Koji je tvoj broj?

Ljudi kažu godine su samo broj. Mogli bi da dodamo da je i saldo na žiro računu samo broj, ili da je svaka metrika samo broj, pa opet jurimo tamo neke brojeve. Na nekakvim prekretnicama najčešće izazvanim zdravstvenim problemima vrlo često znamo da stavimo prst na čelo, vidimo malo dalje, i malo bolje, od jedinica, desetica, stotina i hiljada. To nas naravno brzo prođe, zaboravimo brzo na sve što smo rekli kako ćemo drugačije samo da ozdravimo. Ozdravimo, a ostanemo bolesni.

Na jednom okruglom broju za mene, broju 40, kao i sve ostale, jer i ja sam od krvi i mesa, preplavile su me misli… Šta sam uradio? Koliko je to dobro? šta sam mogao bolje? Šta je trebalo drugačije? Šta je ostalo napred?  Rojile se misli, roje se i danas, mogao bi da vam pišem na razne teme, mogao bi da sa vama delim najveće svoje strahove, ali sam rešio da vam pišem o svojem najvećem ponosu. Ovo je priča o nekim drugim vremenima, o nekim drugim vrednostima, o nekim drugim ljudima. Ovo je priča o mojim prijateljima.

Nekada davno, u jednom gradu, u jednoj zemlji koja je potpuno drugačije izgledala i disala, ljudi su bili sasvim drugačiji. Ljudi su živeli sasvim obične živote i maštali sasvim obične stvari. Ja sam maštao da postanem neko. Nisam imao snove o pozicijama, platama, kolima. Snovi su bili mali i prosti, jednostavni, a opet teško dostižni. Bio sam mali, ili mlad, ili… Na putu odrastanja razni izazovi vrebaju te osnovne vrednosti.  U doba mog odrastanja, đavo je trljao ruke devedesetih godina. Osim države propadale su i razne druge stvari, moral, pravda, porodica, prosveta, pravosuđe, medicina, sve ono što je društvo i do jučerašnje živote činilo celim polako se raspadalo. Naši roditelji, potpuno nesnađeni u tom tmurnom vremenu, bili su nesnađeni i u roditeljstva, negde duboko u sebi verovali su u nas, verovali su da ćemo mi uspeti da ćemo otići dalje i bolje od njih, a dalje ili ispod, odlučivale su neke čudne situacije i osobe iz mladosti. Ja sam imao tu ludu sreću da su me jedna drugoj bukvalno predavale osobe koje je neko poslao da brinu o meni. Pa sam tako imao Beograd za majku, da ne kažem ulicu, i razne očeve koji su se smenjivali. Sad, metafora i nije dobra, mnogo ljudi će otići na drugu stranu, i neće im lepo zvučati, ali je tako, van mog doma, moje porodice, o meni su brinuli Beograd i po jedna osoba koja se smenjivala na svake 2. do 3 godine. Iako sam možda više od pola života očekivao jednog najboljeg,  bio sam deprimiran što su tako prolazili kroz moj život, kasnije shvatio sam da sam dobio na desetine vrhunskih, i možda i jesu odnosili sa sobom i deo mene, ali su i ostavljali deo sebe. Ko su oni, kako su se zvali, gotovo je nebitno, šta je ime naspram dela, i šta bi vam značilo da napišem Saša, Dušan, Sonja, Slobodan, Bojana,  Predrag,  Sunčica, Zoran, Aleksandra, Dejan, Ivana, Miloš, Gordana, Goran, Dragan, Jelena, Branko, Silvana, Igor, Ranko, Rajko, Snežana, Ljubinka, Damir, Dževad, Milivoje, Veselin, Aleksandar, Ana, Nikola, Miroslav, Vladimir, Marko, Željko, Srđan, Uroš, Dragoslav, Enver, Nenad, Milan, Vanja… To su samo imena. Vi tu negde prepoznate nekog svog i na ime nadenete i lice. Podseća na nekog, najpre na nekog dobrog, a onda ponekad i izrone neka loša lica uz neka imena. Ja nemam loših lica, prekrila ih je davno svetlost svih ovih gore pomenutih, dobrih, o kojima bih mogao da pišem, i pišem… Tu sam gde sam zbog svakog od njih. Svako od njih je usadio deo svog karaktera, osobinu ili makar neko svoje dobro delo u mene. Zašto su marili? Ne znam, ali marili su. Nisu samo nemo i sebično stajali i vodili svoje živote i gledali svoja posla, marili su. Nisu bili škrti i ljubomorni, i ako su mi ikada zavideli bilo je samo zato što su hteli i taj trenutak da podele negde sa mnom. Davali su, davali su sebe, davali su reči, vreme, znanje,  iskustvo i emocije, a ja ništa drugo nisam ni tražio, ni trebao. Kada se okrenem iza ovog mog magičnog broja sve što vidim su dobra dela na sve strane. Pa ko da nema vere u ljude? Ljudi sve znaju i sve mogu, samo je jako teško biti čovek.

Za ovih prvih 40, ne mogu da kažem da su „prošle“, pre bih upotrebio, „bile su“, izuzetne. Za ovo što dolazi ne želim da imam ni jedan broj ispred sebe, moj broj je ∞, nemam granice nigde i nikad ih nisam imao. Želim samo da mi onaj od gore omogući da srećem i dalje dobre ljude i da se sećam dobrih dela, pa koliko god da traje!

Živeli!

35237585_582351995470443_834193540643815424_n

Advertisements

Bunar želja

Poljubila je novčić sklopljenih očiju, sve što je ikad želela bilo je na putu od usana do te stare kovanice. Uzdah, blaga bojazan na licu, nežne ruke ispuštaju novčić. On pada, udara o zidine bunara, ne znam da li se slavi ili jauče na putu do dna. Onda sad već blago ozarenog lica okreće leđa bunaru i lagano odlazi, ostavila je novčić i želju. Doleteo sam do bunara, tiho se spustio na dno pokušavajući da ga pitam šta to zapravo svi ti ljudi rade. Na dnu, hiljade novčića, sede tamo u dubokom mraku.

„Heeeej“, razdrao sam se, „heeej bunaru“. Čulo se mrmljanje, kao da sam ga probudio, mada je sam bio iznenađen što me vidi tu, kao da mu niko ne dolazi u posetu.

„Hej, čemu vika“, upitao me.

„Ma ne vičem, nego ovde sve zvoni i odjekuje, poprilično je duboko. Došao sam da te pitam u čemu je trik sa ljudima i novčićima? Danima sam ih promatrao, uvek ista priča, novčić, par trenutaka brige a onda olakšanje. Šta oni to zapravo rade, šta to ti njima daješ, šta to oni zapravo kupuju?“

„Teško pitanje, oni dolaze ovde da pokušaju da ostvare svoje neostvarene želje. Zamisle želju, ubace novčić i nadaju se najboljem.“

„Pa dobro, plemenita je uloga tvoja, ispunjavaš tolike želje pomažeš ljudima, ko bi rekao da će toliko dobra i svetla biti od jedne tako crne stvari.“

„Eh“, uzdahnuo je, „pa nekada je bilo divno, sjajno, bio sam jedan od retkih bunara koji su postali bunari želja. Bilo mi je divno da vidim da toliko ljudi dođe i ode mnogo bolje raspoloženo. Bio sam presrećan da to sve gledam, ali nisam znao samo jednu stvar, kako da im ja ispunim želje. To mi niko nikada nije rekao. Na početku sam gledao uglavnom vezane za ljubav, za bližnje, za porodicu, kuću i useve, za zdravlje.  Vremenom se menjalo, i svelo se uglavnom na brigu za zdravlje i brigu za materijalno. Oni koji su želeli zdravlje do juče su maštali materijalno, a oni koji su želeli materijalno uglavnom maštaju i dalje o materijalnom dok im ne zatreba želja za zdravlje.”

“Hm, to ne zvuči ni malo lepo, ti ne zvučiš ni malo lepo, umoran si prijatelju moj mračni. Evo kako ja, vilenjak, mogu tebi da ispunim neku želju? Šta je to što bi tebe razveselilo?”

Duboki uzdah prolomio se zidinama bunara, odbijao se od svaku ciglu uzidanu u njega, ne znam kako se to napolju čulo, ali unutra je zvučao kao dečiji jecaj.

“Eh moj mali krilati prijatelju, ti možda i možeš da ispuniš neku želju, ali ova je više za nekog svemogućeg. Hteo bih da ljudi budu dobri! Hteo bih da bude kao nekad!”

Hej ti moj crni prijatelju, nisam ja rekao da poželiš želju za ljude nego da poželiš želju za sebe. Nisam rekao da ljudi budu srećni, nego ti. Poželi takvu želju!”

“Želim, uh šta ja želim?”

“Pa dobro ako je neko čuo sve želje sveta, onda si to sigurno ti, zamisli neku koja je tebi bila dobra!”

“Hmmmm, sećam se jednog gospodina u ranim četrdesetim hteo je da sreće samo dobre ljude. Ta nije loša, i sećam se jedne divne starije gospođe koja je rekla da želi da se seća samo dobrih stvari. Možda od te dve da napravimo jednu?” Upitao je stari bunar. “Da se sećam samo dobrih ljudi. ” izustio je sada već razdragano.

Uzeo sam malo čarobne prašine i na putu na gore, izlazeći iz bunara poprskao sam po tim starim zidinama i one zasijaše. Dok sam izlazio napolje imao sam osećaj da bunar ima brkove i da se sada prigodno gladi uz osmeh po njima, i posmatra me kako odlazim.

Jesu li se ljudi promenili? Ne znam. Jeli bunar postao srećan? Ne znam. Nisam mogao više od tada da se bavim tuđim životima. Znam da sam od tada obraćao pažnju samo na dobre osobe i neverovatne okolnosti koje su mi se dešavale u mom vilenjačkom životu.

209MagicRemoved
slika preuzeta sa scoutcampsite.co.uk

Osmeh je sve(t)

Opet na ulici nekog bezimenog grada! Opet! Ko zna po koji put ovaj mesec, ko zna po koji put ovu godinu, ko zna po koji put za ovih poslednjih 10 godina koliko putujem. Ne, nisam prvi put ovde, bio sam pre nekoliko godina jednom, doduše zimi, i na nekoliko sati samo. Taj povratnički osećaj u grad koji na mene i nije ostavio neki utisak je jednak osećaju iz mladosti kad te mama pošalje u prodavicu u sred neke zanimljive radnje. Tako izbačen, na pogrešnu stranu glavne železničke stanice,  u uličici levo vidim početak neke pijace. Pošto sam pobornik upoznavanja grada i njegovih znamenitosti upravo na taj način, jednoglasnom odlukom moj ranac i ja rešavamo da baš tuda započnemo naš istraživački poduhvat. Šetkam se lagano. Pijaca i nije neka, više je sokak u kojem su, jedna za drugom nanizane radnje za prodaju voća povrća i potrepština. Nema nešto mnogo ljudi na ulici. Mimoilazimo se, oni su fokusirani na ponudu u prodavnicama, a ja na njihova lica. Svi se nešto smeškaju! Počinjem da gledam čemu. Paradajz, krstavac, poneki mango, nema gotovo ništa smešno. Opet levo, pa prva desno, izbijam na neku uličicu koja ima veliki trotoar za pešake. Tu već ima više ljudi, mimoilazimo se, ja opet zagledan u lica, i dalje mi se čini da mi se smeškaju. Počinjem već da sebe zagledam, da nisam negde uflekan, proveravam i šlic. Zastajem sa strane ne bih li podvrnuo rukave košulje, dan je prelep. Detaljna provera, sa mnom je sve u redu, makar ovako, estetski. Nastavljam dalje, prolazim pored jednog dekice koji sa istim osmehom kao i njegovi prethodnici ima taj, sad već, za mene zagonetni kez na licu. Odlučujem da se i ja njemu nasmejem. E sad, kako su moje usne velike, kod mene nema tako diskretnog osmeha, ja to radim onako kako treba, a ovaj čilager primeti, i on se još više nasmeje, da kažem otpozdravi me. I tako ja idem, koracam ulicama grada, smejem se, i ljudi me osmehom otpozdravljaju. Muzika u slušalicama još više pravi atmosferu i zaista doživljavam jedan blagi zanos, iznenadnu sreću, diskretnu, ali iskrenu. Dođe mi da raširim ruke iz sve snage i da se zavrtim oko sebe, dođe mi da zagrlim nekog. Za svega 20 minuta, ovaj grad me je naterao da pogledam u nebesa da se zahvalim, ali i da se izvinem samom gradu za te predrasude , i sive misli sa kojima sam došao.

Grad, ulicu i sve te ljude ne bih više opisivao, to je momenat između mene i svih njih. Vratio bih se na naš Balkan. Znam, znam, reći ćete da sam na veliko plavetnilo odmah navukao neke oblake kad pomislimo na ljude na našim ulicama.

Kakvi bi to gradovi bili da uspemo da vidimo nasmejane ljude na ulici makar. Kakav bi to život bio da nas neko makar osmehom pozdravi?! Ne, nisam jedan od onih čiji tekstovi treba da vam pokažu kako sad ovo gore napisano treba da vam promeni život. Ko sam ja da nekom solim pamet!? Ni sam ne razumem sebe i imam hiljade znakova pitanja nad glavom, tragam za odgovorima. Želim samo da podelim da je meni cela ova situacija promenila dan, razmišljanje. Možda vama i nije stalo do vašeg dana, ali ako primetite čoveka koji ide ulicom i smeje se, nije on lud, ludi smo svi mi koji gradovima hodamo namršteni obuzeti problemima i težinom života. Možda osmeh ne rešava vaše probleme, ali je sigurno, i sada provereno, da nekom može da popravi dan! Ukoliko sretnete jednog visokog tipa, visokih zalizaka, debelih usana, koji se kezi ulicama, nasmejte se, pozdravite ga osmehom, možda sam to baš ja u svom poduhvatu da promenim svet osmehujući se ljudima.

profilepic273651_1 (1)

Recept za dobar gulaš

U današnje vreme kad svi sve znamo, nikom ništa nije jasno. Izobilje informacija koje nas okružuju i dalje nam ne pomaže da realno sagledamo, svet, budućnost, i možda najkomplikovanije pitanje svih vremena, partnerske odnose.  Da, mi muškarci znali smo da krivimo bajke za poražavajuću statistiku razočarenja nastala u braku. Doduše , bajke su bile krive i ženama, očekivale su prinčeve, oni su ih sledovali, samo se nikada nisu pojavili. Bajke su nam bile krive, od prinčeva nije moglo da se živi na obe strane.  Mi smo krivili prinčeve, one su ih očekivale.  Kada dodamo nekakve predrasude, generacijske priče, svede se na to da deci ne treba pričati bajke. Bajke su smišljene da iznevere očekivanja, i da možda baš ta bajka ima kraj kakav očekujete, ali to ne znači da neko nije pobrkao bajku, ili da ste vi baš glavni junak u toj bajci, možda ste neki sporedan lik. Onaj debeli miš iz Pepeljuginog crtanog koji je toliko sladak, nežan i šarmentan, da bi šteta bilo da su ga crtali neraspoloženog, i promašenih očekivanja, nikom se ne bi svideo. Ovako i debeljuškast, i gladan, sa svim svojim manama, jedan je od najsimpatičnijih u celim crtanom fimu. Da se manem prinčeva i bajki, jer je to muški pristrasno, uporediću to sa jednim najobičnijim gulašem.

Izbor pravog/e ne razlikuje se baš ni malo od ovog mog gulaša. Znači imamo predrasude, biloške satove, imamo šta je ispravno, kad je za šta vreme, i najbitniji sastojak ovog gulaša, „šta će reći selo“. Nemamo meso, pravac prodavnica! Nakon ogromnog čekanja u redu, napokon dolazimo do mesara, izgovoramo našu želju: “molim  vas oko 50 do 100 kilograma teletine, bez žilica, više od buta”, radost izbija. Brkati mesar oštreći svoj ogromni nož poprilično nervozan, odgovara: “Nemamo teletine imamo samo svinjsko meso”. Taj trenutak, gde ceo red čeka na vašu odluku, vrši pritisak na mozak i na izbor, a na kraju krajeva i na taj ručak, to je taj trenutak gde pravimo grešku. Munjevitom brzinom pokušavamo da damo pravi odgovor, ne shvatajući da je to ipak ogromna količina mesa, da ćemo ga dugo, dugo žvakati. Racionališemo… svinjsko meso je jeftinije… možda i nije pravi izbor, ali ako se krčka duže…  ubaciću dodatne začine, biće baš kao i teletina… Ključna greška!

Tele nikad ne može da bude svinja i obrnuto!

E sad, ako ste kući ipak krenuli sa svinjom, prihvatite je, pomirite se s tim da teleta nije bilo za vas.  Pravi kuvar/kuvarica, vešto će odstraniti nožem sve žilice i komadiće masti koji im ne prijaju. Nakon što je meso spremno, neki primenjuju tehniku udaranja da meso omenkne, ja sam definitivno protiv toga. Ja sam pobornik pažnje, mislim da ako posvetite dovoljno pažnje, imate vremena i ne žurite, upotrebite svoje omiljene sosove, i dodate malo svojih začina, gulaš može da uspe. Da, velika je to količina mesa, treba dosta da se žvaće, ali ne žurite, to je ipak vaš gastronomski recept. Ponosite se na to šta ste spremili i hrabro kažite da je svinja bila pravi izbor, na kraju krajeva, uživajte to je ipak samo za vas. Ukoliko vam se gulaš smuči, uvek ga možete staviti u frižider, neki kažu da kad se podgreva ukus bude još bolji, mada se meni svinjetina raspada nakon podgrevanja i ja volim da jedem dok samo dok je vruće. Ukoliko ipak dođete u situaciju da vam se gulaš ne sviđa, pre nego što viknete da je kriv mesar ili meso, upamtite, veština kuvanja ogleda se baš u kuvaru.

Prijatno!

Đorđe Balašević – Al` se nekad dobro jelo

Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/

Ljubavi, gde si?!

Luis C.K. - preuzeto sa http://weknowmemes.com
Luis C.K.

Oh sumornog li vremena, nikad lakše, nikad bolje, a opet nikad punog srca. Vremena nam kroje kapu, uzimaju šta im se prohte, a slabo priznaju grešku i slabo šta vraćaju iz kante za đubre u koje pobacaju stvari. Probude se ta vremena jedan dan, počešaju dupe, i krenu da skidaju stvari, do juče normalne. Nalepe im etiketu, i odmah, pljas, u crnu kesu iz koje ih slabo ko može izvaditi. Ja mu dođem kao đubretar, onaj opsednuti, što po tim kesama kopa i vrti, i sve mi žao da bacim. Pišem ne bi bih li makar nekako te stvari vratio, makar negde i nekome.

Šta sam sve nalazio to je čudo jedno! Razne gluposti, čak i namirnice. Našao sam mast, pa sam kasnije našao i margarin, šta li je sad aktuelno ni sam ne znam. Budem li nastavio da kopam verujem da ću naći uskoro i maslinovo ulje, ustvari već je tu samo u crnoj kesi za prženje, da da tu je. Ima i mesa i soje, i limunove kore i ima uspomena ima raznih drugih stvari koje su nam nekad bile dobre a sad ne valjaju. Čak i da zanemarim sve te sitnice, postoji i crni džak u koji je vreme pobacalo i određenje emocije pa čak i moralne vrednost.

Vreme nam je oduzelo stvari po kojima smo se razlikovali, pa sad, nakon svih promena u fizičkom smislu svi ličimo jedni na druge karakterno, a i ovako, spolja. Masovna proizvodnja čovečanstva kojem je jedini bog novac, a najveća sreća sopstvena satisfakcija po svaku cenu. Pre ovo bezobraznog vremena znali smo i za nekog drugog Boga. Znali smo za stid. Stideli smo se okoline, neznanja, primitivizma, nemorala, razvrata. Sve je to ovo vreme pobacalo u crne kese pa sad imamo situaciju da se ne stidimo nego se i ponosimo se time, pa nam je malo da će neko to videti nego se još i hvalimo i širimo stid i sramotu što pre i svuda. Sa tehnologijom i kamerama, stid je postao popularan i stvar za ponosa. Takmičenje je u toku. Kao i alternativni umetnici, okolina smatra da je sve pametno rečeno, pa smo kvalitet definisali drugačije. Ko će više da psuje, ko će da bude provokativniji, vulgarniji. Ko će da ode korak dalje od prethodnog, ovaj put u stranu stida. Vreme kao da je biralo samo dobra stvari, džakovi su puni, uglavnom dobrih stvari.

Našao sam pun crni džak dobrote. Vreme kao da nam je sklonilo tu dobrotu, to je jedan od derivata koji nam nije više potreban, prošla je potreba za zajednicom pa je prošla i potreba za dobrom. Želja za uspehom je neumorno pomagala vremenima da pobacaju toliko puno stvari koje volim da mi je bilo bolje u ovom suterenu uspomena.

Ljubav je digla ruke od nas! Nju nisam našao u džakovima, ali je nisam našao ni među ljudima, ona je nestala, odustala je od nas pretvorila se u nekakvu don kihotovsku potragu za savršenim bićem. Saršenog bića i savršenog života nema, čak ni u priči. Visoko postavljene iluzije o manirima i karakteristikama koje savršeno biće mora da poseduje kreiraju razočarenja na svakom koraku. Medijski miljei, formiraju nove generacije, sve inteligentnije sa sve većim prohtevima. Sami, u savršenom svetu i nesrećni. Prekrojili su nam stvarnost preko noći. Čak su i običan erotski roman napravili tako, da je za dobar seks potreban Maserati i dvorac, a svima nam je jasno da je dobar seks, dobar seks, pa makar i na plastu sena. Sve ima metričke vrednosti, svaki odnos je lako merljiv. Čak i kad dođemo u situaciju, da to savršeno biće dođe i dotakne nas rukom po obrazu ne vidimo, i ne osećamo, postali smo prozirni za ljubav, ona ne može ni da nas dotakne. Ljubav koristimo kao opravdanje za nedela koja bi trebala da zadovolje biološke satove, predrasude , lagodniji život. Opet merimo, opet materijalno. Niko nas nije obavestio da je ljubav zvanično izbačena u prodaju, da od skoro ima svoju cenu. Zašto ljubav ima cenu? Pa samo zvog onih koji bi na ljubavi da zarade. Osim cene taj artikal kao i svaki drugi ima uputstvo za upotrebu koje niko niti želi da čita, niti želi da ga se pridržava.

Na bočici ljubavi jasno piše, ljubav je davanje. Dajte svaki dan po malo ljubavi! Što češće i na što više strana, prvi rezultati dolaze već posle 7 dana. Nus pojave: možete biti srečni, ispunjeni i voljeni, možda vam posle duže upotrebe život bude smisleniji i ostvareniji. Preduslovi: Ljubav nema efekta na materijalne ciljeve, pa se tako preporučje upotreba isključivo u svrhu sreće. Cena: cenu nismo spremni da platimo, jer podrazumeva žrtvu i odricanje a da se u prvom planu ne radi o nama.

I svi znamo da je nekad bila besplatna i dostupna svima, i očekujemo je da je dobijemo za džabe, a cenu nisu stavili uzalu, cena je za naše dobro

Ničega mi ne bi bilo žao, ali ne mogu da gledam svet bez ljubavi, svet u kojem je sve savršeno a opet niko nije srećan.

Ljubavi, tako mi nedostaješ!

Tajni život suterena – Nikola Vranjkovic

Je l’ ostaješ kod nas već kasno je za san?

Mislim i onako na tebe ceo dan..

Prošli smo već ovo nekoliko puta

I nije me strah nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prepune fioke tu žive oni kojih nema

Rafal sećanja, prašina iz detinjstva

Otrovani pas, slike, oči, pisma..

Vreme utrne što ne izleči

Usput pobije ko se ispreči.

Skitamo po vodi srednjim Dunavom

Padne mi na pamet da sve je trebalo

Ranije da prođem ranije da znam

Ranije da počnem da predosećam.

Tako mi nedostaješ….

Pronađeš na meni svoje strahove

Govoriš da treba – kažem ne umem

Ne umem da volim a da odlazim

Ne umem da moram a da uradim.

Tako mi nedostaješ….

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne

Ne ume da kaže ni da pobegne

Zamisli se i ćuti gleda daleko

Zna sad, kuća mi je tamo gde mi je i brod

Tako mi nedostaješ…

NIkola Vranjković – Tajni život suterena

Predstava na nebesima

Mora da je onaj gore resio da organizuje nekakvu predstavu. Mora da su mu svi pevači, koje je uzimao proteklih godina, dosadili. Sada je rešio da uživa u nakakvoj predstavi pa skuplja prvu postavu. Divim mu se odabiru glumaca. Kada pogledam ko je sve otišao stvarno vidim koliko sam ostario i koliko vreme brzo prolazi. Odoše svi oni uz koje smo gradili delove našeg karaktera…

Živimo sa pogrešnim neprijateljam u glavi, mislimo da imamo puno problema, i puno prepreka u životu, istina je drugačija, imamo samo jednog neprijatelja i jedna problem, sat koji naprekidno otkucava.

Sećam se, bilo je to pre 15 do 20 godina, kada sam radio u nekakvoj prodavnici televizora. Ušao je, naravno odmah smo ga prepoznali, slavna ličnost kod nas u radnji . Svi su poustajali ne bih li ga nekako uslužili, ne bih li našli načina da tom junaku naših trenutaka ispred televizora vratimo makar malo. Sasvim običan čovek, u starkama i nekakvoj teksas jakni, normalan, sa brigama koje opterećuju svakoga čoveka koji uđe kod nas u radnju. Koji televizor? Do koliko para? Da ne pogrešim? Proveo je bar jedno 30 minuta u tom smrtničkom brigovanju, i na kraju se odlučio za nekakav, tada veliki i “debeli” televizor. Izašli smo iz radnje ka magacinu, onako potpuno zabrinut, upitao nas je: “Momci jel se nisam zajebao?” Tešili smo ga hodaći do magacina da je to dobar izbor, popričali malo još na neku temu. Otišao je da doveze auto da bi mu ubacili TV. I zamislite, naša mega zvezda u sasvim običnom autu, nekakav VW Passat koliko se sećam, ništa mlađi od mog auta koji sam tada vozio, beli, običan. Ubacili smo mu TV pozadi, i zatvorili gepek. Veliki glumac, ali i veliki šmeker izvadio je neki dinar iz džepa da popijemo sok, zahvalili smo mu se i krenuli nazad, a on u kola. U tom razmimoilaženju, namreno da čuje, kolage izusti : “Brale, mnogo smo dobri, zajebasmo i Glogovca!” Okrenuo se, isprva zabrinut, da bi na kraju svoju brigu pretvorio u šeretski osmeh i ušao u kola sa sve tom frćkavom kosom.

Znate, možda mi je i zbog toga prirastao za srce. Voleo sam ga zato što je bio, jedan od nas, običnih, normalnih ljudi koji su se borili za kiseonik u ovom životu. Na ekranu bio je, pop, policajac, Hamlet, živčani taksista, šta god, bio je maestralan. U životu, bio je običan čovek sa mnogo briga i troje dece, potresen sunovratom društva i sunovratom vrednosti. Nadam se da je u tom krugu ljudi, glumaca, možda i poslednjih stradalnika ovog anti -kulturnog sistema, ostao po neko ko će voditi računa o njegovoj deci. Verujem, kao otac, da je to pred kraj, kojeg je bio svestan, bila i poslednja njegova briga.

Nadam se, duboko verujem, da će sve biti u redu sa njegovom decom, da će odrasti i veći i bolji od svog tate. Njemu želim samo mir i neko bolje okruženje, mesto gde će se takav as neće mučiti i patiti kao što se patio ovde sa nama. Mesto na tronu koje mu ne može oduzeti ni jedna kafanska pevačica. Neka njegova večnost pomogne mladima da nađu neke druge uzore od onih koji im se trenutno serviraju. Za sve vas, koji mislite da smo izgubili velikog glumca i čoveka, umesto minute ćutanja, odaberite danas minutu čitanja. Odrecite se danas Farme, Zadruge, Pinka, Granda i svega onog protiv čega se ovaj veliki gospodin borio… ako vam je zaista stalo.

Počivaj u miru, u kulturi, u crnoj zemlji.

glogovac
Slika preuzeta sa http://winestyle.rs/2010/nebojsa-glogovac-glumac-s-predumisljajem/

Gde moraš da odeš da bi se našao

Tekst napisan za jedan blog pre godinu dana, pa da ga sačuvam od zaborava. Kada ga pročitam, aktuelan je gotovo u celosti, možda bih ga malo preradio, ali evo za vas u originalu.

 

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ?

Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me neki nemir i osećanje dada nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je  možda bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem…Ja ipak nisam bio spreman da priznam da sam odrastao. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Srbija je bila sjajno mesto da se tu rodiš i odrastaš. Ali, mnogo stvari se tu sad promenilo, loše decenije uzele su danak mnogim generacijama. Ipak, i pored sve muke i gorčine, dobijene emocije, osećaji i sećanja su neponovljivi. Odrastati u Srbiji značilo je uvek ivicu od puke egzistencije ali i ivicu od najboljeg provoda, toplih ljudi i reke emocija. Da postoji izbor, sigurno ne bih birao drugo vreme i drugu zemlju za svoju mladost.

Kada odrasteš, eh kad odrasteš i kad se probudiš, egzistencijalna borba ne da ti da raširiš krila i da probaš, da probaš bilo šta. Za letenje moraš da budeš stvarno hrabar. Srbija ne prašta neuspeh, u Srbiji nema vremena za stajanje, jednom kad se mašina upali, nema gašenja. Ne sme da stane, a napaja se životnom energijom.

I tako sam ja svoju energiju dobijao od emocija prijatelja, kolega i ljudi iz mog života, nesebično davao i deo sebe i terao tu mašinu da radi. Za mamu, za tatu, za decu, za nekog. Ta mašina je radila punom parom. Ako još i dodamo i materijalne borbe potpuno sam zaboravio na sve drugo. Radio sam da zaradim. Na početku da preživim, pa da imam više, da kupim bolje, da uštedim za ovo jer mi to treba, ono mi je malo, trebam veće, ono iako je možda veliko taman koliko treba nije sigurno, bolje još malo para, još malo rada, da kupim ovo, ovo je malo bolje….

Težak slučaj pakla.

 A onda…

Otišao sam u Amsterdam, iz situacije zbog koje mi je većina rekla da sam lud, i postavila pitanje zašto idem? Pogled u njihovim očima izražavao je žaljenje, ali ne zato što odlazim već zbog nekakve pohlepe koju su oni videli. Godinama sam se peo lestvicama uspeha i išao samo napred. Mnogi su govorili „lako je tebi“. Iz njihovog ugla, bilo mi je lako, ali iz mog bila je to borba i konstantan rad i usavršavanje. Uglavnom, svi su smatrali da sam daleko dogurao. A ja, ja sam i dalje osećao onaj isti nemir.  Zato sam i otišao 2000km daleko od onog sto je za mene 38 godina bila kuća. Pobuda nije bila želja za većim uspehom ili za nečim materijalnim. Otišao sam da vidim ima li nešto bolje tu iza ćoška. Sam, pravac u neki razdrndani stan. Ta prva noć verovatno je bila i najgora ovde. Nekakav  vetar, nekakvi čudno mračni ćoškovi stana koji nije moj, jezivi zvuci od vetra u gradu koji nije bio moj, čudna jeza u mojoj glavi… Šta sam to uradio?!?

Dani su prolazili. Parnim danima sam priznavao poraz i sumnjao u sebe, a neparnim sam slavio pobedu i bio zadovoljan svojom odlukom. Izazova je bilo mnogo, ali svaki dan bio je drugačiji. Imao sam puno briga ali i puno vremena za sebe, konačno. Shvatio sam, sve sam znao, a nisam poznavao sebe. Zvuči čudno, ali tako je, u borbi za život i egzistenciju više stvari radiš zato što moraš i zato što se to od tebe očekuje nego zato što stvarno želiš ili osećaš. Pa se onda i dodatno opteretiš željom za materijalnim i tu otprilike dođe kraj života makar on trajao, ma koliko on bio uspešan ili ne. Tajna je u tome, da i ono malo što nam se pruži od života mi ne znamo da iskoristimo zato što nam fali više para, veća kola, veći stan veći pe..s…. Stalno nam nešto fali!

Ja sam dolaskom u Amsterdam zarađivao više, ali sve pare ovog sveta nisu mogle da me učine srećnim koliko mi je nedostajala porodica, prijatelji i Srbija. Borio sam se sam sa sobom. Prvi put u životu imao sam slobodnog vremena a da nisam imao prijatelja i nekog s kim bi to vreme trošio. Počeo sam da se družim sa samim sobom.. Nisam poznavao tog dasu koga sam viđao svako malo u ogledalu, mislim znali smo se, ali samo površno. Primetio sam da momak voli muziku. Pa sam mu kupio gramofon i nekoliko ploča, u isto vreme iznenadio sam ga, prepravio sam nekakav stari kasetofon pa je mogao da uživa u muzici svaki put kada bi upalio svetlo u kupatilu. Primetio sam da voli da piše, pa sam ga puštao da piše, ponekad bi prineo malo sira i vina, i gledao kako piše do kasno u noć a da ni ne upali svetlo. Video sam da se budi, da oživljava. Video sam da voli da trči, da voli da vozi bicikl. Shvatio sam da je srećan, posle dugo vremena, zaista srećan. Bez kola, bez stana, bez prijatelja.

Da li mi je bilo potrebno da odem 2000km da bih pronašao sebe? Ne znam… Nekako je onaj gore tako to lepo složio, ispunio mi je dečački san a opet naveo me da kroz patnju dođem do sebe. Da li sam sad uspeo u životu? Ne znam… Znam da sam srećan i da sada znam šta želim. Znam da to što želim nije materijalno.  Znam da sada gde god da me čovek stavi, neće biti nemira. Znam da sam nekad želeo da budem veliki direktor, a da bih sada mogao da budem i konobar. Znam da svako može sve samo ako veruje u sebe i vredno radi.  Kilometri, mesta,  to su samo okruženja u kojima možeš da se nađeš. Znam da će mnogi reći da je jedno pronalaženje sebe, a drugo borba za zalogaj hleba. Ja sam bio na prvoj liniji fronta, ali nisam odustao, nisam prestao da želim, nisam prestao da sanjam, nisam prestao da radim i da se borim. Konsolidovao sam svoje redove i formulisao svoju borbu. Boriću se dok sam živ, ali ne za bolja kola ili za veći stan, nego za sebe i svoje slobodno vreme.

Biljana iz glave temu, ja iz srca tekst…. Mojoj drugarici za pozitivne “talase”….

U Amsterdamu 02.02.2017.

16508783_10211853897492399_2012692486864830188_n