Gresi

„Oprosti mi Oče, grešio sam!“ Izgovorio sam tiho…

„Sedi dete moje, sedi ovde ne plaši se tek si došao, sedi odmori malo pa ćemo početi.“ Odgovorio je sedi starac, duge sede brade.

Gledao sam iza sebe kuda bih mogao malo da se povučem i da ništa ne oborim, polako se odmakao dva koraka unazad i seo na jednu belu stolicu. Starac se udalji od mene i ode iza reda stolova na kojima su sedeli nekakvi nazovi šalterski službenici. Sedeo sam tamo i nemo gledao šta se dešava. Ljudi su defilovali, dolazili od nikuda, gotovo isto izgubljeni i uplašeni kao i ja. Svima je bilo zajedničko jedno, bili smo svesni šta se desilo i potpuno nesvesni onoga šta će se dešavati. Sedeo sam satima tamo bez volje i hrabrosti da bilo koga bilo šta pitam, obično u bilo kakvoj gužvi ili redu već bi bio dovoljno nervozan da počnem da ispitujem šta se dešava i da probam da nađem način, ljubazan ili onaj drugi, drzak, samo da se pomerim. Ovde se nešto i nisam mnogo žurio.

Slično sam se osećao po odlasku u vojsku, onako izgubljen, pune glave priča koje sam pokupio, gledao sam šta se dešava i znao sam da je sa pređašnjim načinom života gotovo. Koračao sam kao ovca, pastiri su me upućivali na sledeća mesta, koja sam nemo posećivao i radio šta mi se kaže, bio sam manji od makovog zrna, bio sam bez karaktera i bez sebe, jedan među mnogima, potpuno isti kao onaj čovek do mene ili onaj do njega, bez obzira na poreklo, obrazovanje, inteligenciju i sve ostale podele koje su nas odvajale van zidova kasarne.

Niko mi se nije obraćao, ljudi su prolazili niko se nije zadržavao, samo sam ja sedeo, tu malo nazad, usamljen i uplašen, nisam hteo dalje, hteo sam baš tu da sedim.

Vratio se starac, bio je vrlo blage naravi, sa blagim osmehom na licu koji je meni ulivao nekakvo smirenje i nadu da će sve biti u redu. Seo je kraj mene, gledao me, merio me pogledom, malo se uozbiljio nakon, udahnuo duboko i počeo.

„Nadao sam se dete moje“ – govorio je starac starcu –  „da te ovde neću videti još neko vreme“. Nadao sam se da te neću videti tako tmurnog sivog i nesrećnog. Nadao sam se da će ovaj naš razgovor biti mnogo kraći i drugačiji.“ Izustio je gledajući me, onako kao da smo već razgovarali, onako kao da me baš dobro poznaje.

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem, ja, veliki govornik, osoba koja uvek ima svoj komentar na sve što je u radijusu od tri metra od njega izrečeno.

„Mogu da ti kažem da si pošteno proćerdao sve što ti je dato, mogu da ti kažem da si kriv, kriv si za sve, za sve si sam kriv.“ Udahnuo je, spustio pogled i nastavio dalje – „nije da si bio ostavljen, brinulo se o tebi, imao si sve, i nisi uspeo“. Gledali smo se nekoliko trenutaka ćutke.

„E sad ti ispričaj šta si ti imao na umu.“ – zagrlio me je i prepustio mi je govornicu na kojoj su se odjednom sva svetla usmerila ka meni, skoro da nisam mogao ni da gledam, a ne da pričam.

Čkiljio sam i gotovo bez komentara i sa potpunom prazninom u glavi jedva sam izgovorio: „Verovatno“. Steglo mi se grlo, nisam ni mogao da progutam, nisam ni mogao da se pomerim, fiksiran, zabetoniran, mogao sam samo da kolutam očima.

„I šta ćemo sad?“  – upitao me-  „šta ćemo sad sa tobom, sa tvojim životom i tvojim greškama?“

„Sa mnom možete šta god hoćete, ja sam se nekako izgubio, zaglavio sam se u svojoj glavi i nemam volje da kupujem vreme da bih još više lomio mozak. Dosta mi je mog mozga, preturanja po tom smetlištu uspomena. Dosta mi je tog bauljanja i te sposobnosti da u samoći čak i kad uspem da se setim nečeg lošeg to prepravim i postavim na policu dobrih uspomena. Dosta mi je više poliranja i pranja tuđih loših dela ka meni. Ja znam zašto sam radio neke stvari tada, imao sam jako dobre argumente, vremenom su nažalost izbledeli. Ja sam ih potopio u varikinu vremena, sve je izbelelo, ostale su samo krivice.“ Izletelo je iz mene

„Znači, ti bi sve ovo završavao, ne zapitaš se možda šta će biti posledica takve odluke, ili ne zapitaš li se šta bi moglo drugačije.“ Gledao me je starac sažaljivim pogledom…

„Šta sam mogao drugačije, dosta mi je toga, krivica me izjeda decenijama, život se svede na strahove i krivicu, nije to baš neka slatka stvar kako je vi predstavljate.“

„Sinko moj, krivica to je prošlost, strahovi su budućnost, tebe muče obe stvari rekao bih?!“ Upitno je završio.

„Pa, godinama već i nemam strahove, verovatno zato što sam prestao da gledam u budućnost.“ Odgovorio sam i sam začuđen jednostavnošću ove životne dogme koja je sve vreme bila tu ispred mene, a da je nikada ranije nisam čuo i pročitao i zaključio

„Ostala je samo krivica, nikad jača i nikada veća. Takav sam ja, čak i kad nisam kriv, ostavim tu situaciju da malo odstoji, i onda vremenom ubedim sebe da sam ja bio kriv i da je možda trebalo drugačije. I sad vremenom, otuđen od ljudi kojih je sve manje, za sve sam kriv.“

„Dobro znači priznaješ krivicu“, sada već vrlo službeno i hladno upitao je starac…

„Nasmejao sam mu se i rekao, pa ko će drugi biti kriv za moj život nego ja, kriv sam, za sve, samo ja i ova moja luda glava.“

„Šta je, „to“ sve, sinko moj, koje su tvoje greške, koji su tvoji gresi?“

„Oče, grešio sam toliko mnogo, grešio sam svaki dan, grešio sam toliko da ne znam šta je prava kazna za mene, da sam kažnjen na vreme do sad bi odrobijao svoju kaznu.“

Šta zameraš sebi? Šta bi sada sa ovom pameću drugačije, gde je taj momenat gde poželiš da se vratiš i ispraviš svoj život?“

„Oče, nisam postio poslednjih 40 godina, nisam se pridržavao ničega što mi moja vera propoveda, sklonio sam sve propovedi i sva pravila sa strane i živeo život pravednika po mojim pravilima. Sve što sam mogao da uradim pogrešno po veri, uradio sam…“

Gledao je suprotno od mene , gladio se po bradi i razmišljao…

„Ništa mi nisi odgovorio, trabunjaš svoju priču koju si dobro naučio, pravdaš se za stvari sebi, pravdaš se za stvari koje ne trebaš opravdanje. Sedi još tu i razmisli malo gde bi se vratio, da popraviš šta si zgrešio.“ Ustao je i polako otišao.

Ja sam ostao da sedim, zbunjen i preplašen, kako se starost primakla ovu priču Sv. Petra razradio sam toliko puta u glavi, bio sam spreman da mu kažem da dve konzerve sardine sredom i petkom nisu vera, da postiti i pridržavati se pravila ne znači biti bogougodan, da sam se trudio da budem dobar čovek prema svima da mi je to bilo bitno u životu, a baš i ne onakav prema crkvenim pravilima. Hteo sam još da mu kažem da sam na svojim putovanjima po svetu zaključio da Bog ipak nije samo naš ili samo njihov. Bog jedan i da neće on pustiti sve one dobre ljude geografski predodređene za neku „pogrešnu“ veru da stradaju, neće on odustati od dobrote. Hteo sam da mu kažem da knjiga možda propisuje da u raju nema mesta baš za sve i da je to jedna velika selekcija da se mesto u raju zasluži, ali samo zato što je život zemaljski postao toliko težak da su ljudi svoju dobrotu prodali zarad novca, materijalnog i nekakvih dela koja bi im materijalno koristila, a ne zato sto se nisu pridržavali nekakvih pravila. Imao sam spremljenu priču o paklu i smaku sveta koji traje već više od pola veka na zemlji, gde se mi iz grotla pakla trudimo da objasnimo sebi šta je život. Hteo sam da vodim debatu na nebesima i da još jednom pokažem da sam u pravu. Nisam imao spremljenu priču gde bi se ja to vratio da popravim pogrešno. Sedeo sam i razmišljao. Više nisam primećivao defile ljudi oko mene, vraćao sam se su životne scene i situacije, išao sam po 60 godina unazad i tražio oprost od ljudi o kojima sam se ogrešio… prolazili su sati i smenjivalo se stotine scena, u mislima sam oproštaje dobijao, ali nisam video koji je to oprost koji bi meni promenio život, koji bi mene sada ovde pretvorio u srećnog čoveka. Stvari koje su mi delovale ključno u nekom periodu mog života, sada su nebitne, ishodi tih situacija su nebitni, vidim da se ništa ne bi promenilo. Od mozganja i umora u nekom trenutku sam i zaspao sklupčan na belom podu. Čim sam otvorio oči opet je počelo, probudio se u fetusnom položaju sa šakom ispod lica, odmah me je prebacilo na oca. Nikada sebi nisam više ličio na svog oca nego u tom trenutku. On i ja samo se davno objasnili u mojoj glavi, davno sam i dobio i dao oprost, to mi nije pomoglo da budem srećniji, samo sam bio mirniji. Razmišljao sam non stop, počela je više i panika da me hvata, kakvo prosto pitanje, neko želi da me vrati nazad da popravim sve i ja ne znam gde je ta tačka.

U tom trenutku vratio se starac, primicao se polako ka meni, pogledom prepunim razumevanja… Seo je kraj mene pogledao me je razvukao usne u blagi osmeh i upitao me … „ Gde idemo? Gde je sreća?“

Ja sam se napokon nasmejao, i rekao-„kako da očekujem da me razumete kada ja prvi ne razumem sebe?“

On je postao ozbiljan… „Vidiš kako ti malo treba da pričaš prave stvari. Vidiš kako ti malo treba da budeš ti. Ceo život galama, buka, priče, daleko od tebe i tvog karaktera, sakrivanje… veliko sakrivanje i velika farsa, i onda ti čovek da malo vremena, i ti postaneš ono što jesi, skromno i saosećajno biće…„Dobro tek smo počeli…“ pogladio se po bradi…“Gde idemo? Gde je sreća?“ upitao me ponovo.

Spustio sam laktove na kolena i isprepletao prste gledajući u zemlju. Okrenuo sam glavu ka njemu i rekao „Ne znam“

„Dobro zbunjen si to je normalno, od ovog mesta, od čitave situacije, promisli malo šta je to što treba da popraviš u prošlosti da bi danas bio srećan?“

Pognute glave, govorio sam: „Ma to su nekakva sanjarenja o scenarijima šta bi bilo kad bi bilo, ko to može da zna, jedan događaj vuče drugi događaj, kad ispravim jedan pokvario bi drugi. Kad rešim jednu situaciju iskrsla bi druga… ne znam gde bih išao i koji je to momenat… nekada važne stvari sada su mi potpuno nebitne… Ispravio bi neke svoje greške, prema nekim ljudima, ali ne mislim da bih danas bio srećniji sve i da to uspem da uradim“.

„Nema šta, vrlo si rešen u svojim pričama, čak te i jedno ovako mesto ne može pokolebati. Kada te slušam pomislio bih da život koji si živeo je bio sve što si od života očekivao. Onda opet vidim da bi ti preko reda da se tog života odrekneš. Ako je tako idealan, zašto nisi srećan? Ako nije idealan, šta možemo da učinimo da ga napravimo srećnim.“

„Ukoliko ne izdajete nekakve povelje i plakete da bolje nije moglo, teško da bilo šta konstruktivno možemo da uradimo“, nasmejao sam se prema starcu.

A on me je strogo pogledao i rekao mi je, „U ovom slučaju plaketa koju tražiš se ne izdaje ovde, i ne izdajem je niti ja, niti onaj svevišnji, za tvoj život. Sedi razmisli, kad budeš spreman da je sebi potpišeš možda i nađemo to mesto gde treba da odeš, a dok ne shvatiš sve, živi, živi najbolje što umeš i znaš.

Tvoji gresi, tvoje greške su samo tvoje i tebi najteže i imaš ih upravo zato da bi se njima u starosti bavio. Sam vidiš da ih je bilo previše, probaj makar sad, da ne grešiš, probaj makar sad da živiš onako kako bi voleo da živi tvoj najbolji prijatelj, jer ti dete moje, uvek znaš sve i vrlo jasno vidiš sve za druge, za sebe si samo hrčak u točku, vrtiš se u krug. Izađi iz kruga i udahni duboko. Jer ne vidim ispred sebe čoveka koji je zadovoljan postignutim, koji želi još, i još bolje, vidim samo jednog nesrećnog čoveka sa ne baš mnogo vremena.

Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Advertisements

Ja ne mrzim, ja ne volim

Može da vam zvuci kao još jedna od onih motivacionih rečenica sličnih: „čaša nije polu prazna već je polu puna“, ali ne, ovo je čak perfidnije od onog „dobro se dobrim vraća“. Ovo je podmuklo i datira još iz davnih dana. Još od momenata kada sam imao četiri ili manje godina, mrzeo sam komšiju Ratka što mi je svaki put kad me vidi tražio ujnu, ili kad se setim kasnije kad sam mrzeo nekog druga koji je pre mene ušao u priču sa devojkom koja se meni stvarno svidela. Kad malo porazmislim javljala se u pubertetu kada sam stvarno mrzeo profesora matematike, Darka, pa ide sve do toga da sam mrzeo lika koji je došao na „moje“ mesto u firmi zato što ja nisam imao diplomu fakulteta. Nastavlja se do toga da danas mrzim to što moram da radim. Stalno nešto mrzim. Uh kakav sam to ja lik? To nisam baš umeo ni sebi da odgovorim, ali sam uspeo da spoznam pojam mržnje. To mi je bilo lakše obzirom da potičem od vrele Balkanske krvi. Balkan, Vojvodina ili Slavonija plodne zemlje za mržnju. Pa mi ako ne znamo da mrzimo niko ne zna. Mi smo šampioni mržnje i ona traje vekovima. Mi se rađamo sa time, i odmah 30 do godinu dana od rođenja nam daju još jedan simbol, da volimo, ali mi to prevrnemo u mržnju jer nam je tako lakše, jer smo tako u mogućnosti (što bi reko Šuntavilo). I onda taman kad naučimo kako se lopta okreće, dobijemo boje koje iz kluba lako pređu i na nacionalne boje. Tako se dodaje iz svakog ugla, po neki novi, bolji, argumentovaniji razlog za mržnju. Gledam to i blago ne verujem jer ja to ne mogu tako, nemam taj kod. Verovatno je kolostrum propao pa sam dobijao sasvim obično mleko iz te majčine sise, a i nju je izgleda donela roda iz nekog svemira gde nisu imali te potrebne enzime za Balkanca junaka, nego sam ispao sasvim običan. I sad, takav nikakav bez pravog pedigrea, pa još i ne mogu da mrzim. Tako posmatram i ne mogu da se načudim zašto bi neko svoje reprezentativce obukao u boje koje baš onaj drugi ne voli, umesto da obučem one koje volimo svi. Ne mogu da shvatim da neko na tviteru objavi da je preminula majka, žena, sestra, čovek, moja sugrađanka sa kojom govorim isti jezik, a ne kamo li neka tamo predsednica udruženja majki Srebrenice, i izjavla da će je tamo dočekati postradali sin i muž. Nemam taj čip, džabe, ne umem da mrzim! Nisam dobar Srbin, Hrvat, četnik, ustaša, partizan, ma partizanovac, zvezdaš, dinamovac, hajdukovac… da ne dužim, shvatili ste do sad…

Ja izgleda ne volim, nisam voleo ni čika Ratka, ni ove sve ostale, i ne volim ove što žive da mrze. Vama kažem, probajte da ne mrzite, ako već ne možete da volite, probajte da ne volite, jeste teže, ali se više isplati, probajte. Ukoliko već vi niste u stanju, probajte bar decu da učite da vole, da grle, grlite ih onako kako nisu grlili vas, jer samo tako možemo da opravdamo svoje postojanje na ovom čudu od njegove pozornice, a on stvarno ne zna da mrzi. Budite spremni ne na pakao, nego na to da večno sedite na klupi njegove prve postave. Znajte da nikada više nećete osetiti tu radost, ovog njegovog čuda zvanog život…

Ja potičem od majke srne i oca snage, u mojim korenima nije bilo mesta za mržnju niti sam uspeo ikada da naučim šta je prava mržnja. Niti zlo mogu da opravdam u bilo čije ime. Kod mene se to završilo na čestom izgovaranju reči za koju nisam znao pravo značenje. U mom univerzumu ima mesta samo za ljubav, i delim ljude na one koji slušaju dobru, i one koji slušaju lošu muziku, a čoveka, na dobrog i lošeg.

 

Prigodna muzička numera, Klinci pevaju Lenona – Imagine

Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com
Slika preuzeta sa https://www.trendingus.com

Bunar želja

Poljubila je novčić sklopljenih očiju, sve što je ikad želela bilo je na putu od usana do te stare kovanice. Uzdah, blaga bojazan na licu, nežne ruke ispuštaju novčić. On pada, udara o zidine bunara, ne znam da li se slavi ili jauče na putu do dna. Onda sad već blago ozarenog lica okreće leđa bunaru i lagano odlazi, ostavila je novčić i želju. Doleteo sam do bunara, tiho se spustio na dno pokušavajući da ga pitam šta to zapravo svi ti ljudi rade. Na dnu, hiljade novčića, sede tamo u dubokom mraku.

„Heeeej“, razdrao sam se, „heeej bunaru“. Čulo se mrmljanje, kao da sam ga probudio, mada je sam bio iznenađen što me vidi tu, kao da mu niko ne dolazi u posetu.

„Hej, čemu vika“, upitao me.

„Ma ne vičem, nego ovde sve zvoni i odjekuje, poprilično je duboko. Došao sam da te pitam u čemu je trik sa ljudima i novčićima? Danima sam ih promatrao, uvek ista priča, novčić, par trenutaka brige a onda olakšanje. Šta oni to zapravo rade, šta to ti njima daješ, šta to oni zapravo kupuju?“

„Teško pitanje, oni dolaze ovde da pokušaju da ostvare svoje neostvarene želje. Zamisle želju, ubace novčić i nadaju se najboljem.“

„Pa dobro, plemenita je uloga tvoja, ispunjavaš tolike želje pomažeš ljudima, ko bi rekao da će toliko dobra i svetla biti od jedne tako crne stvari.“

„Eh“, uzdahnuo je, „pa nekada je bilo divno, sjajno, bio sam jedan od retkih bunara koji su postali bunari želja. Bilo mi je divno da vidim da toliko ljudi dođe i ode mnogo bolje raspoloženo. Bio sam presrećan da to sve gledam, ali nisam znao samo jednu stvar, kako da im ja ispunim želje. To mi niko nikada nije rekao. Na početku sam gledao uglavnom vezane za ljubav, za bližnje, za porodicu, kuću i useve, za zdravlje.  Vremenom se menjalo, i svelo se uglavnom na brigu za zdravlje i brigu za materijalno. Oni koji su želeli zdravlje do juče su maštali materijalno, a oni koji su želeli materijalno uglavnom maštaju i dalje o materijalnom dok im ne zatreba želja za zdravlje.”

“Hm, to ne zvuči ni malo lepo, ti ne zvučiš ni malo lepo, umoran si prijatelju moj mračni. Evo kako ja, vilenjak, mogu tebi da ispunim neku želju? Šta je to što bi tebe razveselilo?”

Duboki uzdah prolomio se zidinama bunara, odbijao se od svaku ciglu uzidanu u njega, ne znam kako se to napolju čulo, ali unutra je zvučao kao dečiji jecaj.

“Eh moj mali krilati prijatelju, ti možda i možeš da ispuniš neku želju, ali ova je više za nekog svemogućeg. Hteo bih da ljudi budu dobri! Hteo bih da bude kao nekad!”

Hej ti moj crni prijatelju, nisam ja rekao da poželiš želju za ljude nego da poželiš želju za sebe. Nisam rekao da ljudi budu srećni, nego ti. Poželi takvu želju!”

“Želim, uh šta ja želim?”

“Pa dobro ako je neko čuo sve želje sveta, onda si to sigurno ti, zamisli neku koja je tebi bila dobra!”

“Hmmmm, sećam se jednog gospodina u ranim četrdesetim hteo je da sreće samo dobre ljude. Ta nije loša, i sećam se jedne divne starije gospođe koja je rekla da želi da se seća samo dobrih stvari. Možda od te dve da napravimo jednu?” Upitao je stari bunar. “Da se sećam samo dobrih ljudi. ” izustio je sada već razdragano.

Uzeo sam malo čarobne prašine i na putu na gore, izlazeći iz bunara poprskao sam po tim starim zidinama i one zasijaše. Dok sam izlazio napolje imao sam osećaj da bunar ima brkove i da se sada prigodno gladi uz osmeh po njima, i posmatra me kako odlazim.

Jesu li se ljudi promenili? Ne znam. Jeli bunar postao srećan? Ne znam. Nisam mogao više od tada da se bavim tuđim životima. Znam da sam od tada obraćao pažnju samo na dobre osobe i neverovatne okolnosti koje su mi se dešavale u mom vilenjačkom životu.

209MagicRemoved
slika preuzeta sa scoutcampsite.co.uk

Osmeh je sve(t)

Opet na ulici nekog bezimenog grada! Opet! Ko zna po koji put ovaj mesec, ko zna po koji put ovu godinu, ko zna po koji put za ovih poslednjih 10 godina koliko putujem. Ne, nisam prvi put ovde, bio sam pre nekoliko godina jednom, doduše zimi, i na nekoliko sati samo. Taj povratnički osećaj u grad koji na mene i nije ostavio neki utisak je jednak osećaju iz mladosti kad te mama pošalje u prodavicu u sred neke zanimljive radnje. Tako izbačen, na pogrešnu stranu glavne železničke stanice,  u uličici levo vidim početak neke pijace. Pošto sam pobornik upoznavanja grada i njegovih znamenitosti upravo na taj način, jednoglasnom odlukom moj ranac i ja rešavamo da baš tuda započnemo naš istraživački poduhvat. Šetkam se lagano. Pijaca i nije neka, više je sokak u kojem su, jedna za drugom nanizane radnje za prodaju voća povrća i potrepština. Nema nešto mnogo ljudi na ulici. Mimoilazimo se, oni su fokusirani na ponudu u prodavnicama, a ja na njihova lica. Svi se nešto smeškaju! Počinjem da gledam čemu. Paradajz, krstavac, poneki mango, nema gotovo ništa smešno. Opet levo, pa prva desno, izbijam na neku uličicu koja ima veliki trotoar za pešake. Tu već ima više ljudi, mimoilazimo se, ja opet zagledan u lica, i dalje mi se čini da mi se smeškaju. Počinjem već da sebe zagledam, da nisam negde uflekan, proveravam i šlic. Zastajem sa strane ne bih li podvrnuo rukave košulje, dan je prelep. Detaljna provera, sa mnom je sve u redu, makar ovako, estetski. Nastavljam dalje, prolazim pored jednog dekice koji sa istim osmehom kao i njegovi prethodnici ima taj, sad već, za mene zagonetni kez na licu. Odlučujem da se i ja njemu nasmejem. E sad, kako su moje usne velike, kod mene nema tako diskretnog osmeha, ja to radim onako kako treba, a ovaj čilager primeti, i on se još više nasmeje, da kažem otpozdravi me. I tako ja idem, koracam ulicama grada, smejem se, i ljudi me osmehom otpozdravljaju. Muzika u slušalicama još više pravi atmosferu i zaista doživljavam jedan blagi zanos, iznenadnu sreću, diskretnu, ali iskrenu. Dođe mi da raširim ruke iz sve snage i da se zavrtim oko sebe, dođe mi da zagrlim nekog. Za svega 20 minuta, ovaj grad me je naterao da pogledam u nebesa da se zahvalim, ali i da se izvinem samom gradu za te predrasude , i sive misli sa kojima sam došao.

Grad, ulicu i sve te ljude ne bih više opisivao, to je momenat između mene i svih njih. Vratio bih se na naš Balkan. Znam, znam, reći ćete da sam na veliko plavetnilo odmah navukao neke oblake kad pomislimo na ljude na našim ulicama.

Kakvi bi to gradovi bili da uspemo da vidimo nasmejane ljude na ulici makar. Kakav bi to život bio da nas neko makar osmehom pozdravi?! Ne, nisam jedan od onih čiji tekstovi treba da vam pokažu kako sad ovo gore napisano treba da vam promeni život. Ko sam ja da nekom solim pamet!? Ni sam ne razumem sebe i imam hiljade znakova pitanja nad glavom, tragam za odgovorima. Želim samo da podelim da je meni cela ova situacija promenila dan, razmišljanje. Možda vama i nije stalo do vašeg dana, ali ako primetite čoveka koji ide ulicom i smeje se, nije on lud, ludi smo svi mi koji gradovima hodamo namršteni obuzeti problemima i težinom života. Možda osmeh ne rešava vaše probleme, ali je sigurno, i sada provereno, da nekom može da popravi dan! Ukoliko sretnete jednog visokog tipa, visokih zalizaka, debelih usana, koji se kezi ulicama, nasmejte se, pozdravite ga osmehom, možda sam to baš ja u svom poduhvatu da promenim svet osmehujući se ljudima.

profilepic273651_1 (1)

Recept za dobar gulaš

U današnje vreme kad svi sve znamo, nikom ništa nije jasno. Izobilje informacija koje nas okružuju i dalje nam ne pomaže da realno sagledamo, svet, budućnost, i možda najkomplikovanije pitanje svih vremena, partnerske odnose.  Da, mi muškarci znali smo da krivimo bajke za poražavajuću statistiku razočarenja nastala u braku. Doduše , bajke su bile krive i ženama, očekivale su prinčeve, oni su ih sledovali, samo se nikada nisu pojavili. Bajke su nam bile krive, od prinčeva nije moglo da se živi na obe strane.  Mi smo krivili prinčeve, one su ih očekivale.  Kada dodamo nekakve predrasude, generacijske priče, svede se na to da deci ne treba pričati bajke. Bajke su smišljene da iznevere očekivanja, i da možda baš ta bajka ima kraj kakav očekujete, ali to ne znači da neko nije pobrkao bajku, ili da ste vi baš glavni junak u toj bajci, možda ste neki sporedan lik. Onaj debeli miš iz Pepeljuginog crtanog koji je toliko sladak, nežan i šarmentan, da bi šteta bilo da su ga crtali neraspoloženog, i promašenih očekivanja, nikom se ne bi svideo. Ovako i debeljuškast, i gladan, sa svim svojim manama, jedan je od najsimpatičnijih u celim crtanom fimu. Da se manem prinčeva i bajki, jer je to muški pristrasno, uporediću to sa jednim najobičnijim gulašem.

Izbor pravog/e ne razlikuje se baš ni malo od ovog mog gulaša. Znači imamo predrasude, biloške satove, imamo šta je ispravno, kad je za šta vreme, i najbitniji sastojak ovog gulaša, „šta će reći selo“. Nemamo meso, pravac prodavnica! Nakon ogromnog čekanja u redu, napokon dolazimo do mesara, izgovoramo našu želju: “molim  vas oko 50 do 100 kilograma teletine, bez žilica, više od buta”, radost izbija. Brkati mesar oštreći svoj ogromni nož poprilično nervozan, odgovara: “Nemamo teletine imamo samo svinjsko meso”. Taj trenutak, gde ceo red čeka na vašu odluku, vrši pritisak na mozak i na izbor, a na kraju krajeva i na taj ručak, to je taj trenutak gde pravimo grešku. Munjevitom brzinom pokušavamo da damo pravi odgovor, ne shvatajući da je to ipak ogromna količina mesa, da ćemo ga dugo, dugo žvakati. Racionališemo… svinjsko meso je jeftinije… možda i nije pravi izbor, ali ako se krčka duže…  ubaciću dodatne začine, biće baš kao i teletina… Ključna greška!

Tele nikad ne može da bude svinja i obrnuto!

E sad, ako ste kući ipak krenuli sa svinjom, prihvatite je, pomirite se s tim da teleta nije bilo za vas.  Pravi kuvar/kuvarica, vešto će odstraniti nožem sve žilice i komadiće masti koji im ne prijaju. Nakon što je meso spremno, neki primenjuju tehniku udaranja da meso omenkne, ja sam definitivno protiv toga. Ja sam pobornik pažnje, mislim da ako posvetite dovoljno pažnje, imate vremena i ne žurite, upotrebite svoje omiljene sosove, i dodate malo svojih začina, gulaš može da uspe. Da, velika je to količina mesa, treba dosta da se žvaće, ali ne žurite, to je ipak vaš gastronomski recept. Ponosite se na to šta ste spremili i hrabro kažite da je svinja bila pravi izbor, na kraju krajeva, uživajte to je ipak samo za vas. Ukoliko vam se gulaš smuči, uvek ga možete staviti u frižider, neki kažu da kad se podgreva ukus bude još bolji, mada se meni svinjetina raspada nakon podgrevanja i ja volim da jedem dok samo dok je vruće. Ukoliko ipak dođete u situaciju da vam se gulaš ne sviđa, pre nego što viknete da je kriv mesar ili meso, upamtite, veština kuvanja ogleda se baš u kuvaru.

Prijatno!

Đorđe Balašević – Al` se nekad dobro jelo

Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/
Slika preuzeta sa : http://robbreport.com/food-drink/dining/salt-bae-nusret-gokce-nyc-steakhouse-nusr-et-eg18-2773331/

Ljubavi, gde si?!

Luis C.K. - preuzeto sa http://weknowmemes.com
Luis C.K.

Oh sumornog li vremena, nikad lakše, nikad bolje, a opet nikad punog srca. Vremena nam kroje kapu, uzimaju šta im se prohte, a slabo priznaju grešku i slabo šta vraćaju iz kante za đubre u koje pobacaju stvari. Probude se ta vremena jedan dan, počešaju dupe, i krenu da skidaju stvari, do juče normalne. Nalepe im etiketu, i odmah, pljas, u crnu kesu iz koje ih slabo ko može izvaditi. Ja mu dođem kao đubretar, onaj opsednuti, što po tim kesama kopa i vrti, i sve mi žao da bacim. Pišem ne bi bih li makar nekako te stvari vratio, makar negde i nekome.

Šta sam sve nalazio to je čudo jedno! Razne gluposti, čak i namirnice. Našao sam mast, pa sam kasnije našao i margarin, šta li je sad aktuelno ni sam ne znam. Budem li nastavio da kopam verujem da ću naći uskoro i maslinovo ulje, ustvari već je tu samo u crnoj kesi za prženje, da da tu je. Ima i mesa i soje, i limunove kore i ima uspomena ima raznih drugih stvari koje su nam nekad bile dobre a sad ne valjaju. Čak i da zanemarim sve te sitnice, postoji i crni džak u koji je vreme pobacalo i određenje emocije pa čak i moralne vrednost.

Vreme nam je oduzelo stvari po kojima smo se razlikovali, pa sad, nakon svih promena u fizičkom smislu svi ličimo jedni na druge karakterno, a i ovako, spolja. Masovna proizvodnja čovečanstva kojem je jedini bog novac, a najveća sreća sopstvena satisfakcija po svaku cenu. Pre ovo bezobraznog vremena znali smo i za nekog drugog Boga. Znali smo za stid. Stideli smo se okoline, neznanja, primitivizma, nemorala, razvrata. Sve je to ovo vreme pobacalo u crne kese pa sad imamo situaciju da se ne stidimo nego se i ponosimo se time, pa nam je malo da će neko to videti nego se još i hvalimo i širimo stid i sramotu što pre i svuda. Sa tehnologijom i kamerama, stid je postao popularan i stvar za ponosa. Takmičenje je u toku. Kao i alternativni umetnici, okolina smatra da je sve pametno rečeno, pa smo kvalitet definisali drugačije. Ko će više da psuje, ko će da bude provokativniji, vulgarniji. Ko će da ode korak dalje od prethodnog, ovaj put u stranu stida. Vreme kao da je biralo samo dobra stvari, džakovi su puni, uglavnom dobrih stvari.

Našao sam pun crni džak dobrote. Vreme kao da nam je sklonilo tu dobrotu, to je jedan od derivata koji nam nije više potreban, prošla je potreba za zajednicom pa je prošla i potreba za dobrom. Želja za uspehom je neumorno pomagala vremenima da pobacaju toliko puno stvari koje volim da mi je bilo bolje u ovom suterenu uspomena.

Ljubav je digla ruke od nas! Nju nisam našao u džakovima, ali je nisam našao ni među ljudima, ona je nestala, odustala je od nas pretvorila se u nekakvu don kihotovsku potragu za savršenim bićem. Saršenog bića i savršenog života nema, čak ni u priči. Visoko postavljene iluzije o manirima i karakteristikama koje savršeno biće mora da poseduje kreiraju razočarenja na svakom koraku. Medijski miljei, formiraju nove generacije, sve inteligentnije sa sve većim prohtevima. Sami, u savršenom svetu i nesrećni. Prekrojili su nam stvarnost preko noći. Čak su i običan erotski roman napravili tako, da je za dobar seks potreban Maserati i dvorac, a svima nam je jasno da je dobar seks, dobar seks, pa makar i na plastu sena. Sve ima metričke vrednosti, svaki odnos je lako merljiv. Čak i kad dođemo u situaciju, da to savršeno biće dođe i dotakne nas rukom po obrazu ne vidimo, i ne osećamo, postali smo prozirni za ljubav, ona ne može ni da nas dotakne. Ljubav koristimo kao opravdanje za nedela koja bi trebala da zadovolje biološke satove, predrasude , lagodniji život. Opet merimo, opet materijalno. Niko nas nije obavestio da je ljubav zvanično izbačena u prodaju, da od skoro ima svoju cenu. Zašto ljubav ima cenu? Pa samo zvog onih koji bi na ljubavi da zarade. Osim cene taj artikal kao i svaki drugi ima uputstvo za upotrebu koje niko niti želi da čita, niti želi da ga se pridržava.

Na bočici ljubavi jasno piše, ljubav je davanje. Dajte svaki dan po malo ljubavi! Što češće i na što više strana, prvi rezultati dolaze već posle 7 dana. Nus pojave: možete biti srečni, ispunjeni i voljeni, možda vam posle duže upotrebe život bude smisleniji i ostvareniji. Preduslovi: Ljubav nema efekta na materijalne ciljeve, pa se tako preporučje upotreba isključivo u svrhu sreće. Cena: cenu nismo spremni da platimo, jer podrazumeva žrtvu i odricanje a da se u prvom planu ne radi o nama.

I svi znamo da je nekad bila besplatna i dostupna svima, i očekujemo je da je dobijemo za džabe, a cenu nisu stavili uzalu, cena je za naše dobro

Ničega mi ne bi bilo žao, ali ne mogu da gledam svet bez ljubavi, svet u kojem je sve savršeno a opet niko nije srećan.

Ljubavi, tako mi nedostaješ!

Tajni život suterena – Nikola Vranjkovic

Je l’ ostaješ kod nas već kasno je za san?

Mislim i onako na tebe ceo dan..

Prošli smo već ovo nekoliko puta

I nije me strah nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prepune fioke tu žive oni kojih nema

Rafal sećanja, prašina iz detinjstva

Otrovani pas, slike, oči, pisma..

Vreme utrne što ne izleči

Usput pobije ko se ispreči.

Skitamo po vodi srednjim Dunavom

Padne mi na pamet da sve je trebalo

Ranije da prođem ranije da znam

Ranije da počnem da predosećam.

Tako mi nedostaješ….

Pronađeš na meni svoje strahove

Govoriš da treba – kažem ne umem

Ne umem da volim a da odlazim

Ne umem da moram a da uradim.

Tako mi nedostaješ….

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne

Ne ume da kaže ni da pobegne

Zamisli se i ćuti gleda daleko

Zna sad, kuća mi je tamo gde mi je i brod

Tako mi nedostaješ…

NIkola Vranjković – Tajni život suterena

Gde moraš da odeš da bi se našao

Tekst napisan za jedan blog pre godinu dana, pa da ga sačuvam od zaborava. Kada ga pročitam, aktuelan je gotovo u celosti, možda bih ga malo preradio, ali evo za vas u originalu.

 

Sedim na klupici pokraj Amstel-a, lagano izgubljen za sve prolaznike, izuzetno pribran u svom umu, sam, negde daleko, 2000km od onoga što ja zovem kuća. Razmišljam šta me je to nateralo da odem. Loš život sigurno nije, dobro sam živeo i tamo. Šta je onda ?

Cigara polako dogoreva, odlučujem da krenem nazad. Koračam lagano, mirno je, oko mene gotovo da nema ljudi, slušalice i muzika Nikole Vranjkovića. Ja u kaputu na amsterdamskim ulicama. Shvatam gde sam, shvatam koliko sam daleko otišao. Počinjem da se smejuljim, zadovoljan, miran. Posle toliko vremena, miran, ostvario mi se dečački san…

Hodam i razmišljam. Od kada znam za sebe gonio me neki nemir i osećanje dada nije bas sve kako vidimo, da se iza ćoška sigurno krije nešto lepo, lepše. Kako je život odmicao, kako su se stege stezale, tako sam sve manje gledao, sve kraće video, bledeo je osećaj da postoji nešto više… sve je bilo tako standardno.  Nemir je i dalje bio tu, ali nada da postoji nešto više polagano se gasila, sve se pretvorilo u svakodnevnicu. Za mene, velikog sanjara i večnog dečaka u duši, to je  možda bila možda i jedna od najstrašnijih stvari koju sam mogao da doživim, to da mi neko oduzme nadu, da me neko natera da spustim glavu i  pogled.  Neki bi to nazvali odrastanjem…Ja ipak nisam bio spreman da priznam da sam odrastao. Ja nisam bio spreman da se odreknem sebe.

Srbija je bila sjajno mesto da se tu rodiš i odrastaš. Ali, mnogo stvari se tu sad promenilo, loše decenije uzele su danak mnogim generacijama. Ipak, i pored sve muke i gorčine, dobijene emocije, osećaji i sećanja su neponovljivi. Odrastati u Srbiji značilo je uvek ivicu od puke egzistencije ali i ivicu od najboljeg provoda, toplih ljudi i reke emocija. Da postoji izbor, sigurno ne bih birao drugo vreme i drugu zemlju za svoju mladost.

Kada odrasteš, eh kad odrasteš i kad se probudiš, egzistencijalna borba ne da ti da raširiš krila i da probaš, da probaš bilo šta. Za letenje moraš da budeš stvarno hrabar. Srbija ne prašta neuspeh, u Srbiji nema vremena za stajanje, jednom kad se mašina upali, nema gašenja. Ne sme da stane, a napaja se životnom energijom.

I tako sam ja svoju energiju dobijao od emocija prijatelja, kolega i ljudi iz mog života, nesebično davao i deo sebe i terao tu mašinu da radi. Za mamu, za tatu, za decu, za nekog. Ta mašina je radila punom parom. Ako još i dodamo i materijalne borbe potpuno sam zaboravio na sve drugo. Radio sam da zaradim. Na početku da preživim, pa da imam više, da kupim bolje, da uštedim za ovo jer mi to treba, ono mi je malo, trebam veće, ono iako je možda veliko taman koliko treba nije sigurno, bolje još malo para, još malo rada, da kupim ovo, ovo je malo bolje….

Težak slučaj pakla.

 A onda…

Otišao sam u Amsterdam, iz situacije zbog koje mi je većina rekla da sam lud, i postavila pitanje zašto idem? Pogled u njihovim očima izražavao je žaljenje, ali ne zato što odlazim već zbog nekakve pohlepe koju su oni videli. Godinama sam se peo lestvicama uspeha i išao samo napred. Mnogi su govorili „lako je tebi“. Iz njihovog ugla, bilo mi je lako, ali iz mog bila je to borba i konstantan rad i usavršavanje. Uglavnom, svi su smatrali da sam daleko dogurao. A ja, ja sam i dalje osećao onaj isti nemir.  Zato sam i otišao 2000km daleko od onog sto je za mene 38 godina bila kuća. Pobuda nije bila želja za većim uspehom ili za nečim materijalnim. Otišao sam da vidim ima li nešto bolje tu iza ćoška. Sam, pravac u neki razdrndani stan. Ta prva noć verovatno je bila i najgora ovde. Nekakav  vetar, nekakvi čudno mračni ćoškovi stana koji nije moj, jezivi zvuci od vetra u gradu koji nije bio moj, čudna jeza u mojoj glavi… Šta sam to uradio?!?

Dani su prolazili. Parnim danima sam priznavao poraz i sumnjao u sebe, a neparnim sam slavio pobedu i bio zadovoljan svojom odlukom. Izazova je bilo mnogo, ali svaki dan bio je drugačiji. Imao sam puno briga ali i puno vremena za sebe, konačno. Shvatio sam, sve sam znao, a nisam poznavao sebe. Zvuči čudno, ali tako je, u borbi za život i egzistenciju više stvari radiš zato što moraš i zato što se to od tebe očekuje nego zato što stvarno želiš ili osećaš. Pa se onda i dodatno opteretiš željom za materijalnim i tu otprilike dođe kraj života makar on trajao, ma koliko on bio uspešan ili ne. Tajna je u tome, da i ono malo što nam se pruži od života mi ne znamo da iskoristimo zato što nam fali više para, veća kola, veći stan veći pe..s…. Stalno nam nešto fali!

Ja sam dolaskom u Amsterdam zarađivao više, ali sve pare ovog sveta nisu mogle da me učine srećnim koliko mi je nedostajala porodica, prijatelji i Srbija. Borio sam se sam sa sobom. Prvi put u životu imao sam slobodnog vremena a da nisam imao prijatelja i nekog s kim bi to vreme trošio. Počeo sam da se družim sa samim sobom.. Nisam poznavao tog dasu koga sam viđao svako malo u ogledalu, mislim znali smo se, ali samo površno. Primetio sam da momak voli muziku. Pa sam mu kupio gramofon i nekoliko ploča, u isto vreme iznenadio sam ga, prepravio sam nekakav stari kasetofon pa je mogao da uživa u muzici svaki put kada bi upalio svetlo u kupatilu. Primetio sam da voli da piše, pa sam ga puštao da piše, ponekad bi prineo malo sira i vina, i gledao kako piše do kasno u noć a da ni ne upali svetlo. Video sam da se budi, da oživljava. Video sam da voli da trči, da voli da vozi bicikl. Shvatio sam da je srećan, posle dugo vremena, zaista srećan. Bez kola, bez stana, bez prijatelja.

Da li mi je bilo potrebno da odem 2000km da bih pronašao sebe? Ne znam… Nekako je onaj gore tako to lepo složio, ispunio mi je dečački san a opet naveo me da kroz patnju dođem do sebe. Da li sam sad uspeo u životu? Ne znam… Znam da sam srećan i da sada znam šta želim. Znam da to što želim nije materijalno.  Znam da sada gde god da me čovek stavi, neće biti nemira. Znam da sam nekad želeo da budem veliki direktor, a da bih sada mogao da budem i konobar. Znam da svako može sve samo ako veruje u sebe i vredno radi.  Kilometri, mesta,  to su samo okruženja u kojima možeš da se nađeš. Znam da će mnogi reći da je jedno pronalaženje sebe, a drugo borba za zalogaj hleba. Ja sam bio na prvoj liniji fronta, ali nisam odustao, nisam prestao da želim, nisam prestao da sanjam, nisam prestao da radim i da se borim. Konsolidovao sam svoje redove i formulisao svoju borbu. Boriću se dok sam živ, ali ne za bolja kola ili za veći stan, nego za sebe i svoje slobodno vreme.

Biljana iz glave temu, ja iz srca tekst…. Mojoj drugarici za pozitivne “talase”….

U Amsterdamu 02.02.2017.

16508783_10211853897492399_2012692486864830188_n