Otac – kolac

Očevi kočevi, generacije i generacije muškaraca na Balkanu dovoljno tvrde da se zamislimo da li u njima kucaju srca ili su  ipak neke hidraulične pumpe u pitanju. Strogi pogledi, ukori, vika, ponekad negde i neka pljuska, pa i kaiš u zavisnosti od koca. Moj kolac bio je tvrd ne znam od čega već, metalni, kameni ili od nekakvog najtvrđeg drveta na svetu. Batine, jedna šljaga za ceo život. Nivo strogoće, pa takav da nismo baš smeli da protivrečimo, njegova se brojala itekako, njegova je dugo bila poslednja u kući. Nivo ljubavi i nežnosti, nula bodova, ništa, on to jednostavno nije imao u sebi. Kao dete kome je otac poginuo u drugom svetskom ratu, verovatno je davao samo ono što su njemu muške ličnosti u životu davale. Nije znao da se nosi sa nežnošću, u takvim nekim prilikama, delovao je postiđeno, krajičkom oko viđao sam jednu zbunjenu osobu u tim situacijama. Kulminacija njegove nežnosti prema meni, njegovom nasledniku, bio je jedan potez kada se pretvara da će me naglo lupiti u stomak, a ja se cimnem, on se nasmeje, to sam negde brojao kao poljubac. Zagrljaj koji je više ličio na špansku kragnu nego na zagrljaj,  bio je  volim te, makar sam ja to tako brojao. Imao je on  svoju mračnu stranu koja me je itekako zatvarala u sebe i koja me je terala da strepim, i mrzim, ali se ja nje više skoro ni ne sećam. Uspeo je sve to da izbriše! Obrlatio me je, ili sam ja samo obukao njegove cipela pa mogu da ga razumem malo bolje?! Ne znam šta je, imali smo jedan kratak period od pet meseci u životu da se malo bolje upoznamo, kratak naspram prezira tog koca više od tri decenije. Danas je svetla tačka u mom životu! Magija neka, omađijao me je za kratko vreme.

Nisam stigao da mu kažem ništa, otišao je preselio se na neko bolje mesto. Kao i sve muške osobe u njegovom životu ni ja nisam uspeo da mu pokažem ni mrvu ljubavi, tradicija se nastavlja. Ostavio me je zamišljenog nad svim njegovim potezima i delima, ovaj put gledajući taj život iz njegovog ugla, ostavio me je, a da tek sad mogu da ga razumem, ne mogu da ga opravdam za sve što je uradio, ali mogu da ga razumem. Da vam kažem, taj kolac je bio pravi dasa − nikad nazad, svima čvrsto, a kad postane gusto, nema bežanja, stegni zube, stegni šaku i pokaži od čega si napravljen. Nije ni čudo što sam ja toliko kurčevit i nezgodan, na kraju krajeva ja sam Puljin sin, a mi smo tvrdo kovani i kaljeni, čelik crnotravskog kraja.

I sad eto me, ispred jedne velike crne mermerne ploče, i nema stvari koje mogu da uradim da nešto promenim. Hteo sam da mogu da mu kažem, napisao sam i ovde da pročita, da vi pročitate, da mu nekad neko kaže. Hteo sam da čuje, isprva buljeći u crnu ploču hteo sam da čuje moje misli. Onda sam počeo i da izgovaram. Nije bilo promene, nije bilo odgovora, nisam osetio ni toplinu ni olakšanje. U svojoj glavi zamišljao sam… On nije na groblju, ili je u selu ili je u kafani, ta dva mesta je voleo više od svega, tamo je bio siguran zaštićen i utešen, tamo su ga voleli i razumeli. On je veliki deo života proveo u kafani, bežeći od svega, suočavajući se sa životom, neprežaljenom ljubavi ili možda sa odlukama koje je donosio ili su drugi donosili umesto njega. Tamo bi trebalo da ga potražim, tamo bi trebao da mu kažem, tamo će me čuti. Kafana je i onako bila jedino mesto gde je njega neko mogao da čuje u životu, možda je sad obrnuto možda može on da čuje u kafani. Orila se „Ćaletova pesma“ u mnogim beogradskim kafanama, dizao sam čašu toliko puta u to ime, nalazio sam i vino, i mesto i pesmu….i đavola, ali koca nije bilo… Pomislio sam, pogrešna je kafana. Znao sam koja je prava, jedna jednina Vitaminka na Zvezdari kod Cvetkove pijace. Toliko puta sam tamo prošao kao klinac i skoro uvek ga našao, uvek me je jeza podilazila tog mesta i te scene da ja gvirnem u prolazu a on sedi za svojim stolom. Definitivno bi  trebao da odem da ga potražim tamo, sigurno je tamo. I otišao sam tamo, makar u svojim mislima. Kafana više nije kafana, sad je kazino. Nema veze tu je sigurno. Ulazim unutra, slot mašine ruleti sve se menja, dim se navlači i uvlači svuda, vraćaju se oni stolnjaci , metalne piksle i one oble čaše, tu su stolovi šank, dim , neki ljudi pričaju, piju, dele muku. Tu je i on za svojim stolom, cela ekipa, kum Vučko, Raća, Gile… smeju se ko što su mi se uvek smejali, onako kao neki podsmeh koji je možda i nalik ruganju ili likovanju. Možda govori oh evo ga mamin sin, a možda govori i  polako mlad si shvatićeš i ti sve. Po prvi put ja sedam za taj sto kao da imam mesto na tom pijedestalu beogradskog boemskog života. Uvek kada bi me vodio tamo kao klinca prezirao sam i mesto i ljude i alkohol i taj sok koji je on jedva čekao da mi poruči, uvek sam želeo da odem odatle.

Seo sam, pored njega, prebacio mi je ruku preko ramena, polu pijan i pitao me jesam dobro, i šta ću da popijem. Svi su promenili face, nisu mi se više kezili, blagi osmeh na njihovim licima govorio je, polako, opusti se, sad si na sigurnom. I tako sam se i osećao, kao na nekom odmorištu gde sam mogao da skinem taj svoj ranac protkan brigama i udahnem malo. Prvi put tražim i ja vinjak i čašu vode, vadim rukom iz džepa cigarete, i u mom džepu čuči ista ta Drina original koju je on pušio. Palim cigaru stiže vinjak, uzmem gutalj i vidim kako mi se smeje, ćuti i smejulji se. Ništa ne pričamo, sve je jasno. Međutim došao sam da mu kažem šta sam imao da potražim oproštaj, utehu, možda i savet, sad kako vidim koliko smo slični verovatno bih mogao dosta i da pričam sa njim na životne teme. Verovatno bi mogao da me posavetuje gde je padao, verovatno bi mogao da mi kaže neke korisne stvari, verovatno ne bi morao toliko puta da udarim glavom u zid, samo da smo pričali. Privuče me na svoje grudi, stegne rukom oko vrata, poljubi me u glavu i opet kaže: „Ne boj se, polako, ne plaši se, nije to ništa strašno“, kao i onda na stepeništu kada je dušu ispuštao.

Danas mu je rođendan, dok je bio živ prozivao sam ga da sam mu za rođendan srušio Slobu, na šta bi me terao u tri lepe. Danas bi  mu rekao samo VOLIM TE.  Matori, znam da ne zameraš, tura na mene kad dođem gore…

U čast Pulje Ružinog iz Bajinci (1942-2009), jednog velikog dase i borca sa životom, i mog najvećeg stuba, koca u životu!

Djordje Balasevic – Ćaletova pesma

 

http://www.dulceilusionbb.com/como-ser-un-buen-padre/

Najteže je biti ti

Prevareni  smo, neko nas je prevario, strašno obmanuo. Umesto da uživamo u životu daleko lakšem od onog koji su vodili naši preci, osudili smo sebe na večno lutanje. Negde smo se izgubili, udaljili se od sebe i poželeli da budemo neko drugi, neko srećniji, neko uspešniji. Mislim na svakoga od nas, na čovečanstvo. Rastemo i taj procep između onog što zaista jesmo i onoga što želimo da budemo postaje sve veći. Tvrdoglavo se borimo da što manje budemo mi, a što više taj neko drugi, ne uviđajući da je ta osoba koju smo stvorili u stvari daleko, daleko od nas i naših realnih mogućnosti i potreba. Sebe smo uspeli da obmanemo, a onda pokušavamo da obmanemo i okolinu. Počinjemo da živimo dane pretvarajući se da samo srećni, dok noću bojažljivo sami sa sobom cvilimo u uglu stvarnosti. Kako nas niko zapravo ne poznaje, tako niko ni ne može da nam pomogne i da nas uteši. Osećamo se sami u životu, koji nam više liči na glavnu ulogu u filmu Klinta Istvuda, nego na naš život. Guramo tako te naše dane, taj naš život. Mladost trpi sve. Sećam se iz mladosti prigovora starijih: „nemoj znojav, nemoj tako go, ogrni se, čuvaj to zdravlje sada zbog starosti“. Tada se nisam obazirao na prigovore, mislio sam da neće biti tako sa mnom, da ću večno biti mlad. Posle dođu one floskule „nije u tome koliko imaš godina već kako se osećaš“, a na kraju se svede na to da si bio mlad i glup. Mladost je pozitivna, razdragana, tolerantna, mladost trpi sve. Starost je teška, zadrta, gleda svaki korak i svaki potez, njoj sve smeta, i ono što je sada, i ono što je bilo.  Starost će prozreti našu obmanu, pokazaće nam da smo zapravo obmanuli sebe i onda ćemo shvatiti koliko smo zapravo bili prazni, neispunjeni, usamljeni i nesrećni… Kako smo zapravo izgubili priliku ne da živimo? Mislim,  živeli smo, to se svakako ne može zaustaviti na taj način, ali smo propustili priliku da upoznamo sebe, da istražimo sebe, da sebe pružimo svetu, ne bi li na taj način stekli nova iskustva, iskrene prijatelj i saputnike. Ovaj put po svojoj meri, a ne nekakvog izmišljenog lika, ili visokih očekivanja i predrasuda. Sami smo sebi servirali taj usrani život, niko nije živeo za nas, mi smo ga živeli kroz razne tuđe oči, kroz predrasude okoline i sistema, i kad iscuri mi bi da kažemo da smo pametni, da sad znamo kako, ali da nemamo vremena. Zašto je to tako?

U vremenu društvenih mreža, napravljenih da zapravo povežu i zbliže ljude, pogrešno smo protumačili svrhu svega toga. Pokušavamo da napravimo idealni selfi, idealnu sliku života u kojoj bi pokazali svojim „prijateljima“ koliko smo lepi, koliko je naš život divan, koliko je naš izlet sjajan, koliko smo srećni. Svi ti filteri, svi ti lepši uglovi za slikanje, svi ti osmesi, zapravo skrivaju nas od svih ostalih. Pogledajte nekad svoj profil, premotajte ga unazad, da li se na profilu vidi da ste se nekad osetili usamljeno? Jeste li pokazali nekad prijateljima da vam je teško, da ste depresivni, da vam treba šaka preko ramena, a ne šaka sa prstom na gore ispod slike? Šta, toga nije bilo u vašem životu!? Ili nije baš društvena mreža pravo mesto da se to tako deli, ili nisu mi baš to sve pravi prijatelji? E pa kakvi su nam profili takvi su nam i životi i prijatelji! Lažni! Najteže je prihvatiti sebe, najteže je priznati sebi. Najteže je biti ono što jesi. Taj profil, nije profil, to je nečiji život . Taj profil ima prava na sve, samo mu mi kao administratori ne dajemo da dođe do izražaja, filtriramo sve ne bi li ubedili i sebe i druge da je bolje nego što jeste.  Tako nam je kako nam je, ništa ne može da se promeni, osim da pravi prijatelj klikne hajd, zato što ne može da prepozna ni sebe ni nas u tim našim lažnim slikama. Privlačimo pogrešne ljude, samo zato što se pogrešno predstavljamo, i to ne samo na društvenim mrežama.

Starost će bit vrlo surova prema nama. Za razliku od starijih generacija koji su teže živele od nas, lakše su podnosili starost od nas, lakše su umirali od nas. Teškom životu pružili su pravi otpor, dali su sve od sebe i svoje plemenite duše ispustili boreći se za bolje do zadnjeg dana. Mi dignemo ruke od sebe mnogo ranije, proglasimo predaju, zato što nije bilo onako kako smo zamislili, onako kako smo očekivali, onako kako smo verovatno videli negde na nekom filmu, u nekoj bajci. Onda okrivimo sve druge osim nas. Onda kad napokon ukapiramo da smo mi jedini krivac, shvatimo zapravo koliko smo ispali glupi, a onda bude kasno. Te starije generacije, imale su svoje lažne profile, za komšije, dalju rodbinu i selo. Dolazile su i njima glave predrasude poput onih: „šta će selo ili familija da  kaže“. Šminkali su i oni situaciju, ali u momentima kada se šminka skine iza njih su stajali supružnici, deca, braće, sestre, pravi iskreni prijatelji. Mi skidamo šminku suzama, sami, u mraku i očaju duše, proklinjući život, odluke i sudbinu. Život nam prolazi u tome što skoro pa niko ne može da dosegne svoja visoko setovana očekivanja. Starost će se sastojati samo od samoće,  od toga šta smo sve mogli ili trebali, najgori ćemo biti i sudija, i advokat sebi.

U jednoj takvoj apstraktnoj budućnosti, ako nastavimo da idemo ka samoći, lako bi moglo da se desi da nas sahranjuju starački domovi ili čak kompanije u kojima radimo. Direktno iz kancelarije na groblje, umesto plakete ili sata za odlazak u penziju deliće nam grobne parcele. Na spomeniku umesto „zahvalna porodica“ logo firme. Groblja će ličiti na šoping centre, na oba mesta isti logotipi. Porodice nema ni na sahrani, davno smo je prodali, za veće pare, bolje sise, više pažnje, nije nam bila dobra, bila je toliko lažna da je prestala da postoji. Neće se zvati život nego samoća. Koliko ste dugo sami? Kada ste se osamili? To bi vam bilo koliko godina imate i kada ste rođeni. Sahrana, pa sahrana će biti ista kakav je život bio, nema nigde nikoga. Gde smo to uspeli da izgubimo porodicu, prijatelje, moral i vaspitanje? Kada smo postali toliko sebični? Ustvari sebičan i nije prava reč, sebičan bi bio onaj koji sve hoće za sebe. Mi nećemo sebi dobro. Mi zapravo ne znamo šta hoćemo?! Mi smo izgubljeni!

Kada objavim sliku na nekoj društvenoj mreži, nečega lepog i interesantnog što mi se desilo, objavio sam je ja, nisam hteo da vam poručim kako je moj život lep, a vaš ružan. Objavio sam da vam pokažem da mi je nešto skrenulo pažnju u mojoj svakodnevnici, u mom životu koji je baš isti kao i vaš prepun uspona i padova, brige razmišljanja i usamljenost. Ta slika nema ni jedan filter, nije slikana iz pravog ugla, slikana je iz mog ugla. Da bi se razumeo ugao, i razlog, treba mnogo više od društvene mreže, treba vremena za moju priču. Možda je teško da slušate tu priču, jer iz njih se možda nazire da ja imam nekakav drugačiji život, bolji, makar u vašoj glavi, ali to sam samo ja, isti onaj koga ste vi nekad pustili u svoj život i na listu prijatelja zbog nekih kvaliteta koje ste tada prepoznali. To je samo treptaj mog života, koji je isto tako čemeran baš kao i vaš, i da ga preguram ne mogu sam, ne mogu bez vas, ali mi ne trebate ni da mi se divite, ni da mi zavidite, trebate mi da ga podelim sa vama, a to se na žalost ne radi dugmetom na kojem piše „SHARE“.

Moramo da se menjamo.  Da stanemo ispred ogledala i da pohvalimo sebe, ne zbog one floskule o jednom od nekoliko miliona spermatozoida koji je uspeo, već zbog toga šta je spermatozoid postao. Težak je ovo život. Sudbina zna da bude okrutna, izljubite se sa njom i idemo dalje. Ljude pustite u svoj svet i dajte im priliku da vas upoznaju, prave vas, biće vam lakše. Nek se oduševe ili razočaraju. Vi se oduševljavajte i razočaravajte ljudima svakog dana. Pustite predrasude i tuđa mišljenja, osećajte! Svi smo krhki, slabi, sve nas je strah, svi brinemo, svi tražimo izlaz ili makar odgovor. Svi smo ipak samo ljudi a ne mašine ili profili.

Picture taken from https://www.youtube.com/user/DitchtheLabelORG/about

Kada se zapravo umire na Balkanu?

Sumorno, sivo, kišno amsterdamsko jutro. Velika doza mamurluka u mojoj glavi od prethodne večeri i ja šetamo gradom. Sinoć je bilo veselo, pratila se košarka. Za mene koji ne pratim sport divna prilika da popijem nekoliko pića sa prijateljima Balkancima koji ovde sa mnom dele sudbinu emigranata, ljudi, koji su otišli da nađu nešto bolje. Šetam i obavljam stvari koje sam zacrtao za danas. U mislima, košarka, prijatelji i ta sinoćna komunikacija na „našem“, pojačali su mi nostalgiju i razmišljanje o Balkanu, o tome kako je ipak najbolje sa “svojima”.  Prolazim kroz park u kome petnaestak muzičara sa prosekom godina većim od šezdeset ima svoj performans po kiši. Duvačka sekcija, udarači, gitare sve je tu, zvuči skoro pa kao neka Bregovićeva pesma, zastajem i slušam ih. Kiša pada, oni sviraju, svako sa osmehom na licu njiše se u ritmu muzike i uživa. Predivno raspoloženje svih njih, predivne boje u kojima su obučeni. Svima koji smo zastali da slušamo mame osmeh na lice i teraju nas da tapšemo rukama u ritmu i da se i mi njišemo. Rekao bih kolektivna sreća koju samo muzika zna da raširi. Stari čiča svira trombon, obučen više kao klovn nego kao muzičar, svira i usput časti sve nas nekakvim izmotavanjima, daje nam bakšiš za našu podršku, srećan je, uživa u trećem dobu svog života. Zamišljam mog oca u tom kostimu sa tim trobonom i tim izmotavanjem i mamu kako svira bubanj, počinjem da se pitam da li bi oni to ikada uradili. Ne mogu ni da zamislim, prvo zato što nisu bili muzičari, a onda i zato što ja zapravo ni ne znam šta su oni voleli da rade. Ukoliko me baš to pitate, šta su oni voleli da rade? Jedini odgovor koji mogu da vam dam je da su oni voleli svoju decu više od svog života. Kada su oni digli ruke od sebe? Kada su oni prestali da žive za sebe i počeli da žive za nas?

Slušam muzičare i vrtim sećanja, cela scena i doživljaj teraju mi suze na oči i jedan neopisiv osećaj kroz srce. Ne znam jeli to tuga ili žaljenje ili šta je već, steže me dok razmišljam. Zašto ja na Balkanu ne mogu da vidim ovakav orkestar? Nema ga, ljudi tih godina odavno su mrtvi. Pokoj duši onima koji su stvarno preminuli, ali i oni živi i oni su mrtvi. Mrtvi za društvo, za državu, za frime u kojima su nekada radili, za prijatelje, za sve. Tavore negde u nekakvim ćoškovima odričući se svega zarad egzistencije i boljitka svoje dece. Došla opet neka teška vremena na Balkanu, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (I.A.)

Starost je generalno teška, nosi razne boleštine, probleme i melanholiju života, vreme melje i gazi, mozak postavlja pitanja: da li sam mogao bolje? Gde sam pogrešio? Da li je ovo sve? Teško je nositi se sa time i naći svetlost u svemu, svuda je to teško, a pogotovo na Balkanu. Ovde daleko, trombon, umetnost ili možda nekakva druga aktivnost mogu da ozare i napune baterije za dalje, ali na Balkanu?! Kako se umire na Balkanu? Umire se polako, i teško, nemaština, beda i večita borba održati glavu iznad vode, održati porodicu i staviti decu na noge; deca iškolovana, treba da polete iz gnezda, a ono ni tad nije gotovo, treba im pomoći da se skuće, pa oko unučadi, roditelji i njihovi roditelji pokušavaju da obezbede sredstva za sutra i tako do smrti prvo one lične, pa zatim i one stvarne.

Setim se tatinih reči: „Ja bre ne znam šta je ovo, nekad sam i kuću gradio i išao po kafanama, i vozio kola i imao para. Sada nit gradim kuću, nit idem po kafanama, nit vozim kola, nit’ imam pare.“ Puste pare. Jel stvarno toliko skupo živeti? Mislim, da li je život baš toliko skup ili ga mi previše lako poklanjamo nečemu i nekome drugom? Znaju li deca Balkanaca da cene takvu žrtvu? Čak i da ne znaju ubrzo, za koju godinu, kada oni obuju cipele roditelja, će im postati jasno.

Često kad odem u Srbiju sretnem poznanike sa kojima sam još davno izgubio kontakt, ispričamo se lepo. Upitaju me kako mi je. Odgovor je teško dati. Ne želim da im pričam neku sumornu gastarbajterska priču kako tamo nije dobro, a ovde jeste, bilo bi licemerno, jer ja sam ipak tamo, da je loše, odavno bi se vratio. Trudim da budem pozitivan u toj priči, a da opet ne izazivam zavist, pokušavam da nađem pravi odgovor na to kako je tamo i zašto sam ustvari i otišao. Saslušaju oni to sve lepo, izvedu neki svoj zaključak i obično prokomentarišu kako „nije sve u parama“, iako ja pare nikada nisam pomenuo u razgovoru. Možda ni meni samom i dalje nije jasno zašto sam otišao, ali nakon ovog koncerta danas mogu slobodno da kažem da je jedan od razloga to što želim da „živim duže“ i sviram na nekom trgu u svojim sedemdesetima i zato što ne želim da umrem živ na Balkanu.

Evo i tih staraca koji su me inspirisali da napišem ovaj tekst na ovo kišno subotnje jutro Tenth Avenue Band

 

WhatsApp Image 2017-09-16 at 19.06.22

 

 

Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi

Gde je Šejn? Zašto je otišao, znam da je bio ranjen na kraju filma, možda je iskrvario i umro. Možda više neće biti takvih idola za dečake, vesterni su davno zaboravljeni. Možda bi trebali da potražimo nekog idola, modernijeg savremenijeg , našeg. Preturam malo po sećanju, nije mi dugo trebalo da se setim ko je bio ta „naša“ faca. Pomislio sam na njega, i da, definitivno to je taj frajer koji nam je pretstavljao savremenog idola. To je moderan lik,  jedan od nas, neko koga je čopor toliko mnogo citirao i pokušavao da ispadne ako ništa drugo onda makar upola zabavan kao on. Neko ko je bio jednak nama, realan momak, u našim dobu kada smo bili potpuno opsednuti devojkama i pokušavali na sve načine da dobijemo njihovu pažnju. Bio je to Darko, jedna posebna priča ispričana kroz lik  koji je tumačio Nebojša Bakočević u filmu Kako je propao rock and roll. E sad znam da ćete mi zameriti da poredim Šejna, kaboja, visoko moralnog i čvrstog kao stena i jednog Darka, balavog, razmaženog i nezrelog momka, ali opet nismo mi bili ni Šejn, ni Darko, mi smo bili nešto od svega po malo, malo Šejna, malo Darka, malo ostalih.

Oni koji nisu gledali film Kako je propao rock and roll, pitaju se ko je bio Darko? Darko je bio jedan mladi momak, zgodan, lepuškast, slatkorečiv i željan da odvede žensku u krevet. Hm, zvuči kao svi smo mi Drako u tim godinama. Pa i jeste tako, svi smo mi želeli da sipamo te fore kao Darko na toj žurci iz filma i naravno želeli smo da spavamo sa Anicom Dobrom. Darku je na filmu uspeo da uz neopisiv šarm i neverovatnu duhovitost,  spava sa Barbarom prvo veče. Za nas, tada,  mladu publiku ispred televizora, to je bio nedosanjani san, toga je bilo samo na filmu. O tome smo mogli samo da maštamo i sanjamo da će se to i nama nekad desiti. Nismo imali nekakve materijalne snove, o ludim kolima, sjajnim poslovima i brdu novca, sanjali smo da budemo šmekeri, kao Darko.

Darko u realnom životu, tada, u moje vreme, nije imao kola i ako ih je imao morao je ozbiljno da prištedi za 3l goriva da bi mogao da odveze devojku negde. Da, da, tadašnji inventar za izlazak u grad bio je 2×1,5l plastične flaše crvenog Rumunskog šelovog benzina, pakla cigareta i eventualno još neki dinar preko toga za piće negde, hm… retko se baš tako izlazilo. Izvesnije bi bilo da taj Darko tada, kao i onaj na filmu ipak ide pešice ili gradskim prevozom u provod, bez dinara u džepu ili eventualno za flašu pića ako se dolazilo sa pozivom na žurku. Nepozvani gosti imali su privilegiju da ne donesu ništa. Realni Darko nije imao svoj stan, živeo je u stanu svojih roditelja, u sobi na koju je gubio pravo kada bi baba dolazila da prezimi zimu iz sela. Čak i da je realni Darko uspeo da smuva neku devojku, i da je sve bilo kao na filmu, da mu se ostvari želja da možda imaju priliku da spavaju prvo veče, to bi moglo da bude negde u nečijem praznom stanu, vikendici ili eventualno na nekom vidikovcu , ali opet, to sve je bilo vrlo malo verovatno, manje zbog Darka, više zbog tadašnjih devojaka. Tadašnji realni Darko morao je ozbiljno da se potrudi i ozbiljno da isplanira to njihovo „prvo veče“ koje bi se po svemu sudeći događalo danima, nedeljama, pa čak i mesecima nakon te žurke na kojoj je uspeo da smuva tu devojku. Bile su to prave muke, muke u kojima smo se zaljubljivali i iskazivali neopisive emocije čekajući da spavamo zajedno. Seks kao primarni cilj i tadašnjem Darku i tadašnjoj Barbari, morao je malo da sačeka. Iako nismo odavno bili deca i dalje smo doživljavali tu skoro pa dečiju ljubav u kojoj smo svi znali sve a opet moralo se debelo potruditi. Možda i ne našom voljom, mislim na nas muškarce, nama je bilo do drugih stvari, devojčice su nas terale da ih volimo, poštujemo, osvajamo, da zaslužujemo sve što smo dobijali.

Da danas bacimo Darka da nađe sebi Barbaru, kako li bi to izgledalo u današnjem vremenu? Žgoljavi, nenabildovani Darko, bez auta, recituje Prevera negde u nekom klubu ili ne daj bože na splavu. Dobro , hajde previše sam strog,  Prever je ipak bio fora iz tog filma. Mršavi Darko nađe potencijalnu Barbaru i dalje je neverovatno šarmantan, prosipa svoje fore u nekom zadimljenom klubu. Barbara se smeje, prija joj pažnja, baš je duhovit, ne posustaje, dobro mu ide. Poručuje jedan za drugim koktel koji Barbara pije, posle nekoliko sati odlučuju da krenu kući taksijem. Dolaze do njegovog stana, spavaju prvo veče, sve skoro isto kao na onom filmu, osim što je “lakši” za 100 Eura. To što su spavali prvo veče publici danas to ne predstavlja ništa bitno, znaju svi da je to danas normalno i očekivano. Dečaci isti oni kakvi smo mi nekada bili, ispred televizora sanjaju samo da nađu 100Eura za veče da bi sve to mogli da urade. Niko ne sanja da bude šmeker, sanjaju lovu, sanjaju da su kriminalci, pevači ili eventualno političari da imaju dovoljno para da svako veče mogu da potroše po 100Eura ne bi li završili sa drugim Barbarama. Neki Darko koji ispunjava preduslove u današnje vreme, idol klincima, on i ubira plodove današnjeg vremena, on uživa u životu. Kako li se Barbara danas oseća? Kako se oseća onakav Darko kakav sam ja bio u svoje vreme? Danas takav Darko ne bi ispunjavao preduslove, ne bi baš nikom mogao da bude idol. Od svega potrebnog danas ima samo šarm. Jel može on uopšte nešto da smuva ili ima gori seksualni život od našeg tada? Jel ostalo nešto u ljubavi ili je sada baš sve u lovi?

Numera za ovu priču Hajde , hajde devojko

tumblr_n6duwe5ho11sd3nbao1_500

 

 

Žvaka na zrnu graška

Prošlim tekstom vratih i sebe i vas u neke osamdesete. U detinjstvo potpuno drugačije od ovog danas. Odrastali smo bez Interneta, sa jednim televizijskim kanalom na kome je zapravo imalo šta da se vidi, čuje i nauči. Televizija,iako možda sadržajnija,nije bila mesto gde smo provodili previše vremena. Nije to bila kutija kao ova danas, kutija koja hipnotiše i uvlači u svoj svet. Naši televizori bili su debeli, mali, nisu imali daljinske upravljače i služili su da se prekrati loše vreme, zima ili nekakva pauza pre izlaska na ulicu i pre pravog druženja, a druženje je bilo današnji youtube ili google. Tu smo nalazili sve informacije koje nismo mogli da pokupimo od roditelja, škole, Branka kockice, Dejvida Belamija i ostalih. Izađeš lepo na ulicu sa svojim čoporom i tamo se negde potegne neka tema o kojoj bi hteo da saznaš više. Tada kreće razmena informacija, da budem realan pa da dodam, razmena pravih neproverenih informacija. Meni definitivno najinteresantnija tema i anegdota koju vredi prepričati, bila je ta razmena informacija na temu devojčica.
Devojčice, ta misteriozna bića o kojima smo znali tako malo, a maštali tako puno.
Šta smo znali, i pored leksikona i pored tog „polaženja“ i furanja, pa nismo znali ništa. Znali smo da su stidljive, da im se sviđaju dečaci i to stariji dečaci , znali smo da moraš da budeš pažljiv, interesantan i da moraš da budeš doteran da bi se nekoj svideo. Zaključili smo da treba da pokažemo da više nismo deca nego momci. Na scenu stupaju radikalne mere, hitno brijanje tih nabujalih brčića, češća i duža kupanja, nameštanje frizure. Počeli smo čak i da pazimo na odevne kombinacije. Svi smo mi negde odradili te fasade. Što bi rekao moj frizer Knele, za ostalo je trebalo ići kod plastičnog hirurga. Počelo je i bubuljičanje, uzdisanje i ta lagana opsednutost lepšim polom. Počele su i diskusije u krugu čopora. Maštali smo o tom misterioznom poljupcu sa jezikom, u narodu poznatiji kao „žvaka“. Žvaka i seks su bile stvari o kojima smo mnogo pričali a da realno nismo znali mnogo o tome a ni kako do toga. Jurili smo, svako na svoju stranu i imali uši načuljene ne bi li prikupili neke informacije. Svako bi saznao ponešto i nesebično podelio sa čoporom uz dodavanje nekih izmušljenih stvari. Sve je bilo bazirano na pričama starije braće, nekim tračevima, pukim izmišljotinama i razgovorima uhvaćenim u prilikama kada su se roditelji na takve teme verovatno samo šalili sa nama.
(Ja sam, recimo, prve svoje odgovore na “pitanja” dobio od svog starijeg rođaka. Vizuelna podrška su bile ilustracije iz časopisa Huper ili Bravo, ne sećam se. Sve je bilo objašnjeno do detalja. Ah, kakva je to samo prezentacija bila. Uglavnom, sve je sutradan bilo ispričano čoporu do najsitnijijh detalja.)
Sklapali smo kockice u glavi, pravili svoje iskustvo i donosili svoje zaključke. To što smo sklopili u glavi, taj naš „Frankenštajn“ od tuđih iskustava, bilo je pre nešto čime bismo mogli da plašimo decu, nego čime bi trebalo da uđemo u istraživanje lepšeg pola. Ah, pa trebalo je biti hrabar i progovoriti nešto s tim Frankenštajnom u glavi. No dobro, imali smo fasadu, imali smo Frankenštajna tuđih iskustava, bili smo spremni da ako skupimo snage i hrabrosti, i nađemo idealni trenutak, možda dođemo do tog prvog poljupca. Nije nam na pamet padalo da se iste stvari dešavaju i kod njih u glavama, da i one imaju svoje Frankenštajne. E sad, kako skupiti snage, šta progovoriti i na koju temu? Bilo je glupo pokretati teme o kojima smo nešto ipak znali, bile su to praćke, raklice, sličice, klikeri, fudbal, jurke, žmurke, neizostavna igra rata i ostale stvari za koje smo morali da se pravimo da smo raskrstili s njima, jer bože moj, sad smo momci a ne dečaci. Trebalo je otkriti nove teme za razgovore koje su i devojčicama bile interesantne. Tenzija je rasla, sada smo već imali previše onih stvari koje “nikako ne smeš” da uradiš i onih stvari koje “obavezno moraš da kažeš”. Ma bili smo sluđeni svime. Ne znam ko je i kako pokrenuo temu o tehnikama vežbanja „žvake“. Ko li nam je samo to podvalio? Ko god da je, kakvu god nameru da je imao, nije ni mogao da zamisli naše face dok smo jurili zrno graška jezikom po tanjiru ili kockicu leda u časi sa vodom. Takve stvari smo u društvu samo slušali, praveći se da ih nikada nećemo uraditi, a onda trk kući po grašak i led.
I tako nakon ko zna koliko priprema, koliko odigranih scenarija u glavi, moj idelni trenutak desio se iza škole, u mračnijem delu školskog dvorišta, onako sasvim drugačije i sasvim obično u odnosu na to o čemu smo pričali i maštali. Ona i ja, držimo se za ruke, koračamo, šetamo, u mojoj glavi… kako, šta, gde, kad, kako, šta , gde, kad.
Taj momenat, napetost, strah, okrenula se prema meni, nije bilo nazad… Dođoh do svog prvog poljupca… da vam kažem: koliko mi je „furanje“ bilo super i nadmašilo moja očekivanja, toliko mi je taj prvi poljubac bio odvratan i ni približno tako lep kao što sam ga zamišljao. Još je i gore bilo to što nisam mogao da ispričam čoporu, jer, bože moj, pa ja sam to u priči uradio pre šest meseci još sa onom slatkicom. U toj priči bilo je naj, naj, najlepše… u stvarnosti… pih… užas, bljak…
Tadašnji žargon bio je: “lupio sam joj žvaku”, užasnog li izraza, nadam se da se to promenilo, ustvari želeo bih da se jedino to promenilo, sve ostalo bih zadržao. Sav taj strah, svu tu neizvesnost, sve te priče, ceo taj veo tajne pod kojim se nalazila ljubav tada, sve bih to ostavio i danas. Tada je ljubav bila tajna, poljubac je bio misterija, većina stvari bila je sakrivena od pogleda. Devojčice, naše princeze, pa bile su prave dame, držale su do sebe. Laka ženska, kod nas muških bila je ona koju si mogao da uhvatiš za dupe i takvih devojčica je bilo svega nekoliko i sa njima niko nije želeo da ima posla.
Put do ženskog srca nikada nije bio jednostavan, uvek je bio popločan strahom, uvek smo strepeli od odgovora i odbijanja. Putem su nas vodile neke priče o tome kako treba osvojiti, kako treba biti šmeker, kako biti kavaljer. Ko je tada postavio te putokaze, ne znam, znam da je Šejn za mene bio taj pravi dasa, taj pravi muškarac, taj neko ko je bio vredan ženske pažnje. Na Šejna sam dodavao mnoge druge filmske uloge, glavne junke knjiga, muškarce, dase, koji su se borili za pažnju i za ljubav.
Danas su uspeli da nam pobiju idole, još gore, uspeli su da nam srozaju princeze. One koje smo mi muškarci trebali da zaštitimo od negativaca. Princeze za čija srca smo se borili. Uspeli su da Ih razgolite da ni o čemu ne maštamo, da ne postoje skrivena mesta. Princeze nam se penju na stolove u kratkim suknjama i dekolteima. Ne daju maramice vitezima, već daju sve, pukim sirovinama koji imaju dobre kočije ili neke druge preduslove koji nekada nisu bili bitni. Princeze danas maštaju o negativcima… A mi, mi smo prazni. Šejn, on se definitivno nije vratio, nadao sam se da hoće… Ali ga i razumem zašto možda više ne želi da se bori… Vrati se Šejn… Ima još dečaka željnih da nauče kako se osvajaju devojčice i kako je to biti pravi das. Ima ovde još devojčica koje sanjaju da budu osvojene. Vrati se Šejn, molim te…

 

Prigodna pesma da je pustim nakon napisanog teksta Haustor – Šejn

 

love - Realistic Kissing Simulator - Question

“Hoćeš da pođemo?”

Ljubav, tema o kojoj se možda najviše pisalo. Tema koja je mučila pisce, filozofe i svaku osobu na ovoj planeti bez obzira na pol ili boju kože. Sa godinama i preležanim ljubavima kao da sam imuniji na ljubav, kao da joj treba više snage i volje da se probije kroz sve te ožiljke, ispričane priče i predrasude. Dolazi do mene vrlo retko, sve ređe i ređe. Ponekad  sebe upitam zašto je to tako i ko je kriv za to. Poželim da nisam toliko otupeo bude nekako nežnije i čednije, poželim da me snađe ta dečija ljubav opet. Svaka generacija ima svoju definiciju ljubavi koje se rado seća i proglašava ovu novu definiciju neprihvatljivom i lošijom. Tako i ja, starac Fočo od stotinu ljeta, sve više ličim na one „matorce“ kojima sam toliko mnogo zamerao i kojima sam toliko puta stavljao etiketu „zastarelo“. Sve sam manje dečak sve sam više tata. A ljubav, koliko ja bio u pravu, koliko god da se ljubav danas promenila, i kakva god ona bila nekad,  ona uvek ostaje i opstaje u svim svojim definicijama i svim generacijama. „Naša“ ljubav, ljubav moje generacije, bila je dosta drugačija od ove današnje verzije. Nedostaje mi ta „naša“ ljubav, ljubav koja je bila primerena godinama i vremenu kojem smo živeli.

Kad se vratim u svoju ranu mladost, osnovnu školu, prapočeci ljubavi dešavali su se dosta rano, u prvih nekoliko razreda. Iako mali, dolazili smo u situaciju da nađemo tu neku devojčicu, to neko ime, zbog koje nam je srce kucalo brže. Ni sami nismo znali šta se to dešava, isprva samo reč koja je vremenom polako dobijala svoje značenje. Rodbina je ta imena koristila ne bi li nas što više osramotila na porodičnim okupljanjima kojih je tada bilo. A mi, mi tako mali smo o toj osobi, imenu, davali poseban značaj iz nekog nepoznatog razloga, dobro tada nam možda i nije bio nepoznat, ali sada ga ne znam, ne znam šta me je teralo da se osećam tako čudno pri pomenu tog imena.

Leksikon IV-4Sledeća stepenica u toj našoj ljubavi bili su leksikoni/spomenari, male sveščice koje su kružile razredom u kojem se odgovaralo na pitanja ko si, šta si, šta voliš, koji ti je omiljeni film, muzičar, pesma, pa čak i ko ti je simpatija. Tu se negde definisalo ko se kome sviđa, i odatle je počinjalo ono što bi za taj uzrast moglo da se nazove muvanje. E sad, koliko smo bili dobri u tom muvanju govorila je i činjenica da je neko u svesci morao da napiše da mu se sviđaš ne bi li te dovoljno ohrabrio i naterao na sledeći korak. Ako su se u leksikonu/spomenaru Naš leksikon IV-4poklapala imena, ako je dolazilo do toga da se jedno drugom sviđate, onda je to bilo već pola posla, svi su znali za vas, bili bi ste već deklarisani kao par, to je već bila veza. Veza u kojoj ste bili isto što ste bili i pre nje, drug i drugarica. Nešto kasnije dolazilo i je do ozbiljnijeg muvanja, koje bi u prevodu značilo istinsko lobiranje kod njenih drugarica. Trebalo je drugaricama pokazati da si ti dobar, fin, i zagrejan, ne bi li one rekle koju reč pohvale. Kad se taj posao, to provodadžisanje, odradi, ostalo je samo da se skupi hrabrost… Ukoliko uopšte mogu da kažem samo. Hrabrost i taj pravi trenutak gde ćeš izgovoriti „da li hoćeš da pođemo“ ili „da li hoćeš da fuuuuuramo“. Mlađim generacijama ovo je možda najteže objasniti. Da pođemo gde? To je obično prvo pitanje kad objašnjavam ovu frazu. Jednostavno, destinacija je nepoznata, ali svi znamo gde je to, i odgovor na pitanje je prost,  da ili ne. Potvrdan odgovor na to pitanje značio je da si ti taj od svih drugih dečaka koji će je pratiti kući, koji će dobiti neku ceduljicu, osmeh i pogled, i koji će imati puno pravo da kredom na zidu škole napiše ON + ONA i to sve stavi u jedno srce.

Kada sam dobio prvi svoj pozitivan odgovor na to pitanje, kada sam je uhvatio za ruku, pretrnuo sam. Sećam se i danas tog osećaja, srce je htelo da iskoči iz grudi, mozak nije radio, kolena su klecala. Držali smo se za ruke, pratio sam je kući, bilo je to najdužih 800 metara u mom životu. Ni sam ne znam šta smo pričali, prosta je sreća bila to što je i njoj verovatno to bilo prvo iskustvo te vrste, pa nisam ispao preveliki šmokljan. Kada sam je otpratio i zamakao za prvu krivinu od njene kuće, sećam se da sam skakao po pola metra uvis i šutirao se petama u zadnjicu od sreće. Jurcajući ka kući, presrećan i euforičan, ostalo je najbitnije da se dovrši. Trebalo je okupiti čopor i ispričati im s kim si ti „pošao“ s kim ti „furaš“. Otvorenih usta svi moji drugari gledali su me dok sam preuveličavao. Koja romantika, kakvo praćenje kući, kakvo skakanje, u priči sam bio mnogo veći šmeker, u priči smo se uveliko ljubili, šta ljubili, pa odigrali smo tango pre nego što smo se poljubili. Laganju nikad nije bilo kraja, ali vredelo je, znalo se ko je imao to prvo iskustvo te vrste, prvi sam se zapljuno na zid ljubavi. (Kako stvari stoje deci bi sada trebalo objasniti i to šta su žmurke i šta znači zapljunuti se).

Poljubaca u realnosti nije bilo i ako bi se desio bio je čedan, prijateljski i u obraz. Srce nije govorilo tako, kucalo je jadno toliko brzo da sam mislio da će da stane. Stasavali smo, stvari su se dešavale „polazili“ smo i raskidali, skupljali hrabrost, čekali pravi momenat, sve bez poljubaca, bez šminkanja, bez provokativnog oblačenja, baš onakvi kakvi smo bili, deca. Bili smo deca koja su rasla, i ljubav u nama je rasla, imala je stadijume prikladne godinama i vremenu, sve je bilo drugačije. Nedostaje mi „naša“ ljubav, meni, ponekad u mislima, premator sam za te dečije ljubavi, nedostaje mi da mogu da je pokažem mojoj deci, da je moja deca vide, dožive i prožive. Da u sledeću životu fazu uđu sa tim uspomenama i sa tim iskustvom ne bi li stasali u kavaljere i dame, umesto u sirovine i robu. Deci je danas sve to strano, koraci u životu su im krupniji, stepenice prelaze preskačući neke bitne, brže od nas stižu do cilja, ne shvatajući posledite takvog brzog života. Dobro da budem realan ni mi nismo shvatali takve stvari ali je vreme bilo drugačije i ono nam je dopuštalo da uživamo u čarima detinjstva i fazama koje su lagano zamenjivale jedna drugu.

Prigodna muzička numera : Balašević – Nedostaje mi naša ljubav

kids-love-images-and-wallpaper-19

Ko nam je ubio radio…

Moj tekst Glogovcem protiv vremena i komentar jednog od čitaoca mog bloga naterao me je da objavim ovaj tekst... 

(Iz moje neobjavljane zbirke kratkih priča koju zovem "Putovanje ljubavi)

Kad pitate nekog klinca šta bi voleo da bude, dobijete različite odgovore: astronaut, naučnik, doktor, šta god. Ti se odgovori se menjaju sa vremenom i naravno sa životnim prilikama; a moj odgovor se nikad nije promenio, ja sam oduvek želeo da budem radijski voditelj. Od kako sam prvi put pogledao seriju Poziv u ponoć i osetio lik Džeka Kilijana, ja sam rešio da budem radijski voditelj. Nekako čudno, reklo bi se ostvarivo i previše lako, što realno i nije moj način. To se na moju veliku sreću ispunilo, igrom slučaja i upornošću jedne moje drugarice, koja je bolje od mene videla koliko imam smisla za radio. Rešena da mi pomogne u ostvarenju sna, dogovorila je sve i samo me obavestila gde treba da se pojavim. Otišao na razgovor i dobio posao na jednoj maloj lokalnoj radio stanici. Od tada jedno crveno dugme „U programu“ za mene je bio čarobni napitak da se pretvorim u nekog drugog.           114406064Dugme se se upali i vožnja počinje. Vozač sam ja, biram destinaciju i muziku,  prevozno sretstvo i put birate vi slušaoci, kojih je tada bilo mnogo.

Isti je odnos radio−televizija kao knjiga−film. Kod filma i televizije režiser vam predstavlja kako je on video i doživeo to pročitano delo. Kod radia i knjige, tu su neka slova i neki glas da vas vodi kroz sadržaj, ambijent, likove iz priče, to kako oni izgledaju, šta nose, to je sve na slušaocu/čitaocu. Dakle, sve je pitanje vaše mašte − slušalac/čitalac je režiser i kosimograf i kamerman… Moje izražavanje i sav haos koji imam u glavi uvek vodilo ljude na neverovatan način. Ja sam oduvek umeo da opišem i dočaram čak i najobičnije događaje na neobičan način. Tako je bilo i sa radiom, počelo je krajnje jednostavno, od jedne željoteke, a vrlo brzo je dobilo jednu novu formu…Moju autorsku emisiju „Uvek ovako, turbo ponekad“. Tu sam proveo sate i sate, noći i noći, radeći ono što sam voleo i zapravo ono što oduvek najbolje umem, vozio sam ljude svojom pričom i svojom muzikom. Objašnjavao sam različite životne situacije kroz muziku i moj doživljaj njih. Onaj isti zamišljeni lik van mikrofona i gluve sobe, postao je grlat i dobio je krila sa mikrofonom, ušao je u svaku kuću, u svako uvo svih koji su se igrom slučaja zatekli pored radija. Iako pre deceniju i po i tada sam bio drugačiji i digao sam glas protiv onog što mi je gušilo mozak i trovalo mozak omladine i tada je to bila muzika i šund kojim su nas obasipali sa svih strana. To je bila moja borba, deo rata u kojem sam aktivno učestvovao, koji se vodio svuda, na televiziji, na ulici, u novinama, u pozorištu. Nažalost, po svemu što sada vidim, mislim da sam se borio na strani koja je izgubila. Preovladala je… pa preovladala je masa čini mi se.

Tada na prvoj liniji fronta direktno ispred mikrofona sa cigarom u ruci borio sam se da osvestim mlade ljude, da im prikažem da tu postoji nešto drugačije, možda bolje, interesantnije. Borio sam se da im pokažem da im tako malo treba da budu baš onakvi kakvi su želeli da budu. Slušao sam adolescente u svojim problemima i zaista sam se trudio da pomognem, makar kao neka gradska njuška, da probam da im dam savet, oslonac ili da im pustim bar jednu pesmu koja će im pomoći da to prevaziđu, i da ih odvedem što dalje od te očajne turbo-folk muzike. “Lečio” sam isključivo muzikom i svojim glasom. Svašta sam radio, svakakve ideje su mi padale na pamet. Objašnjavao sam im muzičke pravce, jedan po jedan, sa ljudima koji su u mojim očima najbolje znali. Dovodio sam goste, moje ljude koji su za mene bili pojam repa, roka, tehna, da objasnimo šta je tu tako posebno, šta te sve muzičke pravce razlikuje da zajedno preslušamo opus tog pravca. Objašnjavali smo u etru šta to radi DJ, reper ili panker, koji su njegovi načini komunikacije, šta je poenta njegove priče. Pokušao sam da mlade ljude otrgnem malograđanštine i da im ponudim neku drugu opciju. Da li sam uspeo ?!?! Ne znam.

Pretpostavljam da će sadašnje mlađe generacije reći : „Ko još sluša radio?“, ali da vam kažem, radio se slušao, bio je u stvari jedini iskorak u svet mašte i andergraunda. Nekako, sve drugo bilo je javno i za sve ostale, dok je radio bio taj koji je trebalo otkriti, mesto gde su se dalje otkrivala razna potpoglavlja prema sopstvenim željama i afinitetima. Bilo je tu mnogih od kojih je moglo nešto da se nauči i čuje, ja sam deo svog obrazovanja stekao uz radio, kao slušaoc. Divio sam se tadašnjim popularnim voditeljima. Za mene su to bili likovi koji su se otelotvorili od jednog lika iz serije u stvarnu osobu koja priča srpski. UUUUUAAAAAUUUU! Slušao sam radio non-stop, čak i dok spavam drndala je neka stanica. Tu sam sreo ljude koji su mi dali jedan novi sloj emocija i novi način izražavanja, upijao sam svaku njihovu reč, od Darkoa Kocijana sa Pingvina, koji je plenio svojim humorom i aforizmima, ali i nekakvom posebno sentimentalno-emotivnom energijom, do Bože i Ice sa Ju-radija svojim urbanim forama i kultnom emisijom „Čekajući burek“, koju nisam propuštao, pa do ekipa sa Studija B, 202, Pingvina, i kasnije B92. Svi različiti a opet svi isti, ista borba protiv seljane i emotivne destrukcije. Ko god je uspeo da stane pred mikrofon i kaže nešto drugačije, bio je heroj, svi gorepomenuti bili su heroji jednog vremena. Iako su bili dobri u tome i mogli negde da zarade laku lovu, nisu se prodali za pare, radili su iz entuzijazma i želje da budu drugačiji i da prenesu poruku, da urade nešto u svom fazonu. Da, tada se to radilo iz entuzijazma verujte mi, materijalna kompenzacija bila je daleko ispod bilo kakvog minimalca.

Nažalost, mislim da smo svi izgubili taj rat. Kad vidim Voju Nedeljkovića kako vodi Grand danas, želudac mi se prevrne. Kakav kreativan, izuzetno talentovan, pametan i elokventan čovek. Šta radi? Poklekao je u borbi, okrenuo se mračnoj strani zarad ekonomije preživljavanja i želje da svojoj porodici omogući bolje.  Odrekao se sebe zarad nekog svog višeg cilja. Poklekao je kao i većina nas koji radio volimo, a time se više ne bavimo, mi smo našli naš novac u nekom drugom zanimanju, a on je svoj našao u Grandu. Nema veze, poklekli smo svi zajedno u borbi, izgubili smo rat, da kažem „poteškoće“ su pobedile. Ubili su nam radio.


Napisano u Septembru 2016, u Amsterdamu

Da znam da sam na makar jednu osobu uticao da promeni žanr muzike koji sluša ili da izađe na neko drugo mesto bio bi zadovoljan, i da me neko pita da li bi ponovo, sigurno da da, pa i blog mu dođe kako nekakva radio stanica, što bi rekla moja radijska kolegenica Nataša samo mi frekvencija fali.

Normalno, prigodna numera…Ko nam je ubio radio – Ničim izazvan