Pismo nosorogu

Lepo vreme u Amsterdamu, sav srećan što je napokon radni dan završen uputio sam se lagano ka kući. Izašao sam iz kancelarije našalivši se sa kolegama i taj osmeh, ta njihova rekcija, uspela je da natakari i blagi osmeh na moje lice. Stavio sam slušalice i polako koračao amsterdamskom kaldrmom ponegde prekrivenom kojim sivim listom. U poslednje vreme slušam Manu Čao iako ne znam da beknem Španski osim po neke pogrdne reči, Manu mi daje neku energiju i poozitivu. Osećao sam naboj inspiracije samo nisam znao na koju stranu će da me okrene, sve dok na ulici nisam ugledao blibord (slika ispod teksta) naslov THE LAST MALE ON EARTH i veliki nosorog. Rekoh sebi evo ga tekst.

Iako nisam nosorog, niti sam poslednji muški primerak na planeti, sa rogatim bratom na neki svoj umišljeni način delim sudbinu. Pa bi bio red i da mu napišem koji redak. Ja ni ne mogu da zamislim kako je njemu, niti sam se udubio u film, ni u trenutnu statistiku da li je zasita u pitanju poslednji mužjak jedne vrste, meni jeste, meni je ovo baš prava tema za pisanje. Pa evo da mu napišem pismo.

Dragi moj rogati brate (iako nismo u krvnom srotstvu, bar da ja znam, nama u Beogradu su svi braća)

Ne znam ni kako da počnem, da li da te hvalim ili da te žalim, niti znam šta da te savetujem. Verujem da ti nije lako, da gledaš sve te majmune, zebre i žirafe kako ladovinare, vrede manje od tebe i nisu tako usamljeni. Ti si bre tako silan, i svašta si u životu verovatno planirao, i svašta si mogao da ostvariš, ali na žalost eto ostao si samo nosorog, bez neke druge svrhe, i još poslednji na planeti. Veruj mi ako ti je za utehu, na Balkanu ima toliko različitih vrsta životinja koje su prošle isto kao i ti. Ne treba mnogo da se snebivaš nad svojom sudbinom. Ovde ti brale, prolaze razni volovi, šetaju znaš kakve krave, i ladovinare. Kada bih ti rekao da se situacija promenila i da se oni voze kolima, a ne da ih vuku, ne bi mi verovao. I draga moja silo, ne pričam ja ovo tebi da se još više ražalostiš nad svojom sudbinom, kako nisi uspeo, nego da te utešim, da nas je mnoge to snašlo što snalazi tebe. Danas se ne ceni kad si to što jesi. Kad bi samo video ko je sve ovde krenuo da se uzdiže u lestvici hijararjihe, verovatno bi me pitao zašto se do sad nisam ubio, a ne znam ni sa čime takve da ti uporedim da bi mogao da shvatiš najbolje. Recimo hijene, hijene su ti danas brale glavne kod nas. Kod tebe one jedu poslednje, strvinare, jedu šta ostane ili šta je odavno trulo i skapalo, ovde, ovde su one glavne, lavova skoro da nema, i ako ih ima zavukli su se negde nema ih da riknu jednom i oderaju gamad. Bilo je lavova nekad puno, pre nekog vremena, ali ih je evolucija, iako to nije prava reč, oterala. Hajde probaću da ti objanim. Nekakav glupi nacionalim, to ti dođe kao da recimo krokodili umisle da su posebni i da samo oni imaju pravo na vodu, jer je mnogo vole i poubijaju se sa nilskim konjima koji tvrde da oni više vole vodu. Znam, znam , znam brate moj, znam da je glupo, nisam ti možda ni dobro objasnio, ali nisam ni mnogo promašio. Ma raspad sistema debeli moj. Rasterali sve čopore, usitnili sva krda, niko više u jatu ne leti, svi nekako zevaju sami i kukaju da su nesrećni. Nema neke sile koja ih tera na to, mozak im se sam pomutio, nije baš sam od sebe, ali ovo stvarno ne znam kako da ti prevedem na nivo da možeš da razumeš, a dragi brale, ne mislim da si glup nego teško je da shvatiš šta je sada vrlo važno. Sad je vrlo važan imetak, ko šta i koliko ima. Znam, znam, da ne razumeš, evo čekaj da probam ovako, zamisli da je ptici malo jedno gnezdo, ili medvedu jedna pećnina ili onom jeneku malo jedno govno da kotrlja, e tako ti je brate nama sve malo. Ma baš tako mislim svima je sve malo, i kad dođeš do drugog gnezda, pećine ili govneta, opet ti je malo. I tako brate podvijaju svi repove i odlaze, ne bi li našli negde nešto bolje. Da te utešim, ako se kaješ što nisi možda promeni stanište, svuda je isto, ne možeš brale od sebe i od sudbine, samo bi se više umorio, tako da, stari moj, nemam šta više da ti kažem, sem da eto sjebali smo sve što se sjebati može, nema šta da se osećaš usamljeno. Meni psihijatar kaže da pomaže fizička aktivnost, pa eto trči, obaraj drveće, ma radi šta ti je volja, sad je još uvek sve tvoje! Jer na kraju krajeva dokle god si živ sve je tvoje! Odradi svoju partiju do kraja. Želim ti prostransva zelene trave, pojilišta najčistije vode, i sve što ti duša ište dok si živ.

Voli te tvoj rogati brat, ne boj se, nisi sam, nekad je samo to važno!

 

0-02-0a-2260d42dda9a3c0e0c58a1c01e2e3b8d1bb83517c38fb38b52889e828f02ba35_c6c3c253

Advertisements

O čudnim danima….

“Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lijepo neka zauvijek ostane u snovima. Vječno će trajati…” (Jesenjin)

Kako godine prolaze, tako svako od nas biva svesniji blagoslova mladosti, zapravo blagoslova i kletve mladosti. Svetla strana medalje je da što manje godina imaš to više stvari možeš, smeš, želiš. Gluposti koje se dese ili ih uradiš  ti se jednostavno otpišu na mladost ludost. Nažalost tamna strana medalje je isto tu, taman da vaga bude kompletna, obično u tim godinama i nismo nešto posebno svesni fleksibilnosti, a i širine, a i žudimo za nekim drugim stvarima vrlo površnim, a često nerealnim. S godinama se gubi ta otvorenoumnost, i to podvedemo pod odrastanje, i zaboravimo brzo šta smo sve mogli u mladosti. Skoro sam gledao nekakav youtube klip gde se neki debeljuškasti kinez za tili čas okrenu na leđa, i podiže se na ruke i noge, zvali smo to most, pa tako u tom položaju još i „hoda“ poput nekakvog pauka. Iako nisam još skorz zarđao, a ni toliko mator, žignuše me leđa pri samom gledanju, a onda sam počeo da preturam po sećanjima, kako sam lako radio most. Bi me za trenutak strah da ću nešto da slomim i uganem, ali rešio sam da probam da li mogu. Sada će oni koji me znaju to sve da vizualizuju i da se smeju, ali bilo je smešno i meni. Smešno i ne baš tako lako kao nekad, uglavnom , da uđe u zapisnik, još uvek mogu da napravim most, ali onaj pauk hod, za to bi mi trebalo malo vežbe obzirom da sam jedna povelika tarantula.

Oraspoložio sam se, eto pre 25, 30 godina mi ne bi ni palo na pamet ni da sumnjam da li mogu most, da li mogu da skocim s garaže, da li mogu da preskocim 2 metra ograde i takve stvari, danas, kad se taj elastin izgubio, kako u pršljenovima tako i u mozgu, prvo oklevam, pa za svaki slučaj samo probam i to ne na javnom mestu. Danas mogu most. Eto poučen iskustvom i ovim proceseom koji se zove život, zamislio sam se malo, šta će biti kada dođem u godine da nešto ne mogu, nije mi neki trip da glumim tarantulu i u 70toj godini,  ali kapiram da bi vežbanjem mogao čak i to ako mi bude bilo bitno, da budem matora tarantula. Počeo sam da mantam i mozgam, šta se desi kada jednostavno neke stvari više ne možeš. Frka, a? Sad pola muške publike viče kad je mogao svemoghući Hju moći ćemo i mi, druga polovina se krsti u sebi i već planira na dijetu kako bi srce moglo da izdrži vijagru, ali na veliku radost svih zabrinutih ne pričam o tome. Pričam o vrlo jednostavnim stvarima koje smo do juče mogli, a sutra baš i nećemo moći. Može li čovek da živi od sećanja? Hoću li moći, da sedim tamo negde na Lastovu da žmurim i da se sećam svih tih stvari koje mi više nisu dostupne? Hoću li biti miran i spokojan u tom preturanju tih divnih momenata koje sam imao, tu, tako lako i jednostavno, a danas su mi ipak samo sećanja, ili snovi. Može li čovek umesto da pati da se sladi propuštenom prilikom? Da zatvorim oči i maštam sva ona scenarija koja se nisu desila. Da proživim makar u svojoj glavi sve ono što je nekada moglo da se desi. Hoću li naći snage da mi umesto patnje takva sećanja izazovu radost, jer ih nisam uprljao i sahranio realnim spletom okolnosti koji se desio. Hoću li ih očuvati u onom iskonskom obliku a da ih moj ego ne ugnjete pravdajući me za svoje postupke?

Do sada sam se vodio nekakvom mantrom “uradi da sutra ne bi žalio za propuštenom prilikom”, a sad ipak vidim da ima dosta stvari koje su teško ostvarljive. Možda ipak treba da ostavim vrata otškrinuta i nađem snage da ne žalim i patim nego da makar u svom mozgu proživim to onako kako je “trebalo”, kako nas je možda i sledovalo, samo nije, nije zbog……… to nisu tri tačkice nego prazno polje za bilo kakav razlog koji nam je život nametnuo. Možda i može da se sve složi samo u sećanjima i snovima zbog svih mojih nesavršenosti i mana, možda život jednostavno ne da. Možda sve to nekad ipak može da se desi. Možda će eto ta virtuelna realnost u budućnosti da nam da priliku da proživimo sve to kako treba, u svojoj glavi. Do tada, nema vraćanja, ni tugovanja, ni patnje, to je sve samo dobar materijal za VR sutra.

Da uđe u zapisnik da sam napisao tekst u kojem se jasno vidi da budućnost nosi i nešto bolje 🙂

Prigodna muzička numera (obavezno pogledati video) Možda bude baš ovako

Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20
Slika preuzeta sa https://www.inverse.com/article/7010-strange-days-one-of-the-weirdest-cinematic-depictions-of-millenial-paranoia-turns-20

O kafani…

Nešto mi nije jasno, skoro sam se zatekao u nekoj kafani, gde obično kada naletiš tako kasno kao što sam ja došao, ostane malo alkohola, puno saosećanja sa osobama koji dele taj trenutak i ta neka čežnja koja često probija kroz haromniku, violinu, klanrinet zavi sa čime je orkestar opremljen, možda čak glas.. U to doba muzika prebaci sa veselih neparnih ritmova tada već na dvojke, u nadi da ne isprovocira neki ekces kod već poprilično pijanih gostiju, a i kako bi ih eventualno smilovali da odu, ali tada pravi provod počinje. Pakla cigara je malo, jer već pola kafane je ostalo bez cigareta. Litar litar i idemo, svirajte noćas… Kući se ide, kad nema para, cigara ili alkohola u kafani.  Uleteti trezan u takvu atmosferu baš i nije nešto pohvalno, ai opet obzirom da imam staža, sve sam razumeo, sve mi je bilo jasno, čekao sam samo da alcohol proradi da i ja počnem sa svojim pesmama, ali kako sam vozio i nisam već duže vreme u moodu za alcohol, tako sam imao pravi spektakl na pomolu, ovo nije ravno ni poseti nekakvom velelepnom muzeju, u slikarstvo se recimo uopšte ne razumem, ovaj muzej, ovaj muzej sam jako dobro razumeo, ovu umetnost ne da sam studirao, ova umetnost me je podigla na noge. Moja ekipa je već debelo bila pijana, njima je bilo dobro, mene su zvali za finansijsku i nikotinsku inekciju, i zato što sam njihovom pijanm srcu iskreno nedostajao, nekad da čovek kaže i pokaže mora da bude pijan, nažalost, prebrzo se treznimo. U takvim situacijama, doza saosecanja u muškarca je najveća. To se zove muška ljubav!

Znači “Vozi me u hitnu” ili “Dođi donesi pare i cigare kod Pere u kafanu” su dva jedina razloga zbog kojih bi uopšte prelazio pola grada, a i realno to su dva hitna slučaja na koje čovek mora da reaguje. Obradovaše se silno kad su me videli, i kreće onda napdnost pijanih ljudi da ugode, a ja sam po sebi nisam isti, tj nisam kakvog me oni pamte, pa sve pršti od izliva ljubavi, izvinjavanja i molbe da oprostim ako su nešto pogrešili.  Naručuje neko Tomu, i najradije bi vam napisao, kako trezno srce dira svaka žica i svaka dirka, kako dodiruje, svaku venu, arteriju i svako secanje, pa i treznom čoveku. Da napomenem, ja i nisam neki kafanski tip, ogadila mi se još u vrlo ranoj mladosti, ali sada, s godinama, razumem mnnoge stvari, i sad mi se pripitomila u mozgu, sad mi dođe kao paralelni univerzum, kao mesto na kojem vreme stane, na kojem se živi od sećanja.

Jeste ta sećanja natopio alcohol, ali pustiti neka sećanja napolje iz duše moguće je samo ako si pijan, dovoljno pijan. Prošao sam sveta, zavirio u razne barove, kafane, mesta gde se pije, ali ove naše, Balkanske kafane su nešto drugo, to su mesta koja služe osim za opijanje i za, što bi bosanci rekli, “Sevdah”, i nema bolje definicije ili sinonima za našu kafanu.  Toga nema nigde, da budem iskren, i na balkanu ih je malo ostalo, i tih kafana, ali i sevdaha, i sevdah meraklija.  Vreme ih je satrlo, vreme nas je promenilo. Umesto sevdah meraklija, dobili smo šupak meraklije, menjali smo očigledno šta nam nije bilo dobro. Menjali smo dušu za uspeh, menjali smo patnju za ljubav, loš je to deal bio. Pa sada izgleda ne znamo da patimo, a ko ne zna da pati, taj ne zna da voli, što bi reko Muharem. Nije mi jasno, možda smo se zaista oslobodili patnje i uznapredovali kao društvo, ali ako je cena bila ljubav, skupo smo je platili.

Harmonika veze… ćelavi Milanče peva, pravim tanki špticer tek da skinem ove moje s grbače, i uživam u kafani, možda i po prvi put kako treba.

Prigodnu muzičku numeru nemam, pustite vi neku vašu, znate već koju…

preuzeto sa vreme.com
Preuyeto sa vreme.com

O skoku…

Skočih neki dan iz aviona padobranom. Svi me pitaju kako mi je bilo! Čuh neke osobe od kojih nisam video ni traga ni glasa dugo vremna, vredelo je makar zbog toga. Odličan osećaj, neuporediv sa svim sranjima u koja sam se da kažem, milice i nemilice uvaljivao. Pa eto obzirom da vi ipak ne znate ko je iza ove tastature, ja ću probati da vam to sve opišem, normalno, na svoj način.

Ulazak u avion jednak je onom trenutku kad matičar kaže, potpište se ovde, a muškarcima u trenutku sine u, “Šta uradih majku ti poljubim” (za žene: “Joj al` sam se zajebala) trenutku.

Poletanje i samo penjanje na visinu, gotovo da nije vrednno pomena, jedino što je eto mali avion, pa ipak postoji neka doza oduševljenja, recimo uporediva sa tremom pred prvi sastanak. Za ove malo mlađe recimo kad ona/on odgovori na pruku.

Trenutak „ispadanja“ iz aviona, skazaljka za adrenalin odmah zakuca do maksimalne cifre, dokle si graviran, i taj deo priče ne mogu da uporedim ni sa čim.

Onda krene taj slobodni pad, to je vrlo slično slično prvoj saobraćajnoj nesreći, prvoj masovnoj tuči, vožnji motorom sa Nešom Čepom, prvoj uzivo viđenoj, s blizine, eksploziji tomahavk rakete.

Kad se otvori padobran, to mu dođe kao neka teška bežanija, znači nije život i smrt, ali neko veliko sranje u najavi.

Kad pipneš majčicu zemlju, jednako je većoj od očekivane, povišici plate! Broju telefona neke dobre ženske! Novim kolima! Soni plej stejšnu! Za žene bez sonija, džimi cu cipele ili neka Melberi torba, i umesto dobre ženske, neki dobar frajer tražio broj, ako vam je to bitno. Eto, to je to, sad znate, podesite misli i skočite kroz vaš život.

U totalu, za sve one koji se nisu baš provozali uspomenama, uporedivo je sa recimo nivoom straha 9 od 10, jednakim recimo životom devedesetih godina u predgrađu Beograda, i to ne bilo kakvom, jedna reč, pravo ime, Kalahari. E sad, ukoliko niste živeli u Kalahariju, eventualno na Karaburmi ili eventualno u Paviljonima, moram za vas da nađem pravo poređenje. Evo prave definicije Kalahari je pustinja koja se prostire na unutrašnjoj visoravni Južne Afrike, gotovo po cijeloj Bocvani, jednoj trećini istočne Namibije, te po sjevernom dijelu južnoafričke provincije North Cape. Na jugozapadu se veže i pretapa u obalnu pustinju Namib u Namibiji. (preuzeto sa vikipedije). Za one malo mlađe, ili one hrabrije koji su furnuli pre sranja, prava pustinja, nigde ničega, pušile su se pljuge Vek koje obično nisu mogle da se kupe od para za užinu, Malborom su se prala pluća. Najke, patike, su se skidale sa drugih ljudi, nisu se kupovale. Na tramvaje se kešalo (kačilo pozadi na onu budžu) zato što obično nije bilo mesta da se uđe unutra, a ne iz fore. Polu visoka suva trava iz koje su vrebale hijene, svako malo neki čopor lavova izleti i krokodili blizu vode, moj bato.

Da se opet rodim… peva neko ciganče udarajuću u tarabuku (onaj mali, rucni bubanj. Meni u sećanju obično igra mečka kad pomislim na tarabuku). Verujem da bi on mučenik, da bira, izabrao skroz druge oklnosti. Ja ipak ne bih, ne bih se odrekao onih od kojih sam postao, ne bih se odrekao ni svih onih koji su kroj moj život prošli, ni onih koji još uvek svetle ili tinjaju tu negde u sećanjima, ni Kalaharija, ni devedesetih, ničega. Eventualno bi njemu kupio kola, da se hvali po familiji i po kraju, nju bi odveo u neku kafanu da polomi inventar, kao što je u trenucima pokazivala da joj je merak, i sebe bi promenio da ipak imam petlju za neke stvari. Tako da dragi moji, skok s padobranom je za bebe! Za njega čovek ima vremena da skupi hrabrost! Neke situacije jednostavno prođu, što neko reče, dese se pre nego da odregujemo ili odlucimo… živite pre nego što sve ode u sećanja.

Prigodna muzička numera … Ozbiljan BG boy

viber_image_2019-09-09_21-03-16

O košarci…

Htedoh u okviru nekog naboja pred utakmicu da napisem tekst, ne znam šta me ponelo, Manu Chau u slusalicama ili sinocni san, srećom nisam, pa ću sad biti obazriviji u prepričavanju tog sna. Sanjam ja tako, mi u finalu, napeta utakmica, četvrta četvrtina, ostalo par minuta mi vodimo. Sale čas u Sali, čas u rovu, dok crta prebaci se u salu, a kad krene da objašnjava odma u rov i neka vojnička uniforma. Puca na sve strane, barut, dim, on urla nešto, kako mi to sigurno možemo, imamo to u sebi, mi smo … Huška ih vidim izginuće svi. Vratimo se u salu a on nešto crta, to i on zna da je samo žvrljanje za televiziju, da ispadne pametan. Obrni okreni, posle tog prekida, ma samo trojke ubacujemo, Ameri se smanjili, nema ih, manji su od Bobijeve žene, a mi silni, samo reckamo Ne čujem više navijače u delirijumu samo čujem mrežicu i loptu kako prolazi “bez koske”, žk, žk, žk oderemo ih mi sa 30 razlike. Kreće opšti haos na tribinama, kineščići u češkim dresovima počinju da pevaju Crven cvete… Sale ide ka terenu vadi iz cegera nekog srpsku zastavu, otvara je i na njoj piše Kosovo je Srbija, delirijum, pičvajz, suspenzija verovatno, ali nema veze, za ovo je vredelo! Čavić place na tribinama od sreće, ne može da veruje da više nije jedina budala u 21. veku koja je prokockala sve što je mogla i to zbog najglupljeg razloga, patriotizma. Proslava kreće odmah, čujem topovske udare, i nije mi jasno jesam li ja u negde u Kini, u Beogradu ili u Amsterdamu. Ma svuda se slavi, naši ljudi šetaju ulicama velikih gradova Evrope i sveta, slave, mirno šetaju i nose zastave. Ljudi im aplaudiraju, žene, eh kakve su nam žene, lepe, naročite, jedre, tačno se vidi da su naše, blista bre Evropa cela. Padaj silo i nepravdo! Terasa ispred skupštine je mala da ugosti tolike ljude koji su došli da pozdrave šampione, heroje, pa se čitav događaj pomera na Trg Republike na kojem sada ima mesta, i on konačno dobija smisao u ovom univerzumu. Krcato ljudima, ja u onoj masi nikog ne prepoznajem. Sve Sirijci, Iračani, Avgansitanci, al lepi, doterani. Vesele se, svi nose zastave Srbije. Zbunjen sam hoću da se radujem za pobedu, ali opet nešto mi ne štima, sve je kao normalno, radujem se ja, ali opet strah me je, gde sam to ja kakav je ovo grad! Uhvati me paranoja i krenem kući, iščeupam se nekako iz gužve i idem Bulevarom uzbrdo. Sve čisto, lepo uredno, nema grafita, tramvaji ko svemirski brodovi, uglavnom u gradu žene, ovi muški kreteni su na Trgu, smeškaju se, opustim se ja malo umislim se još i da je do mene, napuniše se pluća vazduhom, raširio sam se sav, samo što nisam „strojaka“ (Strojev korak) ugario. Ponosan, ej, ja u Beogradu i to kakvom, jes da su žene malo drugačije nego naše onako, istočnjačkog izgleda, ali nema veze, nije mi se jedna nasmejala samo, šta jedna?! Pa svaka druga mi se nasmejala i rekla mi dobar dan! Pucam od sreće, skoro da sam na muku zaboravio. Rekoh sebi, nemam para al, moram da se vozim ovim tramvajem, uđem unutra, niko me za kartu ne pita, svi ljubazni. Odem ja za svaki slučaj na zadnja vrata, ono tamo sve isto ko i na prednjim, čisto uredno, čita ona stanice na srpskom, ja šibam tramvajem skroz do Kaluđerice! Izađem napolje ono sve pod konac, čisto uredno, ma divota, ko da sam u predgrađu negde ovde u Holandiji. Liči mi na moju ulicu, al sve lepše, svako dvorište uredno, automobili parkiranu u dvorištima, ljuljaške svuda, milina ti da hodaš. Nalećem na komšije, prepoznajem ih ja, prepoznaju i oni mene, ali nije sve kako treba, svi su ono, ko posle dvadeset dana Grčke potamneli i malo se smanjili, imaju i cudan akcenat. Sad već jurim svojoj kući zanima me šta ću da sretnem… Ja tamo, a ono, dvorište bajka! Bazen, gazebo, sve ono baš kako treba. Taman da vidim tog Sirijca koji je to sve tako lepo odradio, probudim se u goloj vodi!

Bog te video, eto kakvi smo mi maleri ne mogu ni da sanjam kako treba da smo ukantali Amere. Ma ovo mi je gore nego da me neko prekine u nekakvom mokrom snu.

U stvarnosti izgubismo od Španaca, što i nije strašno, odradili smo šta smo trebali, pokazali smo zavidan nivo kurčenja, što nam je glavna osobina. Sada ćemo da opletemo po Saletu i momcima i da nalazimo hiljadu mana u do jučerašnjim nezaustavljivim zlatnim momcima. Sada će svi da postanu eksperti i da kažu svoje mišljenje i taktiku koja bi svakako bila bolja od trenutne, što nam dođe osobina broj dva, pamćenje zlatne ribice je to zovem, mada može i da se nazove nebeski narod. Oladio me san, kakvi crni Sirijci i Iračani, kod mene u ulici bre, nema šanse! Nek propada, ali neće tu meni tuđa noga da kroči! Nema veze što će iz Srbije da ode sve i svako, skupićemo lovu, ima nas dosta, konzerviraćemo mi sve ovo da čeka neka bolja vremena, to nam je treća, nazvaću je osobinom modernog doba, zvana  srljanje u propast. Joj samo kad bi dobili Amere, nema veze sve ovo ostalo, što odosmo svi van zemlje, što nema ko da nas leči, samo da pocepamo Amere, nema veze što smo bolesni…

PYSk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTUdRN01EQV8vZTU4ZGM4MTNhNzI2OWZjNmRiOGQxZTZlZmU5NmY0MjEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAE

O muzici, i muzičkim ukusima…

Htedoh za trenutak da nazovem ovaj tekst, o patnji, pa sam shvatio da bi iz crnog otisao u crnje, a to mi baš i nije interes. Delom zbog vas, ali većinom zbog samog sebe, u poslednje vreme teško izlazim na kraj sa sobom.

Inspiracija ovog teksta verovatno jesu svi moji tekstovi. Juče sam se malo začitao, što obično ne radim, nego pišem i idem dalje. Retko se čak vratim da ispravim pravopisne greške, ma koliko one bile vidljive, mene jednostavno moj tekst toliko opčini da ne vidim čak ni najlogičniju grešku. Juče sam se pročitao bar desetak tekstova i primećujem da mi tekstovi svi do jednog vuku samo na jednu stranu, u neku prošlost, U neko bolje vreme, u neke bolje ljude, u neke bolje nas. Čudna je to stvar!

Zapita li se svako od nas da li je mogao bolje? Da li je dobar? Da li, da je bio bolji, bilo bi i bolje? Sigurno da da. Ukoliko i malo jače udari glavom i ode dublje, naći će sve ogovore, ali kada? Obično kasno, kasno da se išta primeni. Uvek nam nedostaje malo pameti za nešto što je bilo, a mnogo za danas, za ovo sada. Jedino gde mi svi zajedno imamo petlje da radimo onako kako nam odgovara je zapravo muzika. Kad nam se pesma ne svidja menjamo stanicu. Zasto nismo hrabri za druge stvari? Zasto ne promenimo firmu ako nam ne odgovara, ako nismo srecni? Zašto tako selektivno, zasto ne izaberemo generalno šta ćemo da slušamo i koga slušamo? Zašto ne počnemo da slušamo sebe? Da ne čuje đavo, slušamo druge, al bar slušamo muziku koju volimo, moglo je da bude i gore. Da slušamo druge i da slušamo i njihovu muziku. Možda nam se dešava da samo u prividu svoje slobode slušamo šta mi želimo, a zapravo slušamo šta živimo. Još jedna čudna stvar.

Sad ću da se odem za trenutak na temu o tome kako je nekada bilo bolje, kakav li je život ovima kojima su Jala Brat i Buba Koreli napisali omiljenu pesmu. No da se vratimo u novi stil mog pisanja, o ukusima ne vredi raspravljati. Iluzorno je zato što su zasnovani na predrasudama ličnog iskustva.

Neko je rekao da je glupo da slušamo Boru Spužića Kvaku, ovakva opaska obično izazove smeh u prstoriji u kojoj je izgovorim, a zapravo Kvaka ima stvarno sjajnu pesmu. Strpasmo ga tako, zato što nam neko reko ili zato što mu ime zvuči smešno, u nešto što nije društveno odobreno od strane istomišljenika, i ode Bora, ode i romantika. Kad kažem Džordž Majkl ima isto jednu od boljih pesama veka, postoji deo ljudi koje će da žigne to što je on peder, i onaj deo ljudi koji sad neće moći da veruju da im je omiljeni pevač gej, mali procenat, ali biće i takvih. I sad ovi što se plaše pedera neće da preslušaju Strangest Thing, a ovima tek sad kad znaju da je derpe više ne zvuči tako dobro, ili ne smeju da kažu. Ko stigne do kraja teksta može da se uveri koliko je esma dobra i da ako je nikad nije preslušao to uradi sad, postavio sam verziju sa tekstom, ukoliko se ne plaši da će biti društveno odbačen jer voli pedera. Okviri, ramovi, amovi… Robujemo li? Robujemo, itekako… porodici, familiji, komšiluku, gradu, državi, religiji, televiziji fejsbuku… robujemo svima, zapravo ne robujemo mi, nego robija naše srce. Mislim da robujemo samo svojoj nekoj umišljenoj priči, koja je samo u našj glavi, u koju, zbog toga što sumnjamo, ne vreujemo do kraja ni sami sebi. Ali srce robija jer ne može da živi kako oseća da treba!

Kako osetimo svaku strofu, kako osetimo svaki stih, da tu peče, na našoj koži. Kako se samo saživimo kad The Gentleman na MTV Unpluged pre nego da počne pesma Intoxication kaže poentu života, a kad muzika stane radimo drugačije. Oh pameti! Glup li sam da živim! Dao si mi sluh za muziku, al mi nisi dao sluh za život. Sutra će mi verovatno sve biti jasno, a već danas kasnim. Lepo reče Vranjković, između dva sata, jedan kasni drugi žuri. Mogao bih da vam napišem tri priče u stihovima, šta tri priče, tri života da napišem, ali tuđa, jer ja ipak radim drugačije, ovog što ja radim nema u pesmama. Ovakvi kao ja ne pišu pesme, oni samo pričju, pričaju, pričaju, objašnjavaju… Najčudnija stvar je što ne znam samo da li su ovi tekstopisci poznatih megahitova, ali onih iz proslog veka, iskreni, jel to neko makar doživeo, ili nam ispraše mozak bez potrebe, a mogli smo tako lepo da živimo. Da nam bude tako fino, uz recimo Vendi.

George Mitchael – Strangest Thing

O čekanju…

Nikad čudniji dani ispred i iza mene, svako malo naboj inspiracije koju bi najradije da zaboravim. Teške misli, nervoza, teške recenice. Pišem, brišem. Pišem uglavnom za sebe, trudim se da napišem šta god da mi prođe kroz um, ali u poslednje vreme pokušavam da ne pišem, i kad nešto napišem, nekad se i sam prepadnem. Zapalim cigaru obično posle teksta koji izleti iz mene, pročitam i odmah znam kakav je tekst. Za ovih nekoliko poslednjih provučem nekoliko puta ruku kroz ovo malo kose što je ostalo, neko bih reko pomazim se, a ustvari pokušam da izbacim nervozu iz ove moje lude glave. Vidim da je mračan, ali šta ću, i to sam ja. Odakle problem, odakle toliko teških misli koje samo rojim u glavi. Lako bi se to opravdalo usamljenošću i sa previše slobodnog vremena, i ima istine u tome, ali iznad svega mislim da je to zato sto sam izgubio svoju sreću.

Pomislim često da je moja sreća baš sad na nekom Lastovu, da i ona uživa, otišla je da se odmori od mene, ili me možda baš tamo i čeka, da razbijem okove i lance i otisnem se u nepoznato, još jednom. Utešim se da ćemo se eto naći nekad, da će nekad biti baš sve kao u priči. Što bi sveštenici i verujući rekli, po Božijoj promisli, lajfkoučevi bi to definisali kao istrajnost u željama koja onda postaje stvarnost, ljudi koji se bore za egzistenciju bi to podveli pod razmaženost, zavidni pod izgubljenost i da vam kažem svi su u pravu. Svako iz svog ugla govori mantru, svako poklapa deo života i razmišljanja koje to razdoblje nosi. Svi su oni u pravu i sve ja to znam, a opet, zaglavljen bez neke preterane sreće. Skočih iz aviona padobranom neki dan, trčim svaki dan ko sumanut, čitam, pišem, trudim se da okupiram ovaj moj mozak i da poslušam sve one koji mi prijateljski govore „polako“. Pokušavam da ispunim sve terapijske zadatke i sve je meni jasno, nego čekam. Čekam da izađe neki drugi bend na binu i počne nešto drugo. Kao da nisam došao zbog ove predgrupe na koncert, uopšte me ne zanimaju. Jesu oni veliki lokalni bend i popularan i znam gotovo sve pesme, ali ja imam osećaj kao da sam ovde za glavni bend večeri, samo što on nikako ne izlazi. Mislim da bi čak ovo i bio dobar provod da samo oni sviraju, da nisam video, čuo i osetio u jednom trenutku kako zvuči veliki bend. Kako zvuče pesme pravljene za mene. Ma da ja popijem par piva, da se opustim malo dok ne počnu, da zaboravim da ih čekam , pa nek me obraduju nekada ako se uopste smiluju. Polako ću, kako svi kažu, biću strpljiv nek vreme prođe i možda će neko nešto reći ili uraditi da ih istera na binu ili da nam na kraju kaže da oni neće nastupiti večeras. Čekam.

Nego sad razmišljam šta ako nije do „čekanja“ ili „akcije“, do „polako“ ili „brzo“, do „ispravno“ ili „pogrešno“, nego je baš tako kako jeste. Dođeš u neke godine kad si se realno ratosiljao problema male dece, poslovne nestabilnosti i svih onih malih sitnica koje su ti trošile slobodno vreme i zapitaš se šta sad: „Jesam li ja ovaj život iskoristio do kraja?“ ili čak za one malo skormnije, „Pa majku mu poljubim nije valjda to to“ kažu da su to večna pitanj, koja nas sve muče bez obzira na pol , materijalni status, veru i naciju. Eto možda smo tu, baš u tome svi jednaki konačno, svi znamo i svi se pitamo večnim pitanjima. Konsenzus je postignut samo oko večnih pitanja, oko prolaznosti života. Tu kreće tema o odgovorima. Odgovori različiti svako ko nije imao nešto za njime i žali, siročići za roditeljima, siromašni za parama, onaj ko je vozio krntiju kaže, kud nikad nisam uštedeo da kupim bolja kola, onaj ko je bio podstanar maštaće o svom stanu… i to me ne brine, to je svima znano. Mene zanima šta se dešava sa ljudima koji su juče molili za stan, danas ga dobili, kupili, sagradili kuću, jesu li sutra uspeli da izbegnu večna pitanja?! Kažu li oni makar, ćuti, mnogo mi je dobro , još koliko juče nisam imao krov nad glavom, a danas sam u svome, meni je život lep! Zaustavi li se potraga za „srećom“? Ja lično nikad nisam uspeo da stanem da je tražim. Jesam li srećan? Sigurno da jesam, kada sam toliko stvari koje sam poželeo ostvario. Onda sam nezahvalan?! Nisam, baš ni malo, svega sam svestan, vrlo sam zahvalan, kad se okrenem iza sebe i vrlo ponosan. Zašto čekam onda?!

Ma idem kući, ne mogu više da čekam glavni događej večeri. Čekanje je najgora stvar u životu, to rade samo nesposobni i pokvareni. Ovaj loš provod i iščekivanje velike zabave podvešću pod to da sam omatorio, da ovakav vid zabave nije više za mene. Neću više ni da idem na koncerte, ni malih, ni velikih bendova. Dosta sam išao kad sam bio mlad, dosta sam išao dok je bilo drugačije, dosta sam bio mlad. Nije to više za mene, gužva je, svi ti neki ljudi, sve je nekako izgubilo smisao. Prebaciću se u neku kafanicu umesto na koncerte, ako budem „srećan“ da naletim na neki dobar tamburaški orkestar, da mi violina svira o sreći, da me vrati u neke dane, vremena i trenutke kad sam za sve imao hrabrosti i volje, kada smo sreća i ja još bili zajedno.

Prigodna muzička numera Kapi s oboda…

maxresdefault