Ni na nebu ni na zemlji

Neki je čudan dan, sparan i vruć, sunce je ispraznilo ulice, izmaglica vrućine presijava se na užarenom asfaltu velegrada. Da li su godine i hronični umor, ili ta neka usamljenost, isterale iz mene nekakav grozni osećaj, osećaj koji nisam imao više od dve decenije. Nakon desetine dana provedenih sa decom, sedim ovde i spremam se za povratak u Amsterdam. Prijavio sam se za let i sad je već izvesno da idem. Idem, vraćam se, gorčina… Osecaj je vrlo sličan onome dok sam sluzio vojsku. Dolazi dan povratka u kasarnu. Razlika je bitna, u vojsci imao taj neki *džombometar (DŽOMBOMETAR – kalendar koji su vojnici precrtavali svakim danom i koji je označavao koliko je još ostalo do kraja vojnog roka) koji je nakon svakog odsustva bivao sve popunjeniji, cifra se smanjivala. Osećaj je možda bio izraženiji, ali sam imao čime da se utešim, davalo mi je snage to što je cifra bila sve manja, bližio se kraj. Hrabrio sam sebe da je ostala još jedna jesen, jedna zima ili još neki mesec. Sada je drugačije, predamnom je još jedna jesen i još jedna zima i ko zna još koliko meseci. Rekao bih neko da sam sad ja negde tvorac svoje sudbine i da ukoliko ne mogu da podnesem više uvek mogu da odlučim da prekinem to svoje brojanje. Da se vratim kući. Mada ko god to da izjavi verovatno nikada nije odlazio. Verovatno je uvek znao gde mu je kuća. Ja sam očigledno svoju kuću izgubio, ili sam uspeo da izgubim sebe, pa sad ne znam šta je kuća, a šta kasarna. Da sam pametniji verovatno bih brojao dane provedene u Beogradu, a ne u Amsterdamu, ja ih međutim brojim i na jednom i na drugom mestu. Nekome bih sve ovo što ja preživljavam bio san, i to onaj najlepši, dugo nedosanjani, meni pak sve ovo više liči na košmar, i dobro da ne zvučim previše mračno, bolje je da kažem da sam i sanjao, ali da sam se ipak probudio, u realnost koja nije ni malo laka.

Beograd, moj grad, prepun čemernih uspomena, a opet najlepše mesto u mojoj glavi. Dođem srećan i samo posle dva dana shvatim da je većina stvari, ljudi i dešavanja zapravo više uspomena nego realnost koju ja priželjkujem. Ljudi prepuni egzistencijalnih problema, ili nekakvh meni neshvatljivih sotuacija, otuđeni, sami. Do jučerašnji prijatelji, danas stranci koji poput leptira zatvorenih u tegle lupaju glavom i krilima od svoje stakle zidove, sanjaju prostranstva i prerije. Gledaju u mene kao nekog ko se tih prerija domogao. Gledaju i čude se kada im kažem da bih se vratio u teglu. Bude im malo lakše, opravdaju me kada im kažem da moram da budem pored svoje dece, makar to tako pokažu, ali duboko u sebi vidim da ne shvataju ama baš ništa. Da vide samo onu dobru stranu medalje prikazanu na nekom gastarbajterskom fejsbuk nalogu, ili u nekoj divnoj gastarbajterskoj letnjoj priči o tome kako je život van tegle sjajan.

Amsterdam, moj grad, prepun svega o čemu sam maštao, najlepše mesto u mojim mladalačkim snovima. Grad iz moje priče. Iz priče u kojoj ću ja kad odrastem, da se preselim tamo i da ću prestati u Beograd da dolazim pa i turistički. Dosanjao sam ga, ostvario sam ga, išao sam za svojim snovima hrabro i borio sam se kao lav da ih dosanjam. Sve je isto, posle samo dva dana vidim da su ljudi otuđeni i sami. Prepun je tegli sa leptirima samo staklo nije prozirno, pa ja ne vidim sve njih kako udaraju glavom i krilima u zid, stide se da se pokažu, ali čujem taj isti zvuk, tih vrlo sličnih leptira. Tamo se i ja zavučem u teglu i lupam li lupam glavom. Nema ni prerije, ni livade ni Beograda, lupam glavom, a da ni sam ne znam šta bi ja da me neko i oslobodi moje tegle.

Penzija pre vremena, to je jedini izlaz, Lastovo! Napraviti autonomni sistem koji će pružiti taman dovoljno egzistencijalnnih sretstava da može da se živi bez svog ovog sranja zvanog jurnjava za parama. Zvuči dobro, obećavajuće, doći će bar jedno razdoblje u životu kada ćemo živeti van tegle, i bez tog zvuka. Eto snage za novi dan, eto cilja, eto džmbometra, koji će biti malo veći od onog vojničkog koji je broji 365. Ovaj je četvorocifreni ali kad precrtamo sve te kockice, stiže nagrada za sve što smo u životu uradili. Progutao bih ja i tu priču vreovatno da mi nije ovih godina, da sam možda drugačiji. Sinoć mi jedna pametna osoba reče, volela bih da sam gluplja, e tako i ja, progutao bih ja tu priču da ne znam sve što znam, a šta god da znam gotovo da mi ne vredi, samo jače lupam glavu.

U međuvremenu, do penzije, trebao bih da nađem način da tapaciram teglu, boli me i glava , a bole me i krila.

Prigodna muzička numera – Bajaga – Ni na nebu ni na zemlji

preuzeto sa Favim.com
preuzeto sa Favim.com

Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!

P laža…

Trebalo bi da postoji neko bolje mesto… Trebalo bi da postoji nešto više… Ne govorim o raju, niti o kosmičkoj pravdi… Trebalo bi da postoji neki veči smisao… Veliki prasak, životarenje, i trošenje vremena kojeg svaki dan sve manje ima na netflix i samoću jednostavno nije ispravno. Prazne duše, izgubljeni životi, usamljenost, površnost jednostavno više nemaju smisla, a tražiti smisao danas jednako je apsolutnom ludilu. Svi mi rođeni u neko drugo vreme, zaglavili smo se u jednom procepu koji je ništa drugo nego tranzicija iz lošeg u gore. Posmatramo tako kako se sve u šta smo verovali urušava i ostajemo tako na nekakvom peronu čekajući, a da ni sami ne znamo šta i koga.

Čekamo da nas neko spasi, da nas neko odvede odatle. Čekamo da nam neko kaže da su silno pogrešili kada su nam bukirali kartu i da mi na ovom mestu nismo ni trebali da boravimo. Obradovali bi se, lako bi zaboravili na sve te godine, mesece, dane i sate porevedene na tom peronu samoće samo da ugledamo tu plažu o kojoj sanjamo i sve one osobe koje su sa nama uplatili taj dugo očekivani odmor. Da, da, osvestili smo se, dovoljno smo vremena prveli na toj železničkoj stanici da sada već sa sigurnošću kažemo da bajke ne postoje, ni bajke, ni spasitelji, ni revnosni službenici turističkih agencija koje su nas ovde dovele. Sve što nam se deševa je nekakav loš buking u kojem ima uvek mesta da bude gore od trenutne konekcije, i za koji ne dobijamo, ama baš, nikakvu refndaciju. Molimo se samo da nije ostatak aranžmana baš ovolika prevara. Čekamo tako sa tom kartom u rukama, i nadamo se da se da ćemo ipak stići na tu našu zamišljenu idealnu destinaciju. Da će tamo biti dovoljno vremena da se stvarno odmorimo od ovog napornog i užasnog puta. Zarobljeni u vlastitoj glavi, u mozgu, koji sam sebe i kudi i teši i izdaje blanko opravdanja za svaki naš dobar ili loš potez. Čekamo, da prođe dan, da dođe novi voz, da nam se neko obrati. . Nema nikoga, nigde, ovo je zapravo slepo crevo svih destinacija, ovde ne možeš da zalutaš, ovde neko mora da te pošalje. Po kazni? Jeftina karta? Pa ne znam, mislim da sam moju skupo platio, zapravo tu je bila sva moja životna ušteđevina. Rmbao sam i radio kao konj, da sebi priustim jedan dobar odmor. Kazna? Ne znam šta sam mogao toliko da se ogrešim o tog nekog da mi ovo priredi. Ma, žaliću se sigurno samo da više dođem na tu moju plažu…

Verujem u tu p lažu, verujem da ću se na kraju krajeva domoći te p laže. Verujem da su svi već stigli, i da se čeka da samo ja pristignem i da odmor može da počne. Mada vi nemojte da verujete meni, ja sam sanjar, mene su radili na foru šarene laže, možda me rade i sad na p lažu.

slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu
slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu

O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns

O snovima…

Nastavak priče dede i unuka…

Dobro deda, prebacio si temu, a da mi ništa nisi rekao. Mnogo si mi to zakomlikovao, pretpostavljam da će mi trebati pola života da shvatim šta si hteo da mi kažeš. Prekinuo je dedu u svom konstantnom ispitivanju o glupostima i nebitnim stvarima. Ti hoćeš da kažeš da su sve veštice? Hoćeš da kažeš da sam ja nagazio na baš opasnu vešticu?

Nisu one sve zle veštice. One sve mogu da budu i veštice i čarobnice, sve zavisi od postavke, kako se ti postaviš, i naravno voli li te. Ukoliko te voli, žena će da bude sve za tebe, od veštice, do konkubine, pa čak i u istom danu. Nažalost, ako te ne voli onda može da bude samo veštica, ako dodaš magiju, onda baš onakva iz priče od malo pre o čarobnjacima i vešticama. Ti srce imaš, imaš i osmeh, od svih čarobnjačkih osobina, ti si beli čarobnjak i to je vidljivo svima, i nama i njima. Ti bi trebao da privučeš čarobnicu i da živite srećno i dugovečno kao u bajci. Međutim nešto se tu desi, nešto tu nije otprilike od početka kako treba, samo to ne znate ni ti ni ona. Ona obično prva ukapira, i onda od magije budu vradžbine. Zašto? Zato što je i dalje na zemlji! Da izgubi moći, moraš da je digneš u nebesa. To uopšte nije teško, samo moraš da se predaš, ali ne k`o neki mlakonja, nego da budeš muško, i to njeno muško. E onda oči moje, onda imaš šta hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ponosno je završio startac.

Teška filozofija deda. Ništa te ne razumem, mislim razumem, ali bi voleo da nisi baš tako strog, ispadosmo totalno najgori, ja nekakav slabić, a ona nekakva grozna žena. Mališin ego davao je primedbu glasno.

Ma oči moje, ako si ti srećan ona je za dedu najbolja, a ti si moj, čim si se rodio ti si najbolji za mene. Na kraju krajeva ti si moja krv, i moja sudbina. Ja ću da blagoslovim svaku tvoju odluku, pa čak i da dovedeš zeta umesto snajke – Nasmejao se starac i nastavio – Samo budi srećan! Tvoja sreća je moj jedini cilj, pa i ove naše priče.

Pa dobro hoćeš da kažeš da ona nije prava za mene? Omladinac je očajnički očekivao direktne smernice od svoj dede.

 Sinko zapamti, sve su prave, sve mogu da budu prave i pogrešne, i za čas od prave bude pogrešna. Od pogrešne nažalost gotovo nikada tebi prava. Odgovor na svoje pitanje moraš sam sebi da daš.

Moraš sinko da živiš san, moraš da daš 100grama svoje ljubavi, da bi dobio 10 njene. Onda tih 110 da baciš pred nju, a ona da uzme pa da ti da 120 i tako u beskonačnosti dokle god vam srca kucaju. Da budeš spreman da žrtvuješ svojih 100, 200, 300 grama ljubavi za njenih 50 do 100 grama, jer treba da se predaš, i da možda naletiš na pogrešnu kojoj ni kilo neće biti dovoljno. E sine, onda možeš da sipaš i tone, a uvek ćeš biti na gubitku. Zato gledaj, šta ti duša kaže, pusti pamet i onu stvar, duša zna sve, ima li ona mesta u svojim grudima da ti uzme dušu, ako ima, beži sinko, beži glavom bez obzira, jer to sinko nije san to je košmar u koji ćeš uvući sebe.

Pa kako da znam deda kome da bacim svoju dušu na izvol` te?

Onoj kojoj će biti žao da je uzme. Onoj kojoj je ispod časti da ubija Petra Pana u tebi. Onoj kojoj se baš takav dečak u tebi sviđa. Ona koja bi za tebe zatvarala fioke za tobom uz osmeh i mahanje glave. Ona koja bi  bila ponosna na tvoje srce! Onoj kojoj tvoje srce ne bi bilo hrana na žaru, već razlog za sumrake i svitanja pored tebe. Cane, moj Cane, ljubi te deda, dobro gledaj, gledaj u oči, i sebe, i nju, očima kojima hteo da te gleda… Sve ćeš da vidiš ljubi te deda… Sad gledaj, posle je kasno. Posle nema nazad. Posle dođu deca, posle život nogom razvali vrata spokoja, opljačka i opustoši sve unutra. Posle nema više ni Caneta, ni čarobnjaka ni veštica, samo jedna surova stvarnost, monotona svakodnevnica i nešto što neki zovu život, a ja robija.

Prigodna muzička numera Rudimental – These days

o snovima

O sanjarima…

U dubokoj starosti, bledi starac sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Setnog pogleda vidi se da nešto željno priželjkuje. Mladost? Kad je trčao, šetao, kad je jurio kroz tuđe krevete, kad je hvalio tuđe kuvare? Čeka mladost, ali ne svoju, nego svog unuka Caneta da dođe. Prethodna dva puta se nije pojavio, prošli put bila je devojka, put pre toga šef. Šta li će sada da bude? Neka, neka bude šta bude, samo nek` je on srećan, pomislio je. Vrata se otvaraju i kroz njih prolazi simpatični klinac, poprilično mršav i velikog osmeha. ‘De si bre ti deda – odjeknulo je sa druge strane sobe.  Starac se pretopi iz tamnog starog hrasta u živahnu vrbu. Sa sto i kusur godina, dođe na svoje devedeset i dve u trenutku. Cane ljubi te deda, oči moje, svaka ti čast! – odjeknuo je starac za kojeg bih pre deset sekundi rekao da su mnogo lepše sahranjivali. Zagrliše se sada već skoro dvojica mladića u proseku.

Kako si oči moje?

Dobro sam deda, radim, živim sa onom mojom devojkom, malo imam vremena. Izvini što ne stigoh ranije da dođem, ni sada nemam mnogo vremena, ali morao sam da dođem bilo me je sramota da se i ove nedelje ne pojavim.

Dušo moja draga, nemoj ti zbog dede ti nešto da se remetiš, ja neću nigde da pobegnem, a ti imaš mnogo toga da izgubiš – raznežio se starac. Šta te muči, šta su te toliko stegli svi?

Ne znam, deda i sve mogu da shvatim samo ne mogu da shvatim žene – zabrinuto i pomalo ljutito izustio je omladinac. Dedu je izjava grohotom zasmejala, toliko da se jedva zaustavio, gledajući unuka kako ga iščuđeno gleda. E moj sine, a mislio si da je škola problem? – zagrlio ga je jednom rukom. Mladić se nasmeja, pa nastavi svoje – Kad bih samo znao šta žene hoće?

Starac uzdahnu, izgubi pogled u krošnjama koje su se nazirale kroz prozor.

Žene sine vole sanjare, u crnim kaputima, sa životom u koferu. Pušače, ma ne pušače, hazardere, crne kao mesec, nekakve bunare tuge na mesecu u koje čak ni sunce ne zalazi. Nekog koji budan sanja, al ajde što sanja, nego što svi oko njega sanjaju taj san, čarobnjaka sinko. I takav sinko kad izvuče tlo pod nogama, nema vraćanja dok te ne zakuca za zemlju. Žene sinko prvo vide srce pa tek ono što mi prvo vidimo.

Pa što me maltretira, bre deda, pretvorio sam se u idiota kojima sam se uvek podsmevao, pokušavam da ugodim na sve načine, i uvek nekako na kraju ne valja.

Hahaha, oči moje kako odmah dođe do kraja da imaš veliko srce, a gde je kaput, gde je magija? – upita starac.

Sinko, ti si čarobnjak, u to deda ne sumnja, i imaš veliko srce, ali da znaš na svetu postoje čarobnjaci u nekoliko nivoa, a ima i nekoliko nivoa žena, mi ih iz milošte nazivamo vešticama, ali zapravo nije daleko od istine ukoliko kažemo da i one imaju magiju. Znaš da je muška vračara čarobnjak, a ženska veštica. Muškarci obično starci, a veštice obično preobučene u neke mlade ženske, pa se posle preobrate u ružne babe. E vidiš kad čarobnjak ima manji nivo magije od veštice, on završi kao ti, misli da je sa dobrom ženskom, a u stvari jaše ga matora babetina. Mladić izrogači oči, a deda ne mogavši da se suzdrži nastavi svoj ples uz osmeh. E vidiš, to je crna magija, a da znaš ko se crnom magijom bavi, dobije crnog, zlog čarobnjaka koji je potpuno začara. I onda viđaš grozne scene isto kao sa ovom tvojom vrstom čarobnjaka, nadrljaju i slabi čarobnjaci i zle veštice, kad tad. Bela magija je čarobnjak obuzuet spasavanjem sveta, tada veštica zapravo biva očarana i ono dobro u njoj je tera da ga spasi. Njemu sinko nažalost spasa nema. A ona svoju magiju besomučno troši. Dobra stvar kod ovih veštica je da ostanu večno mlada i zarobljene u čaroliji koju većina veštica nikada nije osetila.

Dobro deda pokrio si svačije sudbine, sa svima znamo šta se dešava osim sa zlim čarobnjacima i ovim belima.

Crni čarobnjaci ostanu prokleti da samo to rade do kraja života, a ovi drugi sinko moj, večno sanjaju, i svetle, svetle kao svetionik, svima…

Prebaci starac vešto posle toga na pitanja o ocu i majci, pa prebaci do auta i brzo se izgubi svaki trag magiji.

Prigodn muzička numera: Akua Naru

Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first
Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first

Besmisao glavom i bradom

Kriza srednjih godina, depresija, starenje, prolaznost i mnoge druge mozgalice, uopšte ne bi imali smisla da nije opšteg besmisla života. Mislim da je nekakvim ranijim generacijama u životu bilo teže, životno teže, i ne mogu ni da razmislim kako su oni preživljavali svoje krize srednjih godina, bračne razmirice i život. Znam da su imali previše drugih muka da bi imali vremena da se zapitaju šta je smisao života. Mlađe generacije koje su oni napravili nisu ispale baš najbolje , iako je njihova namera da nam omoguće da živimo bolje od njih krajnje legitimna i normana. Sebe i svoju generaciju ne smem ni da zamislim pod pritiskom, i u uslovima koje su oni imali. Svi bi bili u nakakvom delirijumu ili pod opštom mišlju suicida. Zašto je to tako? Zar smo mi zaista toliko mekani, razmaženi ili stvarno toliko nema smisla živeti?

Da premotam malo, malo dalje, u prošlost, preskočiću za trenutak oca, deda bi bio idealan primerak za poređenje, ali nažalost je 1944. prerano postradao od Bugara gledajući svoja posla, ni kriv ni dužan, pa tako moram da dođem do pradede da bih napravio pravo poređenje. Zvao se Stojadin, i kao što mu ime govori verovatno je imao sto jada nad svojom glavom. Živeo je u selendri u jednoj maloj trošnoj kući. Selo se nalazi na obroncima planine Čemernik. Priroda tamo nije baš blagonaklona prema svojim meštanima, i to ne u smislu da nije prošao kamion za čišćenje snega pa je moj pradeda od toga napravio dramu nego, je bio potreban ozbiljan napor da se jedna zima prezimi. Moj deda i nije bio nešto imućan, na nekim starim slikama koje sam mogao da vidim, vozio je neku raspalu zapregu i volove, otac mi je pričao da su imali i konje. Od zabava i provoda videli su familijarne svadbe, ne baš tako raskošne kao danas, nisu se svađali oko toga da li je ujak stari svat ili je ipak mladina drugarica kuma. Moglo je tu da se doda nekoliko sabora, nekoliko prela i posela, uglavnom ne baš tako buran socijalni život. Živelo se teško, deca su umirala, vladale su razne boleštine, prva bolnica je bila na 50km, a to je nekada bila velika razdaljina, nisam baš nešto siguran da su viđali lekara često niti sam baš siguran da su imali brige i strahove o bolestima kakve mi imamo danas. Zamišljam ga kao sasvim običnog, sa običnim prtenim čakširama i belom košuljom na kojoj preko ima nešto što najviše liči na jelek, ali nekakav običan crni. Zamišljam ga slomljenog od svega, ne znam da li je bio srećan ili uplašen, da li je bio depresivan ili hipohondričan, ali sa svim tim brigama i problemima mislim da je bio na izmaku snage. Zamišljam ga kako gleda u nebesa i moli se Bogu da mu porodica bude zdrava, i da mu mraz i grad ne ubiju letinu kako bi mogao da ih prehrani, … i … i nema i, nema zareza nema preostalih velikih želja. Kleči on na zelenoj orošenoj travi sa suzama u očima, nije u crkvi, jer moje selo nema crkvu. Kleči ispred seoske stoletne bukve na koju su nakačili krst kao antenu ne bi li uspeli do Boga da pošalju svoje želje, svoje brige, ne bi li ih on nekako utešio. E sad, ja ne znam da li je taj krst bio dovoljno veliki da ih on čuje, ali pošto verujem u Njega i pošto vidim šta se dešava mogu da kažem da su pradedove molitve uslišene, makar delimično, njegovo potomstvo se nastavilo i živi mnogo bolje nego što je on živeo. Taj moj Stojadin, sa sto jada, je svašta preturio preko svojih žuljavih ruku.

Da se vratimo u današnjicu. Njegove, pradedove,  radosti, ako bi uopšte mogao da ih vidim bile su toliko male u odnosu na moje, a njegove tuge toliko veće u odnosu na moje, a opet eto i mene klečim na toj orošenoj travi, pravo ispred tog krsta. Plače mi se, u gudima me steže, stavljam ruke na travu ne znam ni sam koliko mi je teško. Krst zasvetli, verovatno bira brojeve direktno do Boga, zvoni, tu…tu… tu… Ja onim rukama mokrim od trave pokušavam da zaližem kosu ne bi li se malo upristojio, gledam sebe i kažem uh pa mogao sam one nove „Reply“ farmerke da obučem, ili makar da sam i gore obukao neku bolju majcu, pa opet pomislim, možda i nije video poziv. Zvoni i dalje, a mene panika hvata, šta ću da kažem. Pravim koncepciju, prvo ću mu reći koliko je meni teško, koliko sam se mučio, kako sam vodio težak život boreći se da prehranim porodicu, kako sam već 6 godina na istom radnom mestu, bez napretka, skoro bez nade da ću ikada postati direktor. Kako već 15 godina odlazimo na more u isto mesto. Napomenuću mu da živim na periferiji gde čovek gotovo i nema gde da se prošeta, ali mi kredit za novi stan nije opcija zato što nisam kupio normalan auto evo već 5 godina, zato što sam otplaćivao kredit za grejanje na pelet, ali bez toga nisam mogao, to je ipak više konfora za manje para dugoročno gledano. Tek ću da se zadužim kad moja deca za koju godinu upišu mastere na nekim univerzitetima. Reći ću mu da depresia sa kojom se borim i ta anksoznost koja mi se javlja u mešavini sa hipohondrijom prema rečima mog psihijatra dolazi od toga što sam gledao roditelje kako se svađaju i da je to ostavilo trajne posledice na moju ličnost. Moj psihijatar takođe kaže moji problemi u partnerskim odnosima dolaze kao  posledica toga što mi je mama nameštala krevet, kako bilo ja eto ni kriv ni dužan idem kroz život sa tim ožiljcima. Zvoni i dalje, a ja još nisam smislio šta ću da mu tražim. Tražiću mu da mi reši kredite za sve te stvari koje su mi bile neophodne. Pa ću da mu tražim da me opet poveže sa svojom decom sa kojom sam još kad su bili mali izgubio kontakt, jer sam morao više da radim zbog kredita za tada novi auto. Pa ću da mu tražim da normalizujem odnose sa prijateljima i familijom koji su se davno poremetili ko zna zašto, psihijatar opet kaže da nije do mene. Pa ću da mu tražim da se skinem sa  atidepresiva posto utiču na moj libido, i ne mogu ko čovek da proživim poslednje trzaje svog života, sada napokon kada sam shvatio da sam ja sebi najbitniji. Tržiću mu da mom životu da smisla pošto ga ja i pored svega što mi je do sada dao ne vidim.

„Mobilni pretplatnik trenutno nije u mogućnosti da se javi na vaš poziv“ začulo se sa druge strane.

Srećom i po mene i po mog pradedu poslednje rečenice sarkastično su napisane ne bi li dočarao razliku između polu izmišljenog pradede i polu izmišljenog mene u realnim vremenima nekada i sada. S tim da bih takvog pradedu voleo da imam, a takvog praunuka baš i ne.

0-02-04-99f43e5ec11e12f70475eba4242af03077bae4fb85559f81cdcb12e4e217a31e_e6cd3f0c

Gresi

„Oprosti mi Oče, grešio sam!“ Izgovorio sam tiho…

„Sedi dete moje, sedi ovde ne plaši se tek si došao, sedi odmori malo pa ćemo početi.“ Odgovorio je sedi starac, duge sede brade.

Gledao sam iza sebe kuda bih mogao malo da se povučem i da ništa ne oborim, polako se odmakao dva koraka unazad i seo na jednu belu stolicu. Starac se udalji od mene i ode iza reda stolova na kojima su sedeli nekakvi nazovi šalterski službenici. Sedeo sam tamo i nemo gledao šta se dešava. Ljudi su defilovali, dolazili od nikuda, gotovo isto izgubljeni i uplašeni kao i ja. Svima je bilo zajedničko jedno, bili smo svesni šta se desilo i potpuno nesvesni onoga šta će se dešavati. Sedeo sam satima tamo bez volje i hrabrosti da bilo koga bilo šta pitam, obično u bilo kakvoj gužvi ili redu već bi bio dovoljno nervozan da počnem da ispitujem šta se dešava i da probam da nađem način, ljubazan ili onaj drugi, drzak, samo da se pomerim. Ovde se nešto i nisam mnogo žurio.

Slično sam se osećao po odlasku u vojsku, onako izgubljen, pune glave priča koje sam pokupio, gledao sam šta se dešava i znao sam da je sa pređašnjim načinom života gotovo. Koračao sam kao ovca, pastiri su me upućivali na sledeća mesta, koja sam nemo posećivao i radio šta mi se kaže, bio sam manji od makovog zrna, bio sam bez karaktera i bez sebe, jedan među mnogima, potpuno isti kao onaj čovek do mene ili onaj do njega, bez obzira na poreklo, obrazovanje, inteligenciju i sve ostale podele koje su nas odvajale van zidova kasarne.

Niko mi se nije obraćao, ljudi su prolazili niko se nije zadržavao, samo sam ja sedeo, tu malo nazad, usamljen i uplašen, nisam hteo dalje, hteo sam baš tu da sedim.

Vratio se starac, bio je vrlo blage naravi, sa blagim osmehom na licu koji je meni ulivao nekakvo smirenje i nadu da će sve biti u redu. Seo je kraj mene, gledao me, merio me pogledom, malo se uozbiljio nakon, udahnuo duboko i počeo.

„Nadao sam se dete moje“ – govorio je starac starcu –  „da te ovde neću videti još neko vreme“. Nadao sam se da te neću videti tako tmurnog sivog i nesrećnog. Nadao sam se da će ovaj naš razgovor biti mnogo kraći i drugačiji.“ Izustio je gledajući me, onako kao da smo već razgovarali, onako kao da me baš dobro poznaje.

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem, ja, veliki govornik, osoba koja uvek ima svoj komentar na sve što je u radijusu od tri metra od njega izrečeno.

„Mogu da ti kažem da si pošteno proćerdao sve što ti je dato, mogu da ti kažem da si kriv, kriv si za sve, za sve si sam kriv.“ Udahnuo je, spustio pogled i nastavio dalje – „nije da si bio ostavljen, brinulo se o tebi, imao si sve, i nisi uspeo“. Gledali smo se nekoliko trenutaka ćutke.

„E sad ti ispričaj šta si ti imao na umu.“ – zagrlio me je i prepustio mi je govornicu na kojoj su se odjednom sva svetla usmerila ka meni, skoro da nisam mogao ni da gledam, a ne da pričam.

Čkiljio sam i gotovo bez komentara i sa potpunom prazninom u glavi jedva sam izgovorio: „Verovatno“. Steglo mi se grlo, nisam ni mogao da progutam, nisam ni mogao da se pomerim, fiksiran, zabetoniran, mogao sam samo da kolutam očima.

„I šta ćemo sad?“  – upitao me-  „šta ćemo sad sa tobom, sa tvojim životom i tvojim greškama?“

„Sa mnom možete šta god hoćete, ja sam se nekako izgubio, zaglavio sam se u svojoj glavi i nemam volje da kupujem vreme da bih još više lomio mozak. Dosta mi je mog mozga, preturanja po tom smetlištu uspomena. Dosta mi je tog bauljanja i te sposobnosti da u samoći čak i kad uspem da se setim nečeg lošeg to prepravim i postavim na policu dobrih uspomena. Dosta mi je više poliranja i pranja tuđih loših dela ka meni. Ja znam zašto sam radio neke stvari tada, imao sam jako dobre argumente, vremenom su nažalost izbledeli. Ja sam ih potopio u varikinu vremena, sve je izbelelo, ostale su samo krivice.“ Izletelo je iz mene

„Znači, ti bi sve ovo završavao, ne zapitaš se možda šta će biti posledica takve odluke, ili ne zapitaš li se šta bi moglo drugačije.“ Gledao me je starac sažaljivim pogledom…

„Šta sam mogao drugačije, dosta mi je toga, krivica me izjeda decenijama, život se svede na strahove i krivicu, nije to baš neka slatka stvar kako je vi predstavljate.“

„Sinko moj, krivica to je prošlost, strahovi su budućnost, tebe muče obe stvari rekao bih?!“ Upitno je završio.

„Pa, godinama već i nemam strahove, verovatno zato što sam prestao da gledam u budućnost.“ Odgovorio sam i sam začuđen jednostavnošću ove životne dogme koja je sve vreme bila tu ispred mene, a da je nikada ranije nisam čuo i pročitao i zaključio

„Ostala je samo krivica, nikad jača i nikada veća. Takav sam ja, čak i kad nisam kriv, ostavim tu situaciju da malo odstoji, i onda vremenom ubedim sebe da sam ja bio kriv i da je možda trebalo drugačije. I sad vremenom, otuđen od ljudi kojih je sve manje, za sve sam kriv.“

„Dobro znači priznaješ krivicu“, sada već vrlo službeno i hladno upitao je starac…

„Nasmejao sam mu se i rekao, pa ko će drugi biti kriv za moj život nego ja, kriv sam, za sve, samo ja i ova moja luda glava.“

„Šta je, „to“ sve, sinko moj, koje su tvoje greške, koji su tvoji gresi?“

„Oče, grešio sam toliko mnogo, grešio sam svaki dan, grešio sam toliko da ne znam šta je prava kazna za mene, da sam kažnjen na vreme do sad bi odrobijao svoju kaznu.“

Šta zameraš sebi? Šta bi sada sa ovom pameću drugačije, gde je taj momenat gde poželiš da se vratiš i ispraviš svoj život?“

„Oče, nisam postio poslednjih 40 godina, nisam se pridržavao ničega što mi moja vera propoveda, sklonio sam sve propovedi i sva pravila sa strane i živeo život pravednika po mojim pravilima. Sve što sam mogao da uradim pogrešno po veri, uradio sam…“

Gledao je suprotno od mene , gladio se po bradi i razmišljao…

„Ništa mi nisi odgovorio, trabunjaš svoju priču koju si dobro naučio, pravdaš se za stvari sebi, pravdaš se za stvari koje ne trebaš opravdanje. Sedi još tu i razmisli malo gde bi se vratio, da popraviš šta si zgrešio.“ Ustao je i polako otišao.

Ja sam ostao da sedim, zbunjen i preplašen, kako se starost primakla ovu priču Sv. Petra razradio sam toliko puta u glavi, bio sam spreman da mu kažem da dve konzerve sardine sredom i petkom nisu vera, da postiti i pridržavati se pravila ne znači biti bogougodan, da sam se trudio da budem dobar čovek prema svima da mi je to bilo bitno u životu, a baš i ne onakav prema crkvenim pravilima. Hteo sam još da mu kažem da sam na svojim putovanjima po svetu zaključio da Bog ipak nije samo naš ili samo njihov. Bog jedan i da neće on pustiti sve one dobre ljude geografski predodređene za neku „pogrešnu“ veru da stradaju, neće on odustati od dobrote. Hteo sam da mu kažem da knjiga možda propisuje da u raju nema mesta baš za sve i da je to jedna velika selekcija da se mesto u raju zasluži, ali samo zato što je život zemaljski postao toliko težak da su ljudi svoju dobrotu prodali zarad novca, materijalnog i nekakvih dela koja bi im materijalno koristila, a ne zato sto se nisu pridržavali nekakvih pravila. Imao sam spremljenu priču o paklu i smaku sveta koji traje već više od pola veka na zemlji, gde se mi iz grotla pakla trudimo da objasnimo sebi šta je život. Hteo sam da vodim debatu na nebesima i da još jednom pokažem da sam u pravu. Nisam imao spremljenu priču gde bi se ja to vratio da popravim pogrešno. Sedeo sam i razmišljao. Više nisam primećivao defile ljudi oko mene, vraćao sam se su životne scene i situacije, išao sam po 60 godina unazad i tražio oprost od ljudi o kojima sam se ogrešio… prolazili su sati i smenjivalo se stotine scena, u mislima sam oproštaje dobijao, ali nisam video koji je to oprost koji bi meni promenio život, koji bi mene sada ovde pretvorio u srećnog čoveka. Stvari koje su mi delovale ključno u nekom periodu mog života, sada su nebitne, ishodi tih situacija su nebitni, vidim da se ništa ne bi promenilo. Od mozganja i umora u nekom trenutku sam i zaspao sklupčan na belom podu. Čim sam otvorio oči opet je počelo, probudio se u fetusnom položaju sa šakom ispod lica, odmah me je prebacilo na oca. Nikada sebi nisam više ličio na svog oca nego u tom trenutku. On i ja samo se davno objasnili u mojoj glavi, davno sam i dobio i dao oprost, to mi nije pomoglo da budem srećniji, samo sam bio mirniji. Razmišljao sam non stop, počela je više i panika da me hvata, kakvo prosto pitanje, neko želi da me vrati nazad da popravim sve i ja ne znam gde je ta tačka.

U tom trenutku vratio se starac, primicao se polako ka meni, pogledom prepunim razumevanja… Seo je kraj mene pogledao me je razvukao usne u blagi osmeh i upitao me … „ Gde idemo? Gde je sreća?“

Ja sam se napokon nasmejao, i rekao-„kako da očekujem da me razumete kada ja prvi ne razumem sebe?“

On je postao ozbiljan… „Vidiš kako ti malo treba da pričaš prave stvari. Vidiš kako ti malo treba da budeš ti. Ceo život galama, buka, priče, daleko od tebe i tvog karaktera, sakrivanje… veliko sakrivanje i velika farsa, i onda ti čovek da malo vremena, i ti postaneš ono što jesi, skromno i saosećajno biće…„Dobro tek smo počeli…“ pogladio se po bradi…“Gde idemo? Gde je sreća?“ upitao me ponovo.

Spustio sam laktove na kolena i isprepletao prste gledajući u zemlju. Okrenuo sam glavu ka njemu i rekao „Ne znam“

„Dobro zbunjen si to je normalno, od ovog mesta, od čitave situacije, promisli malo šta je to što treba da popraviš u prošlosti da bi danas bio srećan?“

Pognute glave, govorio sam: „Ma to su nekakva sanjarenja o scenarijima šta bi bilo kad bi bilo, ko to može da zna, jedan događaj vuče drugi događaj, kad ispravim jedan pokvario bi drugi. Kad rešim jednu situaciju iskrsla bi druga… ne znam gde bih išao i koji je to momenat… nekada važne stvari sada su mi potpuno nebitne… Ispravio bi neke svoje greške, prema nekim ljudima, ali ne mislim da bih danas bio srećniji sve i da to uspem da uradim“.

„Nema šta, vrlo si rešen u svojim pričama, čak te i jedno ovako mesto ne može pokolebati. Kada te slušam pomislio bih da život koji si živeo je bio sve što si od života očekivao. Onda opet vidim da bi ti preko reda da se tog života odrekneš. Ako je tako idealan, zašto nisi srećan? Ako nije idealan, šta možemo da učinimo da ga napravimo srećnim.“

„Ukoliko ne izdajete nekakve povelje i plakete da bolje nije moglo, teško da bilo šta konstruktivno možemo da uradimo“, nasmejao sam se prema starcu.

A on me je strogo pogledao i rekao mi je, „U ovom slučaju plaketa koju tražiš se ne izdaje ovde, i ne izdajem je niti ja, niti onaj svevišnji, za tvoj život. Sedi razmisli, kad budeš spreman da je sebi potpišeš možda i nađemo to mesto gde treba da odeš, a dok ne shvatiš sve, živi, živi najbolje što umeš i znaš.

Tvoji gresi, tvoje greške su samo tvoje i tebi najteže i imaš ih upravo zato da bi se njima u starosti bavio. Sam vidiš da ih je bilo previše, probaj makar sad, da ne grešiš, probaj makar sad da živiš onako kako bi voleo da živi tvoj najbolji prijatelj, jer ti dete moje, uvek znaš sve i vrlo jasno vidiš sve za druge, za sebe si samo hrčak u točku, vrtiš se u krug. Izađi iz kruga i udahni duboko. Jer ne vidim ispred sebe čoveka koji je zadovoljan postignutim, koji želi još, i još bolje, vidim samo jednog nesrećnog čoveka sa ne baš mnogo vremena.

Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org

Ja ne mrzim, ja ne volim

Može da vam zvuci kao još jedna od onih motivacionih rečenica sličnih: „čaša nije polu prazna već je polu puna“, ali ne, ovo je čak perfidnije od onog „dobro se dobrim vraća“. Ovo je podmuklo i datira još iz davnih dana. Još od momenata kada sam imao četiri ili manje godina, mrzeo sam komšiju Ratka što mi je svaki put kad me vidi tražio ujnu, ili kad se setim kasnije kad sam mrzeo nekog druga koji je pre mene ušao u priču sa devojkom koja se meni stvarno svidela. Kad malo porazmislim javljala se u pubertetu kada sam stvarno mrzeo profesora matematike, Darka, pa ide sve do toga da sam mrzeo lika koji je došao na „moje“ mesto u firmi zato što ja nisam imao diplomu fakulteta. Nastavlja se do toga da danas mrzim to što moram da radim. Stalno nešto mrzim. Uh kakav sam to ja lik? To nisam baš umeo ni sebi da odgovorim, ali sam uspeo da spoznam pojam mržnje. To mi je bilo lakše obzirom da potičem od vrele Balkanske krvi. Balkan, Vojvodina ili Slavonija plodne zemlje za mržnju. Pa mi ako ne znamo da mrzimo niko ne zna. Mi smo šampioni mržnje i ona traje vekovima. Mi se rađamo sa time, i odmah 30 do godinu dana od rođenja nam daju još jedan simbol, da volimo, ali mi to prevrnemo u mržnju jer nam je tako lakše, jer smo tako u mogućnosti (što bi reko Šuntavilo). I onda taman kad naučimo kako se lopta okreće, dobijemo boje koje iz kluba lako pređu i na nacionalne boje. Tako se dodaje iz svakog ugla, po neki novi, bolji, argumentovaniji razlog za mržnju. Gledam to i blago ne verujem jer ja to ne mogu tako, nemam taj kod. Verovatno je kolostrum propao pa sam dobijao sasvim obično mleko iz te majčine sise, a i nju je izgleda donela roda iz nekog svemira gde nisu imali te potrebne enzime za Balkanca junaka, nego sam ispao sasvim običan. I sad, takav nikakav bez pravog pedigrea, pa još i ne mogu da mrzim. Tako posmatram i ne mogu da se načudim zašto bi neko svoje reprezentativce obukao u boje koje baš onaj drugi ne voli, umesto da obučem one koje volimo svi. Ne mogu da shvatim da neko na tviteru objavi da je preminula majka, žena, sestra, čovek, moja sugrađanka sa kojom govorim isti jezik, a ne kamo li neka tamo predsednica udruženja majki Srebrenice, i izjavla da će je tamo dočekati postradali sin i muž. Nemam taj čip, džabe, ne umem da mrzim! Nisam dobar Srbin, Hrvat, četnik, ustaša, partizan, ma partizanovac, zvezdaš, dinamovac, hajdukovac… da ne dužim, shvatili ste do sad…

Ja izgleda ne volim, nisam voleo ni čika Ratka, ni ove sve ostale, i ne volim ove što žive da mrze. Vama kažem, probajte da ne mrzite, ako već ne možete da volite, probajte da ne volite, jeste teže, ali se više isplati, probajte. Ukoliko već vi niste u stanju, probajte bar decu da učite da vole, da grle, grlite ih onako kako nisu grlili vas, jer samo tako možemo da opravdamo svoje postojanje na ovom čudu od njegove pozornice, a on stvarno ne zna da mrzi. Budite spremni ne na pakao, nego na to da večno sedite na klupi njegove prve postave. Znajte da nikada više nećete osetiti tu radost, ovog njegovog čuda zvanog život…

Ja potičem od majke srne i oca snage, u mojim korenima nije bilo mesta za mržnju niti sam uspeo ikada da naučim šta je prava mržnja. Niti zlo mogu da opravdam u bilo čije ime. Kod mene se to završilo na čestom izgovaranju reči za koju nisam znao pravo značenje. U mom univerzumu ima mesta samo za ljubav, i delim ljude na one koji slušaju dobru, i one koji slušaju lošu muziku, a čoveka, na dobrog i lošeg.

 

Prigodna muzička numera, Klinci pevaju Lenona – Imagine

Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com
Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com

Koji je tvoj broj?

Ljudi kažu godine su samo broj. Mogli bi da dodamo da je i saldo na žiro računu samo broj, ili da je svaka metrika samo broj, pa opet jurimo tamo neke brojeve. Na nekakvim prekretnicama najčešće izazvanim zdravstvenim problemima vrlo često znamo da stavimo prst na čelo, vidimo malo dalje, i malo bolje, od jedinica, desetica, stotina i hiljada. To nas naravno brzo prođe, zaboravimo brzo na sve što smo rekli kako ćemo drugačije samo da ozdravimo. Ozdravimo, a ostanemo bolesni.

Na jednom okruglom broju za mene, broju 40, kao i sve ostale, jer i ja sam od krvi i mesa, preplavile su me misli… Šta sam uradio? Koliko je to dobro? šta sam mogao bolje? Šta je trebalo drugačije? Šta je ostalo napred?  Rojile se misli, roje se i danas, mogao bi da vam pišem na razne teme, mogao bi da sa vama delim najveće svoje strahove, ali sam rešio da vam pišem o svojem najvećem ponosu. Ovo je priča o nekim drugim vremenima, o nekim drugim vrednostima, o nekim drugim ljudima. Ovo je priča o mojim prijateljima.

Nekada davno, u jednom gradu, u jednoj zemlji koja je potpuno drugačije izgledala i disala, ljudi su bili sasvim drugačiji. Ljudi su živeli sasvim obične živote i maštali sasvim obične stvari. Ja sam maštao da postanem neko. Nisam imao snove o pozicijama, platama, kolima. Snovi su bili mali i prosti, jednostavni, a opet teško dostižni. Bio sam mali, ili mlad, ili… Na putu odrastanja razni izazovi vrebaju te osnovne vrednosti.  U doba mog odrastanja, đavo je trljao ruke devedesetih godina. Osim države propadale su i razne druge stvari, moral, pravda, porodica, prosveta, pravosuđe, medicina, sve ono što je društvo i do jučerašnje živote činilo celim polako se raspadalo. Naši roditelji, potpuno nesnađeni u tom tmurnom vremenu, bili su nesnađeni i u roditeljstva, negde duboko u sebi verovali su u nas, verovali su da ćemo mi uspeti da ćemo otići dalje i bolje od njih, a dalje ili ispod, odlučivale su neke čudne situacije i osobe iz mladosti. Ja sam imao tu ludu sreću da su me jedna drugoj bukvalno predavale osobe koje je neko poslao da brinu o meni. Pa sam tako imao Beograd za majku, da ne kažem ulicu, i razne očeve koji su se smenjivali. Sad, metafora i nije dobra, mnogo ljudi će otići na drugu stranu, i neće im lepo zvučati, ali je tako, van mog doma, moje porodice, o meni su brinuli Beograd i po jedna osoba koja se smenjivala na svake 2. do 3 godine. Iako sam možda više od pola života očekivao jednog najboljeg,  bio sam deprimiran što su tako prolazili kroz moj život, kasnije shvatio sam da sam dobio na desetine vrhunskih, i možda i jesu odnosili sa sobom i deo mene, ali su i ostavljali deo sebe. Ko su oni, kako su se zvali, gotovo je nebitno, šta je ime naspram dela, i šta bi vam značilo da napišem Saša, Dušan, Sonja, Slobodan, Bojana,  Predrag,  Sunčica, Zoran, Aleksandra, Dejan, Ivana, Miloš, Gordana, Goran, Dragan, Jelena, Branko, Silvana, Igor, Ranko, Rajko, Snežana, Ljubinka, Damir, Dževad, Milivoje, Veselin, Aleksandar, Ana, Nikola, Miroslav, Vladimir, Marko, Željko, Srđan, Uroš, Dragoslav, Enver, Nenad, Milan, Vanja… To su samo imena. Vi tu negde prepoznate nekog svog i na ime nadenete i lice. Podseća na nekog, najpre na nekog dobrog, a onda ponekad i izrone neka loša lica uz neka imena. Ja nemam loših lica, prekrila ih je davno svetlost svih ovih gore pomenutih, dobrih, o kojima bih mogao da pišem, i pišem… Tu sam gde sam zbog svakog od njih. Svako od njih je usadio deo svog karaktera, osobinu ili makar neko svoje dobro delo u mene. Zašto su marili? Ne znam, ali marili su. Nisu samo nemo i sebično stajali i vodili svoje živote i gledali svoja posla, marili su. Nisu bili škrti i ljubomorni, i ako su mi ikada zavideli bilo je samo zato što su hteli i taj trenutak da podele negde sa mnom. Davali su, davali su sebe, davali su reči, vreme, znanje,  iskustvo i emocije, a ja ništa drugo nisam ni tražio, ni trebao. Kada se okrenem iza ovog mog magičnog broja sve što vidim su dobra dela na sve strane. Pa ko da nema vere u ljude? Ljudi sve znaju i sve mogu, samo je jako teško biti čovek.

Za ovih prvih 40, ne mogu da kažem da su „prošle“, pre bih upotrebio, „bile su“, izuzetne. Za ovo što dolazi ne želim da imam ni jedan broj ispred sebe, moj broj je ∞, nemam granice nigde i nikad ih nisam imao. Želim samo da mi onaj od gore omogući da srećem i dalje dobre ljude i da se sećam dobrih dela, pa koliko god da traje!

Živeli!

35237585_582351995470443_834193540643815424_n

Bunar želja

Poljubila je novčić sklopljenih očiju, sve što je ikad želela bilo je na putu od usana do te stare kovanice. Uzdah, blaga bojazan na licu, nežne ruke ispuštaju novčić. On pada, udara o zidine bunara, ne znam da li se slavi ili jauče na putu do dna. Onda sad već blago ozarenog lica okreće leđa bunaru i lagano odlazi, ostavila je novčić i želju. Doleteo sam do bunara, tiho se spustio na dno pokušavajući da ga pitam šta to zapravo svi ti ljudi rade. Na dnu, hiljade novčića, sede tamo u dubokom mraku.

„Heeeej“, razdrao sam se, „heeej bunaru“. Čulo se mrmljanje, kao da sam ga probudio, mada je sam bio iznenađen što me vidi tu, kao da mu niko ne dolazi u posetu.

„Hej, čemu vika“, upitao me.

„Ma ne vičem, nego ovde sve zvoni i odjekuje, poprilično je duboko. Došao sam da te pitam u čemu je trik sa ljudima i novčićima? Danima sam ih promatrao, uvek ista priča, novčić, par trenutaka brige a onda olakšanje. Šta oni to zapravo rade, šta to ti njima daješ, šta to oni zapravo kupuju?“

„Teško pitanje, oni dolaze ovde da pokušaju da ostvare svoje neostvarene želje. Zamisle želju, ubace novčić i nadaju se najboljem.“

„Pa dobro, plemenita je uloga tvoja, ispunjavaš tolike želje pomažeš ljudima, ko bi rekao da će toliko dobra i svetla biti od jedne tako crne stvari.“

„Eh“, uzdahnuo je, „pa nekada je bilo divno, sjajno, bio sam jedan od retkih bunara koji su postali bunari želja. Bilo mi je divno da vidim da toliko ljudi dođe i ode mnogo bolje raspoloženo. Bio sam presrećan da to sve gledam, ali nisam znao samo jednu stvar, kako da im ja ispunim želje. To mi niko nikada nije rekao. Na početku sam gledao uglavnom vezane za ljubav, za bližnje, za porodicu, kuću i useve, za zdravlje.  Vremenom se menjalo, i svelo se uglavnom na brigu za zdravlje i brigu za materijalno. Oni koji su želeli zdravlje do juče su maštali materijalno, a oni koji su želeli materijalno uglavnom maštaju i dalje o materijalnom dok im ne zatreba želja za zdravlje.”

“Hm, to ne zvuči ni malo lepo, ti ne zvučiš ni malo lepo, umoran si prijatelju moj mračni. Evo kako ja, vilenjak, mogu tebi da ispunim neku želju? Šta je to što bi tebe razveselilo?”

Duboki uzdah prolomio se zidinama bunara, odbijao se od svaku ciglu uzidanu u njega, ne znam kako se to napolju čulo, ali unutra je zvučao kao dečiji jecaj.

“Eh moj mali krilati prijatelju, ti možda i možeš da ispuniš neku želju, ali ova je više za nekog svemogućeg. Hteo bih da ljudi budu dobri! Hteo bih da bude kao nekad!”

Hej ti moj crni prijatelju, nisam ja rekao da poželiš želju za ljude nego da poželiš želju za sebe. Nisam rekao da ljudi budu srećni, nego ti. Poželi takvu želju!”

“Želim, uh šta ja želim?”

“Pa dobro ako je neko čuo sve želje sveta, onda si to sigurno ti, zamisli neku koja je tebi bila dobra!”

“Hmmmm, sećam se jednog gospodina u ranim četrdesetim hteo je da sreće samo dobre ljude. Ta nije loša, i sećam se jedne divne starije gospođe koja je rekla da želi da se seća samo dobrih stvari. Možda od te dve da napravimo jednu?” Upitao je stari bunar. “Da se sećam samo dobrih ljudi. ” izustio je sada već razdragano.

Uzeo sam malo čarobne prašine i na putu na gore, izlazeći iz bunara poprskao sam po tim starim zidinama i one zasijaše. Dok sam izlazio napolje imao sam osećaj da bunar ima brkove i da se sada prigodno gladi uz osmeh po njima, i posmatra me kako odlazim.

Jesu li se ljudi promenili? Ne znam. Jeli bunar postao srećan? Ne znam. Nisam mogao više od tada da se bavim tuđim životima. Znam da sam od tada obraćao pažnju samo na dobre osobe i neverovatne okolnosti koje su mi se dešavale u mom vilenjačkom životu.

209MagicRemoved
slika preuzeta sa scoutcampsite.co.uk

Osmeh je sve(t)

Opet na ulici nekog bezimenog grada! Opet! Ko zna po koji put ovaj mesec, ko zna po koji put ovu godinu, ko zna po koji put za ovih poslednjih 10 godina koliko putujem. Ne, nisam prvi put ovde, bio sam pre nekoliko godina jednom, doduše zimi, i na nekoliko sati samo. Taj povratnički osećaj u grad koji na mene i nije ostavio neki utisak je jednak osećaju iz mladosti kad te mama pošalje u prodavicu u sred neke zanimljive radnje. Tako izbačen, na pogrešnu stranu glavne železničke stanice,  u uličici levo vidim početak neke pijace. Pošto sam pobornik upoznavanja grada i njegovih znamenitosti upravo na taj način, jednoglasnom odlukom moj ranac i ja rešavamo da baš tuda započnemo naš istraživački poduhvat. Šetkam se lagano. Pijaca i nije neka, više je sokak u kojem su, jedna za drugom nanizane radnje za prodaju voća povrća i potrepština. Nema nešto mnogo ljudi na ulici. Mimoilazimo se, oni su fokusirani na ponudu u prodavnicama, a ja na njihova lica. Svi se nešto smeškaju! Počinjem da gledam čemu. Paradajz, krstavac, poneki mango, nema gotovo ništa smešno. Opet levo, pa prva desno, izbijam na neku uličicu koja ima veliki trotoar za pešake. Tu već ima više ljudi, mimoilazimo se, ja opet zagledan u lica, i dalje mi se čini da mi se smeškaju. Počinjem već da sebe zagledam, da nisam negde uflekan, proveravam i šlic. Zastajem sa strane ne bih li podvrnuo rukave košulje, dan je prelep. Detaljna provera, sa mnom je sve u redu, makar ovako, estetski. Nastavljam dalje, prolazim pored jednog dekice koji sa istim osmehom kao i njegovi prethodnici ima taj, sad već, za mene zagonetni kez na licu. Odlučujem da se i ja njemu nasmejem. E sad, kako su moje usne velike, kod mene nema tako diskretnog osmeha, ja to radim onako kako treba, a ovaj čilager primeti, i on se još više nasmeje, da kažem otpozdravi me. I tako ja idem, koracam ulicama grada, smejem se, i ljudi me osmehom otpozdravljaju. Muzika u slušalicama još više pravi atmosferu i zaista doživljavam jedan blagi zanos, iznenadnu sreću, diskretnu, ali iskrenu. Dođe mi da raširim ruke iz sve snage i da se zavrtim oko sebe, dođe mi da zagrlim nekog. Za svega 20 minuta, ovaj grad me je naterao da pogledam u nebesa da se zahvalim, ali i da se izvinem samom gradu za te predrasude , i sive misli sa kojima sam došao.

Grad, ulicu i sve te ljude ne bih više opisivao, to je momenat između mene i svih njih. Vratio bih se na naš Balkan. Znam, znam, reći ćete da sam na veliko plavetnilo odmah navukao neke oblake kad pomislimo na ljude na našim ulicama.

Kakvi bi to gradovi bili da uspemo da vidimo nasmejane ljude na ulici makar. Kakav bi to život bio da nas neko makar osmehom pozdravi?! Ne, nisam jedan od onih čiji tekstovi treba da vam pokažu kako sad ovo gore napisano treba da vam promeni život. Ko sam ja da nekom solim pamet!? Ni sam ne razumem sebe i imam hiljade znakova pitanja nad glavom, tragam za odgovorima. Želim samo da podelim da je meni cela ova situacija promenila dan, razmišljanje. Možda vama i nije stalo do vašeg dana, ali ako primetite čoveka koji ide ulicom i smeje se, nije on lud, ludi smo svi mi koji gradovima hodamo namršteni obuzeti problemima i težinom života. Možda osmeh ne rešava vaše probleme, ali je sigurno, i sada provereno, da nekom može da popravi dan! Ukoliko sretnete jednog visokog tipa, visokih zalizaka, debelih usana, koji se kezi ulicama, nasmejte se, pozdravite ga osmehom, možda sam to baš ja u svom poduhvatu da promenim svet osmehujući se ljudima.

profilepic273651_1 (1)

Recept za dobar gulaš

U današnje vreme kad svi sve znamo, nikom ništa nije jasno. Izobilje informacija koje nas okružuju i dalje nam ne pomaže da realno sagledamo, svet, budućnost, i možda najkomplikovanije pitanje svih vremena, partnerske odnose.  Da, mi muškarci znali smo da krivimo bajke za poražavajuću statistiku razočarenja nastala u braku. Doduše , bajke su bile krive i ženama, očekivale su prinčeve, oni su ih sledovali, samo se nikada nisu pojavili. Bajke su nam bile krive, od prinčeva nije moglo da se živi na obe strane.  Mi smo krivili prinčeve, one su ih očekivale.  Kada dodamo nekakve predrasude, generacijske priče, svede se na to da deci ne treba pričati bajke. Bajke su smišljene da iznevere očekivanja, i da možda baš ta bajka ima kraj kakav očekujete, ali to ne znači da neko nije pobrkao bajku, ili da ste vi baš glavni junak u toj bajci, možda ste neki sporedan lik. Onaj debeli miš iz Pepeljuginog crtanog koji je toliko sladak, nežan i šarmentan, da bi šteta bilo da su ga crtali neraspoloženog, i promašenih očekivanja, nikom se ne bi svideo. Ovako i debeljuškast, i gladan, sa svim svojim manama, jedan je od najsimpatičnijih u celim crtanom fimu. Da se manem prinčeva i bajki, jer je to muški pristrasno, uporediću to sa jednim najobičnijim gulašem.

Izbor pravog/e ne razlikuje se baš ni malo od ovog mog gulaša. Znači imamo predrasude, biloške satove, imamo šta je ispravno, kad je za šta vreme, i najbitniji sastojak ovog gulaša, „šta će reći selo“. Nemamo meso, pravac prodavnica! Nakon ogromnog čekanja u redu, napokon dolazimo do mesara, izgovoramo našu želju: “molim  vas oko 50 do 100 kilograma teletine, bez žilica, više od buta”, radost izbija. Brkati mesar oštreći svoj ogromni nož poprilično nervozan, odgovara: “Nemamo teletine imamo samo svinjsko meso”. Taj trenutak, gde ceo red čeka na vašu odluku, vrši pritisak na mozak i na izbor, a na kraju krajeva i na taj ručak, to je taj trenutak gde pravimo grešku. Munjevitom brzinom pokušavamo da damo pravi odgovor, ne shvatajući da je to ipak ogromna količina mesa, da ćemo ga dugo, dugo žvakati. Racionališemo… svinjsko meso je jeftinije… možda i nije pravi izbor, ali ako se krčka duže…  ubaciću dodatne začine, biće baš kao i teletina… Ključna greška!

Tele nikad ne može da bude svinja i obrnuto!

E sad, ako ste kući ipak krenuli sa svinjom, prihvatite je, pomirite se s tim da teleta nije bilo za vas.  Pravi kuvar/kuvarica, vešto će odstraniti nožem sve žilice i komadiće masti koji im ne prijaju. Nakon što je meso spremno, neki primenjuju tehniku udaranja da meso omenkne, ja sam definitivno protiv toga. Ja sam pobornik pažnje, mislim da ako posvetite dovoljno pažnje, imate vremena i ne žurite, upotrebite svoje omiljene sosove, i dodate malo svojih začina, gulaš može da uspe. Da, velika je to količina mesa, treba dosta da se žvaće, ali ne žurite, to je ipak vaš gastronomski recept. Ponosite se na to šta ste spremili i hrabro kažite da je svinja bila pravi izbor, na kraju krajeva, uživajte to je ipak samo za vas. Ukoliko vam se gulaš smuči, uvek ga možete staviti u frižider, neki kažu da kad se podgreva ukus bude još bolji, mada se meni svinjetina raspada nakon podgrevanja i ja volim da jedem dok samo dok je vruće. Ukoliko ipak dođete u situaciju da vam se gulaš ne sviđa, pre nego što viknete da je kriv mesar ili meso, upamtite, veština kuvanja ogleda se baš u kuvaru.

Prijatno!

Đorđe Balašević – Al` se nekad dobro jelo

Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/

Ljubavi, gde si?!

Luis C.K. - preuzeto sa http://weknowmemes.com
Luis C.K.

Oh sumornog li vremena, nikad lakše, nikad bolje, a opet nikad punog srca. Vremena nam kroje kapu, uzimaju šta im se prohte, a slabo priznaju grešku i slabo šta vraćaju iz kante za đubre u koje pobacaju stvari. Probude se ta vremena jedan dan, počešaju dupe, i krenu da skidaju stvari, do juče normalne. Nalepe im etiketu, i odmah, pljas, u crnu kesu iz koje ih slabo ko može izvaditi. Ja mu dođem kao đubretar, onaj opsednuti, što po tim kesama kopa i vrti, i sve mi žao da bacim. Pišem ne bi bih li makar nekako te stvari vratio, makar negde i nekome.

Šta sam sve nalazio to je čudo jedno! Razne gluposti, čak i namirnice. Našao sam mast, pa sam kasnije našao i margarin, šta li je sad aktuelno ni sam ne znam. Budem li nastavio da kopam verujem da ću naći uskoro i maslinovo ulje, ustvari već je tu samo u crnoj kesi za prženje, da da tu je. Ima i mesa i soje, i limunove kore i ima uspomena ima raznih drugih stvari koje su nam nekad bile dobre a sad ne valjaju. Čak i da zanemarim sve te sitnice, postoji i crni džak u koji je vreme pobacalo i određenje emocije pa čak i moralne vrednost.

Vreme nam je oduzelo stvari po kojima smo se razlikovali, pa sad, nakon svih promena u fizičkom smislu svi ličimo jedni na druge karakterno, a i ovako, spolja. Masovna proizvodnja čovečanstva kojem je jedini bog novac, a najveća sreća sopstvena satisfakcija po svaku cenu. Pre ovo bezobraznog vremena znali smo i za nekog drugog Boga. Znali smo za stid. Stideli smo se okoline, neznanja, primitivizma, nemorala, razvrata. Sve je to ovo vreme pobacalo u crne kese pa sad imamo situaciju da se ne stidimo nego se i ponosimo se time, pa nam je malo da će neko to videti nego se još i hvalimo i širimo stid i sramotu što pre i svuda. Sa tehnologijom i kamerama, stid je postao popularan i stvar za ponosa. Takmičenje je u toku. Kao i alternativni umetnici, okolina smatra da je sve pametno rečeno, pa smo kvalitet definisali drugačije. Ko će više da psuje, ko će da bude provokativniji, vulgarniji. Ko će da ode korak dalje od prethodnog, ovaj put u stranu stida. Vreme kao da je biralo samo dobra stvari, džakovi su puni, uglavnom dobrih stvari.

Našao sam pun crni džak dobrote. Vreme kao da nam je sklonilo tu dobrotu, to je jedan od derivata koji nam nije više potreban, prošla je potreba za zajednicom pa je prošla i potreba za dobrom. Želja za uspehom je neumorno pomagala vremenima da pobacaju toliko puno stvari koje volim da mi je bilo bolje u ovom suterenu uspomena.

Ljubav je digla ruke od nas! Nju nisam našao u džakovima, ali je nisam našao ni među ljudima, ona je nestala, odustala je od nas pretvorila se u nekakvu don kihotovsku potragu za savršenim bićem. Saršenog bića i savršenog života nema, čak ni u priči. Visoko postavljene iluzije o manirima i karakteristikama koje savršeno biće mora da poseduje kreiraju razočarenja na svakom koraku. Medijski miljei, formiraju nove generacije, sve inteligentnije sa sve većim prohtevima. Sami, u savršenom svetu i nesrećni. Prekrojili su nam stvarnost preko noći. Čak su i običan erotski roman napravili tako, da je za dobar seks potreban Maserati i dvorac, a svima nam je jasno da je dobar seks, dobar seks, pa makar i na plastu sena. Sve ima metričke vrednosti, svaki odnos je lako merljiv. Čak i kad dođemo u situaciju, da to savršeno biće dođe i dotakne nas rukom po obrazu ne vidimo, i ne osećamo, postali smo prozirni za ljubav, ona ne može ni da nas dotakne. Ljubav koristimo kao opravdanje za nedela koja bi trebala da zadovolje biološke satove, predrasude , lagodniji život. Opet merimo, opet materijalno. Niko nas nije obavestio da je ljubav zvanično izbačena u prodaju, da od skoro ima svoju cenu. Zašto ljubav ima cenu? Pa samo zvog onih koji bi na ljubavi da zarade. Osim cene taj artikal kao i svaki drugi ima uputstvo za upotrebu koje niko niti želi da čita, niti želi da ga se pridržava.

Na bočici ljubavi jasno piše, ljubav je davanje. Dajte svaki dan po malo ljubavi! Što češće i na što više strana, prvi rezultati dolaze već posle 7 dana. Nus pojave: možete biti srečni, ispunjeni i voljeni, možda vam posle duže upotrebe život bude smisleniji i ostvareniji. Preduslovi: Ljubav nema efekta na materijalne ciljeve, pa se tako preporučje upotreba isključivo u svrhu sreće. Cena: cenu nismo spremni da platimo, jer podrazumeva žrtvu i odricanje a da se u prvom planu ne radi o nama.

I svi znamo da je nekad bila besplatna i dostupna svima, i očekujemo je da je dobijemo za džabe, a cenu nisu stavili uzalu, cena je za naše dobro

Ničega mi ne bi bilo žao, ali ne mogu da gledam svet bez ljubavi, svet u kojem je sve savršeno a opet niko nije srećan.

Ljubavi, tako mi nedostaješ!

Tajni život suterena – Nikola Vranjkovic

Je l’ ostaješ kod nas već kasno je za san?

Mislim i onako na tebe ceo dan..

Prošli smo već ovo nekoliko puta

I nije me strah nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prepune fioke tu žive oni kojih nema

Rafal sećanja, prašina iz detinjstva

Otrovani pas, slike, oči, pisma..

Vreme utrne što ne izleči

Usput pobije ko se ispreči.

Skitamo po vodi srednjim Dunavom

Padne mi na pamet da sve je trebalo

Ranije da prođem ranije da znam

Ranije da počnem da predosećam.

Tako mi nedostaješ….

Pronađeš na meni svoje strahove

Govoriš da treba – kažem ne umem

Ne umem da volim a da odlazim

Ne umem da moram a da uradim.

Tako mi nedostaješ….

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne

Ne ume da kaže ni da pobegne

Zamisli se i ćuti gleda daleko

Zna sad, kuća mi je tamo gde mi je i brod

Tako mi nedostaješ…

NIkola Vranjković – Tajni život suterena

Predstava na nebesima

Mora da je onaj gore resio da organizuje nekakvu predstavu. Mora da su mu svi pevači, koje je uzimao proteklih godina, dosadili. Sada je rešio da uživa u nakakvoj predstavi pa skuplja prvu postavu. Divim mu se odabiru glumaca. Kada pogledam ko je sve otišao stvarno vidim koliko sam ostario i koliko vreme brzo prolazi. Odoše svi oni uz koje smo gradili delove našeg karaktera…

Živimo sa pogrešnim neprijateljam u glavi, mislimo da imamo puno problema, i puno prepreka u životu, istina je drugačija, imamo samo jednog neprijatelja i jedna problem, sat koji naprekidno otkucava.

Sećam se, bilo je to pre 15 do 20 godina, kada sam radio u nekakvoj prodavnici televizora. Ušao je, naravno odmah smo ga prepoznali, slavna ličnost kod nas u radnji . Svi su poustajali ne bih li ga nekako uslužili, ne bih li našli načina da tom junaku naših trenutaka ispred televizora vratimo makar malo. Sasvim običan čovek, u starkama i nekakvoj teksas jakni, normalan, sa brigama koje opterećuju svakoga čoveka koji uđe kod nas u radnju. Koji televizor? Do koliko para? Da ne pogrešim? Proveo je bar jedno 30 minuta u tom smrtničkom brigovanju, i na kraju se odlučio za nekakav, tada veliki i “debeli” televizor. Izašli smo iz radnje ka magacinu, onako potpuno zabrinut, upitao nas je: “Momci jel se nisam zajebao?” Tešili smo ga hodaći do magacina da je to dobar izbor, popričali malo još na neku temu. Otišao je da doveze auto da bi mu ubacili TV. I zamislite, naša mega zvezda u sasvim običnom autu, nekakav VW Passat koliko se sećam, ništa mlađi od mog auta koji sam tada vozio, beli, običan. Ubacili smo mu TV pozadi, i zatvorili gepek. Veliki glumac, ali i veliki šmeker izvadio je neki dinar iz džepa da popijemo sok, zahvalili smo mu se i krenuli nazad, a on u kola. U tom razmimoilaženju, namreno da čuje, kolage izusti : “Brale, mnogo smo dobri, zajebasmo i Glogovca!” Okrenuo se, isprva zabrinut, da bi na kraju svoju brigu pretvorio u šeretski osmeh i ušao u kola sa sve tom frćkavom kosom.

Znate, možda mi je i zbog toga prirastao za srce. Voleo sam ga zato što je bio, jedan od nas, običnih, normalnih ljudi koji su se borili za kiseonik u ovom životu. Na ekranu bio je, pop, policajac, Hamlet, živčani taksista, šta god, bio je maestralan. U životu, bio je običan čovek sa mnogo briga i troje dece, potresen sunovratom društva i sunovratom vrednosti. Nadam se da je u tom krugu ljudi, glumaca, možda i poslednjih stradalnika ovog anti -kulturnog sistema, ostao po neko ko će voditi računa o njegovoj deci. Verujem, kao otac, da je to pred kraj, kojeg je bio svestan, bila i poslednja njegova briga.

Nadam se, duboko verujem, da će sve biti u redu sa njegovom decom, da će odrasti i veći i bolji od svog tate. Njemu želim samo mir i neko bolje okruženje, mesto gde će se takav as neće mučiti i patiti kao što se patio ovde sa nama. Mesto na tronu koje mu ne može oduzeti ni jedna kafanska pevačica. Neka njegova večnost pomogne mladima da nađu neke druge uzore od onih koji im se trenutno serviraju. Za sve vas, koji mislite da smo izgubili velikog glumca i čoveka, umesto minute ćutanja, odaberite danas minutu čitanja. Odrecite se danas Farme, Zadruge, Pinka, Granda i svega onog protiv čega se ovaj veliki gospodin borio… ako vam je zaista stalo.

Počivaj u miru, u kulturi, u crnoj zemlji.

glogovac
Slika preuzeta sa http://winestyle.rs/2010/nebojsa-glogovac-glumac-s-predumisljajem/

Gde moraš da odeš da bi se našao

Tekst napisan za jedan blog pre godinu dana, pa da ga sačuvam od zaborava. Kada ga pročitam, aktuelan je gotovo u celosti, možda bih ga malo preradio, ali evo za vas u originalu.

 

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ?

Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me neki nemir i osećanje dada nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je  možda bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem…Ja ipak nisam bio spreman da priznam da sam odrastao. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Srbija je bila sjajno mesto da se tu rodiš i odrastaš. Ali, mnogo stvari se tu sad promenilo, loše decenije uzele su danak mnogim generacijama. Ipak, i pored sve muke i gorčine, dobijene emocije, osećaji i sećanja su neponovljivi. Odrastati u Srbiji značilo je uvek ivicu od puke egzistencije ali i ivicu od najboljeg provoda, toplih ljudi i reke emocija. Da postoji izbor, sigurno ne bih birao drugo vreme i drugu zemlju za svoju mladost.

Kada odrasteš, eh kad odrasteš i kad se probudiš, egzistencijalna borba ne da ti da raširiš krila i da probaš, da probaš bilo šta. Za letenje moraš da budeš stvarno hrabar. Srbija ne prašta neuspeh, u Srbiji nema vremena za stajanje, jednom kad se mašina upali, nema gašenja. Ne sme da stane, a napaja se životnom energijom.

I tako sam ja svoju energiju dobijao od emocija prijatelja, kolega i ljudi iz mog života, nesebično davao i deo sebe i terao tu mašinu da radi. Za mamu, za tatu, za decu, za nekog. Ta mašina je radila punom parom. Ako još i dodamo i materijalne borbe potpuno sam zaboravio na sve drugo. Radio sam da zaradim. Na početku da preživim, pa da imam više, da kupim bolje, da uštedim za ovo jer mi to treba, ono mi je malo, trebam veće, ono iako je možda veliko taman koliko treba nije sigurno, bolje još malo para, još malo rada, da kupim ovo, ovo je malo bolje….

Težak slučaj pakla.

 A onda…

Otišao sam u Amsterdam, iz situacije zbog koje mi je većina rekla da sam lud, i postavila pitanje zašto idem? Pogled u njihovim očima izražavao je žaljenje, ali ne zato što odlazim već zbog nekakve pohlepe koju su oni videli. Godinama sam se peo lestvicama uspeha i išao samo napred. Mnogi su govorili „lako je tebi“. Iz njihovog ugla, bilo mi je lako, ali iz mog bila je to borba i konstantan rad i usavršavanje. Uglavnom, svi su smatrali da sam daleko dogurao. A ja, ja sam i dalje osećao onaj isti nemir.  Zato sam i otišao 2000km daleko od onog sto je za mene 38 godina bila kuća. Pobuda nije bila želja za većim uspehom ili za nečim materijalnim. Otišao sam da vidim ima li nešto bolje tu iza ćoška. Sam, pravac u neki razdrndani stan. Ta prva noć verovatno je bila i najgora ovde. Nekakav  vetar, nekakvi čudno mračni ćoškovi stana koji nije moj, jezivi zvuci od vetra u gradu koji nije bio moj, čudna jeza u mojoj glavi… Šta sam to uradio?!?

Dani su prolazili. Parnim danima sam priznavao poraz i sumnjao u sebe, a neparnim sam slavio pobedu i bio zadovoljan svojom odlukom. Izazova je bilo mnogo, ali svaki dan bio je drugačiji. Imao sam puno briga ali i puno vremena za sebe, konačno. Shvatio sam, sve sam znao, a nisam poznavao sebe. Zvuči čudno, ali tako je, u borbi za život i egzistenciju više stvari radiš zato što moraš i zato što se to od tebe očekuje nego zato što stvarno želiš ili osećaš. Pa se onda i dodatno opteretiš željom za materijalnim i tu otprilike dođe kraj života makar on trajao, ma koliko on bio uspešan ili ne. Tajna je u tome, da i ono malo što nam se pruži od života mi ne znamo da iskoristimo zato što nam fali više para, veća kola, veći stan veći pe..s…. Stalno nam nešto fali!

Ja sam dolaskom u Amsterdam zarađivao više, ali sve pare ovog sveta nisu mogle da me učine srećnim koliko mi je nedostajala porodica, prijatelji i Srbija. Borio sam se sam sa sobom. Prvi put u životu imao sam slobodnog vremena a da nisam imao prijatelja i nekog s kim bi to vreme trošio. Počeo sam da se družim sa samim sobom.. Nisam poznavao tog dasu koga sam viđao svako malo u ogledalu, mislim znali smo se, ali samo površno. Primetio sam da momak voli muziku. Pa sam mu kupio gramofon i nekoliko ploča, u isto vreme iznenadio sam ga, prepravio sam nekakav stari kasetofon pa je mogao da uživa u muzici svaki put kada bi upalio svetlo u kupatilu. Primetio sam da voli da piše, pa sam ga puštao da piše, ponekad bi prineo malo sira i vina, i gledao kako piše do kasno u noć a da ni ne upali svetlo. Video sam da se budi, da oživljava. Video sam da voli da trči, da voli da vozi bicikl. Shvatio sam da je srećan, posle dugo vremena, zaista srećan. Bez kola, bez stana, bez prijatelja.

Da li mi je bilo potrebno da odem 2000km da bih pronašao sebe? Ne znam… Nekako je onaj gore tako to lepo složio, ispunio mi je dečački san a opet naveo me da kroz patnju dođem do sebe. Da li sam sad uspeo u životu? Ne znam… Znam da sam srećan i da sada znam šta želim. Znam da to što želim nije materijalno.  Znam da sada gde god da me čovek stavi, neće biti nemira. Znam da sam nekad želeo da budem veliki direktor, a da bih sada mogao da budem i konobar. Znam da svako može sve samo ako veruje u sebe i vredno radi.  Kilometri, mesta,  to su samo okruženja u kojima možeš da se nađeš. Znam da će mnogi reći da je jedno pronalaženje sebe, a drugo borba za zalogaj hleba. Ja sam bio na prvoj liniji fronta, ali nisam odustao, nisam prestao da želim, nisam prestao da sanjam, nisam prestao da radim i da se borim. Konsolidovao sam svoje redove i formulisao svoju borbu. Boriću se dok sam živ, ali ne za bolja kola ili za veći stan, nego za sebe i svoje slobodno vreme.

Biljana iz glave temu, ja iz srca tekst…. Mojoj drugarici za pozitivne “talase”….

U Amsterdamu 02.02.2017.

16508783_10211853897492399_2012692486864830188_n

Priča o Aurori…

Ovaj teks je moja fantazija, pogled u budućnost, pogled u 30 godina od danas. Pogled sa Lastova koje se makar u ovoj priči ostvarilo…

 

Pogledao sam na sat, dva posle popodne, kod nje je 6 ujutru. Mah, promrmljao sam i onako je niko ni ne zove, kad me čuje znaće da joj ne javljaju da sam umro. Pritiskao sam te silne brojeve i čekao da zazvoni. Zvonilo je dugo, javila se bojažljivo, tiho i uplašeno: “Halo , ko je?”

“Šta se to dešava u Kanadi svi progovorili srpski, kako se to javljaš gde je hu iz it?”

“Idi bre u pizdu materinu prepade me, mislila sam…” prekinuo sam je, “Da sam odapeo papke, nisam još borim se. Gde si ti veštice, jesi ti živa, kako si?”

“Čekajdobro sam…”- čuli su se razni zvuci, pokušavala je da nečujno ustane i pobegne negde gde je mogla da zapandrlji cigaretu… “dobro sam”, ozarenijim glasom mi je rekla, “svi smo dobro , sve je u redu, standardno kod nas, mene je stigla i reuma i sve, jebem ti ovo sranje, ne treba čovek da prelazi neke godine. Kako si ti, gde si? Da ne dobijem pismo ne bi znala da si živ, zaboravila sam ti glas, više ni ne znam kako izgledaš, pamtim te sa bradom i crnom kosom starog oko 45 50 godina, ovo ostalo mi je sve nekako izbledelo.”

“Ja sam dobro, pišem, gajim koze, radim sve što sam godinama planirao”, odgovorio sam.

“I, kako ti ide?” Upitala me. “Jesi li napokon našao mir, jesi li se napokon skrasio? Znaš stalno se to pitam. Da sam ja jurila taj svoj nemir gde bi došla, jesi li srećan?” Upitala me je začuđeno.

Očekivala je od mene neki odgovor ne znam ni ja kakav. Verovatno je očekivala da čuje, DA, pa da onda sama sebi kaže da je dobro da je makar jedan od nas dvoje dosanjao snove, ili NE pa da potvrdi sama sebi da je donela dobru odluku u životu i da je tako bilo ispravno. Šta je bilo pravi odgovor za nju, ne znam.

Znam da je oduvek bila super talentovana, posebna, zračila je nekom svojom ludom energijom oko sebe, menjala atmosferu tamo gde se pojavi, komunicirala onako kako su mnogi želeli i maštali.

Kao mlađa imala je velika očekivanja od sebe i svog života, ali kako je nasledila mamine gene svoje mesto na centru bine pod najvećim reflektorima prepustila je svojoj deci, gledala ih je sa strane iz nekog ugla te bine i bila srećna, aplaudirala im je i uživala u svakom njihovom uspehu i doživljavala svojim očima svako njihovo putovanje na bilo koju egzotičnu destinaciju.

“Skrasio sam se, prestao sam da jurim svoju senku, pa šta da ti kažem da li sam srećan?! Kako koji dan, kao i svi.” Odgovorio sam.

“Zaslužio si više tih lepih dana”, tiho je rekla, “često razmišljam koliko sebi nisi dao vremena, koliko sebi nisi dao strpljenja. Koliko si imao uvek pravi savet i pravo rešenje i toplinu i ljubav za sve nas, a koliko toga nisi imao za sebe ljubi te sestra.

Zvučala je kao da mi se izvinjava, meni, i to za moj rođeni život?!

“Jel ti sad malo jasnije što te pozovem svakih nekoliko godina?! Ajde bre, kakav je to ton, kakva je to tema?” Pokušavao sam da zvučim ljuto…

“Dobro, dobro”, odgovorila mi je tiho, tešeći me, da me ne sekira, i dalje je brinula za mene.

Dakle definitivno sve je bilo tu, krv ženskih potomaka moje porodice nastavila je da živi. Kao ona priča „Deda i repa“. Baba za tatu i brata, mama za mene i svog brata, ona za svog sina i mene. Čudo je ta  energija predaka, I to koliko smo svi sudbinski povezani.

“Dobro sam, ništa mi ne fali, i ništa mi nije falilo sve ove godine, živeo sam kako sam hteo sa svojim odlukama, dobrim i lošim, živeo sam najbolje što sam mogao i uživao sam.” Izgovorio sam joj blago povišenim tonom ne bi li joj jednom za svagda izbio iz glave osećaj odgovornosti i sažaljenja koji ima pola veka prema meni. U svojoj glavi bila je odgovorna za to što je otišla u potragu za boljim životom, otišla i po njoj ostavila mene da se zlopatim i navlačim to svoje crnilo i lošu sreću. Ostavila me da navučem na sebe prokletstvo svog života. To iz nje nikad nisam uspeo da izbacim, nikada. Ma koliko uspešan bio, uvek bi me gledala sa divljenjem i osmehom, a upravo tu u tom njenom osmehu bila je protkana ta briga, da sam zaslužio i još i više, a da to nisam dobio zbog njenog odlaska.

Opet nisam hteo da protraćim priliku tog razgovora jednom u sto godina na to da je kritikujem, pomislio sam dosta je ona sama sebi, ne moram i ja da je pritiskam i odmah prebacio temu.

“Kako si ti, kako se držiš, kako je Zeka, kako su deca, nasmejao sam se, deca i dečija deca?”

Opustila se, bila je spremna da poče normalno da priča, udahnula je i krenula u svom starom stilu…

“Ma pusti ih u pizdu materinu ne mogu da ih se otkačim ceo život…” postajala je sve opasnija, da je neko sluša u tim trenucima pomislio bi da živi sa krvopijama i pijavicama, a ne u divnoj porodici iz bajke, ali to je bio njen način. Njen način da pokaže koliko je hrabra i jaka. Izuzetna, i u strahu jaka i uz one koje voli. Mogli su ljudi svašta loše da joj kažu za nju, ali ne i za mene. Toliko puta je stala uz mene čak i kada sam grešio. Moja Aurora Borealis, neko ko mi je slao sunčeve zrake u najtamnijim noćima, onda kada je svetlost bila predaleko od mene.

“Dobro debela, šaljem ti novi rukopis pismom, nadam se da će da ti se svidi. Ljubim te čuvaj se i čuvaj sve tamo.” Poslednjim tragom svoga daha izustio sam u komadu.

“Ljubim te, piši, samo piši, i čuvaj se, ljubi te sestra.”

 

 

Srećan rođendan Aurora! 27.11.2017.

Aurora Borealis ' Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade
Aurora Borealis – Snimljeno u Maju 2017 iznad Kanade. Na slici Aurora i ja 🙂

Šta je to sreća?

Zima se približava, polako stežu zimski dani, sive boje počinju da dominiraju. Dan postaje sivlji, okolina postaje siva, i to sivilo se polako uvlači i u naša srca i naše mozgove. Čekamo tu zimu i čekamo da zima prođe,  pravimo završni račun za godinu. Presabiramo se šta smo ove godine uspeli da uradimo. Tada i uspesi blede, tuga i polu depresivno raspoloženje teraju nas da budemo strogi prema sebi, da sve oko nas, nazovimo ga život, postane sivo. Udaljimo se od sunca i radosti  i polako puštamo sivilo i zimu, još jednu, a što ih je više nekako su teže, mi smo sve depresivniji i verovatno teže podnosimo tu sve veću razliku između očekivanog i stvarnog života. Sve teže  podnosimo zime i teže se borimo sa svim tim brigama i očajanjima koje svako od nas ima. Ja još i novembar mogu da podnesem, ali tamo negde u februaru stvarno želim da se više završi, da stane, želim da me ogreje sunce i da me napuni snagom da i te godine krenem u junački napad na svoje snove i da još jednom probam da prokrčim put ka svojoj sreći. Želim da ostvarim nešto, želim da se nešto promeni, želim da uradim nešto više u životu. Pretpostavljam da se svi tako osećaju, da žele nešto više i nešto bolje, pokušavaju da budu srećni i da ukradu od života što više. Na kraju krajeva svi smo nešto nesrećni, svima nam tako puno nedostaje da ostvarimo to što smo od života očekivali. Kako ono kažu „svaka budala ima svoje veselje“. Svakom treba nešto drugo, pa je tako taj put do sreće svakog od nas različit. Popločan je nečim drugim, parama, kvadratima, kolima, televizorima, letovanjima,  supružnicima, partnerima, prijateljima, poslovima… Zidamo put do sreće od snova briga i želja. Zima dodatno stegne, spusti neku maglu na razum, sakrije put po kojem trenutno hodamo, i tera nas da maštamo o suncu i tom putu ka sreći, o životu koji će nas konačno usrećiti.

Službeni put u Indiju, radovao sam se putu, prvo zato što nisam nikad posetio Indiju,  a dodatnu radost mi je pričinjavalo to što u novembru idem na plus 30 stepeni. Mislio sam, malo karija, malo i da skratim zimu i taj depresivni osećaj koji je u Holandiji za nas iseljenike nekako pojačan. Hop i eto me u Indiji, bez ikakve pripreme jer ja sam takav, jednostavno odem i improvizujem u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kome god da sam rekao za put svi su mi govorili kako mi dijareja ne gine, osim što sam spakovao probiotik nikako drugačije nisam obraćao pažnju na to. Nisam se spremio baš ni malo, otišao sam i prepustio sam se. Upijao sam Mumbai svim svojim čulima u slobodno vreme, trudio sam se da provedem što više vremena na ulici i sa ljudima. Ljudi su u svakoj zemlji moja najveća fascinacija. Već prvih dana video sam da nešto nije u redu, ali kako sam bio okupiran poslom nisam nešto duboko obraćao pažnju na slike koje sam video svuda oko sebe. Slike su bile strašne, jezivi kontrasti kakve sam samo u Indiji video, luksuz i velelepna zdanja i bedu onu najtežu. Sive ulice u kojima su nazovi kuće poređane jedne do druge u očajnom stanju. Ljude koji spavaju na ulicama i žive u vrlo lošim uslovima, prljavština, beda, azbestni krovovi kuce bez prozora, štroka i đubre svuda. Ljudski život tamo ne vredi ni deset rupija (lokalna valuta). Bogovi su ih zaboravili, a nije da im se nisu obraćali, posetio sam i hindu hram i džamiju i crkvu, svuda sam nalazio očajne ljude koji se mole i obraćaju bogu. Traže tako malo, da imaju gde da spavaju, da dožive šezdesetu, da ih bog sa glavom slona zaštiti i sačuva. Te oči, taj očaj, to nikada neću zaboraviti, zamislio sam se pred svojim životom. Osetio sam bol. Toliko me je zabolelo da sam morao da poručim još jedno pivo da mi isti daj Indijac donese pored bazena u hotelu sa pet zvezdica, licemerno. Licemerno bi bilo i da kažem da sam nesrećan, da mi nešto mi nešto fali, licemerno je i to što pominjem zimu i povezujem je sa depresijom. Pa još kitim sve to sa putem sreće u kojem nam fale pare, kola, televizori, letovanja, fali nam pažnje, fali nam unapređenje,  fali nam penis…

Ni sami ne znamo šta je sa nama, pokvarili smo se, a za to što nama fali popravke nema. Čovečanstvo je u kolektivnoj depresiji ničim izazvanoj, da budem precizan onaj deo čovečanstva koji ne vodi egzistencijalne brige, oni su u depresiji. Oni koji se zaista bore sa životom njima obično i ne fali ništa  ako taj dan imaju krov nad glavom, ako  imaju šta da jedu i ako su svi oko njih zdravi. Znam rećiće te pa ne možemo mi da uvek gledamo na lošije, ima i onih koji žive bolje, i slažem se treba uvek gledati bolje i truditi se da sebi i pokolenju ostavimo više, ali mislim da im ovako nećemo ostaviti ništa dobro.

Pomislih kako bi bilo da sam se rodio u Mumbaiu, iz mnogo razloga me je jeza prošla. Hipohondričan sam, a tamo je sve prljavo, primakao sam se ozbiljnim godinama a tamo se živi kratko, još malo bi mi ostalo tamo, kakve sam sreće verovatno bi se rodio baš u ovakvoj mahali sa slike.

Nije zima loša, nije loš ni Balkan, nije loš ni ovaj život, nismo depresivni i neostvareni, samo smo razmaženi i ne znamo da cenimo. Protutnji ovaj život, svuda i svima, radujte se, družite se, uživajte u životu, ljubavi i prijateljima. Rešio sam da gledam život drugim očima, da promenim svoj život koliko god mogu. Da utičem na druge da se promene. Rešio sam da se radujem, ne zbog one priče da sam jedan od četrdeset hiljada spermatozoida koji je uspeo, nego da sam spermatozoid koji je uspeo na Balkanu, a verujte mi to je sreća.

atr

 

`Mesto duše

Priča je napisana kao izazov na temu MESTO DUŠE, ja sam dao sebi za pravo da temu malo modifikujem i da “mesto” zamenim sa “umesto”. Priča i svi likovi u njoj su potpuno izmišljeni, svaka sličnost je slučajna.

Divno, vedro, letnje jutro prekinula je buka kamiona. Na kratko se čuo žamor, a zatim i nekakav topot koji je ličio na prosipanje ogromne količine vode, to me definitivno probudilo. Skočio sam iz kreveta na prozor i video gomilu peska skoro pa na ulici, brže bolje sam požurio da se obučem zamišljajući već šta ću sve da radim u pesku. Izleteo sam iz sobe i taman krenuo da izjurim napolje kada me je majka vratila na pranje zuba i doručak. Gutao sam te zalogaje! Počeli su već da troše pesak, dok ja jedem skroz će ga potrošiti! Umalo se ne udavih, oštar bol, osećao sam kako se hrana teško spusta u stomak, par puta mi je stvarno zastajalo u grlu, izrogačio sam oči i pokušao da proteram jogurtom. Napokon, prazan tanjir, isplazio sam se majci da joj pokažem da nemam ništa u ustima i izleteo napolje. Napolju je bio haos, gomila nekih ljudi, bučna mešalica, crevo za vodu, kabl za struju… Uz jedan vešti veleslalom uspeo sam da dođem do mog peska. Taman sam navalio, kad sam čuo oca glasnijeg od mešalice kako nešto opet urla. Bio je nešto posebno ljut. Nisam ga ni slušao, bilo je nešto vezano za pesak i mene. Ustao sam, uspravio sam se,  mešalica i otac zajedno su i dalje brektali dok sam ja pognute glave skidao pesak sa sebe.

„Pusti bre dete na miru”, začuo se glas, “istresaj se na nekom drugom“, nastavio je. Podigao sam glavu i video svog dedu, sunce me ogrejalo, odmah sam se ozario i nasmejao, zabio sam mu se u noge i čvrsto ga zagrlio.

„Ljubi te deda, dedino muško milo“, pomilovao me po glavi, hteo je da me poljubi ali kako mu je bilo teško da se sagne do mene uhvatio me za ruku i poveo do džakova cementa. Tamo je lagano seo a mene je stavio u svoje krilo. Ja sam lagano utonuo u to sveto mesto moje sigurnosti.

„Eh, muško moje, ne sekiraj se, nije on to iz što te ne voli“, pazio je na moje reakcije: „on je to što je svet poludeo. Ni on sam ne može da se snađe.“ 

Šta sam mu ja kriv što je svet poludeo?“ ljutito sam se namrštio.

 „E pa to jes’ tačno, muško moje, ali šta ćeš, otac ti je to, sila je na njemu, sad još veća jer je sam. Sam i go ko pištolj, a ta njegova nervoza je samo od nemoći, to da znaš. I kad sebe u’vatiš da si nervozan i da si ljut na nekog bez razloga, to je zato što si nemoćan, zapamti.“

Sve se promenilo muško moje, ja sam star, prošao sam svoje, nije mene briga za mene. Muka me ’vata kad ga vidim i kad vidim sve oko njega, u šta se pretvorilo, a još kad pomislim na tebe dedino milo, onda me je još i strah. Kako će moj biser, moja duša, moje milo u takvom svetu da se bori. Kad sam ja bio kao on, pa mi smo kuće gradili na mobu, a vidi njega, sve ove ljude je morao da plati, a para nema. Nemoćan je.“

„A šta je to moba deda“,upitao sam?

„Moba ti je, muško moje, kad ti pozoveš drugare da se igraju kod tebe kuci sa tvojim igračkama, a oni svi jedva čekaju da dođu da ti pomognu. Prvo što te vole, pa onda što znaju da ćeš i ti doći sutra kad te oni budu zvali. E tako tata, da su druga vremena, tata bi ovde imao svoje drugare da se igraju mešalicom i lopatama, a ne ove čike s ulice.“

„Pa tata ima drugare, zašto ih nije zvao?“

Pa ima sine drugare, ali oni su više za neke lepše igračke a ne za lopatu i mešalicu, oni su nekako više da se igraju sa ražnjem i roštiljem“, nasmejao se onako pomalo podlo, bio je zadovoljan svojim poređenjem.

Nekad su milo moje, porodice bile tu jedan za drugoga, prijatelji, kumovi, sila je mogla da se skupi za dan. Sad vidi tvog oca, sam ko prut, drhti od svega, i sve što ima i može mu se nalazi u onom zadnjem džepu.“

„Šta mu je u zadnjem džepu“, upitao sam bojažljivo.

U zadnjem džepu mu je novčanik, a to ti je, milo moje, danas merilo za sve. Ako nemaš debeo novčanik, obr’o si bostan. Svi te danas gledaju kroz dinar, milo moje, i prijatelji i porodica i deca.“

Slušao sam ne trepćući, po prvi put su mi pare izgledale gadno, plašile su me, za njih je moglo svašta da se kupi, igračke, sličice, slatkiši, ali sad su me plašile.

Ali deda, ja ću da imam puno para, biću naučnik i izmisliću mašinu koja pravi pare“, razrogačio sam oči, obradovavši sam sebe svojom idejom.

Grohotm se nasmejao. „Bravo ljubi deda svog naučnika, ali zapamti jedno šta ti deda kaže, ako ne napraviš tu tvoju mašinu, nemoj mnogo za parama da žuriš i da ih juriš. Seti se dedinih reči kad postaneš veliki, pa gledaj da ne juriš da imaš velika kola prazna, već da voziš taman i neka mala ali da su puna, da se u njima peva. Gledaj da nemaš veliku kuću u kojoj se jedva srećeš sa porodicom, može i neka mala, al da je puna i vesela. Pare, pare pusti nekog drugog da juri, jer ko juri pare , taj sine nema srca, a ’mesto duše ima mašinu koja traži još.“

I danas, prelazeći prostranstva, jureći za nečim, osluškujem svoje srce i gledam da li je mašina proradila.

Prigodna muzička numera:  Šaban ft Sky: https://www.youtube.com/watch?v=bcJq_zpN7sc

NIRVANA NEVERMIND COVER
Kao generacija koja je porasla uz ovaj omot, možda i nismo shvatali njegovo značenje tada. Upecali smo se!

Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota

 

Otac – kolac

Očevi kočevi, generacije i generacije muškaraca na Balkanu dovoljno tvrde da se zamislimo da li u njima kucaju srca ili su  ipak neke hidraulične pumpe u pitanju. Strogi pogledi, ukori, vika, ponekad negde i neka pljuska, pa i kaiš u zavisnosti od koca. Moj kolac bio je tvrd ne znam od čega već, metalni, kameni ili od nekakvog najtvrđeg drveta na svetu. Batine, jedna šljaga za ceo život. Nivo strogoće, pa takav da nismo baš smeli da protivrečimo, njegova se brojala itekako, njegova je dugo bila poslednja u kući. Nivo ljubavi i nežnosti, nula bodova, ništa, on to jednostavno nije imao u sebi. Kao dete kome je otac poginuo u drugom svetskom ratu, verovatno je davao samo ono što su njemu muške ličnosti u životu davale. Nije znao da se nosi sa nežnošću, u takvim nekim prilikama, delovao je postiđeno, krajičkom oko viđao sam jednu zbunjenu osobu u tim situacijama. Kulminacija njegove nežnosti prema meni, njegovom nasledniku, bio je jedan potez kada se pretvara da će me naglo lupiti u stomak, a ja se cimnem, on se nasmeje, to sam negde brojao kao poljubac. Zagrljaj koji je više ličio na špansku kragnu nego na zagrljaj,  bio je  volim te, makar sam ja to tako brojao. Imao je on  svoju mračnu stranu koja me je itekako zatvarala u sebe i koja me je terala da strepim, i mrzim, ali se ja nje više skoro ni ne sećam. Uspeo je sve to da izbriše! Obrlatio me je, ili sam ja samo obukao njegove cipela pa mogu da ga razumem malo bolje?! Ne znam šta je, imali smo jedan kratak period od pet meseci u životu da se malo bolje upoznamo, kratak naspram prezira tog koca više od tri decenije. Danas je svetla tačka u mom životu! Magija neka, omađijao me je za kratko vreme.

Nisam stigao da mu kažem ništa, otišao je preselio se na neko bolje mesto. Kao i sve muške osobe u njegovom životu ni ja nisam uspeo da mu pokažem ni mrvu ljubavi, tradicija se nastavlja. Ostavio me je zamišljenog nad svim njegovim potezima i delima, ovaj put gledajući taj život iz njegovog ugla, ostavio me je, a da tek sad mogu da ga razumem, ne mogu da ga opravdam za sve što je uradio, ali mogu da ga razumem. Da vam kažem, taj kolac je bio pravi dasa − nikad nazad, svima čvrsto, a kad postane gusto, nema bežanja, stegni zube, stegni šaku i pokaži od čega si napravljen. Nije ni čudo što sam ja toliko kurčevit i nezgodan, na kraju krajeva ja sam Puljin sin, a mi smo tvrdo kovani i kaljeni, čelik crnotravskog kraja.

I sad eto me, ispred jedne velike crne mermerne ploče, i nema stvari koje mogu da uradim da nešto promenim. Hteo sam da mogu da mu kažem, napisao sam i ovde da pročita, da vi pročitate, da mu nekad neko kaže. Hteo sam da čuje, isprva buljeći u crnu ploču hteo sam da čuje moje misli. Onda sam počeo i da izgovaram. Nije bilo promene, nije bilo odgovora, nisam osetio ni toplinu ni olakšanje. U svojoj glavi zamišljao sam… On nije na groblju, ili je u selu ili je u kafani, ta dva mesta je voleo više od svega, tamo je bio siguran zaštićen i utešen, tamo su ga voleli i razumeli. On je veliki deo života proveo u kafani, bežeći od svega, suočavajući se sa životom, neprežaljenom ljubavi ili možda sa odlukama koje je donosio ili su drugi donosili umesto njega. Tamo bi trebalo da ga potražim, tamo bi trebao da mu kažem, tamo će me čuti. Kafana je i onako bila jedino mesto gde je njega neko mogao da čuje u životu, možda je sad obrnuto možda može on da čuje u kafani. Orila se „Ćaletova pesma“ u mnogim beogradskim kafanama, dizao sam čašu toliko puta u to ime, nalazio sam i vino, i mesto i pesmu….i đavola, ali koca nije bilo… Pomislio sam, pogrešna je kafana. Znao sam koja je prava, jedna jednina Vitaminka na Zvezdari kod Cvetkove pijace. Toliko puta sam tamo prošao kao klinac i skoro uvek ga našao, uvek me je jeza podilazila tog mesta i te scene da ja gvirnem u prolazu a on sedi za svojim stolom. Definitivno bi  trebao da odem da ga potražim tamo, sigurno je tamo. I otišao sam tamo, makar u svojim mislima. Kafana više nije kafana, sad je kazino. Nema veze tu je sigurno. Ulazim unutra, slot mašine ruleti sve se menja, dim se navlači i uvlači svuda, vraćaju se oni stolnjaci , metalne piksle i one oble čaše, tu su stolovi šank, dim , neki ljudi pričaju, piju, dele muku. Tu je i on za svojim stolom, cela ekipa, kum Vučko, Raća, Gile… smeju se ko što su mi se uvek smejali, onako kao neki podsmeh koji je možda i nalik ruganju ili likovanju. Možda govori oh evo ga mamin sin, a možda govori i  polako mlad si shvatićeš i ti sve. Po prvi put ja sedam za taj sto kao da imam mesto na tom pijedestalu beogradskog boemskog života. Uvek kada bi me vodio tamo kao klinca prezirao sam i mesto i ljude i alkohol i taj sok koji je on jedva čekao da mi poruči, uvek sam želeo da odem odatle.

Seo sam, pored njega, prebacio mi je ruku preko ramena, polu pijan i pitao me jesam dobro, i šta ću da popijem. Svi su promenili face, nisu mi se više kezili, blagi osmeh na njihovim licima govorio je, polako, opusti se, sad si na sigurnom. I tako sam se i osećao, kao na nekom odmorištu gde sam mogao da skinem taj svoj ranac protkan brigama i udahnem malo. Prvi put tražim i ja vinjak i čašu vode, vadim rukom iz džepa cigarete, i u mom džepu čuči ista ta Drina original koju je on pušio. Palim cigaru stiže vinjak, uzmem gutalj i vidim kako mi se smeje, ćuti i smejulji se. Ništa ne pričamo, sve je jasno. Međutim došao sam da mu kažem šta sam imao da potražim oproštaj, utehu, možda i savet, sad kako vidim koliko smo slični verovatno bih mogao dosta i da pričam sa njim na životne teme. Verovatno bi mogao da me posavetuje gde je padao, verovatno bi mogao da mi kaže neke korisne stvari, verovatno ne bi morao toliko puta da udarim glavom u zid, samo da smo pričali. Privuče me na svoje grudi, stegne rukom oko vrata, poljubi me u glavu i opet kaže: „Ne boj se, polako, ne plaši se, nije to ništa strašno“, kao i onda na stepeništu kada je dušu ispuštao.

Danas mu je rođendan, dok je bio živ prozivao sam ga da sam mu za rođendan srušio Slobu, na šta bi me terao u tri lepe. Danas bi  mu rekao samo VOLIM TE.  Matori, znam da ne zameraš, tura na mene kad dođem gore…

U čast Pulje Ružinog iz Bajinci (1942-2009), jednog velikog dase i borca sa životom, i mog najvećeg stuba, koca u životu!

Djordje Balasevic – Ćaletova pesma

 

http://www.dulceilusionbb.com/como-ser-un-buen-padre/

Najteže je biti ti

Prevareni  smo, neko nas je prevario, strašno obmanuo. Umesto da uživamo u životu daleko lakšem od onog koji su vodili naši preci, osudili smo sebe na večno lutanje. Negde smo se izgubili, udaljili se od sebe i poželeli da budemo neko drugi, neko srećniji, neko uspešniji. Mislim na svakoga od nas, na čovečanstvo. Rastemo i taj procep između onog što zaista jesmo i onoga što želimo da budemo postaje sve veći. Tvrdoglavo se borimo da što manje budemo mi, a što više taj neko drugi, ne uviđajući da je ta osoba koju smo stvorili u stvari daleko, daleko od nas i naših realnih mogućnosti i potreba. Sebe smo uspeli da obmanemo, a onda pokušavamo da obmanemo i okolinu. Počinjemo da živimo dane pretvarajući se da samo srećni, dok noću bojažljivo sami sa sobom cvilimo u uglu stvarnosti. Kako nas niko zapravo ne poznaje, tako niko ni ne može da nam pomogne i da nas uteši. Osećamo se sami u životu, koji nam više liči na glavnu ulogu u filmu Klinta Istvuda, nego na naš život. Guramo tako te naše dane, taj naš život. Mladost trpi sve. Sećam se iz mladosti prigovora starijih: „nemoj znojav, nemoj tako go, ogrni se, čuvaj to zdravlje sada zbog starosti“. Tada se nisam obazirao na prigovore, mislio sam da neće biti tako sa mnom, da ću večno biti mlad. Posle dođu one floskule „nije u tome koliko imaš godina već kako se osećaš“, a na kraju se svede na to da si bio mlad i glup. Mladost je pozitivna, razdragana, tolerantna, mladost trpi sve. Starost je teška, zadrta, gleda svaki korak i svaki potez, njoj sve smeta, i ono što je sada, i ono što je bilo.  Starost će prozreti našu obmanu, pokazaće nam da smo zapravo obmanuli sebe i onda ćemo shvatiti koliko smo zapravo bili prazni, neispunjeni, usamljeni i nesrećni… Kako smo zapravo izgubili priliku ne da živimo? Mislim,  živeli smo, to se svakako ne može zaustaviti na taj način, ali smo propustili priliku da upoznamo sebe, da istražimo sebe, da sebe pružimo svetu, ne bi li na taj način stekli nova iskustva, iskrene prijatelj i saputnike. Ovaj put po svojoj meri, a ne nekakvog izmišljenog lika, ili visokih očekivanja i predrasuda. Sami smo sebi servirali taj usrani život, niko nije živeo za nas, mi smo ga živeli kroz razne tuđe oči, kroz predrasude okoline i sistema, i kad iscuri mi bi da kažemo da smo pametni, da sad znamo kako, ali da nemamo vremena. Zašto je to tako?

U vremenu društvenih mreža, napravljenih da zapravo povežu i zbliže ljude, pogrešno smo protumačili svrhu svega toga. Pokušavamo da napravimo idealni selfi, idealnu sliku života u kojoj bi pokazali svojim „prijateljima“ koliko smo lepi, koliko je naš život divan, koliko je naš izlet sjajan, koliko smo srećni. Svi ti filteri, svi ti lepši uglovi za slikanje, svi ti osmesi, zapravo skrivaju nas od svih ostalih. Pogledajte nekad svoj profil, premotajte ga unazad, da li se na profilu vidi da ste se nekad osetili usamljeno? Jeste li pokazali nekad prijateljima da vam je teško, da ste depresivni, da vam treba šaka preko ramena, a ne šaka sa prstom na gore ispod slike? Šta, toga nije bilo u vašem životu!? Ili nije baš društvena mreža pravo mesto da se to tako deli, ili nisu mi baš to sve pravi prijatelji? E pa kakvi su nam profili takvi su nam i životi i prijatelji! Lažni! Najteže je prihvatiti sebe, najteže je priznati sebi. Najteže je biti ono što jesi. Taj profil, nije profil, to je nečiji život . Taj profil ima prava na sve, samo mu mi kao administratori ne dajemo da dođe do izražaja, filtriramo sve ne bi li ubedili i sebe i druge da je bolje nego što jeste.  Tako nam je kako nam je, ništa ne može da se promeni, osim da pravi prijatelj klikne hajd, zato što ne može da prepozna ni sebe ni nas u tim našim lažnim slikama. Privlačimo pogrešne ljude, samo zato što se pogrešno predstavljamo, i to ne samo na društvenim mrežama.

Starost će bit vrlo surova prema nama. Za razliku od starijih generacija koji su teže živele od nas, lakše su podnosili starost od nas, lakše su umirali od nas. Teškom životu pružili su pravi otpor, dali su sve od sebe i svoje plemenite duše ispustili boreći se za bolje do zadnjeg dana. Mi dignemo ruke od sebe mnogo ranije, proglasimo predaju, zato što nije bilo onako kako smo zamislili, onako kako smo očekivali, onako kako smo verovatno videli negde na nekom filmu, u nekoj bajci. Onda okrivimo sve druge osim nas. Onda kad napokon ukapiramo da smo mi jedini krivac, shvatimo zapravo koliko smo ispali glupi, a onda bude kasno. Te starije generacije, imale su svoje lažne profile, za komšije, dalju rodbinu i selo. Dolazile su i njima glave predrasude poput onih: „šta će selo ili familija da  kaže“. Šminkali su i oni situaciju, ali u momentima kada se šminka skine iza njih su stajali supružnici, deca, braće, sestre, pravi iskreni prijatelji. Mi skidamo šminku suzama, sami, u mraku i očaju duše, proklinjući život, odluke i sudbinu. Život nam prolazi u tome što skoro pa niko ne može da dosegne svoja visoko setovana očekivanja. Starost će se sastojati samo od samoće,  od toga šta smo sve mogli ili trebali, najgori ćemo biti i sudija, i advokat sebi.

U jednoj takvoj apstraktnoj budućnosti, ako nastavimo da idemo ka samoći, lako bi moglo da se desi da nas sahranjuju starački domovi ili čak kompanije u kojima radimo. Direktno iz kancelarije na groblje, umesto plakete ili sata za odlazak u penziju deliće nam grobne parcele. Na spomeniku umesto „zahvalna porodica“ logo firme. Groblja će ličiti na šoping centre, na oba mesta isti logotipi. Porodice nema ni na sahrani, davno smo je prodali, za veće pare, bolje sise, više pažnje, nije nam bila dobra, bila je toliko lažna da je prestala da postoji. Neće se zvati život nego samoća. Koliko ste dugo sami? Kada ste se osamili? To bi vam bilo koliko godina imate i kada ste rođeni. Sahrana, pa sahrana će biti ista kakav je život bio, nema nigde nikoga. Gde smo to uspeli da izgubimo porodicu, prijatelje, moral i vaspitanje? Kada smo postali toliko sebični? Ustvari sebičan i nije prava reč, sebičan bi bio onaj koji sve hoće za sebe. Mi nećemo sebi dobro. Mi zapravo ne znamo šta hoćemo?! Mi smo izgubljeni!

Kada objavim sliku na nekoj društvenoj mreži, nečega lepog i interesantnog što mi se desilo, objavio sam je ja, nisam hteo da vam poručim kako je moj život lep, a vaš ružan. Objavio sam da vam pokažem da mi je nešto skrenulo pažnju u mojoj svakodnevnici, u mom životu koji je baš isti kao i vaš prepun uspona i padova, brige razmišljanja i usamljenost. Ta slika nema ni jedan filter, nije slikana iz pravog ugla, slikana je iz mog ugla. Da bi se razumeo ugao, i razlog, treba mnogo više od društvene mreže, treba vremena za moju priču. Možda je teško da slušate tu priču, jer iz njih se možda nazire da ja imam nekakav drugačiji život, bolji, makar u vašoj glavi, ali to sam samo ja, isti onaj koga ste vi nekad pustili u svoj život i na listu prijatelja zbog nekih kvaliteta koje ste tada prepoznali. To je samo treptaj mog života, koji je isto tako čemeran baš kao i vaš, i da ga preguram ne mogu sam, ne mogu bez vas, ali mi ne trebate ni da mi se divite, ni da mi zavidite, trebate mi da ga podelim sa vama, a to se na žalost ne radi dugmetom na kojem piše „SHARE“.

Moramo da se menjamo.  Da stanemo ispred ogledala i da pohvalimo sebe, ne zbog one floskule o jednom od nekoliko miliona spermatozoida koji je uspeo, već zbog toga šta je spermatozoid postao. Težak je ovo život. Sudbina zna da bude okrutna, izljubite se sa njom i idemo dalje. Ljude pustite u svoj svet i dajte im priliku da vas upoznaju, prave vas, biće vam lakše. Nek se oduševe ili razočaraju. Vi se oduševljavajte i razočaravajte ljudima svakog dana. Pustite predrasude i tuđa mišljenja, osećajte! Svi smo krhki, slabi, sve nas je strah, svi brinemo, svi tražimo izlaz ili makar odgovor. Svi smo ipak samo ljudi a ne mašine ili profili.

Picture taken from https://www.youtube.com/user/DitchtheLabelORG/about

Kada se zapravo umire na Balkanu?

Sumorno, sivo, kišno amsterdamsko jutro. Velika doza mamurluka u mojoj glavi od prethodne večeri i ja šetamo gradom. Sinoć je bilo veselo, pratila se košarka. Za mene koji ne pratim sport divna prilika da popijem nekoliko pića sa prijateljima Balkancima koji ovde sa mnom dele sudbinu emigranata, ljudi, koji su otišli da nađu nešto bolje. Šetam i obavljam stvari koje sam zacrtao za danas. U mislima, košarka, prijatelji i ta sinoćna komunikacija na „našem“, pojačali su mi nostalgiju i razmišljanje o Balkanu, o tome kako je ipak najbolje sa “svojima”.  Prolazim kroz park u kome petnaestak muzičara sa prosekom godina većim od šezdeset ima svoj performans po kiši. Duvačka sekcija, udarači, gitare sve je tu, zvuči skoro pa kao neka Bregovićeva pesma, zastajem i slušam ih. Kiša pada, oni sviraju, svako sa osmehom na licu njiše se u ritmu muzike i uživa. Predivno raspoloženje svih njih, predivne boje u kojima su obučeni. Svima koji smo zastali da slušamo mame osmeh na lice i teraju nas da tapšemo rukama u ritmu i da se i mi njišemo. Rekao bih kolektivna sreća koju samo muzika zna da raširi. Stari čiča svira trombon, obučen više kao klovn nego kao muzičar, svira i usput časti sve nas nekakvim izmotavanjima, daje nam bakšiš za našu podršku, srećan je, uživa u trećem dobu svog života. Zamišljam mog oca u tom kostimu sa tim trobonom i tim izmotavanjem i mamu kako svira bubanj, počinjem da se pitam da li bi oni to ikada uradili. Ne mogu ni da zamislim, prvo zato što nisu bili muzičari, a onda i zato što ja zapravo ni ne znam šta su oni voleli da rade. Ukoliko me baš to pitate, šta su oni voleli da rade? Jedini odgovor koji mogu da vam dam je da su oni voleli svoju decu više od svog života. Kada su oni digli ruke od sebe? Kada su oni prestali da žive za sebe i počeli da žive za nas?

Slušam muzičare i vrtim sećanja, cela scena i doživljaj teraju mi suze na oči i jedan neopisiv osećaj kroz srce. Ne znam jeli to tuga ili žaljenje ili šta je već, steže me dok razmišljam. Zašto ja na Balkanu ne mogu da vidim ovakav orkestar? Nema ga, ljudi tih godina odavno su mrtvi. Pokoj duši onima koji su stvarno preminuli, ali i oni živi i oni su mrtvi. Mrtvi za društvo, za državu, za frime u kojima su nekada radili, za prijatelje, za sve. Tavore negde u nekakvim ćoškovima odričući se svega zarad egzistencije i boljitka svoje dece. Došla opet neka teška vremena na Balkanu, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (I.A.)

Starost je generalno teška, nosi razne boleštine, probleme i melanholiju života, vreme melje i gazi, mozak postavlja pitanja: da li sam mogao bolje? Gde sam pogrešio? Da li je ovo sve? Teško je nositi se sa time i naći svetlost u svemu, svuda je to teško, a pogotovo na Balkanu. Ovde daleko, trombon, umetnost ili možda nekakva druga aktivnost mogu da ozare i napune baterije za dalje, ali na Balkanu?! Kako se umire na Balkanu? Umire se polako, i teško, nemaština, beda i večita borba održati glavu iznad vode, održati porodicu i staviti decu na noge; deca iškolovana, treba da polete iz gnezda, a ono ni tad nije gotovo, treba im pomoći da se skuće, pa oko unučadi, roditelji i njihovi roditelji pokušavaju da obezbede sredstva za sutra i tako do smrti prvo one lične, pa zatim i one stvarne.

Setim se tatinih reči: „Ja bre ne znam šta je ovo, nekad sam i kuću gradio i išao po kafanama, i vozio kola i imao para. Sada nit gradim kuću, nit idem po kafanama, nit vozim kola, nit’ imam pare.“ Puste pare. Jel stvarno toliko skupo živeti? Mislim, da li je život baš toliko skup ili ga mi previše lako poklanjamo nečemu i nekome drugom? Znaju li deca Balkanaca da cene takvu žrtvu? Čak i da ne znaju ubrzo, za koju godinu, kada oni obuju cipele roditelja, će im postati jasno.

Često kad odem u Srbiju sretnem poznanike sa kojima sam još davno izgubio kontakt, ispričamo se lepo. Upitaju me kako mi je. Odgovor je teško dati. Ne želim da im pričam neku sumornu gastarbajterska priču kako tamo nije dobro, a ovde jeste, bilo bi licemerno, jer ja sam ipak tamo, da je loše, odavno bi se vratio. Trudim da budem pozitivan u toj priči, a da opet ne izazivam zavist, pokušavam da nađem pravi odgovor na to kako je tamo i zašto sam ustvari i otišao. Saslušaju oni to sve lepo, izvedu neki svoj zaključak i obično prokomentarišu kako „nije sve u parama“, iako ja pare nikada nisam pomenuo u razgovoru. Možda ni meni samom i dalje nije jasno zašto sam otišao, ali nakon ovog koncerta danas mogu slobodno da kažem da je jedan od razloga to što želim da „živim duže“ i sviram na nekom trgu u svojim sedemdesetima i zato što ne želim da umrem živ na Balkanu.

Evo i tih staraca koji su me inspirisali da napišem ovaj tekst na ovo kišno subotnje jutro Tenth Avenue Band

 

WhatsApp Image 2017-09-16 at 19.06.22

 

 

Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi

Gde je Šejn? Zašto je otišao, znam da je bio ranjen na kraju filma, možda je iskrvario i umro. Možda više neće biti takvih idola za dečake, vesterni su davno zaboravljeni. Možda bi trebali da potražimo nekog idola, modernijeg savremenijeg , našeg. Preturam malo po sećanju, nije mi dugo trebalo da se setim ko je bio ta „naša“ faca. Pomislio sam na njega, i da, definitivno to je taj frajer koji nam je pretstavljao savremenog idola. To je moderan lik,  jedan od nas, neko koga je čopor toliko mnogo citirao i pokušavao da ispadne ako ništa drugo onda makar upola zabavan kao on. Neko ko je bio jednak nama, realan momak, u našim dobu kada smo bili potpuno opsednuti devojkama i pokušavali na sve načine da dobijemo njihovu pažnju. Bio je to Darko, jedna posebna priča ispričana kroz lik  koji je tumačio Nebojša Bakočević u filmu Kako je propao rock and roll. E sad znam da ćete mi zameriti da poredim Šejna, kaboja, visoko moralnog i čvrstog kao stena i jednog Darka, balavog, razmaženog i nezrelog momka, ali opet nismo mi bili ni Šejn, ni Darko, mi smo bili nešto od svega po malo, malo Šejna, malo Darka, malo ostalih.

Oni koji nisu gledali film Kako je propao rock and roll, pitaju se ko je bio Darko? Darko je bio jedan mladi momak, zgodan, lepuškast, slatkorečiv i željan da odvede žensku u krevet. Hm, zvuči kao svi smo mi Drako u tim godinama. Pa i jeste tako, svi smo mi želeli da sipamo te fore kao Darko na toj žurci iz filma i naravno želeli smo da spavamo sa Anicom Dobrom. Darku je na filmu uspeo da uz neopisiv šarm i neverovatnu duhovitost,  spava sa Barbarom prvo veče. Za nas, tada,  mladu publiku ispred televizora, to je bio nedosanjani san, toga je bilo samo na filmu. O tome smo mogli samo da maštamo i sanjamo da će se to i nama nekad desiti. Nismo imali nekakve materijalne snove, o ludim kolima, sjajnim poslovima i brdu novca, sanjali smo da budemo šmekeri, kao Darko.

Darko u realnom životu, tada, u moje vreme, nije imao kola i ako ih je imao morao je ozbiljno da prištedi za 3l goriva da bi mogao da odveze devojku negde. Da, da, tadašnji inventar za izlazak u grad bio je 2×1,5l plastične flaše crvenog Rumunskog šelovog benzina, pakla cigareta i eventualno još neki dinar preko toga za piće negde, hm… retko se baš tako izlazilo. Izvesnije bi bilo da taj Darko tada, kao i onaj na filmu ipak ide pešice ili gradskim prevozom u provod, bez dinara u džepu ili eventualno za flašu pića ako se dolazilo sa pozivom na žurku. Nepozvani gosti imali su privilegiju da ne donesu ništa. Realni Darko nije imao svoj stan, živeo je u stanu svojih roditelja, u sobi na koju je gubio pravo kada bi baba dolazila da prezimi zimu iz sela. Čak i da je realni Darko uspeo da smuva neku devojku, i da je sve bilo kao na filmu, da mu se ostvari želja da možda imaju priliku da spavaju prvo veče, to bi moglo da bude negde u nečijem praznom stanu, vikendici ili eventualno na nekom vidikovcu , ali opet, to sve je bilo vrlo malo verovatno, manje zbog Darka, više zbog tadašnjih devojaka. Tadašnji realni Darko morao je ozbiljno da se potrudi i ozbiljno da isplanira to njihovo „prvo veče“ koje bi se po svemu sudeći događalo danima, nedeljama, pa čak i mesecima nakon te žurke na kojoj je uspeo da smuva tu devojku. Bile su to prave muke, muke u kojima smo se zaljubljivali i iskazivali neopisive emocije čekajući da spavamo zajedno. Seks kao primarni cilj i tadašnjem Darku i tadašnjoj Barbari, morao je malo da sačeka. Iako nismo odavno bili deca i dalje smo doživljavali tu skoro pa dečiju ljubav u kojoj smo svi znali sve a opet moralo se debelo potruditi. Možda i ne našom voljom, mislim na nas muškarce, nama je bilo do drugih stvari, devojčice su nas terale da ih volimo, poštujemo, osvajamo, da zaslužujemo sve što smo dobijali.

Da danas bacimo Darka da nađe sebi Barbaru, kako li bi to izgledalo u današnjem vremenu? Žgoljavi, nenabildovani Darko, bez auta, recituje Prevera negde u nekom klubu ili ne daj bože na splavu. Dobro , hajde previše sam strog,  Prever je ipak bio fora iz tog filma. Mršavi Darko nađe potencijalnu Barbaru i dalje je neverovatno šarmantan, prosipa svoje fore u nekom zadimljenom klubu. Barbara se smeje, prija joj pažnja, baš je duhovit, ne posustaje, dobro mu ide. Poručuje jedan za drugim koktel koji Barbara pije, posle nekoliko sati odlučuju da krenu kući taksijem. Dolaze do njegovog stana, spavaju prvo veče, sve skoro isto kao na onom filmu, osim što je “lakši” za 100 Eura. To što su spavali prvo veče publici danas to ne predstavlja ništa bitno, znaju svi da je to danas normalno i očekivano. Dečaci isti oni kakvi smo mi nekada bili, ispred televizora sanjaju samo da nađu 100Eura za veče da bi sve to mogli da urade. Niko ne sanja da bude šmeker, sanjaju lovu, sanjaju da su kriminalci, pevači ili eventualno političari da imaju dovoljno para da svako veče mogu da potroše po 100Eura ne bi li završili sa drugim Barbarama. Neki Darko koji ispunjava preduslove u današnje vreme, idol klincima, on i ubira plodove današnjeg vremena, on uživa u životu. Kako li se Barbara danas oseća? Kako se oseća onakav Darko kakav sam ja bio u svoje vreme? Danas takav Darko ne bi ispunjavao preduslove, ne bi baš nikom mogao da bude idol. Od svega potrebnog danas ima samo šarm. Jel može on uopšte nešto da smuva ili ima gori seksualni život od našeg tada? Jel ostalo nešto u ljubavi ili je sada baš sve u lovi?

Numera za ovu priču Hajde , hajde devojko

tumblr_n6duwe5ho11sd3nbao1_500

 

 

Žvaka na zrnu graška

Prošlim tekstom vratih i sebe i vas u neke osamdesete. U detinjstvo potpuno drugačije od ovog danas. Odrastali smo bez Interneta, sa jednim televizijskim kanalom na kome je zapravo imalo šta da se vidi, čuje i nauči. Televizija,iako možda sadržajnija,nije bila mesto gde smo provodili previše vremena. Nije to bila kutija kao ova danas, kutija koja hipnotiše i uvlači u svoj svet. Naši televizori bili su debeli, mali, nisu imali daljinske upravljače i služili su da se prekrati loše vreme, zima ili nekakva pauza pre izlaska na ulicu i pre pravog druženja, a druženje je bilo današnji youtube ili google. Tu smo nalazili sve informacije koje nismo mogli da pokupimo od roditelja, škole, Branka kockice, Dejvida Belamija i ostalih. Izađeš lepo na ulicu sa svojim čoporom i tamo se negde potegne neka tema o kojoj bi hteo da saznaš više. Tada kreće razmena informacija, da budem realan pa da dodam, razmena pravih neproverenih informacija. Meni definitivno najinteresantnija tema i anegdota koju vredi prepričati, bila je ta razmena informacija na temu devojčica.
Devojčice, ta misteriozna bića o kojima smo znali tako malo, a maštali tako puno.
Šta smo znali, i pored leksikona i pored tog „polaženja“ i furanja, pa nismo znali ništa. Znali smo da su stidljive, da im se sviđaju dečaci i to stariji dečaci , znali smo da moraš da budeš pažljiv, interesantan i da moraš da budeš doteran da bi se nekoj svideo. Zaključili smo da treba da pokažemo da više nismo deca nego momci. Na scenu stupaju radikalne mere, hitno brijanje tih nabujalih brčića, češća i duža kupanja, nameštanje frizure. Počeli smo čak i da pazimo na odevne kombinacije. Svi smo mi negde odradili te fasade. Što bi rekao moj frizer Knele, za ostalo je trebalo ići kod plastičnog hirurga. Počelo je i bubuljičanje, uzdisanje i ta lagana opsednutost lepšim polom. Počele su i diskusije u krugu čopora. Maštali smo o tom misterioznom poljupcu sa jezikom, u narodu poznatiji kao „žvaka“. Žvaka i seks su bile stvari o kojima smo mnogo pričali a da realno nismo znali mnogo o tome a ni kako do toga. Jurili smo, svako na svoju stranu i imali uši načuljene ne bi li prikupili neke informacije. Svako bi saznao ponešto i nesebično podelio sa čoporom uz dodavanje nekih izmušljenih stvari. Sve je bilo bazirano na pričama starije braće, nekim tračevima, pukim izmišljotinama i razgovorima uhvaćenim u prilikama kada su se roditelji na takve teme verovatno samo šalili sa nama.
(Ja sam, recimo, prve svoje odgovore na “pitanja” dobio od svog starijeg rođaka. Vizuelna podrška su bile ilustracije iz časopisa Huper ili Bravo, ne sećam se. Sve je bilo objašnjeno do detalja. Ah, kakva je to samo prezentacija bila. Uglavnom, sve je sutradan bilo ispričano čoporu do najsitnijijh detalja.)
Sklapali smo kockice u glavi, pravili svoje iskustvo i donosili svoje zaključke. To što smo sklopili u glavi, taj naš „Frankenštajn“ od tuđih iskustava, bilo je pre nešto čime bismo mogli da plašimo decu, nego čime bi trebalo da uđemo u istraživanje lepšeg pola. Ah, pa trebalo je biti hrabar i progovoriti nešto s tim Frankenštajnom u glavi. No dobro, imali smo fasadu, imali smo Frankenštajna tuđih iskustava, bili smo spremni da ako skupimo snage i hrabrosti, i nađemo idealni trenutak, možda dođemo do tog prvog poljupca. Nije nam na pamet padalo da se iste stvari dešavaju i kod njih u glavama, da i one imaju svoje Frankenštajne. E sad, kako skupiti snage, šta progovoriti i na koju temu? Bilo je glupo pokretati teme o kojima smo nešto ipak znali, bile su to praćke, raklice, sličice, klikeri, fudbal, jurke, žmurke, neizostavna igra rata i ostale stvari za koje smo morali da se pravimo da smo raskrstili s njima, jer bože moj, sad smo momci a ne dečaci. Trebalo je otkriti nove teme za razgovore koje su i devojčicama bile interesantne. Tenzija je rasla, sada smo već imali previše onih stvari koje “nikako ne smeš” da uradiš i onih stvari koje “obavezno moraš da kažeš”. Ma bili smo sluđeni svime. Ne znam ko je i kako pokrenuo temu o tehnikama vežbanja „žvake“. Ko li nam je samo to podvalio? Ko god da je, kakvu god nameru da je imao, nije ni mogao da zamisli naše face dok smo jurili zrno graška jezikom po tanjiru ili kockicu leda u časi sa vodom. Takve stvari smo u društvu samo slušali, praveći se da ih nikada nećemo uraditi, a onda trk kući po grašak i led.
I tako nakon ko zna koliko priprema, koliko odigranih scenarija u glavi, moj idelni trenutak desio se iza škole, u mračnijem delu školskog dvorišta, onako sasvim drugačije i sasvim obično u odnosu na to o čemu smo pričali i maštali. Ona i ja, držimo se za ruke, koračamo, šetamo, u mojoj glavi… kako, šta, gde, kad, kako, šta , gde, kad.
Taj momenat, napetost, strah, okrenula se prema meni, nije bilo nazad… Dođoh do svog prvog poljupca… da vam kažem: koliko mi je „furanje“ bilo super i nadmašilo moja očekivanja, toliko mi je taj prvi poljubac bio odvratan i ni približno tako lep kao što sam ga zamišljao. Još je i gore bilo to što nisam mogao da ispričam čoporu, jer, bože moj, pa ja sam to u priči uradio pre šest meseci još sa onom slatkicom. U toj priči bilo je naj, naj, najlepše… u stvarnosti… pih… užas, bljak…
Tadašnji žargon bio je: “lupio sam joj žvaku”, užasnog li izraza, nadam se da se to promenilo, ustvari želeo bih da se jedino to promenilo, sve ostalo bih zadržao. Sav taj strah, svu tu neizvesnost, sve te priče, ceo taj veo tajne pod kojim se nalazila ljubav tada, sve bih to ostavio i danas. Tada je ljubav bila tajna, poljubac je bio misterija, većina stvari bila je sakrivena od pogleda. Devojčice, naše princeze, pa bile su prave dame, držale su do sebe. Laka ženska, kod nas muških bila je ona koju si mogao da uhvatiš za dupe i takvih devojčica je bilo svega nekoliko i sa njima niko nije želeo da ima posla.
Put do ženskog srca nikada nije bio jednostavan, uvek je bio popločan strahom, uvek smo strepeli od odgovora i odbijanja. Putem su nas vodile neke priče o tome kako treba osvojiti, kako treba biti šmeker, kako biti kavaljer. Ko je tada postavio te putokaze, ne znam, znam da je Šejn za mene bio taj pravi dasa, taj pravi muškarac, taj neko ko je bio vredan ženske pažnje. Na Šejna sam dodavao mnoge druge filmske uloge, glavne junke knjiga, muškarce, dase, koji su se borili za pažnju i za ljubav.
Danas su uspeli da nam pobiju idole, još gore, uspeli su da nam srozaju princeze. One koje smo mi muškarci trebali da zaštitimo od negativaca. Princeze za čija srca smo se borili. Uspeli su da Ih razgolite da ni o čemu ne maštamo, da ne postoje skrivena mesta. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn… Ima još dečaka željnih da nauče kako se osvajaju devojčice i kako je to biti pravi das. Ima ovde još devojčica koje sanjaju da budu osvojene. Vrati se Šejn, molim te…

 

Prigodna pesma da je pustim nakon napisanog teksta Haustor – Šejn

 

love - Realistic Kissing Simulator - Question

“Hoćeš da pođemo?”

Ljubav, tema o kojoj se možda najviše pisalo. Tema koja je mučila pisce, filozofe i svaku osobu na ovoj planeti bez obzira na pol ili boju kože. Sa godinama i preležanim ljubavima kao da sam imuniji na ljubav, kao da joj treba više snage i volje da se probije kroz sve te ožiljke, ispričane priče i predrasude. Dolazi do mene vrlo retko, sve ređe i ređe. Ponekad  sebe upitam zašto je to tako i ko je kriv za to. Poželim da nisam toliko otupeo bude nekako nežnije i čednije, poželim da me snađe ta dečija ljubav opet. Svaka generacija ima svoju definiciju ljubavi koje se rado seća i proglašava ovu novu definiciju neprihvatljivom i lošijom. Tako i ja, starac Fočo od stotinu ljeta, sve više ličim na one „matorce“ kojima sam toliko mnogo zamerao i kojima sam toliko puta stavljao etiketu „zastarelo“. Sve sam manje dečak sve sam više tata. A ljubav, koliko ja bio u pravu, koliko god da se ljubav danas promenila, i kakva god ona bila nekad,  ona uvek ostaje i opstaje u svim svojim definicijama i svim generacijama. „Naša“ ljubav, ljubav moje generacije, bila je dosta drugačija od ove današnje verzije. Nedostaje mi ta „naša“ ljubav, ljubav koja je bila primerena godinama i vremenu kojem smo živeli.

Kad se vratim u svoju ranu mladost, osnovnu školu, prapočeci ljubavi dešavali su se dosta rano, u prvih nekoliko razreda. Iako mali, dolazili smo u situaciju da nađemo tu neku devojčicu, to neko ime, zbog koje nam je srce kucalo brže. Ni sami nismo znali šta se to dešava, isprva samo reč koja je vremenom polako dobijala svoje značenje. Rodbina je ta imena koristila ne bi li nas što više osramotila na porodičnim okupljanjima kojih je tada bilo. A mi, mi tako mali smo o toj osobi, imenu, davali poseban značaj iz nekog nepoznatog razloga, dobro tada nam možda i nije bio nepoznat, ali sada ga ne znam, ne znam šta me je teralo da se osećam tako čudno pri pomenu tog imena.

Leksikon IV-4Sledeća stepenica u toj našoj ljubavi bili su leksikoni/spomenari, male sveščice koje su kružile razredom u kojem se odgovaralo na pitanja ko si, šta si, šta voliš, koji ti je omiljeni film, muzičar, pesma, pa čak i ko ti je simpatija. Tu se negde definisalo ko se kome sviđa, i odatle je počinjalo ono što bi za taj uzrast moglo da se nazove muvanje. E sad, koliko smo bili dobri u tom muvanju govorila je i činjenica da je neko u svesci morao da napiše da mu se sviđaš ne bi li te dovoljno ohrabrio i naterao na sledeći korak. Ako su se u leksikonu/spomenaru Naš leksikon IV-4poklapala imena, ako je dolazilo do toga da se jedno drugom sviđate, onda je to bilo već pola posla, svi su znali za vas, bili bi ste već deklarisani kao par, to je već bila veza. Veza u kojoj ste bili isto što ste bili i pre nje, drug i drugarica. Nešto kasnije dolazilo i je do ozbiljnijeg muvanja, koje bi u prevodu značilo istinsko lobiranje kod njenih drugarica. Trebalo je drugaricama pokazati da si ti dobar, fin, i zagrejan, ne bi li one rekle koju reč pohvale. Kad se taj posao, to provodadžisanje, odradi, ostalo je samo da se skupi hrabrost… Ukoliko uopšte mogu da kažem samo. Hrabrost i taj pravi trenutak gde ćeš izgovoriti „da li hoćeš da pođemo“ ili „da li hoćeš da fuuuuuramo“. Mlađim generacijama ovo je možda najteže objasniti. Da pođemo gde? To je obično prvo pitanje kad objašnjavam ovu frazu. Jednostavno, destinacija je nepoznata, ali svi znamo gde je to, i odgovor na pitanje je prost,  da ili ne. Potvrdan odgovor na to pitanje značio je da si ti taj od svih drugih dečaka koji će je pratiti kući, koji će dobiti neku ceduljicu, osmeh i pogled, i koji će imati puno pravo da kredom na zidu škole napiše ON + ONA i to sve stavi u jedno srce.

Kada sam dobio prvi svoj pozitivan odgovor na to pitanje, kada sam je uhvatio za ruku, pretrnuo sam. Sećam se i danas tog osećaja, srce je htelo da iskoči iz grudi, mozak nije radio, kolena su klecala. Držali smo se za ruke, pratio sam je kući, bilo je to najdužih 800 metara u mom životu. Ni sam ne znam šta smo pričali, prosta je sreća bila to što je i njoj verovatno to bilo prvo iskustvo te vrste, pa nisam ispao preveliki šmokljan. Kada sam je otpratio i zamakao za prvu krivinu od njene kuće, sećam se da sam skakao po pola metra uvis i šutirao se petama u zadnjicu od sreće. Jurcajući ka kući, presrećan i euforičan, ostalo je najbitnije da se dovrši. Trebalo je okupiti čopor i ispričati im s kim si ti „pošao“ s kim ti „furaš“. Otvorenih usta svi moji drugari gledali su me dok sam preuveličavao. Koja romantika, kakvo praćenje kući, kakvo skakanje, u priči sam bio mnogo veći šmeker, u priči smo se uveliko ljubili, šta ljubili, pa odigrali smo tango pre nego što smo se poljubili. Laganju nikad nije bilo kraja, ali vredelo je, znalo se ko je imao to prvo iskustvo te vrste, prvi sam se zapljuno na zid ljubavi. (Kako stvari stoje deci bi sada trebalo objasniti i to šta su žmurke i šta znači zapljunuti se).

Poljubaca u realnosti nije bilo i ako bi se desio bio je čedan, prijateljski i u obraz. Srce nije govorilo tako, kucalo je jadno toliko brzo da sam mislio da će da stane. Stasavali smo, stvari su se dešavale „polazili“ smo i raskidali, skupljali hrabrost, čekali pravi momenat, sve bez poljubaca, bez šminkanja, bez provokativnog oblačenja, baš onakvi kakvi smo bili, deca. Bili smo deca koja su rasla, i ljubav u nama je rasla, imala je stadijume prikladne godinama i vremenu, sve je bilo drugačije. Nedostaje mi „naša“ ljubav, meni, ponekad u mislima, premator sam za te dečije ljubavi, nedostaje mi da mogu da je pokažem mojoj deci, da je moja deca vide, dožive i prožive. Da u sledeću životu fazu uđu sa tim uspomenama i sa tim iskustvom ne bi li stasali u kavaljere i dame, umesto u sirovine i robu. Deci je danas sve to strano, koraci u životu su im krupniji, stepenice prelaze preskačući neke bitne, brže od nas stižu do cilja, ne shvatajući posledite takvog brzog života. Dobro da budem realan ni mi nismo shvatali takve stvari ali je vreme bilo drugačije i ono nam je dopuštalo da uživamo u čarima detinjstva i fazama koje su lagano zamenjivale jedna drugu.

Prigodna muzička numera : Balašević – Nedostaje mi naša ljubav

kids-love-images-and-wallpaper-19

Ko nam je ubio radio…

Moj tekst Glogovcem protiv vremena i komentar jednog od čitaoca mog bloga naterao me je da objavim ovaj tekst... 

(Iz moje neobjavljane zbirke kratkih priča koju zovem "Putovanje ljubavi)

Kad pitate nekog klinca šta bi voleo da bude, dobijete različite odgovore: astronaut, naučnik, doktor, šta god. Ti se odgovori se menjaju sa vremenom i naravno sa životnim prilikama; a moj odgovor se nikad nije promenio, ja sam oduvek želeo da budem radijski voditelj. Od kako sam prvi put pogledao seriju Poziv u ponoć i osetio lik Džeka Kilijana, ja sam rešio da budem radijski voditelj. Nekako čudno, reklo bi se ostvarivo i previše lako, što realno i nije moj način. To se na moju veliku sreću ispunilo, igrom slučaja i upornošću jedne moje drugarice, koja je bolje od mene videla koliko imam smisla za radio. Rešena da mi pomogne u ostvarenju sna, dogovorila je sve i samo me obavestila gde treba da se pojavim. Otišao na razgovor i dobio posao na jednoj maloj lokalnoj radio stanici. Od tada jedno crveno dugme „U programu“ za mene je bio čarobni napitak da se pretvorim u nekog drugog.           114406064Dugme se se upali i vožnja počinje. Vozač sam ja, biram destinaciju i muziku,  prevozno sretstvo i put birate vi slušaoci, kojih je tada bilo mnogo.

Isti je odnos radio−televizija kao knjiga−film. Kod filma i televizije režiser vam predstavlja kako je on video i doživeo to pročitano delo. Kod radia i knjige, tu su neka slova i neki glas da vas vodi kroz sadržaj, ambijent, likove iz priče, to kako oni izgledaju, šta nose, to je sve na slušaocu/čitaocu. Dakle, sve je pitanje vaše mašte − slušalac/čitalac je režiser i kosimograf i kamerman… Moje izražavanje i sav haos koji imam u glavi uvek vodilo ljude na neverovatan način. Ja sam oduvek umeo da opišem i dočaram čak i najobičnije događaje na neobičan način. Tako je bilo i sa radiom, počelo je krajnje jednostavno, od jedne željoteke, a vrlo brzo je dobilo jednu novu formu…Moju autorsku emisiju „Uvek ovako, turbo ponekad“. Tu sam proveo sate i sate, noći i noći, radeći ono što sam voleo i zapravo ono što oduvek najbolje umem, vozio sam ljude svojom pričom i svojom muzikom. Objašnjavao sam različite životne situacije kroz muziku i moj doživljaj njih. Onaj isti zamišljeni lik van mikrofona i gluve sobe, postao je grlat i dobio je krila sa mikrofonom, ušao je u svaku kuću, u svako uvo svih koji su se igrom slučaja zatekli pored radija. Iako pre deceniju i po i tada sam bio drugačiji i digao sam glas protiv onog što mi je gušilo mozak i trovalo mozak omladine i tada je to bila muzika i šund kojim su nas obasipali sa svih strana. To je bila moja borba, deo rata u kojem sam aktivno učestvovao, koji se vodio svuda, na televiziji, na ulici, u novinama, u pozorištu. Nažalost, po svemu što sada vidim, mislim da sam se borio na strani koja je izgubila. Preovladala je… pa preovladala je masa čini mi se.

Tada na prvoj liniji fronta direktno ispred mikrofona sa cigarom u ruci borio sam se da osvestim mlade ljude, da im prikažem da tu postoji nešto drugačije, možda bolje, interesantnije. Borio sam se da im pokažem da im tako malo treba da budu baš onakvi kakvi su želeli da budu. Slušao sam adolescente u svojim problemima i zaista sam se trudio da pomognem, makar kao neka gradska njuška, da probam da im dam savet, oslonac ili da im pustim bar jednu pesmu koja će im pomoći da to prevaziđu, i da ih odvedem što dalje od te očajne turbo-folk muzike. “Lečio” sam isključivo muzikom i svojim glasom. Svašta sam radio, svakakve ideje su mi padale na pamet. Objašnjavao sam im muzičke pravce, jedan po jedan, sa ljudima koji su u mojim očima najbolje znali. Dovodio sam goste, moje ljude koji su za mene bili pojam repa, roka, tehna, da objasnimo šta je tu tako posebno, šta te sve muzičke pravce razlikuje da zajedno preslušamo opus tog pravca. Objašnjavali smo u etru šta to radi DJ, reper ili panker, koji su njegovi načini komunikacije, šta je poenta njegove priče. Pokušao sam da mlade ljude otrgnem malograđanštine i da im ponudim neku drugu opciju. Da li sam uspeo ?!?! Ne znam.

Pretpostavljam da će sadašnje mlađe generacije reći : „Ko još sluša radio?“, ali da vam kažem, radio se slušao, bio je u stvari jedini iskorak u svet mašte i andergraunda. Nekako, sve drugo bilo je javno i za sve ostale, dok je radio bio taj koji je trebalo otkriti, mesto gde su se dalje otkrivala razna potpoglavlja prema sopstvenim željama i afinitetima. Bilo je tu mnogih od kojih je moglo nešto da se nauči i čuje, ja sam deo svog obrazovanja stekao uz radio, kao slušaoc. Divio sam se tadašnjim popularnim voditeljima. Za mene su to bili likovi koji su se otelotvorili od jednog lika iz serije u stvarnu osobu koja priča srpski. UUUUUAAAAAUUUU! Slušao sam radio non-stop, čak i dok spavam drndala je neka stanica. Tu sam sreo ljude koji su mi dali jedan novi sloj emocija i novi način izražavanja, upijao sam svaku njihovu reč, od Darkoa Kocijana sa Pingvina, koji je plenio svojim humorom i aforizmima, ali i nekakvom posebno sentimentalno-emotivnom energijom, do Bože i Ice sa Ju-radija svojim urbanim forama i kultnom emisijom „Čekajući burek“, koju nisam propuštao, pa do ekipa sa Studija B, 202, Pingvina, i kasnije B92. Svi različiti a opet svi isti, ista borba protiv seljane i emotivne destrukcije. Ko god je uspeo da stane pred mikrofon i kaže nešto drugačije, bio je heroj, svi gorepomenuti bili su heroji jednog vremena. Iako su bili dobri u tome i mogli negde da zarade laku lovu, nisu se prodali za pare, radili su iz entuzijazma i želje da budu drugačiji i da prenesu poruku, da urade nešto u svom fazonu. Da, tada se to radilo iz entuzijazma verujte mi, materijalna kompenzacija bila je daleko ispod bilo kakvog minimalca.

Nažalost, mislim da smo svi izgubili taj rat. Kad vidim Voju Nedeljkovića kako vodi Grand danas, želudac mi se prevrne. Kakav kreativan, izuzetno talentovan, pametan i elokventan čovek. Šta radi? Poklekao je u borbi, okrenuo se mračnoj strani zarad ekonomije preživljavanja i želje da svojoj porodici omogući bolje.  Odrekao se sebe zarad nekog svog višeg cilja. Poklekao je kao i većina nas koji radio volimo, a time se više ne bavimo, mi smo našli naš novac u nekom drugom zanimanju, a on je svoj našao u Grandu. Nema veze, poklekli smo svi zajedno u borbi, izgubili smo rat, da kažem „poteškoće“ su pobedile. Ubili su nam radio.


Napisano u Septembru 2016, u Amsterdamu

Da znam da sam na makar jednu osobu uticao da promeni žanr muzike koji sluša ili da izađe na neko drugo mesto bio bi zadovoljan, i da me neko pita da li bi ponovo, sigurno da da, pa i blog mu dođe kako nekakva radio stanica, što bi rekla moja radijska kolegenica Nataša samo mi frekvencija fali.

Normalno, prigodna numera…Ko nam je ubio radio – Ničim izazvan


Glogovim kocem protiv vremena….

Nebojša Glogovac dao je intervju za Bosanski magazin Dani osvrćući se na trenutnu situaciju u kulturi. Dodao bih ne samo u kulturi već i u vremenu koje vlada… (više o tome na internetu možete naći pod naslovom “Ceca je Šekspir naše današnjice”). Opleo je čovek onako baš, vidi se da mu je kao umetniku pun kufer svega. Baš mi je zagolicalo mozak, videh i mnogima, tema je toliko puta bila objavljivana na društvenim mrežama.

Gde smo zabrljali? Gde smo to skrenuli s puta normalnog?
O intelektualcima i pameti ne mogu mnogo ni da kažem, stradanje njihovo je veliko, pamet nam propada ili curi na sve strane dugo vremena, ali opet nismo mi bili najobrazovanija nacija na univerzumu niti najkulturnija, pa tako mogu i da okrenem glavu na drugu stranu i da se pravim da nije primarna.
Hteo bi da se osvrnem na to da smo mi uvek bili jedna druga zemlja, jedna druga klima. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, gde biti seljak nije pogrdna stvar jer se odnosi na zanimanje a ne na karakternu osobinu. Čak bi i napravio podelu na seljake, paore, ljude koji žive od poljoprivrede, zemlje; i primitivce nevaspitane i bezobzirne ljude, one koji polako preuzimaju primat u svemu. Znači pitanje je kako smo evoluirali od seljaka do primitivaca za kratko vreme. Glogovac kaže, parafraziram, “da su te neke osobe sadašnji “uzori” isplivale kao posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom”. Ja nekako mislim da je problem dublji, da ni naši preci nisu imali previse ni vremena ni uslova da se kulturno uzdižu, a opet većina je bila moralna, odana, poštena I imala porodicu kao centar svog sveta. Mislim da je baš tu kvaka.
U današnje vreme informacija, nije problem u društvu koje se na uzdiže kulturno, to se lako nadoknadi, problem je u porodici za koju niko ne mari. Deca nam rastu sama. Odgaja ih bebisiterka zvana tehnologija.
O deci ne brinu dovoljno mama ni tata, većina prezauzeta u borbi za parče hleba.
Ni dalja porodica, svi smo se od svega izrodili, poznaju se i to jedva prva dva kolena, uglavnom preko sudova gde se rešavaju sporni imovinsko pravni odnosi.
Ni kompanije u kojima mama i tata rade (svoju njivu zabatalili da bi došli do lakšeg života), za njih su zaposleni brojke u eksel tabelama, oni nemaju decu, brojevi nemaju decu. Niko ne brine. Prosveta urušena potpuno, prosvetari ubijeni u pojam primanjima i situacijom gube osnovno interesovanje svoje profesije da vaspitavaju decu. I ne krivim prosvetare samo konstatujem. Danas u školu mama i tata dolaze da izleče komplekse nad prosvetarima, njihova deca nikad nisu kriva, a onda i svako malo dođe neki ministar koji bi da menja nešto što je davalo dobre rezultate ne bi li ostao upamćen.
I tako u krug, do svake instance društva. Deca samo gledaju, kolutaju svojim dečijim okicama i upijaju. Ne znaju za bolje, oni ne mogu da kažu “Uh kako je sad loše, bilo je mnogo bolje”, to možemo mi, oni samo mogu da gledaju i da izvlače pouke i da uče lekcije. Oni su ogledalo nas, ne vremena, ne Cece, ili bilo koje druge figure ili bilo čega što možemo da imamo kao izgovor za situaciju. Oni su naša slika i prilika, a mi naših očeva i majki, a oni njihovih. Poniremo kao čovečanstvo, kao ljudi, kao jedina vrsta na ovoj planeti koja je imala nešto drugačije u odnosu na sve zveri i životinje koje to nemaju, imali smo razum. Uspevamo da upropastimo milione godina evolucije.

I da, ovo otvara Pandorinu kutiju za debatu na temu, i možemo u svaku raspravu i protiv ovog teksta i protiv vremena, ali reči ovde ne menjaju ništa, ni moje ni Glogovčeve. Nama zapravo treba jedan glogov kolac da probodemo u srce vampire i karakondžule u koje smo se pretvorili. Treba nam glogovac da prvo shvatimo mi sami da nije sve u parama i materijalnom, a onda i da to objasnimo deci. Treba nam glogov kolac da probušimo to materijalno zlo koje je napalo ljubav i oteralo je u najmračnije ćoškove ove planete. Da ljubav dođe i da objasnimo deci ko je to, da ih naučimo da svet gledaju kroz oči ljubavi. Nemojte da menjate svet, svet je u redu, menjajte sebe prvo, naučite da volite, i da dajete jer ljubav je zapravo davanje. Onda naučite svoju decu da vole, naučite ih da vole sve drugo sem para, i onda će sve ponovo da postane normalno. Heroine jednog sumornog vremena otići će u penziju i doći će one bolje, pametnije i moralnije, i da, onda će makar naša deca svojoj deci moći da pokažu svetle primere koje mi nažalost nemamo.