Pobeći nege daleko što dalje gde ne trebaju pilule za spavanje…

Stihovi Borine pesme polako postaju glavna želja sve većeg broja ljudi. Brz život, stres, reka života preturbulentna i nekako sa previše stenja i premalo vode današnjim generacijama postaju preveliki teret. Uvek je bilo teško, samo danas obzirom na informacije i to šta tehnologija nosi imamo osećaj da zapravo dajemo previše, da gotovo ne dobijamo ništa i sve pored nas nekako prolazi. Polako propuštamo život da prođe a da smo mi samo nekako nemi posmatrači svega što nam se dešava.

Gomile propovednika, životnih terenera (life coach) i raznih motivatora vade nam fraze i floskule kako je sve do nas. Kako je život u našim rukama, kako sutra treba da se probudimo i rešimo da želimo promenu da radimo na tome i da će to doći. Zvuči divno ali i oni koji veruju u to, a i oni neverni  gotovo nikad ništa ne preduzmu oko toga. Motivacija koju dobijemo traje taman toliko odemo sa kompjutera u istom raspoloženju u kojem smo seli za njega. Ko je kriv za to? Da li je to sredina, naš mentalitet, da li je to ta emotivnost kojom se dičimo pred drugim nacijama. Možda ona sada ima negativnu konotaciju pa nas vuče ka zavičaju, porodici, rodbini i prijateljima da nam ne dozvoljava da bilo šta promenimo čak i onda kada nam je evidentno loše. Da li smo možda previše neodlučni ili previše plašljivi? Ne znam, nisam siguran šta je pravi odgovor, znam samo da nešto nije u redu.

Jedan čudna situacija ubacila mi je crva u glavu. Pre nekoliko nedelja u Amsterdamu zatekao sam se kao gost u društvu koje je proslavljalo odlazak prijatelja.  Salvatore , Italijan mojih godina odlazio je iz Amsterdama u nove pobede. Ura, divan razlog da se popije, i tako je i bilo, sedeli smo u kafiću kraj Amstela pijuckali i družili se. Prava multikultularna sredina, svi jednaki, ljudi. Uživao sam, divno društvo, divan dan. Upitao sa gde ide i kakvi su mu planovi. Očekivao sam odgovor da je dobio bolji posao ili eventualno da mu je muka Holandije i klime i da je rešio da se vrati u divnu Sardiniju da uživa na plaži gledajući zalaske sunca u lanenoj košulji i slamnatom šeširu.

I tada, baš tu u jednom izađalom kafiću, za jednim sasvim običnim stolom, od jednog sasvim običnog mladića dobio sam jedno najveće znak pitanja koje mi se evo i danas tumba po glavi.

Salvatore mi je ispričao svoj životni plan sa malo biografije. U Amsterdam došao 2009.  zaposlio se, i da je par godina nakon uspeo da kupi stan na kredit. Taj stan danas 2017. vredi oko 100.000 Eura više zato što su poslednjih nekoliko godina cene nekretnina u Amsterdamu znatno skočile pa je uz sve rate koje je otplaćivao sad njegov stan vredi oko 125000 evra više i da je taj stan prodao i uzeo tu razliku samo sa jednom idejom. Kaže želi da pritisne pauzu životu i ode na put narednih 5 godina. Retko kad nemam komentar, ali tada sam sedeo preko puta njega sa polu razvapljenim ustima i potpuno zbunjenim mozgom, da sam bio lik iz stripa iznad moje glave pisalo bi TILT!!#??. Treptao sam i slušao ga dalje.

Kupio je nekakav kombi, kojim će da odveze svoj imetak (čitaj stvarčice koje je uspeo da stekne za ovih 8 godina) na Sadiniju. Tamo će provesti par nedelje da se malo okupa i onda ide dalje, Italija, Austrija,Nemačka, Češka , Slovačka i sve te zemlje tu, koliko god bude imao vremena snage i volje da istražuje onda dolazi u Holandiju u septembru i nakon nekoliko nedelja ide u Indiju da tamo prezimi zimu. A posle ide…. Tu i tamo i onde i ovde i tako narednih 5 godina kada će se nekon toga vratiti da potraži posao negde već i nastavi ovaj „normalni“ život. Meni je jedino prošlo kroz glavu „ako ti uopšte bude do toga prijatelju“. I dalje sam bio nem, jedno što sam uspeo da mu kažem uz podignutu kriglu piva, nakon nekoliko minuta koliko mi je trebalo da se priberem, bilo je: „srećno drugar“.

Evo i sada danima nakon što je otišao u svoje putešestvije razmišljam ko je tu zapravo lud. Svi mi „nepoznata kategorija“ koji bi tih 100.000 uložili u decu, školovanja, kuću ili penziju ili svi oni koji su se odvažili da ovom životu ipak daju šansu.

Advertisements

O ljudima i emocijama

This is the post excerpt.

Ljudi i emocije, moja najveća inspiracija u životu…

U poslednjih nekoliko meseci onaj odozgo mi ne da mira sa intenzitetom osećanja prema ljudima i određenih osoba prema meni. Situacije i ljudi, samo se smenjuju jedno za drugim i ostavljaju me u šoku. Ljudi, prolaznici, glasnici ili možda pravi primeri zašto sam tu i ovakav kakav jesam.

Kakav sam to ja???

Rekao bih da sam borac. Svetla definicija je da sam možda Don Kihot, da sam jedan od izgubljenih dečaka, ako ne i sam Petar Pan. Tamna definicija je da sam zapravo stvarno izgubljen. Drugi bi rekli,  ti ne znaš šta hoćeš! Gde je granica, kada ćeš da prestaneš?! Izgubio si se u toj svojoj jurnjavi!  Nezreo si, samoživ si…

U svojoj borbi protiv vetrenjača, borbi da pronađem senku, život me je vodio u nestvarne pustolovine za koje je trebalo puno hrabrosti i koje nisam mogao sam. I taman kako se to namesti kada sam se osećao najusamljenije i bio spreman da sebe proglasim budalom, razni ljudski svetionici počeli su da svetle u mraku. Njihova srca kucala su svetlošću i pokazivala mi put. Gde? Pa ka mom svetu, svetu u kome su ljudi, ljudi. Emaptični, osećajni, moralni i dobri. U svetu gde se tvoji prijatelji slade tvojim uspehom i uživaju u avanturama makar kroz tvoje oči. U svetu gde se ljudi urote da ti pomogne i brinu za tebe, diskretno tek da ne vidiš da su se dogovorile ali da osetiš da ih stvarno pogađa to kako si ti. Da neko iskrenog srca želi da budeš dobro. Da se opet neke druge osobe ne stide da ti iz srca kažu, bravo ponosni smo na tebe, ti si moj idol ili razne druge zaboravljene fraze…

Ovaj drugi svet gde se većina zaglavila izbacio je u prvi plan neke druge, nemilosrdne, okrutne, željne uspeha, zavidne na tuđi uspeh, podle ljude. Ljude koji ne vole ni sebe ni druge. Ljude koji ne vide dalje od sebe i svog dupeta. Okolina nas demorališe i tera da pomislimo da je to normalno. Da to tako treba. „Ko ga jebe“, najčešći je izraz propadanja, najčešća misao. Za koga? Za druga, komšiju, kolegu, poznanika?! Za mene nije i nikada neće biti.

O dobrim ljudima i mojim iskustvima sa njima mogao bi da se raspišem do kraja sveta ili mog života. Ko su dobri ljudi? Pa svi oni koji preispituju sebe i svoje postupke i brinu da li su nekog povredili ili da li možda mogu da budu bolji.

Pre neki dan u Hong Kongu upoznajući grad na moj način, na ulici s ljudima. Proveo sam tri sata sa dve osobe potpuna stranca. Nismo mogli da normalno komuniciramo, oni ne znaju engleski ja kineski tek. Gestikulacija… maši rukama , nogama, čekaj da neko prevede… Ture pića, nuđenje cigarama… Osmeh i šaka koja udara grudi u položaju srca, sve smo se razumeli! Osećao sam se kao da sam se zarakijao u kod Pere u Ko to tamo peva sa nekim mojim bećarima.  Komentare koje sam dobio prevodom ostaviću za sebe, ali su mi dali nadu da postoji bratija svuda na svetu i možda smo u ilegali ali ima još ljudi koji hodaju ovom zemljom.

Danas, Linkedin objavljuje informacije da sam promenio firmu, jedan moj prijatelj sa kojim sam sarađivao pre ravno 10 godina javlja se porukom, prikačio sam sliku… bez grama zavisti… duboko… za mene najlepši kompliment.Dule

Hvala ti Gospode sto si me stvorio od krvi i mesa, hvala ti što si mi podelio teško vreme i sva iskušenja koja sam zbog ljudi satkanih od srca mogao da prevaziđem.

Hvala prijateljima, dobrim ljudima na svemu što su uradili da se ja ovako osećam…