitao nas je: “Momci jel se nisam zajebao?” Tešili smo ga hodaći do magacina da je to dobar izbor, popričali malo još na neku temu. Otišao je da doveze auto da bi mu ubacili TV. I zamislite, naša mega zvezda u sasvim običnom autu, nekakav VW Passat koliko se sećam, ništa mlađi od mog auta koji sam tada vozio, beli, običan. Ubacili smo mu TV pozadi, i zatvorili gepek. Veliki glumac, ali i veliki šmeker izvadio je neki dinar iz džepa da popijemo sok, zahvalili smo mu se i krenuli nazad, a on u kola. U tom razmimoilaženju, namreno da čuje, kolage izusti : “Brale, mnogo smo dobri, zajebasmo i Glogovca!” Okrenuo se, isprva zabrinut, da bi na kraju svoju brigu pretvorio u šeretski osmeh i ušao u kola sa sve tom frćkavom kosom.

Znate, možda mi je i zbog toga prirastao za srce. Voleo sam ga zato što je bio, jedan od nas, običnih, normalnih ljudi koji su se borili za kiseonik u ovom životu. Na ekranu bio je, pop, policajac, Hamlet, živčani taksista, šta god, bio je maestralan. U životu, bio je običan čovek sa mnogo briga i troje dece, potresen sunovratom društva i sunovratom vrednosti. Nadam se da je u tom krugu ljudi, glumaca, možda i poslednjih stradalnika ovog anti -kulturnog sistema, ostao po neko ko će voditi računa o njegovoj deci. Verujem, kao otac, da je to pred kraj, kojeg je bio svestan, bila i poslednja njegova briga.

Nadam se, duboko verujem, da će sve biti u redu sa njegovom decom, da će odrasti i veći i bolji od svog tate. Njemu želim samo mir i neko bolje okruženje, mesto gde će se takav as neće mučiti i patiti kao što se patio ovde sa nama. Mesto na tronu koje mu ne može oduzeti ni jedna kafanska pevačica. Neka njegova večnost pomogne mladima da nađu neke druge uzore od onih koji im se trenutno serviraju. Za sve vas, koji mislite da smo izgubili velikog glumca i čoveka, umesto minute ćutanja, odaberite danas minutu čitanja. Odrecite se danas Farme, Zadruge, Pinka, Granda i svega onog protiv čega se ovaj veliki gospodin borio… ako vam je zaista stalo.

Počivaj u miru, u kulturi, u crnoj zemlji.

glogovac
Slika preuzeta sa http://winestyle.rs/2010/nebojsa-glogovac-glumac-s-predumisljajem/

Gde moraš da odeš da bi se našao

Tekst napisan za jedan blog pre godinu dana, pa da ga sačuvam od zaborava. Kada ga pročitam, aktuelan je gotovo u celosti, možda bih ga malo preradio, ali evo za vas u originalu.

 

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ?

Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me neki nemir i osećanje dada nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je  možda bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem…Ja ipak nisam bio spreman da priznam da sam odrastao. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Srbija je bila sjajno mesto da se tu rodiš i odrastaš. Ali, mnogo stvari se tu sad promenilo, loše decenije uzele su danak mnogim generacijama. Ipak, i pored sve muke i gorčine, dobijene emocije, osećaji i sećanja su neponovljivi. Odrastati u Srbiji značilo je uvek ivicu od puke egzistencije ali i ivicu od najboljeg provoda, toplih ljudi i reke emocija. Da postoji izbor, sigurno ne bih birao drugo vreme i drugu zemlju za svoju mladost.

Kada odrasteš, eh kad odrasteš i kad se probudiš, egzistencijalna borba ne da ti da raširiš krila i da probaš, da probaš bilo šta. Za letenje moraš da budeš stvarno hrabar. Srbija ne prašta neuspeh, u Srbiji nema vremena za stajanje, jednom kad se mašina upali, nema gašenja. Ne sme da stane, a napaja se životnom energijom.

I tako sam ja svoju energiju dobijao od emocija prijatelja, kolega i ljudi iz mog života, nesebično davao i deo sebe i terao tu mašinu da radi. Za mamu, za tatu, za decu, za nekog. Ta mašina je radila punom parom. Ako još i dodamo i materijalne borbe potpuno sam zaboravio na sve drugo. Radio sam da zaradim. Na početku da preživim, pa da imam više, da kupim bolje, da uštedim za ovo jer mi to treba, ono mi je malo, trebam veće, ono iako je možda veliko taman koliko treba nije sigurno, bolje još malo para, još malo rada, da kupim ovo, ovo je malo bolje….

Težak slučaj pakla.

 A onda…

Otišao sam u Amsterdam, iz situacije zbog koje mi je većina rekla da sam lud, i postavila pitanje zašto idem? Pogled u njihovim očima izražavao je žaljenje, ali ne zato što odlazim već zbog nekakve pohlepe koju su oni videli. Godinama sam se peo lestvicama uspeha i išao samo napred. Mnogi su govorili „lako je tebi“. Iz njihovog ugla, bilo mi je lako, ali iz mog bila je to borba i konstantan rad i usavršavanje. Uglavnom, svi su smatrali da sam daleko dogurao. A ja, ja sam i dalje osećao onaj isti nemir.  Zato sam i otišao 2000km daleko od onog sto je za mene 38 godina bila kuća. Pobuda nije bila želja za većim uspehom ili za nečim materijalnim. Otišao sam da vidim ima li nešto bolje tu iza ćoška. Sam, pravac u neki razdrndani stan. Ta prva noć verovatno je bila i najgora ovde. Nekakav  vetar, nekakvi čudno mračni ćoškovi stana koji nije moj, jezivi zvuci od vetra u gradu koji nije bio moj, čudna jeza u mojoj glavi… Šta sam to uradio?!?

Dani su prolazili. Parnim danima sam priznavao poraz i sumnjao u sebe, a neparnim sam slavio pobedu i bio zadovoljan svojom odlukom. Izazova je bilo mnogo, ali svaki dan bio je drugačiji. Imao sam puno briga ali i puno vremena za sebe, konačno. Shvatio sam, sve sam znao, a nisam poznavao sebe. Zvuči čudno, ali tako je, u borbi za život i egzistenciju više stvari radiš zato što moraš i zato što se to od tebe očekuje nego zato što stvarno želiš ili osećaš. Pa se onda i dodatno opteretiš željom za materijalnim i tu otprilike dođe kraj života makar on trajao, ma koliko on bio uspešan ili ne. Tajna je u tome, da i ono malo što nam se pruži od života mi ne znamo da iskoristimo zato što nam fali više para, veća kola, veći stan veći pe..s…. Stalno nam nešto fali!

Ja sam dolaskom u Amsterdam zarađivao više, ali sve pare ovog sveta nisu mogle da me učine srećnim koliko mi je nedostajala porodica, prijatelji i Srbija. Borio sam se sam sa sobom. Prvi put u životu imao sam slobodnog vremena a da nisam imao prijatelja i nekog s kim bi to vreme trošio. Počeo sam da se družim sa samim sobom.. Nisam poznavao tog dasu koga sam viđao svako malo u ogledalu, mislim znali smo se, ali samo površno. Primetio sam da momak voli muziku. Pa sam mu kupio gramofon i nekoliko ploča, u isto vreme iznenadio sam ga, prepravio sam nekakav stari kasetofon pa je mogao da uživa u muzici svaki put kada bi upalio svetlo u kupatilu. Primetio sam da voli da piše, pa sam ga puštao da piše, ponekad bi prineo malo sira i vina, i gledao kako piše do kasno u noć a da ni ne upali svetlo. Video sam da se budi, da oživljava. Video sam da voli da trči, da voli da vozi bicikl. Shvatio sam da je srećan, posle dugo vremena, zaista srećan. Bez kola, bez stana, bez prijatelja.

Da li mi je bilo potrebno da odem 2000km da bih pronašao sebe? Ne znam… Nekako je onaj gore tako to lepo složio, ispunio mi je dečački san a opet naveo me da kroz patnju dođem do sebe. Da li sam sad uspeo u životu? Ne znam… Znam da sam srećan i da sada znam šta želim. Znam da to što želim nije materijalno.  Znam da sada gde god da me čovek stavi, neće biti nemira. Znam da sam nekad želeo da budem veliki direktor, a da bih sada mogao da budem i konobar. Znam da svako može sve samo ako veruje u sebe i vredno radi.  Kilometri, mesta,  to su samo okruženja u kojima možeš da se nađeš. Znam da će mnogi reći da je jedno pronalaženje sebe, a drugo borba za zalogaj hleba. Ja sam bio na prvoj liniji fronta, ali nisam odustao, nisam prestao da želim, nisam prestao da sanjam, nisam prestao da radim i da se borim. Konsolidovao sam svoje redove i formulisao svoju borbu. Boriću se dok sam živ, ali ne za bolja kola ili za veći stan, nego za sebe i svoje slobodno vreme.

Biljana iz glave temu, ja iz srca tekst…. Mojoj drugarici za pozitivne “talase”….

U Amsterdamu 02.02.2017.

16508783_10211853897492399_2012692486864830188_n

O odrastanju…

Sleteo sam iz ko zna koje destinacija, više ni ne znam. Kružna automatska vrata izbacila su me na ulice nekog grada, zurio sam u prazno, u ljude koji jure, negde…

Praznina, zarobljen u sivilu još jednog grada, praznog. Ja, u tom sivilu, na predvorju jednog aerodroma, okružen hiljadama nekih ljudi koji nekud žure. Vadim cigaretu iz desnog džepa, stavljam taj beli filter u svoja suva usta i povlačim prvi dim. Sada sam kod kuće, dim cigarete mi je kuća. Gde je kuća? Ja sam došao od kuće, one adrese koja se nalazila u ličnoj karti. Jurim li ja kuću ili jurim osećaje kojih davno nema i koji su nestali ne zbog lokacije već zbog godina, i života. Iščezli su, uspeo sam da potrošim sve baterije koje su napajale taj centar za emocije, otupeo sam, sve mi je ravno. Boli me, boli me tuga. Smestila se tu u sredinu mojih grudi i ne da mi da dišem, ne da mi ni da gutam, ne da mi ni da spavam. Čeznem za osećajem mira koje sam davno imao. Čovek ima mir samo dok nema odgovornost, ja sam svoj mir davno izgubio. Ostao je negde na periferiji opet nekog drugog grada, zarobljen ispod jorgana. Zatvorim oči da ne gledam sve oko sebe, hoću da se vratim pod taj jorgan. Daleko je i davno je, ali takvi osećaji ne blede, zato sam danas ovde, želim da se osećam još jednom tako.

Cigara je dogorela, vreme je da uđem u auto i nastavim tamo gde sam krenuo. Bilo je previše hladno za kaput u kojem sam krenuo, ušao sam u auto i stvarno se obradovao unutrašnjoj temperaturi. Vozili smo se nekim prostranstvima, ja sam bio izgubljen u muzici koju sam slušao i mislima koje su me gonile. Eto me na nekoliko hiljada kilometara od mesta gde sam rođen, u skupoj garderobi, u skupom autu, živim taj neki život van proseka, ostvarila su joj se verovanja, verovala je u mene namerno ili slučajno. Ulila mi je to ludačko samopouzdanje da vredim i da mogu bolje i da sam pametan i lep i da sve što radim ja radim najbolje. Nema je već dugo, i to me muči. Već dugo nema nikoga čiji bi pogled mogao da uhvatim i da vidim šta radim, da uhvatim nekakvo prolazno vreme, da vidim grešim li. Već dugo bauljam svetom. Baš me zanima kako bi reagovala na sve ovo, na moju karijeru, na moje seljenje, na situaciju u kojoj sam sad? Verovatno sam zato i ovde, ne bih li našao i poslednji fragment nje na ovom svetu. Ne bih li makar kroz oči koje izgledaju isto mogao makar da vidim nešto. Možda tražim oprost na slepo, tražim da za svoju ispovest koju nisam baš do kraja ispričao dobijem oproštenje svoga greha. Pokušavam li ja to da slažem i popa i boga i sebe? Možda tražim njenu potvrdu da sam savršen?! Videću, nisam siguran šta ću naći, ali idem, napred.

Dva dana kasnije, sedim na aerodromu ovaj put čekajući da iz tog sivila odem u neko drugo. Bilo mi je divno, bilo je odlično, prenabijeno emocijama na sve strane, bilo mi je preko potrebno da ispričam neke priče i da neke priče čujem. Sklapao sam preostale delove slagalice koji su mi nedostajali. Nažalost, nisam dobio taj osećaj pod jorganom. Nema ga, evo potpisujem da ga na kugli zemaljskoj, kod svih znanih i neznanih likova nema. Taj osećaj bezbrižnosti i zaštite, nestao je. Znam da možda ni tada kao mali nisam ni bio bezbedan, ni zaštićen, ali ona je tako delovala na mene. Bio sam mali, malo se stvari sećam iz tog perioda, ali to neću nikada zaboraviti. Taj osećaj mi se javljao pre nego da izađem iz kuće ka školi, onako sav spreman, doteran, čisti zubi, lepo obučen, jakna je na meni, još samo da stavim ranac na leđa i da je poljubim i mogu da idem. Taman da krenem, pozivala bi me nemo da legnem u krevet kraj nje podižući jorgan, to je već bila rutina, samo da se malo pomazimo. To me je punilo sigurnošću i teralo sve brige koje sam imao. Ma koliko teška noć ili dan pre toga bili znao sam da sam siguran. Ma koliko velike greške pravio i ma koliko su brige bile teške, taj osećaj pod jorganom me je čistio od svega, kao neka četka, skidao je sve sa mojih ramena, i najmanje mrvice.

Pitam se samo da li je to odrastanje, da li to znači da sam odrastao?

Sećam se i prvog loženja vatre bez njih oboje, iako sam to uradio stotinu puta pre, nekako bio je ipak prvi put, sva odgovornost bila je na meni. Vremenom su se takve stvari gomilale i evo me sada sa ogromnim rancem briga natovarenim na leđa. Kome ja sada da se požalim, ko sada da me razume? Mislim nisam se ni tada žalio, nisam hteo da brine, ali sama spoznaja da je tu iza mene, da imam i vremena i prava da pogrešim, da uvek mogu da se vratim u njeno naručuje činila je život lakšim. Gde je sada onaj stereotip o muškarcima i večnoj deci, hoću da upadnem u taj kalup bar nekako, to sada deluje kao izlizana floskula. Istina je surova, satkana u jednoj prostoj rečenici sa mnogo značenja, muškarac je dečak dokle god ima žive roditelje.

Čuvajte svoju decu, štitite ih i branite, imaće oni dovoljno prilika u životu da budu napadani i krivi. Sada dok imaju vas neka budu deca. Hrabrite ih i kad greše, jer će ih drugi kritikovati i kad su u pravu. Budite tu za njih u svakom trenutku, i ne ustručavajte se da im pokažete svoju ljubav, jer će veći deo života verovatno provesti usamljeni. Verujte u njih i govorite im koliko vrede, jer će ih većina omalovažavati. Sve je ona to za mene uradila, samo me nije naučila jednu stvar, da budem sam, da je i zvezdano nebo dovoljno da čuje i razume da je život težak, da i veliki i mali medved mogu da budu dobra ispovedaonica za sve probleme…

 

Prava pesma za vaj tekst : Bare – Osvjesti me

Preuzeto sa rs-lat.sputniknews.com
Slika preuzeta sa rs-lat.sputniknews.com

Priča o Aurori…

Ovaj teks je moja fantazija, pogled u budućnost, pogled u 30 godina od danas. Pogled sa Lastova koje se makar u ovoj priči ostvarilo…

 

Pogledao sam na sat, dva posle popodne, kod nje je 6 ujutru. Mah, promrmljao sam i onako je niko ni ne zove, kad me čuje znaće da joj ne javljaju da sam umro. Pritiskao sam te silne brojeve i čekao da zazvoni. Zvonilo je dugo, javila se bojažljivo, tiho i uplašeno: “Halo , ko je?”

“Šta se to dešava u Kanadi svi progovorili srpski, kako se to javljaš gde je hu iz it?”

“Idi bre u pizdu materinu prepade me, mislila sam…” prekinuo sam je, “Da sam odapeo papke, nisam još borim se. Gde si ti veštice, jesi ti živa, kako si?”

“Čekajdobro sam…”- čuli su se razni zvuci, pokušavala je da nečujno ustane i pobegne negde gde je mogla da zapandrlji cigaretu… “dobro sam”, ozarenijim glasom mi je rekla, “svi smo dobro , sve je u redu, standardno kod nas, mene je stigla i reuma i sve, jebem ti ovo sranje, ne treba čovek da prelazi neke godine. Kako si ti, gde si? Da ne dobijem pismo ne bi znala da si živ, zaboravila sam ti glas, više ni ne znam kako izgledaš, pamtim te sa bradom i crnom kosom starog oko 45 50 godina, ovo ostalo mi je sve nekako izbledelo.”

“Ja sam dobro, pišem, gajim koze, radim sve što sam godinama planirao”, odgovorio sam.

“I, kako ti ide?” Upitala me. “Jesi li napokon našao mir, jesi li se napokon skrasio? Znaš stalno se to pitam. Da sam ja jurila taj svoj nemir gde bi došla, jesi li srećan?” Upitala me je začuđeno.

Očekivala je od mene neki odgovor ne znam ni ja kakav. Verovatno je očekivala da čuje, DA, pa da onda sama sebi kaže da je dobro da je makar jedan od nas dvoje dosanjao snove, ili NE pa da potvrdi sama sebi da je donela dobru odluku u životu i da je tako bilo ispravno. Šta je bilo pravi odgovor za nju, ne znam.

Znam da je oduvek bila super talentovana, posebna, zračila je nekom svojom ludom energijom oko sebe, menjala atmosferu tamo gde se pojavi, komunicirala onako kako su mnogi želeli i maštali.

Kao mlađa imala je velika očekivanja od sebe i svog života, ali kako je nasledila mamine gene svoje mesto na centru bine pod najvećim reflektorima prepustila je svojoj deci, gledala ih je sa strane iz nekog ugla te bine i bila srećna, aplaudirala im je i uživala u svakom njihovom uspehu i doživljavala svojim očima svako njihovo putovanje na bilo koju egzotičnu destinaciju.

“Skrasio sam se, prestao sam da jurim svoju senku, pa šta da ti kažem da li sam srećan?! Kako koji dan, kao i svi.” Odgovorio sam.

“Zaslužio si više tih lepih dana”, tiho je rekla, “često razmišljam koliko sebi nisi dao vremena, koliko sebi nisi dao strpljenja. Koliko si imao uvek pravi savet i pravo rešenje i toplinu i ljubav za sve nas, a koliko toga nisi imao za sebe ljubi te sestra.

Zvučala je kao da mi se izvinjava, meni, i to za moj rođeni život?!

“Jel ti sad malo jasnije što te pozovem svakih nekoliko godina?! Ajde bre, kakav je to ton, kakva je to tema?” Pokušavao sam da zvučim ljuto…

“Dobro, dobro”, odgovorila mi je tiho, tešeći me, da me ne sekira, i dalje je brinula za mene.

Dakle definitivno sve je bilo tu, krv ženskih potomaka moje porodice nastavila je da živi. Kao ona priča „Deda i repa“. Baba za tatu i brata, mama za mene i svog brata, ona za svog sina i mene. Čudo je ta  energija predaka, I to koliko smo svi sudbinski povezani.

“Dobro sam, ništa mi ne fali, i ništa mi nije falilo sve ove godine, živeo sam kako sam hteo sa svojim odlukama, dobrim i lošim, živeo sam najbolje što sam mogao i uživao sam.” Izgovorio sam joj blago povišenim tonom ne bi li joj jednom za svagda izbio iz glave osećaj odgovornosti i sažaljenja koji ima pola veka prema meni. U svojoj glavi bila je odgovorna za to što je otišla u potragu za boljim životom, otišla i po njoj ostavila mene da se zlopatim i navlačim to svoje crnilo i lošu sreću. Ostavila me da navučem na sebe prokletstvo svog života. To iz nje nikad nisam uspeo da izbacim, nikada. Ma koliko uspešan bio, uvek bi me gledala sa divljenjem i osmehom, a upravo tu u tom njenom osmehu bila je protkana ta briga, da sam zaslužio i još i više, a da to nisam dobio zbog njenog odlaska.

Opet nisam hteo da protraćim priliku tog razgovora jednom u sto godina na to da je kritikujem, pomislio sam dosta je ona sama sebi, ne moram i ja da je pritiskam i odmah prebacio temu.

“Kako si ti, kako se držiš, kako je Zeka, kako su deca, nasmejao sam se, deca i dečija deca?”

Opustila se, bila je spremna da poče normalno da priča, udahnula je i krenula u svom starom stilu…

“Ma pusti ih u pizdu materinu ne mogu da ih se otkačim ceo život…” postajala je sve opasnija, da je neko sluša u tim trenucima pomislio bi da živi sa krvopijama i pijavicama, a ne u divnoj porodici iz bajke, ali to je bio njen način. Njen način da pokaže koliko je hrabra i jaka. Izuzetna, i u strahu jaka i uz one koje voli. Mogli su ljudi svašta loše da joj kažu za nju, ali ne i za mene. Toliko puta je stala uz mene čak i kada sam grešio. Moja Aurora Borealis, neko ko mi je slao sunčeve zrake u najtamnijim noćima, onda kada je svetlost bila predaleko od mene.

“Dobro debela, šaljem ti novi rukopis pismom, nadam se da će da ti se svidi. Ljubim te čuvaj se i čuvaj sve tamo.” Poslednjim tragom svoga daha izustio sam u komadu.

“Ljubim te, piši, samo piši, i čuvaj se, ljubi te sestra.”

 

 

Srećan rođendan Aurora! 27.11.2017.

Aurora Borealis ' Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade
Aurora Borealis – Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade. Na slici Aurora i ja 🙂

Šta je to sreća?

Zima se približava, polako stežu zimski dani, sive boje počinju da dominiraju. Dan postaje sivlji, okolina postaje siva, i to sivilo se polako uvlači i u naša srca i naše mozgove. Čekamo tu zimu i čekamo da zima prođe,  pravimo završni račun za godinu. Presabiramo se šta smo ove godine uspeli da uradimo. Tada i uspesi blede, tuga i polu depresivno raspoloženje teraju nas da budemo strogi prema sebi, da sve oko nas, nazovimo ga život, postane sivo. Udaljimo se od sunca i radosti  i polako puštamo sivilo i zimu, još jednu, a što ih je više nekako su teže, mi smo sve depresivniji i verovatno teže podnosimo tu sve veću razliku između očekivanog i stvarnog života. Sve teže  podnosimo zime i teže se borimo sa svim tim brigama i očajanjima koje svako od nas ima. Ja još i novembar mogu da podnesem, ali tamo negde u februaru stvarno želim da se više završi, da stane, želim da me ogreje sunce i da me napuni snagom da i te godine krenem u junački napad na svoje snove i da još jednom probam da prokrčim put ka svojoj sreći. Želim da ostvarim nešto, želim da se nešto promeni, želim da uradim nešto više u životu. Pretpostavljam da se svi tako osećaju, da žele nešto više i nešto bolje, pokušavaju da budu srećni i da ukradu od života što više. Na kraju krajeva svi smo nešto nesrećni, svima nam tako puno nedostaje da ostvarimo to što smo od života očekivali. Kako ono kažu „svaka budala ima svoje veselje“. Svakom treba nešto drugo, pa je tako taj put do sreće svakog od nas različit. Popločan je nečim drugim, parama, kvadratima, kolima, televizorima, letovanjima,  supružnicima, partnerima, prijateljima, poslovima… Zidamo put do sreće od snova briga i želja. Zima dodatno stegne, spusti neku maglu na razum, sakrije put po kojem trenutno hodamo, i tera nas da maštamo o suncu i tom putu ka sreći, o životu koji će nas konačno usrećiti.

Službeni put u Indiju, radovao sam se putu, prvo zato što nisam nikad posetio Indiju,  a dodatnu radost mi je pričinjavalo to što u novembru idem na plus 30 stepeni. Mislio sam, malo karija, malo i da skratim zimu i taj depresivni osećaj koji je u Holandiji za nas iseljenike nekako pojačan. Hop i eto me u Indiji, bez ikakve pripreme jer ja sam takav, jednostavno odem i improvizujem u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kome god da sam rekao za put svi su mi govorili kako mi dijareja ne gine, osim što sam spakovao probiotik nikako drugačije nisam obraćao pažnju na to. Nisam se spremio baš ni malo, otišao sam i prepustio sam se. Upijao sam Mumbai svim svojim čulima u slobodno vreme, trudio sam se da provedem što više vremena na ulici i sa ljudima. Ljudi su u svakoj zemlji moja najveća fascinacija. Već prvih dana video sam da nešto nije u redu, ali kako sam bio okupiran poslom nisam nešto duboko obraćao pažnju na slike koje sam video svuda oko sebe. Slike su bile strašne, jezivi kontrasti kakve sam samo u Indiji video, luksuz i velelepna zdanja i bedu onu najtežu. Sive ulice u kojima su nazovi kuće poređane jedne do druge u očajnom stanju. Ljude koji spavaju na ulicama i žive u vrlo lošim uslovima, prljavština, beda, azbestni krovovi kuce bez prozora, štroka i đubre svuda. Ljudski život tamo ne vredi ni deset rupija (lokalna valuta). Bogovi su ih zaboravili, a nije da im se nisu obraćali, posetio sam i hindu hram i džamiju i crkvu, svuda sam nalazio očajne ljude koji se mole i obraćaju bogu. Traže tako malo, da imaju gde da spavaju, da dožive šezdesetu, da ih bog sa glavom slona zaštiti i sačuva. Te oči, taj očaj, to nikada neću zaboraviti, zamislio sam se pred svojim životom. Osetio sam bol. Toliko me je zabolelo da sam morao da poručim još jedno pivo da mi isti daj Indijac donese pored bazena u hotelu sa pet zvezdica, licemerno. Licemerno bi bilo i da kažem da sam nesrećan, da mi nešto mi nešto fali, licemerno je i to što pominjem zimu i povezujem je sa depresijom. Pa još kitim sve to sa putem sreće u kojem nam fale pare, kola, televizori, letovanja, fali nam pažnje, fali nam unapređenje,  fali nam penis…

Ni sami ne znamo šta je sa nama, pokvarili smo se, a za to što nama fali popravke nema. Čovečanstvo je u kolektivnoj depresiji ničim izazvanoj, da budem precizan onaj deo čovečanstva koji ne vodi egzistencijalne brige, oni su u depresiji. Oni koji se zaista bore sa životom njima obično i ne fali ništa  ako taj dan imaju krov nad glavom, ako  imaju šta da jedu i ako su svi oko njih zdravi. Znam rećiće te pa ne možemo mi da uvek gledamo na lošije, ima i onih koji žive bolje, i slažem se treba uvek gledati bolje i truditi se da sebi i pokolenju ostavimo više, ali mislim da im ovako nećemo ostaviti ništa dobro.

Pomislih kako bi bilo da sam se rodio u Mumbaiu, iz mnogo razloga me je jeza prošla. Hipohondričan sam, a tamo je sve prljavo, primakao sam se ozbiljnim godinama a tamo se živi kratko, još malo bi mi ostalo tamo, kakve sam sreće verovatno bi se rodio baš u ovakvoj mahali sa slike.

Nije zima loša, nije loš ni Balkan, nije loš ni ovaj život, nismo depresivni i neostvareni, samo smo razmaženi i ne znamo da cenimo. Protutnji ovaj život, svuda i svima, radujte se, družite se, uživajte u životu, ljubavi i prijateljima. Rešio sam da gledam život drugim očima, da promenim svoj život koliko god mogu. Da utičem na druge da se promene. Rešio sam da se radujem, ne zbog one priče da sam jedan od četrdeset hiljada spermatozoida koji je uspeo, nego da sam spermatozoid koji je uspeo na Balkanu, a verujte mi to je sreća.

atr

 

`Mesto duše

Priča je napisana kao izazov na temu MESTO DUŠE, ja sam dao sebi za pravo da temu malo modifikujem i da “mesto” zamenim sa “umesto”. Priča i svi likovi u njoj su potpuno izmišljeni, svaka sličnost je slučajna.

Divno, vedro, letnje jutro prekinula je buka kamiona. Na kratko se čuo žamor, a zatim i nekakav topot koji je ličio na prosipanje ogromne količine vode, to me definitivno probudilo. Skočio sam iz kreveta na prozor i video gomilu peska skoro pa na ulici, brže bolje sam požurio da se obučem zamišljajući već šta ću sve da radim u pesku. Izleteo sam iz sobe i taman krenuo da izjurim napolje kada me je majka vratila na pranje zuba i doručak. Gutao sam te zalogaje! Počeli su već da troše pesak, dok ja jedem skroz će ga potrošiti! Umalo se ne udavih, oštar bol, osećao sam kako se hrana teško spusta u stomak, par puta mi je stvarno zastajalo u grlu, izrogačio sam oči i pokušao da proteram jogurtom. Napokon, prazan tanjir, isplazio sam se majci da joj pokažem da nemam ništa u ustima i izleteo napolje. Napolju je bio haos, gomila nekih ljudi, bučna mešalica, crevo za vodu, kabl za struju… Uz jedan vešti veleslalom uspeo sam da dođem do mog peska. Taman sam navalio, kad sam čuo oca glasnijeg od mešalice kako nešto opet urla. Bio je nešto posebno ljut. Nisam ga ni slušao, bilo je nešto vezano za pesak i mene. Ustao sam, uspravio sam se,  mešalica i otac zajedno su i dalje brektali dok sam ja pognute glave skidao pesak sa sebe.

„Pusti bre dete na miru”, začuo se glas, “istresaj se na nekom drugom“, nastavio je. Podigao sam glavu i video svog dedu, sunce me ogrejalo, odmah sam se ozario i nasmejao, zabio sam mu se u noge i čvrsto ga zagrlio.

„Ljubi te deda, dedino muško milo“, pomilovao me po glavi, hteo je da me poljubi ali kako mu je bilo teško da se sagne do mene uhvatio me za ruku i poveo do džakova cementa. Tamo je lagano seo a mene je stavio u svoje krilo. Ja sam lagano utonuo u to sveto mesto moje sigurnosti.

„Eh, muško moje, ne sekiraj se, nije on to iz što te ne voli“, pazio je na moje reakcije: „on je to što je svet poludeo. Ni on sam ne može da se snađe.“ 

Šta sam mu ja kriv što je svet poludeo?“ ljutito sam se namrštio.

 „E pa to jes’ tačno, muško moje, ali šta ćeš, otac ti je to, sila je na njemu, sad još veća jer je sam. Sam i go ko pištolj, a ta njegova nervoza je samo od nemoći, to da znaš. I kad sebe u’vatiš da si nervozan i da si ljut na nekog bez razloga, to je zato što si nemoćan, zapamti.“

Sve se promenilo muško moje, ja sam star, prošao sam svoje, nije mene briga za mene. Muka me ’vata kad ga vidim i kad vidim sve oko njega, u šta se pretvorilo, a još kad pomislim na tebe dedino milo, onda me je još i strah. Kako će moj biser, moja duša, moje milo u takvom svetu da se bori. Kad sam ja bio kao on, pa mi smo kuće gradili na mobu, a vidi njega, sve ove ljude je morao da plati, a para nema. Nemoćan je.“

„A šta je to moba deda“,upitao sam?

„Moba ti je, muško moje, kad ti pozoveš drugare da se igraju kod tebe kuci sa tvojim igračkama, a oni svi jedva čekaju da dođu da ti pomognu. Prvo što te vole, pa onda što znaju da ćeš i ti doći sutra kad te oni budu zvali. E tako tata, da su druga vremena, tata bi ovde imao svoje drugare da se igraju mešalicom i lopatama, a ne ove čike s ulice.“

„Pa tata ima drugare, zašto ih nije zvao?“

Pa ima sine drugare, ali oni su više za neke lepše igračke a ne za lopatu i mešalicu, oni su nekako više da se igraju sa ražnjem i roštiljem“, nasmejao se onako pomalo podlo, bio je zadovoljan svojim poređenjem.

Nekad su milo moje, porodice bile tu jedan za drugoga, prijatelji, kumovi, sila je mogla da se skupi za dan. Sad vidi tvog oca, sam ko prut, drhti od svega, i sve što ima i može mu se nalazi u onom zadnjem džepu.“

„Šta mu je u zadnjem džepu“, upitao sam bojažljivo.

U zadnjem džepu mu je novčanik, a to ti je, milo moje, danas merilo za sve. Ako nemaš debeo novčanik, obr’o si bostan. Svi te danas gledaju kroz dinar, milo moje, i prijatelji i porodica i deca.“

Slušao sam ne trepćući, po prvi put su mi pare izgledale gadno, plašile su me, za njih je moglo svašta da se kupi, igračke, sličice, slatkiši, ali sad su me plašile.

Ali deda, ja ću da imam puno para, biću naučnik i izmisliću mašinu koja pravi pare“, razrogačio sam oči, obradovavši sam sebe svojom idejom.

Grohotm se nasmejao. „Bravo ljubi deda svog naučnika, ali zapamti jedno šta ti deda kaže, ako ne napraviš tu tvoju mašinu, nemoj mnogo za parama da žuriš i da ih juriš. Seti se dedinih reči kad postaneš veliki, pa gledaj da ne juriš da imaš velika kola prazna, već da voziš taman i neka mala ali da su puna, da se u njima peva. Gledaj da nemaš veliku kuću u kojoj se jedva srećeš sa porodicom, može i neka mala, al da je puna i vesela. Pare, pare pusti nekog drugog da juri, jer ko juri pare , taj sine nema srca, a ’mesto duše ima mašinu koja traži još.“

I danas, prelazeći prostranstva, jureći za nečim, osluškujem svoje srce i gledam da li je mašina proradila.

Prigodna muzička numera:  Šaban ft Sky: https://www.youtube.com/watch?v=bcJq_zpN7sc

NIRVANA NEVERMIND COVER
Kao generacija koja je porasla uz ovaj omot, možda i nismo shvatali njegovo značenje tada. Upecali smo se!

Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota

 

Otac – kolac

Očevi kočevi, generacije i generacije muškaraca na Balkanu dovoljno tvrde da se zamislimo da li u njima kucaju srca ili su  ipak neke hidraulične pumpe u pitanju. Strogi pogledi, ukori, vika, ponekad negde i neka pljuska, pa i kaiš u zavisnosti od koca. Moj kolac bio je tvrd ne znam od čega već, metalni, kameni ili od nekakvog najtvrđeg drveta na svetu. Batine, jedna šljaga za ceo život. Nivo strogoće, pa takav da nismo baš smeli da protivrečimo, njegova se brojala itekako, njegova je dugo bila poslednja u kući. Nivo ljubavi i nežnosti, nula bodova, ništa, on to jednostavno nije imao u sebi. Kao dete kome je otac poginuo u drugom svetskom ratu, verovatno je davao samo ono što su njemu muške ličnosti u životu davale. Nije znao da se nosi sa nežnošću, u takvim nekim prilikama, delovao je postiđeno, krajičkom oko viđao sam jednu zbunjenu osobu u tim situacijama. Kulminacija njegove nežnosti prema meni, njegovom nasledniku, bio je jedan potez kada se pretvara da će me naglo lupiti u stomak, a ja se cimnem, on se nasmeje, to sam negde brojao kao poljubac. Zagrljaj koji je više ličio na špansku kragnu nego na zagrljaj,  bio je  volim te, makar sam ja to tako brojao. Imao je on  svoju mračnu stranu koja me je itekako zatvarala u sebe i koja me je terala da strepim, i mrzim, ali se ja nje više skoro ni ne sećam. Uspeo je sve to da izbriše! Obrlatio me je, ili sam ja samo obukao njegove cipela pa mogu da ga razumem malo bolje?! Ne znam šta je, imali smo jedan kratak period od pet meseci u životu da se malo bolje upoznamo, kratak naspram prezira tog koca više od tri decenije. Danas je svetla tačka u mom životu! Magija neka, omađijao me je za kratko vreme.

Nisam stigao da mu kažem ništa, otišao je preselio se na neko bolje mesto. Kao i sve muške osobe u njegovom životu ni ja nisam uspeo da mu pokažem ni mrvu ljubavi, tradicija se nastavlja. Ostavio me je zamišljenog nad svim njegovim potezima i delima, ovaj put gledajući taj život iz njegovog ugla, ostavio me je, a da tek sad mogu da ga razumem, ne mogu da ga opravdam za sve što je uradio, ali mogu da ga razumem. Da vam kažem, taj kolac je bio pravi dasa − nikad nazad, svima čvrsto, a kad postane gusto, nema bežanja, stegni zube, stegni šaku i pokaži od čega si napravljen. Nije ni čudo što sam ja toliko kurčevit i nezgodan, na kraju krajeva ja sam Puljin sin, a mi smo tvrdo kovani i kaljeni, čelik crnotravskog kraja.

I sad eto me, ispred jedne velike crne mermerne ploče, i nema stvari koje mogu da uradim da nešto promenim. Hteo sam da mogu da mu kažem, napisao sam i ovde da pročita, da vi pročitate, da mu nekad neko kaže. Hteo sam da čuje, isprva buljeći u crnu ploču hteo sam da čuje moje misli. Onda sam počeo i da izgovaram. Nije bilo promene, nije bilo odgovora, nisam osetio ni toplinu ni olakšanje. U svojoj glavi zamišljao sam… On nije na groblju, ili je u selu ili je u kafani, ta dva mesta je voleo više od svega, tamo je bio siguran zaštićen i utešen, tamo su ga voleli i razumeli. On je veliki deo života proveo u kafani, bežeći od svega, suočavajući se sa životom, neprežaljenom ljubavi ili možda sa odlukama koje je donosio ili su drugi donosili umesto njega. Tamo bi trebalo da ga potražim, tamo bi trebao da mu kažem, tamo će me čuti. Kafana je i onako bila jedino mesto gde je njega neko mogao da čuje u životu, možda je sad obrnuto možda može on da čuje u kafani. Orila se „Ćaletova pesma“ u mnogim beogradskim kafanama, dizao sam čašu toliko puta u to ime, nalazio sam i vino, i mesto i pesmu….i đavola, ali koca nije bilo… Pomislio sam, pogrešna je kafana. Znao sam koja je prava, jedna jednina Vitaminka na Zvezdari kod Cvetkove pijace. Toliko puta sam tamo prošao kao klinac i skoro uvek ga našao, uvek me je jeza podilazila tog mesta i te scene da ja gvirnem u prolazu a on sedi za svojim stolom. Definitivno bi  trebao da odem da ga potražim tamo, sigurno je tamo. I otišao sam tamo, makar u svojim mislima. Kafana više nije kafana, sad je kazino. Nema veze tu je sigurno. Ulazim unutra, slot mašine ruleti sve se menja, dim se navlači i uvlači svuda, vraćaju se oni stolnjaci , metalne piksle i one oble čaše, tu su stolovi šank, dim , neki ljudi pričaju, piju, dele muku. Tu je i on za svojim stolom, cela ekipa, kum Vučko, Raća, Gile… smeju se ko što su mi se uvek smejali, onako kao neki podsmeh koji je možda i nalik ruganju ili likovanju. Možda govori oh evo ga mamin sin, a možda govori i  polako mlad si shvatićeš i ti sve. Po prvi put ja sedam za taj sto kao da imam mesto na tom pijedestalu beogradskog boemskog života. Uvek kada bi me vodio tamo kao klinca prezirao sam i mesto i ljude i alkohol i taj sok koji je on jedva čekao da mi poruči, uvek sam želeo da odem odatle.

Seo sam, pored njega, prebacio mi je ruku preko ramena, polu pijan i pitao me jesam dobro, i šta ću da popijem. Svi su promenili face, nisu mi se više kezili, blagi osmeh na njihovim licima govorio je, polako, opusti se, sad si na sigurnom. I tako sam se i osećao, kao na nekom odmorištu gde sam mogao da skinem taj svoj ranac protkan brigama i udahnem malo. Prvi put tražim i ja vinjak i čašu vode, vadim rukom iz džepa cigarete, i u mom džepu čuči ista ta Drina original koju je on pušio. Palim cigaru stiže vinjak, uzmem gutalj i vidim kako mi se smeje, ćuti i smejulji se. Ništa ne pričamo, sve je jasno. Međutim došao sam da mu kažem šta sam imao da potražim oproštaj, utehu, možda i savet, sad kako vidim koliko smo slični verovatno bih mogao dosta i da pričam sa njim na životne teme. Verovatno bi mogao da me posavetuje gde je padao, verovatno bi mogao da mi kaže neke korisne stvari, verovatno ne bi morao toliko puta da udarim glavom u zid, samo da smo pričali. Privuče me na svoje grudi, stegne rukom oko vrata, poljubi me u glavu i opet kaže: „Ne boj se, polako, ne plaši se, nije to ništa strašno“, kao i onda na stepeništu kada je dušu ispuštao.

Danas mu je rođendan, dok je bio živ prozivao sam ga da sam mu za rođendan srušio Slobu, na šta bi me terao u tri lepe. Danas bi  mu rekao samo VOLIM TE.  Matori, znam da ne zameraš, tura na mene kad dođem gore…

U čast Pulje Ružinog iz Bajinci (1942-2009), jednog velikog dase i borca sa životom, i mog najvećeg stuba, koca u životu!

Djordje Balasevic – Ćaletova pesma

 

http://www.dulceilusionbb.com/como-ser-un-buen-padre/

Najteže je biti ti

Prevareni  smo, neko nas je prevario, strašno obmanuo. Umesto da uživamo u životu daleko lakšem od onog koji su vodili naši preci, osudili smo sebe na večno lutanje. Negde smo se izgubili, udaljili se od sebe i poželeli da budemo neko drugi, neko srećniji, neko uspešniji. Mislim na svakoga od nas, na čovečanstvo. Rastemo i taj procep između onog što zaista jesmo i onoga što želimo da budemo postaje sve veći. Tvrdoglavo se borimo da što manje budemo mi, a što više taj neko drugi, ne uviđajući da je ta osoba koju smo stvorili u stvari daleko, daleko od nas i naših realnih mogućnosti i potreba. Sebe smo uspeli da obmanemo, a onda pokušavamo da obmanemo i okolinu. Počinjemo da živimo dane pretvarajući se da samo srećni, dok noću bojažljivo sami sa sobom cvilimo u uglu stvarnosti. Kako nas niko zapravo ne poznaje, tako niko ni ne može da nam pomogne i da nas uteši. Osećamo se sami u životu, koji nam više liči na glavnu ulogu u filmu Klinta Istvuda, nego na naš život. Guramo tako te naše dane, taj naš život. Mladost trpi sve. Sećam se iz mladosti prigovora starijih: „nemoj znojav, nemoj tako go, ogrni se, čuvaj to zdravlje sada zbog starosti“. Tada se nisam obazirao na prigovore, mislio sam da neće biti tako sa mnom, da ću večno biti mlad. Posle dođu one floskule „nije u tome koliko imaš godina već kako se osećaš“, a na kraju se svede na to da si bio mlad i glup. Mladost je pozitivna, razdragana, tolerantna, mladost trpi sve. Starost je teška, zadrta, gleda svaki korak i svaki potez, njoj sve smeta, i ono što je sada, i ono što je bilo.  Starost će prozreti našu obmanu, pokazaće nam da smo zapravo obmanuli sebe i onda ćemo shvatiti koliko smo zapravo bili prazni, neispunjeni, usamljeni i nesrećni… Kako smo zapravo izgubili priliku ne da živimo? Mislim,  živeli smo, to se svakako ne može zaustaviti na taj način, ali smo propustili priliku da upoznamo sebe, da istražimo sebe, da sebe pružimo svetu, ne bi li na taj način stekli nova iskustva, iskrene prijatelj i saputnike. Ovaj put po svojoj meri, a ne nekakvog izmišljenog lika, ili visokih očekivanja i predrasuda. Sami smo sebi servirali taj usrani život, niko nije živeo za nas, mi smo ga živeli kroz razne tuđe oči, kroz predrasude okoline i sistema, i kad iscuri mi bi da kažemo da smo pametni, da sad znamo kako, ali da nemamo vremena. Zašto je to tako?

U vremenu društvenih mreža, napravljenih da zapravo povežu i zbliže ljude, pogrešno smo protumačili svrhu svega toga. Pokušavamo da napravimo idealni selfi, idealnu sliku života u kojoj bi pokazali svojim „prijateljima“ koliko smo lepi, koliko je naš život divan, koliko je naš izlet sjajan, koliko smo srećni. Svi ti filteri, svi ti lepši uglovi za slikanje, svi ti osmesi, zapravo skrivaju nas od svih ostalih. Pogledajte nekad svoj profil, premotajte ga unazad, da li se na profilu vidi da ste se nekad osetili usamljeno? Jeste li pokazali nekad prijateljima da vam je teško, da ste depresivni, da vam treba šaka preko ramena, a ne šaka sa prstom na gore ispod slike? Šta, toga nije bilo u vašem životu!? Ili nije baš društvena mreža pravo mesto da se to tako deli, ili nisu mi baš to sve pravi prijatelji? E pa kakvi su nam profili takvi su nam i životi i prijatelji! Lažni! Najteže je prihvatiti sebe, najteže je priznati sebi. Najteže je biti ono što jesi. Taj profil, nije profil, to je nečiji život . Taj profil ima prava na sve, samo mu mi kao administratori ne dajemo da dođe do izražaja, filtriramo sve ne bi li ubedili i sebe i druge da je bolje nego što jeste.  Tako nam je kako nam je, ništa ne može da se promeni, osim da pravi prijatelj klikne hajd, zato što ne može da prepozna ni sebe ni nas u tim našim lažnim slikama. Privlačimo pogrešne ljude, samo zato što se pogrešno predstavljamo, i to ne samo na društvenim mrežama.

Starost će bit vrlo surova prema nama. Za razliku od starijih generacija koji su teže živele od nas, lakše su podnosili starost od nas, lakše su umirali od nas. Teškom životu pružili su pravi otpor, dali su sve od sebe i svoje plemenite duše ispustili boreći se za bolje do zadnjeg dana. Mi dignemo ruke od sebe mnogo ranije, proglasimo predaju, zato što nije bilo onako kako smo zamislili, onako kako smo očekivali, onako kako smo verovatno videli negde na nekom filmu, u nekoj bajci. Onda okrivimo sve druge osim nas. Onda kad napokon ukapiramo da smo mi jedini krivac, shvatimo zapravo koliko smo ispali glupi, a onda bude kasno. Te starije generacije, imale su svoje lažne profile, za komšije, dalju rodbinu i selo. Dolazile su i njima glave predrasude poput onih: „šta će selo ili familija da  kaže“. Šminkali su i oni situaciju, ali u momentima kada se šminka skine iza njih su stajali supružnici, deca, braće, sestre, pravi iskreni prijatelji. Mi skidamo šminku suzama, sami, u mraku i očaju duše, proklinjući život, odluke i sudbinu. Život nam prolazi u tome što skoro pa niko ne može da dosegne svoja visoko setovana očekivanja. Starost će se sastojati samo od samoće,  od toga šta smo sve mogli ili trebali, najgori ćemo biti i sudija, i advokat sebi.

U jednoj takvoj apstraktnoj budućnosti, ako nastavimo da idemo ka samoći, lako bi moglo da se desi da nas sahranjuju starački domovi ili čak kompanije u kojima radimo. Direktno iz kancelarije na groblje, umesto plakete ili sata za odlazak u penziju deliće nam grobne parcele. Na spomeniku umesto „zahvalna porodica“ logo firme. Groblja će ličiti na šoping centre, na oba mesta isti logotipi. Porodice nema ni na sahrani, davno smo je prodali, za veće pare, bolje sise, više pažnje, nije nam bila dobra, bila je toliko lažna da je prestala da postoji. Neće se zvati život nego samoća. Koliko ste dugo sami? Kada ste se osamili? To bi vam bilo koliko godina imate i kada ste rođeni. Sahrana, pa sahrana će biti ista kakav je život bio, nema nigde nikoga. Gde smo to uspeli da izgubimo porodicu, prijatelje, moral i vaspitanje? Kada smo postali toliko sebični? Ustvari sebičan i nije prava reč, sebičan bi bio onaj koji sve hoće za sebe. Mi nećemo sebi dobro. Mi zapravo ne znamo šta hoćemo?! Mi smo izgubljeni!

Kada objavim sliku na nekoj društvenoj mreži, nečega lepog i interesantnog što mi se desilo, objavio sam je ja, nisam hteo da vam poručim kako je moj život lep, a vaš ružan. Objavio sam da vam pokažem da mi je nešto skrenulo pažnju u mojoj svakodnevnici, u mom životu koji je baš isti kao i vaš prepun uspona i padova, brige razmišljanja i usamljenost. Ta slika nema ni jedan filter, nije slikana iz pravog ugla, slikana je iz mog ugla. Da bi se razumeo ugao, i razlog, treba mnogo više od društvene mreže, treba vremena za moju priču. Možda je teško da slušate tu priču, jer iz njih se možda nazire da ja imam nekakav drugačiji život, bolji, makar u vašoj glavi, ali to sam samo ja, isti onaj koga ste vi nekad pustili u svoj život i na listu prijatelja zbog nekih kvaliteta koje ste tada prepoznali. To je samo treptaj mog života, koji je isto tako čemeran baš kao i vaš, i da ga preguram ne mogu sam, ne mogu bez vas, ali mi ne trebate ni da mi se divite, ni da mi zavidite, trebate mi da ga podelim sa vama, a to se na žalost ne radi dugmetom na kojem piše „SHARE“.

Moramo da se menjamo.  Da stanemo ispred ogledala i da pohvalimo sebe, ne zbog one floskule o jednom od nekoliko miliona spermatozoida koji je uspeo, već zbog toga šta je spermatozoid postao. Težak je ovo život. Sudbina zna da bude okrutna, izljubite se sa njom i idemo dalje. Ljude pustite u svoj svet i dajte im priliku da vas upoznaju, prave vas, biće vam lakše. Nek se oduševe ili razočaraju. Vi se oduševljavajte i razočaravajte ljudima svakog dana. Pustite predrasude i tuđa mišljenja, osećajte! Svi smo krhki, slabi, sve nas je strah, svi brinemo, svi tražimo izlaz ili makar odgovor. Svi smo ipak samo ljudi a ne mašine ili profili.

Picture taken from https://www.youtube.com/user/DitchtheLabelORG/about

Kada se zapravo umire na Balkanu?

Sumorno, sivo, kišno amsterdamsko jutro. Velika doza mamurluka u mojoj glavi od prethodne večeri i ja šetamo gradom. Sinoć je bilo veselo, pratila se košarka. Za mene koji ne pratim sport divna prilika da popijem nekoliko pića sa prijateljima Balkancima koji ovde sa mnom dele sudbinu emigranata, ljudi, koji su otišli da nađu nešto bolje. Šetam i obavljam stvari koje sam zacrtao za danas. U mislima, košarka, prijatelji i ta sinoćna komunikacija na „našem“, pojačali su mi nostalgiju i razmišljanje o Balkanu, o tome kako je ipak najbolje sa “svojima”.  Prolazim kroz park u kome petnaestak muzičara sa prosekom godina većim od šezdeset ima svoj performans po kiši. Duvačka sekcija, udarači, gitare sve je tu, zvuči skoro pa kao neka Bregovićeva pesma, zastajem i slušam ih. Kiša pada, oni sviraju, svako sa osmehom na licu njiše se u ritmu muzike i uživa. Predivno raspoloženje svih njih, predivne boje u kojima su obučeni. Svima koji smo zastali da slušamo mame osmeh na lice i teraju nas da tapšemo rukama u ritmu i da se i mi njišemo. Rekao bih kolektivna sreća koju samo muzika zna da raširi. Stari čiča svira trombon, obučen više kao klovn nego kao muzičar, svira i usput časti sve nas nekakvim izmotavanjima, daje nam bakšiš za našu podršku, srećan je, uživa u trećem dobu svog života. Zamišljam mog oca u tom kostimu sa tim trobonom i tim izmotavanjem i mamu kako svira bubanj, počinjem da se pitam da li bi oni to ikada uradili. Ne mogu ni da zamislim, prvo zato što nisu bili muzičari, a onda i zato što ja zapravo ni ne znam šta su oni voleli da rade. Ukoliko me baš to pitate, šta su oni voleli da rade? Jedini odgovor koji mogu da vam dam je da su oni voleli svoju decu više od svog života. Kada su oni digli ruke od sebe? Kada su oni prestali da žive za sebe i počeli da žive za nas?

Slušam muzičare i vrtim sećanja, cela scena i doživljaj teraju mi suze na oči i jedan neopisiv osećaj kroz srce. Ne znam jeli to tuga ili žaljenje ili šta je već, steže me dok razmišljam. Zašto ja na Balkanu ne mogu da vidim ovakav orkestar? Nema ga, ljudi tih godina odavno su mrtvi. Pokoj duši onima koji su stvarno preminuli, ali i oni živi i oni su mrtvi. Mrtvi za društvo, za državu, za frime u kojima su nekada radili, za prijatelje, za sve. Tavore negde u nekakvim ćoškovima odričući se svega zarad egzistencije i boljitka svoje dece. Došla opet neka teška vremena na Balkanu, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (I.A.)

Starost je generalno teška, nosi razne boleštine, probleme i melanholiju života, vreme melje i gazi, mozak postavlja pitanja: da li sam mogao bolje? Gde sam pogrešio? Da li je ovo sve? Teško je nositi se sa time i naći svetlost u svemu, svuda je to teško, a pogotovo na Balkanu. Ovde daleko, trombon, umetnost ili možda nekakva druga aktivnost mogu da ozare i napune baterije za dalje, ali na Balkanu?! Kako se umire na Balkanu? Umire se polako, i teško, nemaština, beda i večita borba održati glavu iznad vode, održati porodicu i staviti decu na noge; deca iškolovana, treba da polete iz gnezda, a ono ni tad nije gotovo, treba im pomoći da se skuće, pa oko unučadi, roditelji i njihovi roditelji pokušavaju da obezbede sredstva za sutra i tako do smrti prvo one lične, pa zatim i one stvarne.

Setim se tatinih reči: „Ja bre ne znam šta je ovo, nekad sam i kuću gradio i išao po kafanama, i vozio kola i imao para. Sada nit gradim kuću, nit idem po kafanama, nit vozim kola, nit’ imam pare.“ Puste pare. Jel stvarno toliko skupo živeti? Mislim, da li je život baš toliko skup ili ga mi previše lako poklanjamo nečemu i nekome drugom? Znaju li deca Balkanaca da cene takvu žrtvu? Čak i da ne znaju ubrzo, za koju godinu, kada oni obuju cipele roditelja, će im postati jasno.

Često kad odem u Srbiju sretnem poznanike sa kojima sam još davno izgubio kontakt, ispričamo se lepo. Upitaju me kako mi je. Odgovor je teško dati. Ne želim da im pričam neku sumornu gastarbajterska priču kako tamo nije dobro, a ovde jeste, bilo bi licemerno, jer ja sam ipak tamo, da je loše, odavno bi se vratio. Trudim da budem pozitivan u toj priči, a da opet ne izazivam zavist, pokušavam da nađem pravi odgovor na to kako je tamo i zašto sam ustvari i otišao. Saslušaju oni to sve lepo, izvedu neki svoj zaključak i obično prokomentarišu kako „nije sve u parama“, iako ja pare nikada nisam pomenuo u razgovoru. Možda ni meni samom i dalje nije jasno zašto sam otišao, ali nakon ovog koncerta danas mogu slobodno da kažem da je jedan od razloga to što želim da „živim duže“ i sviram na nekom trgu u svojim sedemdesetima i zato što ne želim da umrem živ na Balkanu.

Evo i tih staraca koji su me inspirisali da napišem ovaj tekst na ovo kišno subotnje jutro Tenth Avenue Band

 

WhatsApp Image 2017-09-16 at 19.06.22

 

 

Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi

Gde je Šejn? Zašto je otišao, znam da je bio ranjen na kraju filma, možda je iskrvario i umro. Možda više neće biti takvih idola za dečake, vesterni su davno zaboravljeni. Možda bi trebali da potražimo nekog idola, modernijeg savremenijeg , našeg. Preturam malo po sećanju, nije mi dugo trebalo da se setim ko je bio ta „naša“ faca. Pomislio sam na njega, i da, definitivno to je taj frajer koji nam je pretstavljao savremenog idola. To je moderan lik,  jedan od nas, neko koga je čopor toliko mnogo citirao i pokušavao da ispadne ako ništa drugo onda makar upola zabavan kao on. Neko ko je bio jednak nama, realan momak, u našim dobu kada smo bili potpuno opsednuti devojkama i pokušavali na sve načine da dobijemo njihovu pažnju. Bio je to Darko, jedna posebna priča ispričana kroz lik  koji je tumačio Nebojša Bakočević u filmu Kako je propao rock and roll. E sad znam da ćete mi zameriti da poredim Šejna, kaboja, visoko moralnog i čvrstog kao stena i jednog Darka, balavog, razmaženog i nezrelog momka, ali opet nismo mi bili ni Šejn, ni Darko, mi smo bili nešto od svega po malo, malo Šejna, malo Darka, malo ostalih.

Oni koji nisu gledali film Kako je propao rock and roll, pitaju se ko je bio Darko? Darko je bio jedan mladi momak, zgodan, lepuškast, slatkorečiv i željan da odvede žensku u krevet. Hm, zvuči kao svi smo mi Drako u tim godinama. Pa i jeste tako, svi smo mi želeli da sipamo te fore kao Darko na toj žurci iz filma i naravno želeli smo da spavamo sa Anicom Dobrom. Darku je na filmu uspeo da uz neopisiv šarm i neverovatnu duhovitost,  spava sa Barbarom prvo veče. Za nas, tada,  mladu publiku ispred televizora, to je bio nedosanjani san, toga je bilo samo na filmu. O tome smo mogli samo da maštamo i sanjamo da će se to i nama nekad desiti. Nismo imali nekakve materijalne snove, o ludim kolima, sjajnim poslovima i brdu novca, sanjali smo da budemo šmekeri, kao Darko.

Darko u realnom životu, tada, u moje vreme, nije imao kola i ako ih je imao morao je ozbiljno da prištedi za 3l goriva da bi mogao da odveze devojku negde. Da, da, tadašnji inventar za izlazak u grad bio je 2×1,5l plastične flaše crvenog Rumunskog šelovog benzina, pakla cigareta i eventualno još neki dinar preko toga za piće negde, hm… retko se baš tako izlazilo. Izvesnije bi bilo da taj Darko tada, kao i onaj na filmu ipak ide pešice ili gradskim prevozom u provod, bez dinara u džepu ili eventualno za flašu pića ako se dolazilo sa pozivom na žurku. Nepozvani gosti imali su privilegiju da ne donesu ništa. Realni Darko nije imao svoj stan, živeo je u stanu svojih roditelja, u sobi na koju je gubio pravo kada bi baba dolazila da prezimi zimu iz sela. Čak i da je realni Darko uspeo da smuva neku devojku, i da je sve bilo kao na filmu, da mu se ostvari želja da možda imaju priliku da spavaju prvo veče, to bi moglo da bude negde u nečijem praznom stanu, vikendici ili eventualno na nekom vidikovcu , ali opet, to sve je bilo vrlo malo verovatno, manje zbog Darka, više zbog tadašnjih devojaka. Tadašnji realni Darko morao je ozbiljno da se potrudi i ozbiljno da isplanira to njihovo „prvo veče“ koje bi se po svemu sudeći događalo danima, nedeljama, pa čak i mesecima nakon te žurke na kojoj je uspeo da smuva tu devojku. Bile su to prave muke, muke u kojima smo se zaljubljivali i iskazivali neopisive emocije čekajući da spavamo zajedno. Seks kao primarni cilj i tadašnjem Darku i tadašnjoj Barbari, morao je malo da sačeka. Iako nismo odavno bili deca i dalje smo doživljavali tu skoro pa dečiju ljubav u kojoj smo svi znali sve a opet moralo se debelo potruditi. Možda i ne našom voljom, mislim na nas muškarce, nama je bilo do drugih stvari, devojčice su nas terale da ih volimo, poštujemo, osvajamo, da zaslužujemo sve što smo dobijali.

Da danas bacimo Darka da nađe sebi Barbaru, kako li bi to izgledalo u današnjem vremenu? Žgoljavi, nenabildovani Darko, bez auta, recituje Prevera negde u nekom klubu ili ne daj bože na splavu. Dobro , hajde previše sam strog,  Prever je ipak bio fora iz tog filma. Mršavi Darko nađe potencijalnu Barbaru i dalje je neverovatno šarmantan, prosipa svoje fore u nekom zadimljenom klubu. Barbara se smeje, prija joj pažnja, baš je duhovit, ne posustaje, dobro mu ide. Poručuje jedan za drugim koktel koji Barbara pije, posle nekoliko sati odlučuju da krenu kući taksijem. Dolaze do njegovog stana, spavaju prvo veče, sve skoro isto kao na onom filmu, osim što je “lakši” za 100 Eura. To što su spavali prvo veče publici danas to ne predstavlja ništa bitno, znaju svi da je to danas normalno i očekivano. Dečaci isti oni kakvi smo mi nekada bili, ispred televizora sanjaju samo da nađu 100Eura za veče da bi sve to mogli da urade. Niko ne sanja da bude šmeker, sanjaju lovu, sanjaju da su kriminalci, pevači ili eventualno političari da imaju dovoljno para da svako veče mogu da potroše po 100Eura ne bi li završili sa drugim Barbarama. Neki Darko koji ispunjava preduslove u današnje vreme, idol klincima, on i ubira plodove današnjeg vremena, on uživa u životu. Kako li se Barbara danas oseća? Kako se oseća onakav Darko kakav sam ja bio u svoje vreme? Danas takav Darko ne bi ispunjavao preduslove, ne bi baš nikom mogao da bude idol. Od svega potrebnog danas ima samo šarm. Jel može on uopšte nešto da smuva ili ima gori seksualni život od našeg tada? Jel ostalo nešto u ljubavi ili je sada baš sve u lovi?

Numera za ovu priču Hajde , hajde devojko

tumblr_n6duwe5ho11sd3nbao1_500

 

 

Žvaka na zrnu graška

Prošlim tekstom vratih i sebe i vas u neke osamdesete. U detinjstvo potpuno drugačije od ovog danas. Odrastali smo bez Interneta, sa jednim televizijskim kanalom na kome je zapravo imalo šta da se vidi, čuje i nauči. Televizija,iako možda sadržajnija,nije bila mesto gde smo provodili previše vremena. Nije to bila kutija kao ova danas, kutija koja hipnotiše i uvlači u svoj svet. Naši televizori bili su debeli, mali, nisu imali daljinske upravljače i služili su da se prekrati loše vreme, zima ili nekakva pauza pre izlaska na ulicu i pre pravog druženja, a druženje je bilo današnji youtube ili google. Tu smo nalazili sve informacije koje nismo mogli da pokupimo od roditelja, škole, Branka kockice, Dejvida Belamija i ostalih. Izađeš lepo na ulicu sa svojim čoporom i tamo se negde potegne neka tema o kojoj bi hteo da saznaš više. Tada kreće razmena informacija, da budem realan pa da dodam, razmena pravih neproverenih informacija. Meni definitivno najinteresantnija tema i anegdota koju vredi prepričati, bila je ta razmena informacija na temu devojčica.
Devojčice, ta misteriozna bića o kojima smo znali tako malo, a maštali tako puno.
Šta smo znali, i pored leksikona i pored tog „polaženja“ i furanja, pa nismo znali ništa. Znali smo da su stidljive, da im se sviđaju dečaci i to stariji dečaci , znali smo da moraš da budeš pažljiv, interesantan i da moraš da budeš doteran da bi se nekoj svideo. Zaključili smo da treba da pokažemo da više nismo deca nego momci. Na scenu stupaju radikalne mere, hitno brijanje tih nabujalih brčića, češća i duža kupanja, nameštanje frizure. Počeli smo čak i da pazimo na odevne kombinacije. Svi smo mi negde odradili te fasade. Što bi rekao moj frizer Knele, za ostalo je trebalo ići kod plastičnog hirurga. Počelo je i bubuljičanje, uzdisanje i ta lagana opsednutost lepšim polom. Počele su i diskusije u krugu čopora. Maštali smo o tom misterioznom poljupcu sa jezikom, u narodu poznatiji kao „žvaka“. Žvaka i seks su bile stvari o kojima smo mnogo pričali a da realno nismo znali mnogo o tome a ni kako do toga. Jurili smo, svako na svoju stranu i imali uši načuljene ne bi li prikupili neke informacije. Svako bi saznao ponešto i nesebično podelio sa čoporom uz dodavanje nekih izmušljenih stvari. Sve je bilo bazirano na pričama starije braće, nekim tračevima, pukim izmišljotinama i razgovorima uhvaćenim u prilikama kada su se roditelji na takve teme verovatno samo šalili sa nama.
(Ja sam, recimo, prve svoje odgovore na “pitanja” dobio od svog starijeg rođaka. Vizuelna podrška su bile ilustracije iz časopisa Huper ili Bravo, ne sećam se. Sve je bilo objašnjeno do detalja. Ah, kakva je to samo prezentacija bila. Uglavnom, sve je sutradan bilo ispričano čoporu do najsitnijijh detalja.)
Sklapali smo kockice u glavi, pravili svoje iskustvo i donosili svoje zaključke. To što smo sklopili u glavi, taj naš „Frankenštajn“ od tuđih iskustava, bilo je pre nešto čime bismo mogli da plašimo decu, nego čime bi trebalo da uđemo u istraživanje lepšeg pola. Ah, pa trebalo je biti hrabar i progovoriti nešto s tim Frankenštajnom u glavi. No dobro, imali smo fasadu, imali smo Frankenštajna tuđih iskustava, bili smo spremni da ako skupimo snage i hrabrosti, i nađemo idealni trenutak, možda dođemo do tog prvog poljupca. Nije nam na pamet padalo da se iste stvari dešavaju i kod njih u glavama, da i one imaju svoje Frankenštajne. E sad, kako skupiti snage, šta progovoriti i na koju temu? Bilo je glupo pokretati teme o kojima smo nešto ipak znali, bile su to praćke, raklice, sličice, klikeri, fudbal, jurke, žmurke, neizostavna igra rata i ostale stvari za koje smo morali da se pravimo da smo raskrstili s njima, jer bože moj, sad smo momci a ne dečaci. Trebalo je otkriti nove teme za razgovore koje su i devojčicama bile interesantne. Tenzija je rasla, sada smo već imali previše onih stvari koje “nikako ne smeš” da uradiš i onih stvari koje “obavezno moraš da kažeš”. Ma bili smo sluđeni svime. Ne znam ko je i kako pokrenuo temu o tehnikama vežbanja „žvake“. Ko li nam je samo to podvalio? Ko god da je, kakvu god nameru da je imao, nije ni mogao da zamisli naše face dok smo jurili zrno graška jezikom po tanjiru ili kockicu leda u časi sa vodom. Takve stvari smo u društvu samo slušali, praveći se da ih nikada nećemo uraditi, a onda trk kući po grašak i led.
I tako nakon ko zna koliko priprema, koliko odigranih scenarija u glavi, moj idelni trenutak desio se iza škole, u mračnijem delu školskog dvorišta, onako sasvim drugačije i sasvim obično u odnosu na to o čemu smo pričali i maštali. Ona i ja, držimo se za ruke, koračamo, šetamo, u mojoj glavi… kako, šta, gde, kad, kako, šta , gde, kad.
Taj momenat, napetost, strah, okrenula se prema meni, nije bilo nazad… Dođoh do svog prvog poljupca… da vam kažem: koliko mi je „furanje“ bilo super i nadmašilo moja očekivanja, toliko mi je taj prvi poljubac bio odvratan i ni približno tako lep kao što sam ga zamišljao. Još je i gore bilo to što nisam mogao da ispričam čoporu, jer, bože moj, pa ja sam to u priči uradio pre šest meseci još sa onom slatkicom. U toj priči bilo je naj, naj, najlepše… u stvarnosti… pih… užas, bljak…
Tadašnji žargon bio je: “lupio sam joj žvaku”, užasnog li izraza, nadam se da se to promenilo, ustvari želeo bih da se jedino to promenilo, sve ostalo bih zadržao. Sav taj strah, svu tu neizvesnost, sve te priče, ceo taj veo tajne pod kojim se nalazila ljubav tada, sve bih to ostavio i danas. Tada je ljubav bila tajna, poljubac je bio misterija, većina stvari bila je sakrivena od pogleda. Devojčice, naše princeze, pa bile su prave dame, držale su do sebe. Laka ženska, kod nas muških bila je ona koju si mogao da uhvatiš za dupe i takvih devojčica je bilo svega nekoliko i sa njima niko nije želeo da ima posla.
Put do ženskog srca nikada nije bio jednostavan, uvek je bio popločan strahom, uvek smo strepeli od odgovora i odbijanja. Putem su nas vodile neke priče o tome kako treba osvojiti, kako treba biti šmeker, kako biti kavaljer. Ko je tada postavio te putokaze, ne znam, znam da je Šejn za mene bio taj pravi dasa, taj pravi muškarac, taj neko ko je bio vredan ženske pažnje. Na Šejna sam dodavao mnoge druge filmske uloge, glavne junke knjiga, muškarce, dase, koji su se borili za pažnju i za ljubav.
Danas su uspeli da nam pobiju idole, još gore, uspeli su da nam srozaju princeze. One koje smo mi muškarci trebali da zaštitimo od negativaca. Princeze za čija srca smo se borili. Uspeli su da Ih razgolite da ni o čemu ne maštamo, da ne postoje skrivena mesta. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn… Ima još dečaka željnih da nauče kako se osvajaju devojčice i kako je to biti pravi das. Ima ovde još devojčica koje sanjaju da budu osvojene. Vrati se Šejn, molim te…

 

Prigodna pesma da je pustim nakon napisanog teksta Haustor – Šejn

 

love - Realistic Kissing Simulator - Question