Besmisao glavom i bradom

Kriza srednjih godina, depresija, starenje, prolaznost i mnoge druge mozgalice, uopšte ne bi imali smisla da nije opšteg besmisla života. Mislim da je nekakvim ranijim generacijama u životu bilo teže, životno teže, i ne mogu ni da razmislim kako su oni preživljavali svoje krize srednjih godina, bračne razmirice i život. Znam da su imali previše drugih muka da bi imali vremena da se zapitaju šta je smisao života. Mlađe generacije koje su oni napravili nisu ispale baš najbolje , iako je njihova namera da nam omoguće da živimo bolje od njih krajnje legitimna i normana. Sebe i svoju generaciju ne smem ni da zamislim pod pritiskom, i u uslovima koje su oni imali. Svi bi bili u nakakvom delirijumu ili pod opštom mišlju suicida. Zašto je to tako? Zar smo mi zaista toliko mekani, razmaženi ili stvarno toliko nema smisla živeti?

Da premotam malo, malo dalje, u prošlost, preskočiću za trenutak oca, deda bi bio idealan primerak za poređenje, ali nažalost je 1944. prerano postradao od Bugara gledajući svoja posla, ni kriv ni dužan, pa tako moram da dođem do pradede da bih napravio pravo poređenje. Zvao se Stojadin, i kao što mu ime govori verovatno je imao sto jada nad svojom glavom. Živeo je u selendri u jednoj maloj trošnoj kući. Selo se nalazi na obroncima planine Čemernik. Priroda tamo nije baš blagonaklona prema svojim meštanima, i to ne u smislu da nije prošao kamion za čišćenje snega pa je moj pradeda od toga napravio dramu nego, je bio potreban ozbiljan napor da se jedna zima prezimi. Moj deda i nije bio nešto imućan, na nekim starim slikama koje sam mogao da vidim, vozio je neku raspalu zapregu i volove, otac mi je pričao da su imali i konje. Od zabava i provoda videli su familijarne svadbe, ne baš tako raskošne kao danas, nisu se svađali oko toga da li je ujak stari svat ili je ipak mladina drugarica kuma. Moglo je tu da se doda nekoliko sabora, nekoliko prela i posela, uglavnom ne baš tako buran socijalni život. Živelo se teško, deca su umirala, vladale su razne boleštine, prva bolnica je bila na 50km, a to je nekada bila velika razdaljina, nisam baš nešto siguran da su viđali lekara često niti sam baš siguran da su imali brige i strahove o bolestima kakve mi imamo danas. Zamišljam ga kao sasvim običnog, sa običnim prtenim čakširama i belom košuljom na kojoj preko ima nešto što najviše liči na jelek, ali nekakav običan crni. Zamišljam ga slomljenog od svega, ne znam da li je bio srećan ili uplašen, da li je bio depresivan ili hipohondričan, ali sa svim tim brigama i problemima mislim da je bio na izmaku snage. Zamišljam ga kako gleda u nebesa i moli se Bogu da mu porodica bude zdrava, i da mu mraz i grad ne ubiju letinu kako bi mogao da ih prehrani, … i … i nema i, nema zareza nema preostalih velikih želja. Kleči on na zelenoj orošenoj travi sa suzama u očima, nije u crkvi, jer moje selo nema crkvu. Kleči ispred seoske stoletne bukve na koju su nakačili krst kao antenu ne bi li uspeli do Boga da pošalju svoje želje, svoje brige, ne bi li ih on nekako utešio. E sad, ja ne znam da li je taj krst bio dovoljno veliki da ih on čuje, ali pošto verujem u Njega i pošto vidim šta se dešava mogu da kažem da su pradedove molitve uslišene, makar delimično, njegovo potomstvo se nastavilo i živi mnogo bolje nego što je on živeo. Taj moj Stojadin, sa sto jada, je svašta preturio preko svojih žuljavih ruku.

Da se vratimo u današnjicu. Njegove, pradedove,  radosti, ako bi uopšte mogao da ih vidim bile su toliko male u odnosu na moje, a njegove tuge toliko veće u odnosu na moje, a opet eto i mene klečim na toj orošenoj travi, pravo ispred tog krsta. Plače mi se, u gudima me steže, stavljam ruke na travu ne znam ni sam koliko mi je teško. Krst zasvetli, verovatno bira brojeve direktno do Boga, zvoni, tu…tu… tu… Ja onim rukama mokrim od trave pokušavam da zaližem kosu ne bi li se malo upristojio, gledam sebe i kažem uh pa mogao sam one nove „Reply“ farmerke da obučem, ili makar da sam i gore obukao neku bolju majcu, pa opet pomislim, možda i nije video poziv. Zvoni i dalje, a mene panika hvata, šta ću da kažem. Pravim koncepciju, prvo ću mu reći koliko je meni teško, koliko sam se mučio, kako sam vodio težak život boreći se da prehranim porodicu, kako sam već 6 godina na istom radnom mestu, bez napretka, skoro bez nade da ću ikada postati direktor. Kako već 15 godina odlazimo na more u isto mesto. Napomenuću mu da živim na periferiji gde čovek gotovo i nema gde da se prošeta, ali mi kredit za novi stan nije opcija zato što nisam kupio normalan auto evo već 5 godina, zato što sam otplaćivao kredit za grejanje na pelet, ali bez toga nisam mogao, to je ipak više konfora za manje para dugoročno gledano. Tek ću da se zadužim kad moja deca za koju godinu upišu mastere na nekim univerzitetima. Reći ću mu da depresia sa kojom se borim i ta anksoznost koja mi se javlja u mešavini sa hipohondrijom prema rečima mog psihijatra dolazi od toga što sam gledao roditelje kako se svađaju i da je to ostavilo trajne posledice na moju ličnost. Moj psihijatar takođe kaže moji problemi u partnerskim odnosima dolaze kao  posledica toga što mi je mama nameštala krevet, kako bilo ja eto ni kriv ni dužan idem kroz život sa tim ožiljcima. Zvoni i dalje, a ja još nisam smislio šta ću da mu tražim. Tražiću mu da mi reši kredite za sve te stvari koje su mi bile neophodne. Pa ću da mu tražim da me opet poveže sa svojom decom sa kojom sam još kad su bili mali izgubio kontakt, jer sam morao više da radim zbog kredita za tada novi auto. Pa ću da mu tražim da normalizujem odnose sa prijateljima i familijom koji su se davno poremetili ko zna zašto, psihijatar opet kaže da nije do mene. Pa ću da mu tražim da se skinem sa  atidepresiva posto utiču na moj libido, i ne mogu ko čovek da proživim poslednje trzaje svog života, sada napokon kada sam shvatio da sam ja sebi najbitniji. Tržiću mu da mom životu da smisla pošto ga ja i pored svega što mi je do sada dao ne vidim.

„Mobilni pretplatnik trenutno nije u mogućnosti da se javi na vaš poziv“ začulo se sa druge strane.

Srećom i po mene i po mog pradedu poslednje rečenice sarkastično su napisane ne bi li dočarao razliku između polu izmišljenog pradede i polu izmišljenog mene u realnim vremenima nekada i sada. S tim da bih takvog pradedu voleo da imam, a takvog praunuka baš i ne.

0-02-04-99f43e5ec11e12f70475eba4242af03077bae4fb85559f81cdcb12e4e217a31e_e6cd3f0c

Advertisements

Gresi

„Oprosti mi Oče, grešio sam!“ Izgovorio sam tiho…

„Sedi dete moje, sedi ovde ne plaši se tek si došao, sedi odmori malo pa ćemo početi.“ Odgovorio je sedi starac, duge sede brade.

Gledao sam iza sebe kuda bih mogao malo da se povučem i da ništa ne oborim, polako se odmakao dva koraka unazad i seo na jednu belu stolicu. Starac se udalji od mene i ode iza reda stolova na kojima su sedeli nekakvi nazovi šalterski službenici. Sedeo sam tamo i nemo gledao šta se dešava. Ljudi su defilovali, dolazili od nikuda, gotovo isto izgubljeni i uplašeni kao i ja. Svima je bilo zajedničko jedno, bili smo svesni šta se desilo i potpuno nesvesni onoga šta će se dešavati. Sedeo sam satima tamo bez volje i hrabrosti da bilo koga bilo šta pitam, obično u bilo kakvoj gužvi ili redu već bi bio dovoljno nervozan da počnem da ispitujem šta se dešava i da probam da nađem način, ljubazan ili onaj drugi, drzak, samo da se pomerim. Ovde se nešto i nisam mnogo žurio.

Slično sam se osećao po odlasku u vojsku, onako izgubljen, pune glave priča koje sam pokupio, gledao sam šta se dešava i znao sam da je sa pređašnjim načinom života gotovo. Koračao sam kao ovca, pastiri su me upućivali na sledeća mesta, koja sam nemo posećivao i radio šta mi se kaže, bio sam manji od makovog zrna, bio sam bez karaktera i bez sebe, jedan među mnogima, potpuno isti kao onaj čovek do mene ili onaj do njega, bez obzira na poreklo, obrazovanje, inteligenciju i sve ostale podele koje su nas odvajale van zidova kasarne.

Niko mi se nije obraćao, ljudi su prolazili niko se nije zadržavao, samo sam ja sedeo, tu malo nazad, usamljen i uplašen, nisam hteo dalje, hteo sam baš tu da sedim.

Vratio se starac, bio je vrlo blage naravi, sa blagim osmehom na licu koji je meni ulivao nekakvo smirenje i nadu da će sve biti u redu. Seo je kraj mene, gledao me, merio me pogledom, malo se uozbiljio nakon, udahnuo duboko i počeo.

„Nadao sam se dete moje“ – govorio je starac starcu –  „da te ovde neću videti još neko vreme“. Nadao sam se da te neću videti tako tmurnog sivog i nesrećnog. Nadao sam se da će ovaj naš razgovor biti mnogo kraći i drugačiji.“ Izustio je gledajući me, onako kao da smo već razgovarali, onako kao da me baš dobro poznaje.

Ćutao sam, nisam znao šta da kažem, ja, veliki govornik, osoba koja uvek ima svoj komentar na sve što je u radijusu od tri metra od njega izrečeno.

„Mogu da ti kažem da si pošteno proćerdao sve što ti je dato, mogu da ti kažem da si kriv, kriv si za sve, za sve si sam kriv.“ Udahnuo je, spustio pogled i nastavio dalje – „nije da si bio ostavljen, brinulo se o tebi, imao si sve, i nisi uspeo“. Gledali smo se nekoliko trenutaka ćutke.

„E sad ti ispričaj šta si ti imao na umu.“ – zagrlio me je i prepustio mi je govornicu na kojoj su se odjednom sva svetla usmerila ka meni, skoro da nisam mogao ni da gledam, a ne da pričam.

Čkiljio sam i gotovo bez komentara i sa potpunom prazninom u glavi jedva sam izgovorio: „Verovatno“. Steglo mi se grlo, nisam ni mogao da progutam, nisam ni mogao da se pomerim, fiksiran, zabetoniran, mogao sam samo da kolutam očima.

„I šta ćemo sad?“  – upitao me-  „šta ćemo sad sa tobom, sa tvojim životom i tvojim greškama?“

„Sa mnom možete šta god hoćete, ja sam se nekako izgubio, zaglavio sam se u svojoj glavi i nemam volje da kupujem vreme da bih još više lomio mozak. Dosta mi je mog mozga, preturanja po tom smetlištu uspomena. Dosta mi je tog bauljanja i te sposobnosti da u samoći čak i kad uspem da se setim nečeg lošeg to prepravim i postavim na policu dobrih uspomena. Dosta mi je više poliranja i pranja tuđih loših dela ka meni. Ja znam zašto sam radio neke stvari tada, imao sam jako dobre argumente, vremenom su nažalost izbledeli. Ja sam ih potopio u varikinu vremena, sve je izbelelo, ostale su samo krivice.“ Izletelo je iz mene

„Znači, ti bi sve ovo završavao, ne zapitaš se možda šta će biti posledica takve odluke, ili ne zapitaš li se šta bi moglo drugačije.“ Gledao me je starac sažaljivim pogledom…

„Šta sam mogao drugačije, dosta mi je toga, krivica me izjeda decenijama, život se svede na strahove i krivicu, nije to baš neka slatka stvar kako je vi predstavljate.“

„Sinko moj, krivica to je prošlost, strahovi su budućnost, tebe muče obe stvari rekao bih?!“ Upitno je završio.

„Pa, godinama već i nemam strahove, verovatno zato što sam prestao da gledam u budućnost.“ Odgovorio sam i sam začuđen jednostavnošću ove životne dogme koja je sve vreme bila tu ispred mene, a da je nikada ranije nisam čuo i pročitao i zaključio

„Ostala je samo krivica, nikad jača i nikada veća. Takav sam ja, čak i kad nisam kriv, ostavim tu situaciju da malo odstoji, i onda vremenom ubedim sebe da sam ja bio kriv i da je možda trebalo drugačije. I sad vremenom, otuđen od ljudi kojih je sve manje, za sve sam kriv.“

„Dobro znači priznaješ krivicu“, sada već vrlo službeno i hladno upitao je starac…

„Nasmejao sam mu se i rekao, pa ko će drugi biti kriv za moj život nego ja, kriv sam, za sve, samo ja i ova moja luda glava.“

„Šta je, „to“ sve, sinko moj, koje su tvoje greške, koji su tvoji gresi?“

„Oče, grešio sam toliko mnogo, grešio sam svaki dan, grešio sam toliko da ne znam šta je prava kazna za mene, da sam kažnjen na vreme do sad bi odrobijao svoju kaznu.“

Šta zameraš sebi? Šta bi sada sa ovom pameću drugačije, gde je taj momenat gde poželiš da se vratiš i ispraviš svoj život?“

„Oče, nisam postio poslednjih 40 godina, nisam se pridržavao ničega što mi moja vera propoveda, sklonio sam sve propovedi i sva pravila sa strane i živeo život pravednika po mojim pravilima. Sve što sam mogao da uradim pogrešno po veri, uradio sam…“

Gledao je suprotno od mene , gladio se po bradi i razmišljao…

„Ništa mi nisi odgovorio, trabunjaš svoju priču koju si dobro naučio, pravdaš se za stvari sebi, pravdaš se za stvari koje ne trebaš opravdanje. Sedi još tu i razmisli malo gde bi se vratio, da popraviš šta si zgrešio.“ Ustao je i polako otišao.

Ja sam ostao da sedim, zbunjen i preplašen, kako se starost primakla ovu priču Sv. Petra razradio sam toliko puta u glavi, bio sam spreman da mu kažem da dve konzerve sardine sredom i petkom nisu vera, da postiti i pridržavati se pravila ne znači biti bogougodan, da sam se trudio da budem dobar čovek prema svima da mi je to bilo bitno u životu, a baš i ne onakav prema crkvenim pravilima. Hteo sam još da mu kažem da sam na svojim putovanjima po svetu zaključio da Bog ipak nije samo naš ili samo njihov. Bog jedan i da neće on pustiti sve one dobre ljude geografski predodređene za neku „pogrešnu“ veru da stradaju, neće on odustati od dobrote. Hteo sam da mu kažem da knjiga možda propisuje da u raju nema mesta baš za sve i da je to jedna velika selekcija da se mesto u raju zasluži, ali samo zato što je život zemaljski postao toliko težak da su ljudi svoju dobrotu prodali zarad novca, materijalnog i nekakvih dela koja bi im materijalno koristila, a ne zato sto se nisu pridržavali nekakvih pravila. Imao sam spremljenu priču o paklu i smaku sveta koji traje već više od pola veka na zemlji, gde se mi iz grotla pakla trudimo da objasnimo sebi šta je život. Hteo sam da vodim debatu na nebesima i da još jednom pokažem da sam u pravu. Nisam imao spremljenu priču gde bi se ja to vratio da popravim pogrešno. Sedeo sam i razmišljao. Više nisam primećivao defile ljudi oko mene, vraćao sam se su životne scene i situacije, išao sam po 60 godina unazad i tražio oprost od ljudi o kojima sam se ogrešio… prolazili su sati i smenjivalo se stotine scena, u mislima sam oproštaje dobijao, ali nisam video koji je to oprost koji bi meni promenio život, koji bi mene sada ovde pretvorio u srećnog čoveka. Stvari koje su mi delovale ključno u nekom periodu mog života, sada su nebitne, ishodi tih situacija su nebitni, vidim da se ništa ne bi promenilo. Od mozganja i umora u nekom trenutku sam i zaspao sklupčan na belom podu. Čim sam otvorio oči opet je počelo, probudio se u fetusnom položaju sa šakom ispod lica, odmah me je prebacilo na oca. Nikada sebi nisam više ličio na svog oca nego u tom trenutku. On i ja samo se davno objasnili u mojoj glavi, davno sam i dobio i dao oprost, to mi nije pomoglo da budem srećniji, samo sam bio mirniji. Razmišljao sam non stop, počela je više i panika da me hvata, kakvo prosto pitanje, neko želi da me vrati nazad da popravim sve i ja ne znam gde je ta tačka.

U tom trenutku vratio se starac, primicao se polako ka meni, pogledom prepunim razumevanja… Seo je kraj mene pogledao me je razvukao usne u blagi osmeh i upitao me … „ Gde idemo? Gde je sreća?“

Ja sam se napokon nasmejao, i rekao-„kako da očekujem da me razumete kada ja prvi ne razumem sebe?“

On je postao ozbiljan… „Vidiš kako ti malo treba da pričaš prave stvari. Vidiš kako ti malo treba da budeš ti. Ceo život galama, buka, priče, daleko od tebe i tvog karaktera, sakrivanje… veliko sakrivanje i velika farsa, i onda ti čovek da malo vremena, i ti postaneš ono što jesi, skromno i saosećajno biće…„Dobro tek smo počeli…“ pogladio se po bradi…“Gde idemo? Gde je sreća?“ upitao me ponovo.

Spustio sam laktove na kolena i isprepletao prste gledajući u zemlju. Okrenuo sam glavu ka njemu i rekao „Ne znam“

„Dobro zbunjen si to je normalno, od ovog mesta, od čitave situacije, promisli malo šta je to što treba da popraviš u prošlosti da bi danas bio srećan?“

Pognute glave, govorio sam: „Ma to su nekakva sanjarenja o scenarijima šta bi bilo kad bi bilo, ko to može da zna, jedan događaj vuče drugi događaj, kad ispravim jedan pokvario bi drugi. Kad rešim jednu situaciju iskrsla bi druga… ne znam gde bih išao i koji je to momenat… nekada važne stvari sada su mi potpuno nebitne… Ispravio bi neke svoje greške, prema nekim ljudima, ali ne mislim da bih danas bio srećniji sve i da to uspem da uradim“.

„Nema šta, vrlo si rešen u svojim pričama, čak te i jedno ovako mesto ne može pokolebati. Kada te slušam pomislio bih da život koji si živeo je bio sve što si od života očekivao. Onda opet vidim da bi ti preko reda da se tog života odrekneš. Ako je tako idealan, zašto nisi srećan? Ako nije idealan, šta možemo da učinimo da ga napravimo srećnim.“

„Ukoliko ne izdajete nekakve povelje i plakete da bolje nije moglo, teško da bilo šta konstruktivno možemo da uradimo“, nasmejao sam se prema starcu.

A on me je strogo pogledao i rekao mi je, „U ovom slučaju plaketa koju tražiš se ne izdaje ovde, i ne izdajem je niti ja, niti onaj svevišnji, za tvoj život. Sedi razmisli, kad budeš spreman da je sebi potpišeš možda i nađemo to mesto gde treba da odeš, a dok ne shvatiš sve, živi, živi najbolje što umeš i znaš.

Tvoji gresi, tvoje greške su samo tvoje i tebi najteže i imaš ih upravo zato da bi se njima u starosti bavio. Sam vidiš da ih je bilo previše, probaj makar sad, da ne grešiš, probaj makar sad da živiš onako kako bi voleo da živi tvoj najbolji prijatelj, jer ti dete moje, uvek znaš sve i vrlo jasno vidiš sve za druge, za sebe si samo hrčak u točku, vrtiš se u krug. Izađi iz kruga i udahni duboko. Jer ne vidim ispred sebe čoveka koji je zadovoljan postignutim, koji želi još, i još bolje, vidim samo jednog nesrećnog čoveka sa ne baš mnogo vremena.

Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org
Slika preuzeta sa https://www.goodtherapy.org