Glogovim kocem protiv vremena….

Nebojša Glogovac dao je intervju za Bosanski magazin Dani osvrćući se na trenutnu situaciju u kulturi. Dodao bih ne samo u kulturi već i u vremenu koje vlada… (više o tome na internetu možete naći pod naslovom “Ceca je Šekspir naše današnjice”). Opleo je čovek onako baš, vidi se da mu je kao umetniku pun kufer svega. Baš mi je zagolicalo mozak, videh i mnogima, tema je toliko puta bila objavljivana na društvenim mrežama.

Gde smo zabrljali? Gde smo to skrenuli s puta normalnog?
O intelektualcima i pameti ne mogu mnogo ni da kažem, stradanje njihovo je veliko, pamet nam propada ili curi na sve strane dugo vremena, ali opet nismo mi bili najobrazovanija nacija na univerzumu niti najkulturnija, pa tako mogu i da okrenem glavu na drugu stranu i da se pravim da nije primarna.
Hteo bi da se osvrnem na to da smo mi uvek bili jedna druga zemlja, jedna druga klima. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, gde biti seljak nije pogrdna stvar jer se odnosi na zanimanje a ne na karakternu osobinu. Čak bi i napravio podelu na seljake, paore, ljude koji žive od poljoprivrede, zemlje; i primitivce nevaspitane i bezobzirne ljude, one koji polako preuzimaju primat u svemu. Znači pitanje je kako smo evoluirali od seljaka do primitivaca za kratko vreme. Glogovac kaže, parafraziram, “da su te neke osobe sadašnji “uzori” isplivale kao posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom”. Ja nekako mislim da je problem dublji, da ni naši preci nisu imali previse ni vremena ni uslova da se kulturno uzdižu, a opet većina je bila moralna, odana, poštena I imala porodicu kao centar svog sveta. Mislim da je baš tu kvaka.
U današnje vreme informacija, nije problem u društvu koje se na uzdiže kulturno, to se lako nadoknadi, problem je u porodici za koju niko ne mari. Deca nam rastu sama. Odgaja ih bebisiterka zvana tehnologija.
O deci ne brinu dovoljno mama ni tata, većina prezauzeta u borbi za parče hleba.
Ni dalja porodica, svi smo se od svega izrodili, poznaju se i to jedva prva dva kolena, uglavnom preko sudova gde se rešavaju sporni imovinsko pravni odnosi.
Ni kompanije u kojima mama i tata rade (svoju njivu zabatalili da bi došli do lakšeg života), za njih su zaposleni brojke u eksel tabelama, oni nemaju decu, brojevi nemaju decu. Niko ne brine. Prosveta urušena potpuno, prosvetari ubijeni u pojam primanjima i situacijom gube osnovno interesovanje svoje profesije da vaspitavaju decu. I ne krivim prosvetare samo konstatujem. Danas u školu mama i tata dolaze da izleče komplekse nad prosvetarima, njihova deca nikad nisu kriva, a onda i svako malo dođe neki ministar koji bi da menja nešto što je davalo dobre rezultate ne bi li ostao upamćen.
I tako u krug, do svake instance društva. Deca samo gledaju, kolutaju svojim dečijim okicama i upijaju. Ne znaju za bolje, oni ne mogu da kažu “Uh kako je sad loše, bilo je mnogo bolje”, to možemo mi, oni samo mogu da gledaju i da izvlače pouke i da uče lekcije. Oni su ogledalo nas, ne vremena, ne Cece, ili bilo koje druge figure ili bilo čega što možemo da imamo kao izgovor za situaciju. Oni su naša slika i prilika, a mi naših očeva i majki, a oni njihovih. Poniremo kao čovečanstvo, kao ljudi, kao jedina vrsta na ovoj planeti koja je imala nešto drugačije u odnosu na sve zveri i životinje koje to nemaju, imali smo razum. Uspevamo da upropastimo milione godina evolucije.

I da, ovo otvara Pandorinu kutiju za debatu na temu, i možemo u svaku raspravu i protiv ovog teksta i protiv vremena, ali reči ovde ne menjaju ništa, ni moje ni Glogovčeve. Nama zapravo treba jedan glogov kolac da probodemo u srce vampire i karakondžule u koje smo se pretvorili. Treba nam glogovac da prvo shvatimo mi sami da nije sve u parama i materijalnom, a onda i da to objasnimo deci. Treba nam glogov kolac da probušimo to materijalno zlo koje je napalo ljubav i oteralo je u najmračnije ćoškove ove planete. Da ljubav dođe i da objasnimo deci ko je to, da ih naučimo da svet gledaju kroz oči ljubavi. Nemojte da menjate svet, svet je u redu, menjajte sebe prvo, naučite da volite, i da dajete jer ljubav je zapravo davanje. Onda naučite svoju decu da vole, naučite ih da vole sve drugo sem para, i onda će sve ponovo da postane normalno. Heroine jednog sumornog vremena otići će u penziju i doći će one bolje, pametnije i moralnije, i da, onda će makar naša deca svojoj deci moći da pokažu svetle primere koje mi nažalost nemamo.

 

Advertisements

Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.

O babama, jednoj davno izumrloj vrsti…

Odveo sam decu u rodno mesto mog oca, moje selo, mesto gde sam provodio gotovo sve letnje raspuste do godina dok su mogli da me osude na boravak tamo. Dugo već ne odlazim tamo, skoro četvrt veka svakih nekoliko godina na jedan dan. Sve se promenilo, opustelo, priroda uzima nazad svoje, sve je zaraslo i meni već skoro neprepoznatljivo. Koristimo samo prave puteve i prokrčene puteljke, a nekada sam se šumom kretao tuda. Deca uživaju, srećni su, sloboda, prostranstvo. Trče slade se borovnicama i šumskim jagodama i za njih gotovo sve novo pa i da nema onih prekora i ukora…. pazi, nemoj tamo, gledaj vodi računa, pušteni su… pušteni su da uživaju u prirodi.

Idemo ka groblju, jer to je jedino ostalo tamo za mene, grobovi predaka i neke divne uspomene. Šetamo i ja objašnjavam , vidite u ovoj kući je nekad živela baba Milunka, zvali smo je Luce i ona me je mnogo čuvala, ovde joj je bila štala a tu je bio trem na kojem smo često igrali karte. Nastavljamo dalje, kažem vidite deco u ovoj kući živela je baba Dragica, ona me je mnogo čuvala, imala je štalu kraj naše kuće i stalno mi je donosila mleka. Prolazimo i kuću baba Verke i kuću baba Stanke i svuda je komentar ova baba ili ona baba me je čuvala kad sam bio mali. Moj sin konstatuje: „Tata, tebe su čuvale sve babe ovog sveta“. Nasmejem se i zamislim i zaista je bilo tako.

Dolazimo do kuće baba Rade jedino preostalog primerka „babe“. Otvaram kapiju i ulazim u dvorište, kuća je širom otvorena nema zvona, pokušavam da pravim buku i dozovem. Nekoliko trenutaka kasnije, polako i sa hodalicom prilazi baba Rada. Korača teško ali obzirom da ima 94 godine, dobra je. Ne poznaje me, osmeh ne skida. Pola stvari koje ja pričam ni ne čuje a i dalje insitira da uđem. Žučno pokušavam da joj objasnim ko sam, i uspevam. Lice joj se ozaruje, oči pune suzama, grli me i ljubi, sada već nema šanse da ne uđemo, moramo, na slatko. Kaže baba ljubi te baba što si mi lep, jedva nekako uz pomoć moje ćerke donosi slatko i vodu. Prozborimo koju, izljubimo se i rastanemo u nadi da ću je opet videti, negde , nekada…

Došli smo na groblje kod najbolje babe od svih, kapiram da moja deca neće nikad ni upoznati ni spoznati šta je ta žena jedna mala grčava starica uradila za mene i šta mi je značila. Da to je baba koja je živela za decu, život o kojem mi maštamo i slasti života koje priželjkujemo njoj nisu padale na pamet. Ona je želela samo jedno, da joj deca budu dobro. Sećam se njenog rituala odlaska u krevet. Ja šokiran što je vidim bez marama, gotovo da ne prepoznajem tu osobu koja se u spavaćici šeta po sobi gologlava. Prilazi krevetu prekrsti se i gotovo nečujno kaže: „Boške mili, Sveta Petko mila, sveta Nedeljice, raširi krilca počuvaj deca“ (sa teškim južnjačkim akcentom)

I da moja deca su uskraćena za tu ljubav, baba, onih pravih, starih, baba sa sela, zavijenih u marame grčavih od rada, ne tako nežnih ruku ali najtoplijih osmeha i najbrižnijih očiju. Uskraćena su za babu koja nema da da mnogo ali zapravo daje sve što treba detetu. Ljubav i nesebičnu paznju. Da to je ta baba koja lizne prst da ti skine nešto s lica i ne nije gadno. Da to je ta baba koja stavi komad sira u srredinu belog hleda stisne rukom i napravi specijalitet koji se zvao „stiskavac“ i koji smo svi obožavali. Da to je ta baba koja nije znala da viče i da brani i grdi već samo da miluje i rukom i glasom. To su neka druga bića sa nekim drugim masama u glavi i nekim drugim mišićima u grudima. Za sve babe… Hvala Vam!

O ljudima i emocijama

This is the post excerpt.

Ljudi i emocije, moja najveća inspiracija u životu…

U poslednjih nekoliko meseci onaj odozgo mi ne da mira sa intenzitetom osećanja prema ljudima i određenih osoba prema meni. Situacije i ljudi, samo se smenjuju jedno za drugim i ostavljaju me u šoku. Ljudi, prolaznici, glasnici ili možda pravi primeri zašto sam tu i ovakav kakav jesam.

Kakav sam to ja???

Rekao bih da sam borac. Svetla definicija je da sam možda Don Kihot, da sam jedan od izgubljenih dečaka, ako ne i sam Petar Pan. Tamna definicija je da sam zapravo stvarno izgubljen. Drugi bi rekli,  ti ne znaš šta hoćeš! Gde je granica, kada ćeš da prestaneš?! Izgubio si se u toj svojoj jurnjavi!  Nezreo si, samoživ si…

U svojoj borbi protiv vetrenjača, borbi da pronađem senku, život me je vodio u nestvarne pustolovine za koje je trebalo puno hrabrosti i koje nisam mogao sam. I taman kako se to namesti kada sam se osećao najusamljenije i bio spreman da sebe proglasim budalom, razni ljudski svetionici počeli su da svetle u mraku. Njihova srca kucala su svetlošću i pokazivala mi put. Gde? Pa ka mom svetu, svetu u kome su ljudi, ljudi. Emaptični, osećajni, moralni i dobri. U svetu gde se tvoji prijatelji slade tvojim uspehom i uživaju u avanturama makar kroz tvoje oči. U svetu gde se ljudi urote da ti pomogne i brinu za tebe, diskretno tek da ne vidiš da su se dogovorile ali da osetiš da ih stvarno pogađa to kako si ti. Da neko iskrenog srca želi da budeš dobro. Da se opet neke druge osobe ne stide da ti iz srca kažu, bravo ponosni smo na tebe, ti si moj idol ili razne druge zaboravljene fraze…

Ovaj drugi svet gde se većina zaglavila izbacio je u prvi plan neke druge, nemilosrdne, okrutne, željne uspeha, zavidne na tuđi uspeh, podle ljude. Ljude koji ne vole ni sebe ni druge. Ljude koji ne vide dalje od sebe i svog dupeta. Okolina nas demorališe i tera da pomislimo da je to normalno. Da to tako treba. „Ko ga jebe“, najčešći je izraz propadanja, najčešća misao. Za koga? Za druga, komšiju, kolegu, poznanika?! Za mene nije i nikada neće biti.

O dobrim ljudima i mojim iskustvima sa njima mogao bi da se raspišem do kraja sveta ili mog života. Ko su dobri ljudi? Pa svi oni koji preispituju sebe i svoje postupke i brinu da li su nekog povredili ili da li možda mogu da budu bolji.

Pre neki dan u Hong Kongu upoznajući grad na moj način, na ulici s ljudima. Proveo sam tri sata sa dve osobe potpuna stranca. Nismo mogli da normalno komuniciramo, oni ne znaju engleski ja kineski tek. Gestikulacija… maši rukama , nogama, čekaj da neko prevede… Ture pića, nuđenje cigarama… Osmeh i šaka koja udara grudi u položaju srca, sve smo se razumeli! Osećao sam se kao da sam se zarakijao u kod Pere u Ko to tamo peva sa nekim mojim bećarima.  Komentare koje sam dobio prevodom ostaviću za sebe, ali su mi dali nadu da postoji bratija svuda na svetu i možda smo u ilegali ali ima još ljudi koji hodaju ovom zemljom.

Danas, Linkedin objavljuje informacije da sam promenio firmu, jedan moj prijatelj sa kojim sam sarađivao pre ravno 10 godina javlja se porukom, prikačio sam sliku… bez grama zavisti… duboko… za mene najlepši kompliment.Dule

Hvala ti Gospode sto si me stvorio od krvi i mesa, hvala ti što si mi podelio teško vreme i sva iskušenja koja sam zbog ljudi satkanih od srca mogao da prevaziđem.

Hvala prijateljima, dobrim ljudima na svemu što su uradili da se ja ovako osećam…