Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

Advertisements

Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota