Ni na nebu ni na zemlji

Neki je čudan dan, sparan i vruć, sunce je ispraznilo ulice, izmaglica vrućine presijava se na užarenom asfaltu velegrada. Da li su godine i hronični umor, ili ta neka usamljenost, isterale iz mene nekakav grozni osećaj, osećaj koji nisam imao više od dve decenije. Nakon desetine dana provedenih sa decom, sedim ovde i spremam se za povratak u Amsterdam. Prijavio sam se za let i sad je već izvesno da idem. Idem, vraćam se, gorčina… Osecaj je vrlo sličan onome dok sam sluzio vojsku. Dolazi dan povratka u kasarnu. Razlika je bitna, u vojsci imao taj neki *džombometar (DŽOMBOMETAR – kalendar koji su vojnici precrtavali svakim danom i koji je označavao koliko je još ostalo do kraja vojnog roka) koji je nakon svakog odsustva bivao sve popunjeniji, cifra se smanjivala. Osećaj je možda bio izraženiji, ali sam imao čime da se utešim, davalo mi je snage to što je cifra bila sve manja, bližio se kraj. Hrabrio sam sebe da je ostala još jedna jesen, jedna zima ili još neki mesec. Sada je drugačije, predamnom je još jedna jesen i još jedna zima i ko zna još koliko meseci. Rekao bih neko da sam sad ja negde tvorac svoje sudbine i da ukoliko ne mogu da podnesem više uvek mogu da odlučim da prekinem to svoje brojanje. Da se vratim kući. Mada ko god to da izjavi verovatno nikada nije odlazio. Verovatno je uvek znao gde mu je kuća. Ja sam očigledno svoju kuću izgubio, ili sam uspeo da izgubim sebe, pa sad ne znam šta je kuća, a šta kasarna. Da sam pametniji verovatno bih brojao dane provedene u Beogradu, a ne u Amsterdamu, ja ih međutim brojim i na jednom i na drugom mestu. Nekome bih sve ovo što ja preživljavam bio san, i to onaj najlepši, dugo nedosanjani, meni pak sve ovo više liči na košmar, i dobro da ne zvučim previše mračno, bolje je da kažem da sam i sanjao, ali da sam se ipak probudio, u realnost koja nije ni malo laka.

Beograd, moj grad, prepun čemernih uspomena, a opet najlepše mesto u mojoj glavi. Dođem srećan i samo posle dva dana shvatim da je većina stvari, ljudi i dešavanja zapravo više uspomena nego realnost koju ja priželjkujem. Ljudi prepuni egzistencijalnih problema, ili nekakvh meni neshvatljivih sotuacija, otuđeni, sami. Do jučerašnji prijatelji, danas stranci koji poput leptira zatvorenih u tegle lupaju glavom i krilima od svoje stakle zidove, sanjaju prostranstva i prerije. Gledaju u mene kao nekog ko se tih prerija domogao. Gledaju i čude se kada im kažem da bih se vratio u teglu. Bude im malo lakše, opravdaju me kada im kažem da moram da budem pored svoje dece, makar to tako pokažu, ali duboko u sebi vidim da ne shvataju ama baš ništa. Da vide samo onu dobru stranu medalje prikazanu na nekom gastarbajterskom fejsbuk nalogu, ili u nekoj divnoj gastarbajterskoj letnjoj priči o tome kako je život van tegle sjajan.

Amsterdam, moj grad, prepun svega o čemu sam maštao, najlepše mesto u mojim mladalačkim snovima. Grad iz moje priče. Iz priče u kojoj ću ja kad odrastem, da se preselim tamo i da ću prestati u Beograd da dolazim pa i turistički. Dosanjao sam ga, ostvario sam ga, išao sam za svojim snovima hrabro i borio sam se kao lav da ih dosanjam. Sve je isto, posle samo dva dana vidim da su ljudi otuđeni i sami. Prepun je tegli sa leptirima samo staklo nije prozirno, pa ja ne vidim sve njih kako udaraju glavom i krilima u zid, stide se da se pokažu, ali čujem taj isti zvuk, tih vrlo sličnih leptira. Tamo se i ja zavučem u teglu i lupam li lupam glavom. Nema ni prerije, ni livade ni Beograda, lupam glavom, a da ni sam ne znam šta bi ja da me neko i oslobodi moje tegle.

Penzija pre vremena, to je jedini izlaz, Lastovo! Napraviti autonomni sistem koji će pružiti taman dovoljno egzistencijalnnih sretstava da može da se živi bez svog ovog sranja zvanog jurnjava za parama. Zvuči dobro, obećavajuće, doći će bar jedno razdoblje u životu kada ćemo živeti van tegle, i bez tog zvuka. Eto snage za novi dan, eto cilja, eto džmbometra, koji će biti malo veći od onog vojničkog koji je broji 365. Ovaj je četvorocifreni ali kad precrtamo sve te kockice, stiže nagrada za sve što smo u životu uradili. Progutao bih ja i tu priču vreovatno da mi nije ovih godina, da sam možda drugačiji. Sinoć mi jedna pametna osoba reče, volela bih da sam gluplja, e tako i ja, progutao bih ja tu priču da ne znam sve što znam, a šta god da znam gotovo da mi ne vredi, samo jače lupam glavu.

U međuvremenu, do penzije, trebao bih da nađem način da tapaciram teglu, boli me i glava , a bole me i krila.

Prigodna muzička numera – Bajaga – Ni na nebu ni na zemlji

preuzeto sa Favim.com
preuzeto sa Favim.com
Advertisements

Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

o razlici između taman i potaman…

Čudno je to, sedim ovde na plaži, uživam u muzici i pogledu na bezgranično prostranstvo peska i mora. Divan dan, smiren, suptilan. Gledam te ljude mojih godina kako bezbrižno uživaju u svojim životima.

Već evo skoro četvrta godina u Holandiji, i dalje nisam uspeo da spustim svoju frekvenciju. Sve je potaman, dobro mi je, ali i dalje taj prvi stepen borbene gotovosti traje. Opustimo li se mi balkanci ikada sem pred smrt? Gledam ih kako lagodno provode dan, njima je sve to uvek bilo tu, lagani dan, i život koji se desavao lakse. Dobro život nikome nije lak, zato sam i rekao lakše nego nama. Mi, istrenirani tako da svako dobro i dobar period ide sa nekim velikim zlom i lošim periodom, mi ne umemo ni da uživamo. Od silnih problema ne znamo ni da živimo kada ih nema, sedimo i čekamo šta će da nas snađe. Nisu oni imali toliko pizdarija izazvanih, politikom, pljačkom i na kraju nacionalizmom kao glavnim izgovorom za agoniju koja traje skoro pa 30 godina. Eeeejjjj, 30 godina, tri decenije, zakacilo je, rekao bih, nekoliko generacija pošteno. One rođene ranije i one u opadanju života ne bih ni spominjao, oni su nešto i izvukli, kako-tako. Sagradili su kuće, podobijali stanove, imali više dece iz istih brakova… Ovi rodjeni šezdesetih i oni su uspeli nešto da ukradu, ali svi mi rođeni sedamdesetih mi smo dovoljno stari da smo čuli sve te lepe priče o životu, a opet dovoljno mladi da ništa od takvog života ne osetimo. Nas je treslo i trese nas non stop. Od školskih dana, nemaštine i ratovanja, preko zapošljavanja, negativne selekcije, pa do velikog tereta da porodice zasnujemo na nekakav zastareli način i obezbedimo ono što bi trebalo da bude normalno, i na kraju do traganja za odgovorima na večna pitanja… ako je ikad iko pomislio da to nazove besmislom mi smo bili zivi dokaz za “to”. Mi smo rodjeni, prirodni, neprskani pripadnici nihilisticke generacije.

To je ona situacija, kada u restoranu, vidimo taj prelepi tanjir sa izobiljem hrane koju volimo, taman pre neko da ga neko odnese, videli smo ga, ali se na kraju ispostavilo da ipak nije bio nas. Dobili onu najgoru porudžbinu, ma to nije bila ni porudžbina, dobili smo ostatke, mrvice života. Vaspitavani tako da mrvice poštujemo, da u nama ima morala i ljudskosti. Mi smo građeni i pravljeni da stasavamo u neko drugo vreme. Isporuka je zakasnela i isporučeni smo u vreme kad je država propadala, kad su sa njom propali morali, ljubav i poštovanje. Isporučeni smo da gledamo i smrt porodice, otudjivanje i usitnjavanje nekada velikih familija na jedinke. Gledamo čak i propadanje vlastitih porodica iz prvog reda, i gledamo kako nam deca stasavaju u nešto što im ne želimo ili makar ne bi trebali da im želimo. Mi, deca romanse, bunta i sveta koji je imao boje, doneli smo bolje primerke sebe u jedan crno beli svet. Sad će da ustane pola „raje“ da mi kaže da grešim, da nije sve tako generalno i da previse mračim. Zapravo ko god da je pomislio tako previse je mračan. Ja sam samo mislio na moju decu koja su savim normalna lepo vaspitana i divna deca za svoje godine. Ali decu koja ne mogu da osete sve one emocije koje su bile tu svuda oko nas.

Bili smo izgleda previse skrti i sebicni da im stvorimo svet sa vise boja, verovatno smo ih zadrzali za sebe?! Trebali bi mi makar da smo onda siti ljubavi i spokojni makar prema sebi?! Ne zvuci bas kao fer, ali imali smo prava na to, nama je bilo dato svim romanticnim filmovima, pesmama , knjigama… svim onim divnim bakama, majkam i detinjstvima koja su bila razlicita, ali opet ista. Mi smo trebali da živimo taj dobar život za koji su bili uskraceni nasi roditelji, mi, ta deca romantike, velikih stvari i životnih puteva vođenih ljubavlju.

Ništa nam se od toga nije desilo, od ljubavi smo osetili najjače u školskim danima ili suvise kasno da bi mogli da na njih ispravno odreagujemo, jer ipak mi smo pomalo i zatucani, zatucani i sebični. Taman kada je trebalo da postane ozbiljno bar što se tiče ljubavi, negde je neko to smetnuo u drugi plan. Taman kad smo trebali da putujemo, počelo je sranje i rat, i to je otišlo u drugi plan. Taman kad smo trebali da se osamostaljujemo, nekako je to postalo nemoguće i ostado smo sa roditeljima i danas. Taman kad smo trebali da imamo divne brakove, brak je prestao da postoji. Mi smo generacija koja je živela „taman“, nedostaje nam samo jedno „po“ da nam bude lepo, zamalo, reklo bi se, eh te sedemdesete…

Dobili smo mi ljubav, imali smo mi naše mame, bake, nane, komšije koji su hteli ujne da nam poljube za neka naša nedela, i sve one koji su nas voleli, blagiš se nama, ali nje nema, ljubavi u nama kao da nema! Nemamo je nekako, deficitarna je, pokušavamo da kao tranziciona generacija umesto za “nas” razmisljemo za “sebe”. Nisamo vezani ni za koga, ni za stvari, ni za ljude, imamo savršeni alibi za napuštanje i ostavljanje, roditelja, dece, partnera, prijatelja, ljubavnika. I sad je ja pitam, ako je nismo zadrzali za sebe, svu tu ljubav, kažemo da nam ljubavi nedostaje, kako da opravdamo da su nasi roditelji voleli i poštovali svoje porodice, familije, decu, drzavu, Tita, firme, sindikate, odmaralista, polutke, kolege i kolegenice, komšije… a mi mi samo volimo sebe i novac, dok naša deca vole samo novac. Stvarno kao da im bas ništa nismo dali…

Tesko vreme za nas matore, prijatelju moj… i Dzoni nam se nikad nije vratio! Tu je u zemlji lala gde odavno drugacija deca rastu nego na balkanu, ili makar da kazem drugacije su rasla. Sa pionirskom maramom i pionirskom kapom kao da je neko odneo još i mnogo stvari, čitav kofer rekao bih, a opet po nama sedamedesetima…

Reći ce neko … nije lako ni mlađima! Ja kažem, njima je sto puta teže, ali opet ne znaju! Nekada je neznanje pravi put ka sreći. Mi, mi ćemo ostati nesrećni i sami, jer smo znali da je moglo bolje, ali ne bolje kao “veći stan”, ili bolje kao “novi auto”, nego bolje kao “verujem ti”, bolje kao “ne brini’ bolje kao “ volim te” i bolje kao probuditi se pored nekog ko vam život znaci…

Znali smo, ali taman smo… Eh te sedamdesete…

Obavezno pogledati i pročotati do kraja:

Definicija Taman

Definicija Potaman

Vesele sedamdesete
Vesele sedamdesete!

P laža…

Trebalo bi da postoji neko bolje mesto… Trebalo bi da postoji nešto više… Ne govorim o raju, niti o kosmičkoj pravdi… Trebalo bi da postoji neki veči smisao… Veliki prasak, životarenje, i trošenje vremena kojeg svaki dan sve manje ima na netflix i samoću jednostavno nije ispravno. Prazne duše, izgubljeni životi, usamljenost, površnost jednostavno više nemaju smisla, a tražiti smisao danas jednako je apsolutnom ludilu. Svi mi rođeni u neko drugo vreme, zaglavili smo se u jednom procepu koji je ništa drugo nego tranzicija iz lošeg u gore. Posmatramo tako kako se sve u šta smo verovali urušava i ostajemo tako na nekakvom peronu čekajući, a da ni sami ne znamo šta i koga.

Čekamo da nas neko spasi, da nas neko odvede odatle. Čekamo da nam neko kaže da su silno pogrešili kada su nam bukirali kartu i da mi na ovom mestu nismo ni trebali da boravimo. Obradovali bi se, lako bi zaboravili na sve te godine, mesece, dane i sate porevedene na tom peronu samoće samo da ugledamo tu plažu o kojoj sanjamo i sve one osobe koje su sa nama uplatili taj dugo očekivani odmor. Da, da, osvestili smo se, dovoljno smo vremena prveli na toj železničkoj stanici da sada već sa sigurnošću kažemo da bajke ne postoje, ni bajke, ni spasitelji, ni revnosni službenici turističkih agencija koje su nas ovde dovele. Sve što nam se deševa je nekakav loš buking u kojem ima uvek mesta da bude gore od trenutne konekcije, i za koji ne dobijamo, ama baš, nikakvu refndaciju. Molimo se samo da nije ostatak aranžmana baš ovolika prevara. Čekamo tako sa tom kartom u rukama, i nadamo se da se da ćemo ipak stići na tu našu zamišljenu idealnu destinaciju. Da će tamo biti dovoljno vremena da se stvarno odmorimo od ovog napornog i užasnog puta. Zarobljeni u vlastitoj glavi, u mozgu, koji sam sebe i kudi i teši i izdaje blanko opravdanja za svaki naš dobar ili loš potez. Čekamo, da prođe dan, da dođe novi voz, da nam se neko obrati. . Nema nikoga, nigde, ovo je zapravo slepo crevo svih destinacija, ovde ne možeš da zalutaš, ovde neko mora da te pošalje. Po kazni? Jeftina karta? Pa ne znam, mislim da sam moju skupo platio, zapravo tu je bila sva moja životna ušteđevina. Rmbao sam i radio kao konj, da sebi priustim jedan dobar odmor. Kazna? Ne znam šta sam mogao toliko da se ogrešim o tog nekog da mi ovo priredi. Ma, žaliću se sigurno samo da više dođem na tu moju plažu…

Verujem u tu p lažu, verujem da ću se na kraju krajeva domoći te p laže. Verujem da su svi već stigli, i da se čeka da samo ja pristignem i da odmor može da počne. Mada vi nemojte da verujete meni, ja sam sanjar, mene su radili na foru šarene laže, možda me rade i sad na p lažu.

slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu
slika preuzeta sa https://blacksheep.rs/misterija-na-peronu

O robiji…

Treći nastavak priče dede i unuka…

Zabrinut, unuk pažljivo je upija svaku dedinu reč. Nije mu bilo pravo sve što čuje, nastavljao bi dalje, tražeći odgovore na svoja pitanja. Pitanje je uopšte kako je on tumačio dedine reči, ali bilo kako bilo, hteo je da čuje još. Od kratke posete i žurbe pretvorlilo se u višečasovni razgovor. Mladića je u surfovanju starinskim vidom interneta ometao poneki telefonski poziv. Od ostalih znakova života grizao je često donju usnu i nervozno provlačio ruku kroz kosu, ali bez naznaka da će sada stati. Ispalio je još jedno pitanje.

Deda, ja je stvarno volim, stalo mi je do nje, hoću da nam bude lepo, ja sam stvarno dao svojih 100grama, i više. Plašiš me tom tvojom robijom.

Sinko moj oči moje, verujem da zvuči strašno, jezivo je čuti, a kamo li proživeti, ali tako je. Mora neko da upozori i tebe, i bilo bi dobro kad bi neko uspeo da upozori nju. Telo opet počinje da mu poigrava od smeha, ne može da odoli da se ne pošali sa svojim unukom – Pazi samo ako nju bude upozoravala baba, onda ništa od spasavanja. Onda će probati da ti zajedno smeste vradžbine koje je možda neki deda uspeo da izbegne. Pa ćeš debelo platiti i patiti – obojca se nasmejaše.

Dobro deda, sad kad smo se dotakli teme, jesi ti, imao vradžbine ili magiju, jesi li ti robijao ili sanjao?

Šta je sine, hoćeš da znaš odakle je pamet došla? Kada osećaš da nešto nije u redu, ali ništa ne primećuješ. Kad ti se tvoja zajednici čini kao i sve druge, kad sam sebi kažeš „mora da je tako normalno“, onda robijaš. Začaran si, i ne vidiš surovu istinu. Problem je što i ona robija sa tobom, to je kazna za njeno veštičarenje, ni ona nije srećna. Čak si u mlađim danima ti i srećniji od nje. Zamisli sine koliko je teško buditi se pored nekoga pored koga ne želiš da se budiš ili sve manje želiš da se budiš. Koliko je teško deliti dan i ovaj život sa nekim koga na neki način i prezireš. Činiti dobra dela nekom za koga misliš da ih ne zaslužuje. Kažem ti robija!

Pamet se dobija godinama, i ti ćeš biti pametan u dedinim godinama, sve će ti biti jasno, ali na žalost sa prolaskom vremena skraćuju se mogućnosti, pa se trudi da budeš pametan što pre. Što bi rekao Duško Radović„U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kad biraš zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

  Deda, ti si promašio profesiju ti treba da budeš političar, toliko toga kažeš, a opet ne kažeš ništa. Ne želiš da se mešaš u moje odluke, želiš da ih donesem sam, to mogu da razumem. Eto oko toga uopšte nisam dubio! Sada mi nije jasno zašto sve tako sa distance, sve tako sakriveno, ne plašiš li se možda da ću doći do pogrešnih zaključaka. Upitao je unuk zabrinuto. Zašto ako već želiš da me spasiš robije ne kažeš, Cane sine, to nije dobro radi tako i tako…

Hahahah oči moje, pa deda bi da može robijao za tebe, da je neke pravde do sad sam odrobijao i za tebe, ali to ne ide tako. Ta tvoja pametna glava treba da čuje i da razmisli, da bude iskrena i hrabra da donese odluku na osnovu svog dosadašnjeg iskustva, dedinih priča, drugarskih ispovedanja i svega što zna, a najbitije od svega, treba da zaviri u svoje srce i da se upita da li je spreman da robija do kraja života sa tom cimerkom. Jer kako stvari stoje pre će se završiti kao robija nego kao bajka i magija. Pa ako možeš da kažeš da bi sa tom devojkom robijao, lako ćeš bajku sa njom da proživiš. To je isto bitna jednačina života, ono u gramima bila je jednačina savršene ljubavi, a jednačina savršenog života svodi se na očekivanja i skromnost. Što si skromniji i što manje očekuješ, to ćeš u životu da budeš srećniji, to je jedina vaga koja ima pravu metriku, ostale sami zamišljamo, i na njima taseve drže obično neki negativci. Ova vaga je samo tvoja i zavisi samo od tebe. Posle nekoliko sekudi pauze deda ih je iz snova, magije i robije vratio u realnost.

Da ne postradaš pre nego što stigneš da razmisliš, poslaću te kući i moliću se za tebe da ovo kašnjenje prođe sa usisavanjem ili pranjem sudova samo – dedine oči i brkovi su se ponosno, pomalo podrugljivo smejali unuku dok ga je bockao – dosta ti je za danas, ako nastavim plašim se da ćeš u umesto cimerke tražiti cimera. Sada su obojica krenula da se smeju. Zapamti samo jedno, pusti  mamu i tatu, i okolinu, i biološke satove, i sve ostale predrasude, ne kasniš, imaš bar još deset dobrih godina, možeš samo da požuriš. Ukoliko požuriš to će sigurno biti cimerka, ako budeš birao dobro može biti čarobnica.

Prava muzička numera: AMIRA MEDUNJANIN – AKO ZNAŠ BILO ŠTO ft. Zagrebački Solisti

Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns
Slika preuzeta sa https://www.youtube.com/watch?v=DGO7Ixin9ns

O snovima…

Nastavak priče dede i unuka…

Dobro deda, prebacio si temu, a da mi ništa nisi rekao. Mnogo si mi to zakomlikovao, pretpostavljam da će mi trebati pola života da shvatim šta si hteo da mi kažeš. Prekinuo je dedu u svom konstantnom ispitivanju o glupostima i nebitnim stvarima. Ti hoćeš da kažeš da su sve veštice? Hoćeš da kažeš da sam ja nagazio na baš opasnu vešticu?

Nisu one sve zle veštice. One sve mogu da budu i veštice i čarobnice, sve zavisi od postavke, kako se ti postaviš, i naravno voli li te. Ukoliko te voli, žena će da bude sve za tebe, od veštice, do konkubine, pa čak i u istom danu. Nažalost, ako te ne voli onda može da bude samo veštica, ako dodaš magiju, onda baš onakva iz priče od malo pre o čarobnjacima i vešticama. Ti srce imaš, imaš i osmeh, od svih čarobnjačkih osobina, ti si beli čarobnjak i to je vidljivo svima, i nama i njima. Ti bi trebao da privučeš čarobnicu i da živite srećno i dugovečno kao u bajci. Međutim nešto se tu desi, nešto tu nije otprilike od početka kako treba, samo to ne znate ni ti ni ona. Ona obično prva ukapira, i onda od magije budu vradžbine. Zašto? Zato što je i dalje na zemlji! Da izgubi moći, moraš da je digneš u nebesa. To uopšte nije teško, samo moraš da se predaš, ali ne k`o neki mlakonja, nego da budeš muško, i to njeno muško. E onda oči moje, onda imaš šta hoćeš, kad hoćeš i kako hoćeš. Ponosno je završio startac.

Teška filozofija deda. Ništa te ne razumem, mislim razumem, ali bi voleo da nisi baš tako strog, ispadosmo totalno najgori, ja nekakav slabić, a ona nekakva grozna žena. Mališin ego davao je primedbu glasno.

Ma oči moje, ako si ti srećan ona je za dedu najbolja, a ti si moj, čim si se rodio ti si najbolji za mene. Na kraju krajeva ti si moja krv, i moja sudbina. Ja ću da blagoslovim svaku tvoju odluku, pa čak i da dovedeš zeta umesto snajke – Nasmejao se starac i nastavio – Samo budi srećan! Tvoja sreća je moj jedini cilj, pa i ove naše priče.

Pa dobro hoćeš da kažeš da ona nije prava za mene? Omladinac je očajnički očekivao direktne smernice od svoj dede.

 Sinko zapamti, sve su prave, sve mogu da budu prave i pogrešne, i za čas od prave bude pogrešna. Od pogrešne nažalost gotovo nikada tebi prava. Odgovor na svoje pitanje moraš sam sebi da daš.

Moraš sinko da živiš san, moraš da daš 100grama svoje ljubavi, da bi dobio 10 njene. Onda tih 110 da baciš pred nju, a ona da uzme pa da ti da 120 i tako u beskonačnosti dokle god vam srca kucaju. Da budeš spreman da žrtvuješ svojih 100, 200, 300 grama ljubavi za njenih 50 do 100 grama, jer treba da se predaš, i da možda naletiš na pogrešnu kojoj ni kilo neće biti dovoljno. E sine, onda možeš da sipaš i tone, a uvek ćeš biti na gubitku. Zato gledaj, šta ti duša kaže, pusti pamet i onu stvar, duša zna sve, ima li ona mesta u svojim grudima da ti uzme dušu, ako ima, beži sinko, beži glavom bez obzira, jer to sinko nije san to je košmar u koji ćeš uvući sebe.

Pa kako da znam deda kome da bacim svoju dušu na izvol` te?

Onoj kojoj će biti žao da je uzme. Onoj kojoj je ispod časti da ubija Petra Pana u tebi. Onoj kojoj se baš takav dečak u tebi sviđa. Ona koja bi za tebe zatvarala fioke za tobom uz osmeh i mahanje glave. Ona koja bi  bila ponosna na tvoje srce! Onoj kojoj tvoje srce ne bi bilo hrana na žaru, već razlog za sumrake i svitanja pored tebe. Cane, moj Cane, ljubi te deda, dobro gledaj, gledaj u oči, i sebe, i nju, očima kojima hteo da te gleda… Sve ćeš da vidiš ljubi te deda… Sad gledaj, posle je kasno. Posle nema nazad. Posle dođu deca, posle život nogom razvali vrata spokoja, opljačka i opustoši sve unutra. Posle nema više ni Caneta, ni čarobnjaka ni veštica, samo jedna surova stvarnost, monotona svakodnevnica i nešto što neki zovu život, a ja robija.

Prigodna muzička numera Rudimental – These days

o snovima

O sanjarima…

U dubokoj starosti, bledi starac sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Setnog pogleda vidi se da nešto željno priželjkuje. Mladost? Kad je trčao, šetao, kad je jurio kroz tuđe krevete, kad je hvalio tuđe kuvare? Čeka mladost, ali ne svoju, nego svog unuka Caneta da dođe. Prethodna dva puta se nije pojavio, prošli put bila je devojka, put pre toga šef. Šta li će sada da bude? Neka, neka bude šta bude, samo nek` je on srećan, pomislio je. Vrata se otvaraju i kroz njih prolazi simpatični klinac, poprilično mršav i velikog osmeha. ‘De si bre ti deda – odjeknulo je sa druge strane sobe.  Starac se pretopi iz tamnog starog hrasta u živahnu vrbu. Sa sto i kusur godina, dođe na svoje devedeset i dve u trenutku. Cane ljubi te deda, oči moje, svaka ti čast! – odjeknuo je starac za kojeg bih pre deset sekundi rekao da su mnogo lepše sahranjivali. Zagrliše se sada već skoro dvojica mladića u proseku.

Kako si oči moje?

Dobro sam deda, radim, živim sa onom mojom devojkom, malo imam vremena. Izvini što ne stigoh ranije da dođem, ni sada nemam mnogo vremena, ali morao sam da dođem bilo me je sramota da se i ove nedelje ne pojavim.

Dušo moja draga, nemoj ti zbog dede ti nešto da se remetiš, ja neću nigde da pobegnem, a ti imaš mnogo toga da izgubiš – raznežio se starac. Šta te muči, šta su te toliko stegli svi?

Ne znam, deda i sve mogu da shvatim samo ne mogu da shvatim žene – zabrinuto i pomalo ljutito izustio je omladinac. Dedu je izjava grohotom zasmejala, toliko da se jedva zaustavio, gledajući unuka kako ga iščuđeno gleda. E moj sine, a mislio si da je škola problem? – zagrlio ga je jednom rukom. Mladić se nasmeja, pa nastavi svoje – Kad bih samo znao šta žene hoće?

Starac uzdahnu, izgubi pogled u krošnjama koje su se nazirale kroz prozor.

Žene sine vole sanjare, u crnim kaputima, sa životom u koferu. Pušače, ma ne pušače, hazardere, crne kao mesec, nekakve bunare tuge na mesecu u koje čak ni sunce ne zalazi. Nekog koji budan sanja, al ajde što sanja, nego što svi oko njega sanjaju taj san, čarobnjaka sinko. I takav sinko kad izvuče tlo pod nogama, nema vraćanja dok te ne zakuca za zemlju. Žene sinko prvo vide srce pa tek ono što mi prvo vidimo.

Pa što me maltretira, bre deda, pretvorio sam se u idiota kojima sam se uvek podsmevao, pokušavam da ugodim na sve načine, i uvek nekako na kraju ne valja.

Hahaha, oči moje kako odmah dođe do kraja da imaš veliko srce, a gde je kaput, gde je magija? – upita starac.

Sinko, ti si čarobnjak, u to deda ne sumnja, i imaš veliko srce, ali da znaš na svetu postoje čarobnjaci u nekoliko nivoa, a ima i nekoliko nivoa žena, mi ih iz milošte nazivamo vešticama, ali zapravo nije daleko od istine ukoliko kažemo da i one imaju magiju. Znaš da je muška vračara čarobnjak, a ženska veštica. Muškarci obično starci, a veštice obično preobučene u neke mlade ženske, pa se posle preobrate u ružne babe. E vidiš kad čarobnjak ima manji nivo magije od veštice, on završi kao ti, misli da je sa dobrom ženskom, a u stvari jaše ga matora babetina. Mladić izrogači oči, a deda ne mogavši da se suzdrži nastavi svoj ples uz osmeh. E vidiš, to je crna magija, a da znaš ko se crnom magijom bavi, dobije crnog, zlog čarobnjaka koji je potpuno začara. I onda viđaš grozne scene isto kao sa ovom tvojom vrstom čarobnjaka, nadrljaju i slabi čarobnjaci i zle veštice, kad tad. Bela magija je čarobnjak obuzuet spasavanjem sveta, tada veštica zapravo biva očarana i ono dobro u njoj je tera da ga spasi. Njemu sinko nažalost spasa nema. A ona svoju magiju besomučno troši. Dobra stvar kod ovih veštica je da ostanu večno mlada i zarobljene u čaroliji koju većina veštica nikada nije osetila.

Dobro deda pokrio si svačije sudbine, sa svima znamo šta se dešava osim sa zlim čarobnjacima i ovim belima.

Crni čarobnjaci ostanu prokleti da samo to rade do kraja života, a ovi drugi sinko moj, večno sanjaju, i svetle, svetle kao svetionik, svima…

Prebaci starac vešto posle toga na pitanja o ocu i majci, pa prebaci do auta i brzo se izgubi svaki trag magiji.

Prigodn muzička numera: Akua Naru

Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first
Slika preuzeta sa https://d-infinity.net/game-content/runequest-thursday-3-new-sorcery-part-first