Ko nam je ubio radio…

Moj tekst Glogovcem protiv vremena i komentar jednog od čitaoca mog bloga naterao me je da objavim ovaj tekst... 

(Iz moje neobjavljane zbirke kratkih priča koju zovem "Putovanje ljubavi)

Kad pitate nekog klinca šta bi voleo da bude, dobijete različite odgovore: astronaut, naučnik, doktor, šta god. Ti se odgovori se menjaju sa vremenom i naravno sa životnim prilikama; a moj odgovor se nikad nije promenio, ja sam oduvek želeo da budem radijski voditelj. Od kako sam prvi put pogledao seriju Poziv u ponoć i osetio lik Džeka Kilijana, ja sam rešio da budem radijski voditelj. Nekako čudno, reklo bi se ostvarivo i previše lako, što realno i nije moj način. To se na moju veliku sreću ispunilo, igrom slučaja i upornošću jedne moje drugarice, koja je bolje od mene videla koliko imam smisla za radio. Rešena da mi pomogne u ostvarenju sna, dogovorila je sve i samo me obavestila gde treba da se pojavim. Otišao na razgovor i dobio posao na jednoj maloj lokalnoj radio stanici. Od tada jedno crveno dugme „U programu“ za mene je bio čarobni napitak da se pretvorim u nekog drugog.           114406064Dugme se se upali i vožnja počinje. Vozač sam ja, biram destinaciju i muziku,  prevozno sretstvo i put birate vi slušaoci, kojih je tada bilo mnogo.

Isti je odnos radio−televizija kao knjiga−film. Kod filma i televizije režiser vam predstavlja kako je on video i doživeo to pročitano delo. Kod radia i knjige, tu su neka slova i neki glas da vas vodi kroz sadržaj, ambijent, likove iz priče, to kako oni izgledaju, šta nose, to je sve na slušaocu/čitaocu. Dakle, sve je pitanje vaše mašte − slušalac/čitalac je režiser i kosimograf i kamerman… Moje izražavanje i sav haos koji imam u glavi uvek vodilo ljude na neverovatan način. Ja sam oduvek umeo da opišem i dočaram čak i najobičnije događaje na neobičan način. Tako je bilo i sa radiom, počelo je krajnje jednostavno, od jedne željoteke, a vrlo brzo je dobilo jednu novu formu…Moju autorsku emisiju „Uvek ovako, turbo ponekad“. Tu sam proveo sate i sate, noći i noći, radeći ono što sam voleo i zapravo ono što oduvek najbolje umem, vozio sam ljude svojom pričom i svojom muzikom. Objašnjavao sam različite životne situacije kroz muziku i moj doživljaj njih. Onaj isti zamišljeni lik van mikrofona i gluve sobe, postao je grlat i dobio je krila sa mikrofonom, ušao je u svaku kuću, u svako uvo svih koji su se igrom slučaja zatekli pored radija. Iako pre deceniju i po i tada sam bio drugačiji i digao sam glas protiv onog što mi je gušilo mozak i trovalo mozak omladine i tada je to bila muzika i šund kojim su nas obasipali sa svih strana. To je bila moja borba, deo rata u kojem sam aktivno učestvovao, koji se vodio svuda, na televiziji, na ulici, u novinama, u pozorištu. Nažalost, po svemu što sada vidim, mislim da sam se borio na strani koja je izgubila. Preovladala je… pa preovladala je masa čini mi se.

Tada na prvoj liniji fronta direktno ispred mikrofona sa cigarom u ruci borio sam se da osvestim mlade ljude, da im prikažem da tu postoji nešto drugačije, možda bolje, interesantnije. Borio sam se da im pokažem da im tako malo treba da budu baš onakvi kakvi su želeli da budu. Slušao sam adolescente u svojim problemima i zaista sam se trudio da pomognem, makar kao neka gradska njuška, da probam da im dam savet, oslonac ili da im pustim bar jednu pesmu koja će im pomoći da to prevaziđu, i da ih odvedem što dalje od te očajne turbo-folk muzike. “Lečio” sam isključivo muzikom i svojim glasom. Svašta sam radio, svakakve ideje su mi padale na pamet. Objašnjavao sam im muzičke pravce, jedan po jedan, sa ljudima koji su u mojim očima najbolje znali. Dovodio sam goste, moje ljude koji su za mene bili pojam repa, roka, tehna, da objasnimo šta je tu tako posebno, šta te sve muzičke pravce razlikuje da zajedno preslušamo opus tog pravca. Objašnjavali smo u etru šta to radi DJ, reper ili panker, koji su njegovi načini komunikacije, šta je poenta njegove priče. Pokušao sam da mlade ljude otrgnem malograđanštine i da im ponudim neku drugu opciju. Da li sam uspeo ?!?! Ne znam.

Pretpostavljam da će sadašnje mlađe generacije reći : „Ko još sluša radio?“, ali da vam kažem, radio se slušao, bio je u stvari jedini iskorak u svet mašte i andergraunda. Nekako, sve drugo bilo je javno i za sve ostale, dok je radio bio taj koji je trebalo otkriti, mesto gde su se dalje otkrivala razna potpoglavlja prema sopstvenim željama i afinitetima. Bilo je tu mnogih od kojih je moglo nešto da se nauči i čuje, ja sam deo svog obrazovanja stekao uz radio, kao slušaoc. Divio sam se tadašnjim popularnim voditeljima. Za mene su to bili likovi koji su se otelotvorili od jednog lika iz serije u stvarnu osobu koja priča srpski. UUUUUAAAAAUUUU! Slušao sam radio non-stop, čak i dok spavam drndala je neka stanica. Tu sam sreo ljude koji su mi dali jedan novi sloj emocija i novi način izražavanja, upijao sam svaku njihovu reč, od Darkoa Kocijana sa Pingvina, koji je plenio svojim humorom i aforizmima, ali i nekakvom posebno sentimentalno-emotivnom energijom, do Bože i Ice sa Ju-radija svojim urbanim forama i kultnom emisijom „Čekajući burek“, koju nisam propuštao, pa do ekipa sa Studija B, 202, Pingvina, i kasnije B92. Svi različiti a opet svi isti, ista borba protiv seljane i emotivne destrukcije. Ko god je uspeo da stane pred mikrofon i kaže nešto drugačije, bio je heroj, svi gorepomenuti bili su heroji jednog vremena. Iako su bili dobri u tome i mogli negde da zarade laku lovu, nisu se prodali za pare, radili su iz entuzijazma i želje da budu drugačiji i da prenesu poruku, da urade nešto u svom fazonu. Da, tada se to radilo iz entuzijazma verujte mi, materijalna kompenzacija bila je daleko ispod bilo kakvog minimalca.

Nažalost, mislim da smo svi izgubili taj rat. Kad vidim Voju Nedeljkovića kako vodi Grand danas, želudac mi se prevrne. Kakav kreativan, izuzetno talentovan, pametan i elokventan čovek. Šta radi? Poklekao je u borbi, okrenuo se mračnoj strani zarad ekonomije preživljavanja i želje da svojoj porodici omogući bolje.  Odrekao se sebe zarad nekog svog višeg cilja. Poklekao je kao i većina nas koji radio volimo, a time se više ne bavimo, mi smo našli naš novac u nekom drugom zanimanju, a on je svoj našao u Grandu. Nema veze, poklekli smo svi zajedno u borbi, izgubili smo rat, da kažem „poteškoće“ su pobedile. Ubili su nam radio.


Napisano u Septembru 2016, u Amsterdamu

Da znam da sam na makar jednu osobu uticao da promeni žanr muzike koji sluša ili da izađe na neko drugo mesto bio bi zadovoljan, i da me neko pita da li bi ponovo, sigurno da da, pa i blog mu dođe kako nekakva radio stanica, što bi rekla moja radijska kolegenica Nataša samo mi frekvencija fali.

Normalno, prigodna numera…Ko nam je ubio radio – Ničim izazvan


Advertisements

Glogovim kocem protiv vremena….

Nebojša Glogovac dao je intervju za Bosanski magazin Dani osvrćući se na trenutnu situaciju u kulturi. Dodao bih ne samo u kulturi već i u vremenu koje vlada… (više o tome na internetu možete naći pod naslovom “Ceca je Šekspir naše današnjice”). Opleo je čovek onako baš, vidi se da mu je kao umetniku pun kufer svega. Baš mi je zagolicalo mozak, videh i mnogima, tema je toliko puta bila objavljivana na društvenim mrežama.

Gde smo zabrljali? Gde smo to skrenuli s puta normalnog?
O intelektualcima i pameti ne mogu mnogo ni da kažem, stradanje njihovo je veliko, pamet nam propada ili curi na sve strane dugo vremena, ali opet nismo mi bili najobrazovanija nacija na univerzumu niti najkulturnija, pa tako mogu i da okrenem glavu na drugu stranu i da se pravim da nije primarna.
Hteo bi da se osvrnem na to da smo mi uvek bili jedna druga zemlja, jedna druga klima. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, gde biti seljak nije pogrdna stvar jer se odnosi na zanimanje a ne na karakternu osobinu. Čak bi i napravio podelu na seljake, paore, ljude koji žive od poljoprivrede, zemlje; i primitivce nevaspitane i bezobzirne ljude, one koji polako preuzimaju primat u svemu. Znači pitanje je kako smo evoluirali od seljaka do primitivaca za kratko vreme. Glogovac kaže, parafraziram, “da su te neke osobe sadašnji “uzori” isplivale kao posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom”. Ja nekako mislim da je problem dublji, da ni naši preci nisu imali previse ni vremena ni uslova da se kulturno uzdižu, a opet većina je bila moralna, odana, poštena I imala porodicu kao centar svog sveta. Mislim da je baš tu kvaka.
U današnje vreme informacija, nije problem u društvu koje se na uzdiže kulturno, to se lako nadoknadi, problem je u porodici za koju niko ne mari. Deca nam rastu sama. Odgaja ih bebisiterka zvana tehnologija.
O deci ne brinu dovoljno mama ni tata, većina prezauzeta u borbi za parče hleba.
Ni dalja porodica, svi smo se od svega izrodili, poznaju se i to jedva prva dva kolena, uglavnom preko sudova gde se rešavaju sporni imovinsko pravni odnosi.
Ni kompanije u kojima mama i tata rade (svoju njivu zabatalili da bi došli do lakšeg života), za njih su zaposleni brojke u eksel tabelama, oni nemaju decu, brojevi nemaju decu. Niko ne brine. Prosveta urušena potpuno, prosvetari ubijeni u pojam primanjima i situacijom gube osnovno interesovanje svoje profesije da vaspitavaju decu. I ne krivim prosvetare samo konstatujem. Danas u školu mama i tata dolaze da izleče komplekse nad prosvetarima, njihova deca nikad nisu kriva, a onda i svako malo dođe neki ministar koji bi da menja nešto što je davalo dobre rezultate ne bi li ostao upamćen.
I tako u krug, do svake instance društva. Deca samo gledaju, kolutaju svojim dečijim okicama i upijaju. Ne znaju za bolje, oni ne mogu da kažu “Uh kako je sad loše, bilo je mnogo bolje”, to možemo mi, oni samo mogu da gledaju i da izvlače pouke i da uče lekcije. Oni su ogledalo nas, ne vremena, ne Cece, ili bilo koje druge figure ili bilo čega što možemo da imamo kao izgovor za situaciju. Oni su naša slika i prilika, a mi naših očeva i majki, a oni njihovih. Poniremo kao čovečanstvo, kao ljudi, kao jedina vrsta na ovoj planeti koja je imala nešto drugačije u odnosu na sve zveri i životinje koje to nemaju, imali smo razum. Uspevamo da upropastimo milione godina evolucije.

I da, ovo otvara Pandorinu kutiju za debatu na temu, i možemo u svaku raspravu i protiv ovog teksta i protiv vremena, ali reči ovde ne menjaju ništa, ni moje ni Glogovčeve. Nama zapravo treba jedan glogov kolac da probodemo u srce vampire i karakondžule u koje smo se pretvorili. Treba nam glogovac da prvo shvatimo mi sami da nije sve u parama i materijalnom, a onda i da to objasnimo deci. Treba nam glogov kolac da probušimo to materijalno zlo koje je napalo ljubav i oteralo je u najmračnije ćoškove ove planete. Da ljubav dođe i da objasnimo deci ko je to, da ih naučimo da svet gledaju kroz oči ljubavi. Nemojte da menjate svet, svet je u redu, menjajte sebe prvo, naučite da volite, i da dajete jer ljubav je zapravo davanje. Onda naučite svoju decu da vole, naučite ih da vole sve drugo sem para, i onda će sve ponovo da postane normalno. Heroine jednog sumornog vremena otići će u penziju i doći će one bolje, pametnije i moralnije, i da, onda će makar naša deca svojoj deci moći da pokažu svetle primere koje mi nažalost nemamo.

 

Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.

O ljudima i emocijama

This is the post excerpt.

Ljudi i emocije, moja najveća inspiracija u životu…

U poslednjih nekoliko meseci onaj odozgo mi ne da mira sa intenzitetom osećanja prema ljudima i određenih osoba prema meni. Situacije i ljudi, samo se smenjuju jedno za drugim i ostavljaju me u šoku. Ljudi, prolaznici, glasnici ili možda pravi primeri zašto sam tu i ovakav kakav jesam.

Kakav sam to ja???

Rekao bih da sam borac. Svetla definicija je da sam možda Don Kihot, da sam jedan od izgubljenih dečaka, ako ne i sam Petar Pan. Tamna definicija je da sam zapravo stvarno izgubljen. Drugi bi rekli,  ti ne znaš šta hoćeš! Gde je granica, kada ćeš da prestaneš?! Izgubio si se u toj svojoj jurnjavi!  Nezreo si, samoživ si…

U svojoj borbi protiv vetrenjača, borbi da pronađem senku, život me je vodio u nestvarne pustolovine za koje je trebalo puno hrabrosti i koje nisam mogao sam. I taman kako se to namesti kada sam se osećao najusamljenije i bio spreman da sebe proglasim budalom, razni ljudski svetionici počeli su da svetle u mraku. Njihova srca kucala su svetlošću i pokazivala mi put. Gde? Pa ka mom svetu, svetu u kome su ljudi, ljudi. Emaptični, osećajni, moralni i dobri. U svetu gde se tvoji prijatelji slade tvojim uspehom i uživaju u avanturama makar kroz tvoje oči. U svetu gde se ljudi urote da ti pomogne i brinu za tebe, diskretno tek da ne vidiš da su se dogovorile ali da osetiš da ih stvarno pogađa to kako si ti. Da neko iskrenog srca želi da budeš dobro. Da se opet neke druge osobe ne stide da ti iz srca kažu, bravo ponosni smo na tebe, ti si moj idol ili razne druge zaboravljene fraze…

Ovaj drugi svet gde se većina zaglavila izbacio je u prvi plan neke druge, nemilosrdne, okrutne, željne uspeha, zavidne na tuđi uspeh, podle ljude. Ljude koji ne vole ni sebe ni druge. Ljude koji ne vide dalje od sebe i svog dupeta. Okolina nas demorališe i tera da pomislimo da je to normalno. Da to tako treba. „Ko ga jebe“, najčešći je izraz propadanja, najčešća misao. Za koga? Za druga, komšiju, kolegu, poznanika?! Za mene nije i nikada neće biti.

O dobrim ljudima i mojim iskustvima sa njima mogao bi da se raspišem do kraja sveta ili mog života. Ko su dobri ljudi? Pa svi oni koji preispituju sebe i svoje postupke i brinu da li su nekog povredili ili da li možda mogu da budu bolji.

Pre neki dan u Hong Kongu upoznajući grad na moj način, na ulici s ljudima. Proveo sam tri sata sa dve osobe potpuna stranca. Nismo mogli da normalno komuniciramo, oni ne znaju engleski ja kineski tek. Gestikulacija… maši rukama , nogama, čekaj da neko prevede… Ture pića, nuđenje cigarama… Osmeh i šaka koja udara grudi u položaju srca, sve smo se razumeli! Osećao sam se kao da sam se zarakijao u kod Pere u Ko to tamo peva sa nekim mojim bećarima.  Komentare koje sam dobio prevodom ostaviću za sebe, ali su mi dali nadu da postoji bratija svuda na svetu i možda smo u ilegali ali ima još ljudi koji hodaju ovom zemljom.

Danas, Linkedin objavljuje informacije da sam promenio firmu, jedan moj prijatelj sa kojim sam sarađivao pre ravno 10 godina javlja se porukom, prikačio sam sliku… bez grama zavisti… duboko… za mene najlepši kompliment.Dule

Hvala ti Gospode sto si me stvorio od krvi i mesa, hvala ti što si mi podelio teško vreme i sva iskušenja koja sam zbog ljudi satkanih od srca mogao da prevaziđem.

Hvala prijateljima, dobrim ljudima na svemu što su uradili da se ja ovako osećam…