Kad nešto pukne

….I šta kada se nešto u tebi slomi i pukne. Šta kad čuješ lomljavu i zveket razlomljene parčadi u popločanim hodnicima tvojih grudi. Dovoljlno si sam da je i bez tog zvuka bilo jezivo. Dovoljno je prazno, jer tuda ne tumara gotovo niko. Čuju se odjeci nekakvih sećanja i prolamaju se slike nekakvih lepih trenutaka. To je sve što te odaje čini lepima… I onda, nešto tako pukne i odjekne! Ne mora ni da zaboli, zvuk, sam po sebi prenosiće se tuda dugo, i biće jedina muzika u potpunom mraku.

Kada jednom pukne više nikada ne može da bude kao pre. Ni danas, u vremenu tehnologije, raznih masa za lepljenje, lajf koučeva, medikamenata, psihijatara, tolike ponude i raznih čuda. Danas, kada svi sve znaju… Ćelavost se i dalje ne leči… Transplantiraju kosu, samo da malo smogneš snage da preguraš sve navučene komplekse dok si bio ćelav, i bude bolje. Gledaš sebe u ogledalu, vratilo se sve,  frizura, onaj osećaj pranja kose, ponovo si čovek. Ponovo možeš među ljude, među žene, među sve one kojih si se ti stideo i sramio, duduše, mnogo više ti, nego što su oni to ikada i pomislili. Izlečen si!

Kosa opada polako, primećuje se to, uzme ona svoje vreme, a vreme uzme i svoj danak dok zagledaš zaliske ili teme. Zameriš ti sebi dosta dok ne rešiš, ili da se ošišaš, ili da presadiš kosu. E sad, ovo kad je puklo, ja se razmišljam kako da se spasim, kako da smanjim taj danak i to čekanje odluke, i šta je tu najbolje? Trebam li ja da pokupim to sranje što se raspalo u hiljadu komada, da ga lepim, da probam neki babski lek, da probam da stavljam petrolej, da mažem beli luk i koprivu. Možda da probam da kupim neki preparat, neka bude i skup, samo nek završi posao. Nek se zaceli, nek zaraste. Jedino da probam sve to, pa ako vidim da ništa ne pomaže, da nema ničega tu, da idem na transplantaciju. Da bude opet sve ok.

Razmišljam da li da pokupim te krhotine, da počistim te hodnike, i sve te prolaze i da budem ćelav, baš me briga, ko će da se maltretira. Kako sad to da odlučim kad ja ne znam kako je kad si ćelav?! Plaši me i sama pomisao na to. Ma ne znam čega sam više preplašen, da li neuspeha i silnog vremena provedenog da se to zalepi, ili od tog novog života, ili od te anestezije, transplantacije i svih tih crnih scenarija, od toga da se ne probudim, pa do toga da mi organizam odbaci strano telo. Svega me je strah! Eh pa tako je to kad se polomilo, dok je bilo celo i puno, ma ništa me nije ni brinulo, imao sam snage za sve, oči su mi sijale i svi su pričali da nikad lepše nisam izgledao. Šta zna čovek da ceni dok toga ima u izobilju, ne zna ništa! Ni mladost, ko je još u mladosti znao da je ceni, da pravi sve gluposti koje može i koje mu godine dozvoljavaju. Ko se još nije postideo opaske „pa ti si još zelen“. Ko je u mladosti želeo da ostane mlad, svi su se nešto žalili i želeli da ostare. Ni zdravlje, kad ste videli zdravog čoveka da mu je dan lep samo zato što je zdrav, uvek je trebalo još nešto da mu se ostvari. Ni kosu, kada ste videli kosmate ljude a klempave, da kažu briga me za uši ja imam kosu.

Šta sad da radim kad je puklo, jesam li ja bio potpuno nesvestan šta sam imao i koliko sam imao? Šta rade svi mladi koji omatore, šta rade svi zdravi koji se razbole, šta rade svi  sa kosom koji oćelave, kako žive oni? Kako nađu snage za dalje, kako kad znaju da ne mogu da vrate vreme da nadoknade izgubljeno? Da se Bogu molim?! Da se pravim blesav?! Da se kao neke stare babe, što se  u helanke uvuku, pravim da sam “in”, da sam mlad da još nije prošlo, a da realno znam da bi bilo dobro da sam to uradio pre 30 do 50 godina i pre 35 kilograma. Da se borim?! Da se borim do kraja i da verujem da nisam zdravlje proćerdao na gluposti. Da se borim da preživim i da dam sve od sebe da pobedim, a kad ozdravim, onda ću drugu pesmu, ništa cigarete, ništa alkohol, samo zdrav život zdravlje je najbitnije. Da se pomirim sa istinom?! Ma da se obrijem do glave i kome sam lep, lep sam mu.

Ne znam, nisam pametan! Puklo je i sad mi nije do toga da se pravim blesav, ne mogu ni da se borim, takva borba je bez protivnika, don-kihotovska, a ne mogu ni da prihvatim da će sutra biti bolje, da sam lep ovako.

Čini mi se da sam ostario, razboleo se i oćelavio istog trena kad se onaj odvratni zvuk začuo, kad je puklo… kao da je juče bilo.

 

Ilustraciju čekamo od instagram @__kokaart__ ova je privremena

dok ilustracija ne stigne slušajte muziku NNEKA – KXPN live 

Broken

Advertisements

Priča o jednom čovečuljku…

Ovog petka, 13. po redu, onog baksuznog po svim predanjima, desio se jedan veliki baksuz za mene. Sa ovog sveta na neko bolje mesto otišao je jedan čovečuljak. I znam reći ćete tekstovi su mi pre crni ili previše melanholični, ali opet to je unutar mene i ne mogu bez toga, a još manje mogu da ne pomenem jednu ovakvu osobu iz mog života.

Čovečuljak, ne nizak rastom, već jedan sasvim običan čovek, za svet mali. Ličio je na Super Maria u šezdesetim, bez kape i radnog odela, makar sam ga ja tako video. Jedan brkati čikica proćelave glave, šeretskog pogleda i najpozitivnijeg osmeha na svetu. Dugo ga pre ove vesti o smrti nisam video, mislio sam često na njega, slušao glasine koje su dolazile iz Srbije i nadao se da ćemo se već negde sresti, kao i do sada, sasvim slučajno. To vreme koje se nismo viđali nije sprečavalo obojicu da se iskreno obradujemo jedan drugom prilikom svakog susreta gde god on da se desio. Rastajali smo se uvek sa osmesima na licu i divnim uspomenama koje smo nosili svako na svoju stranu. Ja sam njega doživljavao kao jednog od retkih očeva mojih drugova sa kojim sam mogao iskreno o svemu da popričam. Doživljavao sam ga jednog mirnog, pitomog, izuzetno pozitivnog i dobrog čoveka koji se borio sa životom. Doživljavao sam ga delom i kao svog oca, jer nam je to svima na neki način i bio. Bio je to otac kome je bilo bitno šta se sa nama dešava i šta ćemo mi od sebe uraditi u toj svojoj mladosti-ludosti. Uspevao je da dođe do nekih od nas, uspevao je da nam pokaže i usadi neke ljudske osobine koje su se u nama gradile, i to nije čudno, ko god se posveti nečemu i na tome radi, uspeće, makar nešto. Čudo je bilo to što je on to radio na poseban način, skoro pa nem i potpuno gluv, bdio je nad nama, pokušavao je da nas savetuje i da nas podrži. Često nas je i kritikovao i bio besan na sve nas koliko smo glupi bili. Da, da, iščuđavajte se slobodno, jedan gluvonemi čovečuljak na nas je imao više uticaja nego svi naši glasni roditelj i svi roditelji koji su imali tu privilegiju da su mogli da nas čuju i da čuju sva naša ludila. Nemojte da me pitajte kako je to uspevao, ne pitajte me ni kako je popravljao kola, ni kako se razumeo toliko u sve i svakoga, ni kako je uspeo da bude tu za sve i za svakoga, nesebično se trudeći da pomogne svima. Stojim ispred kovčega i gledam sliku, bio je pravi dasa, ljudska gromada i neopisivo inteligentan čovek. Da bi ga opisao još bliže, mogu samo da vam kažem da je bio Božiji čovek, i ne nije bio bezgrešan i ne nije bio savršen, bio je samo jedan gluvonemi čovečuljak u ludom svetu čak i za one koji nisu rođeni sa hendikepom. Bio je to čovek koji se nesebično davao svima. Bio sam svestan njegove dobrote, ali mi je sahrana još više otvorila oči, bilo je tu taman dovoljno ljudi, gluvonemih i onih koji čuju, da svima koji su bili još jednom potvrde koga smo mi to ispraćali. Čovečuljka, malog, a prevelikog da bi njegova dobra dela mogla da stanu u tu drvenu kutiju s njim. Otišao je a nama je ostavio da ga žalimo i da žalimo što nismo više vremena proveli sa njim. Otišao je, ispratili smo ga i svi smo ostali osakaćeni za to što više neće moći nama ovde da pomaže.

I da, otišao je, pa i tada na dan sahrane naučio me je još nešto, pokazao mi je šta je ljubav i poštovanje, šta je kompenzacija za život proveden u dobročinstvu. Šta je ljubav? Vrlo olako uzmemo tu reč u usta, stavljamo je u razne kontekste, toliko je zloupotrebljavamo da smo izlizali tu reč, ona više nema pravo značenje. Ljubav, nije reč, nema zvuka, ljubav se ne vidi i ne čuje, ljubav ne govori, ljubav se ne govori, ona se oseća i pokazuje. Opisati ljubav, sa svim čulima, bilo da su reči ili krici, bilo da je razgovetno ili polu izgovoreno, sve je nebitno, sve što može da se kaže i čuje je nebitno, i nije vredno onoga što zapravo sve to opisuje. Ako isključimo čula, mislim na govor i sluh, sve što vidim i osećam je bol jedne skrhane žene, ostavljene da sama se snađe u životu bez svog stuba i svoje potpore. Kad zažmurim vidim je kako se hvata za glavu pokazuje mimikom da ne zna šta se dešava, drži se za glavu a onda sklapa ruke slomljena pokušavajući da se moli ili opet pokušavajući da pokaže gde je sada njena ljubav, to prate neki zvuci koji ne znače ništa, isto kao što ne bi značili ni da je mogla da opiše rečima koliko je teško, njen izraz lica, tuga i bol, imali su svoj način da pokažu žaljenje i žalost, imali su svoj način da pokažu da je ljubav njenog života  otišla negde po prvi put bez nje. To je ljubav, ona nije reč, ni zvuk, to je život, to je nešto što boli u grudima, to je nešto što nas tera da živimo za druge a ne za sebe. Ljubav je davanje.

Hej svete, hej prijatelji, hej svi vi , otišao je jedan čovečuljak koji nam je pokazao kako treba živeti, a imao se i rašta roditi. Budite dobri, možda i vas isprate ljudi koji vas neizmerno vole i možda na onaj svet ponesete deo te ljubavi, pošto više od toga u onu rupu ne staje.

Posvećeno B.T: (1949 – 2017)

Otiš`o je svak` ko valja – Rambo Amadeus

ljubav i dobrota

 

Otac – kolac

Očevi kočevi, generacije i generacije muškaraca na Balkanu dovoljno tvrde da se zamislimo da li u njima kucaju srca ili su  ipak neke hidraulične pumpe u pitanju. Strogi pogledi, ukori, vika, ponekad negde i neka pljuska, pa i kaiš u zavisnosti od koca. Moj kolac bio je tvrd ne znam od čega već, metalni, kameni ili od nekakvog najtvrđeg drveta na svetu. Batine, jedna šljaga za ceo život. Nivo strogoće, pa takav da nismo baš smeli da protivrečimo, njegova se brojala itekako, njegova je dugo bila poslednja u kući. Nivo ljubavi i nežnosti, nula bodova, ništa, on to jednostavno nije imao u sebi. Kao dete kome je otac poginuo u drugom svetskom ratu, verovatno je davao samo ono što su njemu muške ličnosti u životu davale. Nije znao da se nosi sa nežnošću, u takvim nekim prilikama, delovao je postiđeno, krajičkom oko viđao sam jednu zbunjenu osobu u tim situacijama. Kulminacija njegove nežnosti prema meni, njegovom nasledniku, bio je jedan potez kada se pretvara da će me naglo lupiti u stomak, a ja se cimnem, on se nasmeje, to sam negde brojao kao poljubac. Zagrljaj koji je više ličio na špansku kragnu nego na zagrljaj,  bio je  volim te, makar sam ja to tako brojao. Imao je on  svoju mračnu stranu koja me je itekako zatvarala u sebe i koja me je terala da strepim, i mrzim, ali se ja nje više skoro ni ne sećam. Uspeo je sve to da izbriše! Obrlatio me je, ili sam ja samo obukao njegove cipela pa mogu da ga razumem malo bolje?! Ne znam šta je, imali smo jedan kratak period od pet meseci u životu da se malo bolje upoznamo, kratak naspram prezira tog koca više od tri decenije. Danas je svetla tačka u mom životu! Magija neka, omađijao me je za kratko vreme.

Nisam stigao da mu kažem ništa, otišao je preselio se na neko bolje mesto. Kao i sve muške osobe u njegovom životu ni ja nisam uspeo da mu pokažem ni mrvu ljubavi, tradicija se nastavlja. Ostavio me je zamišljenog nad svim njegovim potezima i delima, ovaj put gledajući taj život iz njegovog ugla, ostavio me je, a da tek sad mogu da ga razumem, ne mogu da ga opravdam za sve što je uradio, ali mogu da ga razumem. Da vam kažem, taj kolac je bio pravi dasa − nikad nazad, svima čvrsto, a kad postane gusto, nema bežanja, stegni zube, stegni šaku i pokaži od čega si napravljen. Nije ni čudo što sam ja toliko kurčevit i nezgodan, na kraju krajeva ja sam Puljin sin, a mi smo tvrdo kovani i kaljeni, čelik crnotravskog kraja.

I sad eto me, ispred jedne velike crne mermerne ploče, i nema stvari koje mogu da uradim da nešto promenim. Hteo sam da mogu da mu kažem, napisao sam i ovde da pročita, da vi pročitate, da mu nekad neko kaže. Hteo sam da čuje, isprva buljeći u crnu ploču hteo sam da čuje moje misli. Onda sam počeo i da izgovaram. Nije bilo promene, nije bilo odgovora, nisam osetio ni toplinu ni olakšanje. U svojoj glavi zamišljao sam… On nije na groblju, ili je u selu ili je u kafani, ta dva mesta je voleo više od svega, tamo je bio siguran zaštićen i utešen, tamo su ga voleli i razumeli. On je veliki deo života proveo u kafani, bežeći od svega, suočavajući se sa životom, neprežaljenom ljubavi ili možda sa odlukama koje je donosio ili su drugi donosili umesto njega. Tamo bi trebalo da ga potražim, tamo bi trebao da mu kažem, tamo će me čuti. Kafana je i onako bila jedino mesto gde je njega neko mogao da čuje u životu, možda je sad obrnuto možda može on da čuje u kafani. Orila se „Ćaletova pesma“ u mnogim beogradskim kafanama, dizao sam čašu toliko puta u to ime, nalazio sam i vino, i mesto i pesmu….i đavola, ali koca nije bilo… Pomislio sam, pogrešna je kafana. Znao sam koja je prava, jedna jednina Vitaminka na Zvezdari kod Cvetkove pijace. Toliko puta sam tamo prošao kao klinac i skoro uvek ga našao, uvek me je jeza podilazila tog mesta i te scene da ja gvirnem u prolazu a on sedi za svojim stolom. Definitivno bi  trebao da odem da ga potražim tamo, sigurno je tamo. I otišao sam tamo, makar u svojim mislima. Kafana više nije kafana, sad je kazino. Nema veze tu je sigurno. Ulazim unutra, slot mašine ruleti sve se menja, dim se navlači i uvlači svuda, vraćaju se oni stolnjaci , metalne piksle i one oble čaše, tu su stolovi šank, dim , neki ljudi pričaju, piju, dele muku. Tu je i on za svojim stolom, cela ekipa, kum Vučko, Raća, Gile… smeju se ko što su mi se uvek smejali, onako kao neki podsmeh koji je možda i nalik ruganju ili likovanju. Možda govori oh evo ga mamin sin, a možda govori i  polako mlad si shvatićeš i ti sve. Po prvi put ja sedam za taj sto kao da imam mesto na tom pijedestalu beogradskog boemskog života. Uvek kada bi me vodio tamo kao klinca prezirao sam i mesto i ljude i alkohol i taj sok koji je on jedva čekao da mi poruči, uvek sam želeo da odem odatle.

Seo sam, pored njega, prebacio mi je ruku preko ramena, polu pijan i pitao me jesam dobro, i šta ću da popijem. Svi su promenili face, nisu mi se više kezili, blagi osmeh na njihovim licima govorio je, polako, opusti se, sad si na sigurnom. I tako sam se i osećao, kao na nekom odmorištu gde sam mogao da skinem taj svoj ranac protkan brigama i udahnem malo. Prvi put tražim i ja vinjak i čašu vode, vadim rukom iz džepa cigarete, i u mom džepu čuči ista ta Drina original koju je on pušio. Palim cigaru stiže vinjak, uzmem gutalj i vidim kako mi se smeje, ćuti i smejulji se. Ništa ne pričamo, sve je jasno. Međutim došao sam da mu kažem šta sam imao da potražim oproštaj, utehu, možda i savet, sad kako vidim koliko smo slični verovatno bih mogao dosta i da pričam sa njim na životne teme. Verovatno bi mogao da me posavetuje gde je padao, verovatno bi mogao da mi kaže neke korisne stvari, verovatno ne bi morao toliko puta da udarim glavom u zid, samo da smo pričali. Privuče me na svoje grudi, stegne rukom oko vrata, poljubi me u glavu i opet kaže: „Ne boj se, polako, ne plaši se, nije to ništa strašno“, kao i onda na stepeništu kada je dušu ispuštao.

Danas mu je rođendan, dok je bio živ prozivao sam ga da sam mu za rođendan srušio Slobu, na šta bi me terao u tri lepe. Danas bi  mu rekao samo VOLIM TE.  Matori, znam da ne zameraš, tura na mene kad dođem gore…

U čast Pulje Ružinog iz Bajinci (1942-2009), jednog velikog dase i borca sa životom, i mog najvećeg stuba, koca u životu!

Djordje Balasevic – Ćaletova pesma

 

http://www.dulceilusionbb.com/como-ser-un-buen-padre/

Ko nam je ubio radio…

Moj tekst Glogovcem protiv vremena i komentar jednog od čitaoca mog bloga naterao me je da objavim ovaj tekst... 

(Iz moje neobjavljane zbirke kratkih priča koju zovem "Putovanje ljubavi)

Kad pitate nekog klinca šta bi voleo da bude, dobijete različite odgovore: astronaut, naučnik, doktor, šta god. Ti se odgovori se menjaju sa vremenom i naravno sa životnim prilikama; a moj odgovor se nikad nije promenio, ja sam oduvek želeo da budem radijski voditelj. Od kako sam prvi put pogledao seriju Poziv u ponoć i osetio lik Džeka Kilijana, ja sam rešio da budem radijski voditelj. Nekako čudno, reklo bi se ostvarivo i previše lako, što realno i nije moj način. To se na moju veliku sreću ispunilo, igrom slučaja i upornošću jedne moje drugarice, koja je bolje od mene videla koliko imam smisla za radio. Rešena da mi pomogne u ostvarenju sna, dogovorila je sve i samo me obavestila gde treba da se pojavim. Otišao na razgovor i dobio posao na jednoj maloj lokalnoj radio stanici. Od tada jedno crveno dugme „U programu“ za mene je bio čarobni napitak da se pretvorim u nekog drugog.           114406064Dugme se se upali i vožnja počinje. Vozač sam ja, biram destinaciju i muziku,  prevozno sretstvo i put birate vi slušaoci, kojih je tada bilo mnogo.

Isti je odnos radio−televizija kao knjiga−film. Kod filma i televizije režiser vam predstavlja kako je on video i doživeo to pročitano delo. Kod radia i knjige, tu su neka slova i neki glas da vas vodi kroz sadržaj, ambijent, likove iz priče, to kako oni izgledaju, šta nose, to je sve na slušaocu/čitaocu. Dakle, sve je pitanje vaše mašte − slušalac/čitalac je režiser i kosimograf i kamerman… Moje izražavanje i sav haos koji imam u glavi uvek vodilo ljude na neverovatan način. Ja sam oduvek umeo da opišem i dočaram čak i najobičnije događaje na neobičan način. Tako je bilo i sa radiom, počelo je krajnje jednostavno, od jedne željoteke, a vrlo brzo je dobilo jednu novu formu…Moju autorsku emisiju „Uvek ovako, turbo ponekad“. Tu sam proveo sate i sate, noći i noći, radeći ono što sam voleo i zapravo ono što oduvek najbolje umem, vozio sam ljude svojom pričom i svojom muzikom. Objašnjavao sam različite životne situacije kroz muziku i moj doživljaj njih. Onaj isti zamišljeni lik van mikrofona i gluve sobe, postao je grlat i dobio je krila sa mikrofonom, ušao je u svaku kuću, u svako uvo svih koji su se igrom slučaja zatekli pored radija. Iako pre deceniju i po i tada sam bio drugačiji i digao sam glas protiv onog što mi je gušilo mozak i trovalo mozak omladine i tada je to bila muzika i šund kojim su nas obasipali sa svih strana. To je bila moja borba, deo rata u kojem sam aktivno učestvovao, koji se vodio svuda, na televiziji, na ulici, u novinama, u pozorištu. Nažalost, po svemu što sada vidim, mislim da sam se borio na strani koja je izgubila. Preovladala je… pa preovladala je masa čini mi se.

Tada na prvoj liniji fronta direktno ispred mikrofona sa cigarom u ruci borio sam se da osvestim mlade ljude, da im prikažem da tu postoji nešto drugačije, možda bolje, interesantnije. Borio sam se da im pokažem da im tako malo treba da budu baš onakvi kakvi su želeli da budu. Slušao sam adolescente u svojim problemima i zaista sam se trudio da pomognem, makar kao neka gradska njuška, da probam da im dam savet, oslonac ili da im pustim bar jednu pesmu koja će im pomoći da to prevaziđu, i da ih odvedem što dalje od te očajne turbo-folk muzike. “Lečio” sam isključivo muzikom i svojim glasom. Svašta sam radio, svakakve ideje su mi padale na pamet. Objašnjavao sam im muzičke pravce, jedan po jedan, sa ljudima koji su u mojim očima najbolje znali. Dovodio sam goste, moje ljude koji su za mene bili pojam repa, roka, tehna, da objasnimo šta je tu tako posebno, šta te sve muzičke pravce razlikuje da zajedno preslušamo opus tog pravca. Objašnjavali smo u etru šta to radi DJ, reper ili panker, koji su njegovi načini komunikacije, šta je poenta njegove priče. Pokušao sam da mlade ljude otrgnem malograđanštine i da im ponudim neku drugu opciju. Da li sam uspeo ?!?! Ne znam.

Pretpostavljam da će sadašnje mlađe generacije reći : „Ko još sluša radio?“, ali da vam kažem, radio se slušao, bio je u stvari jedini iskorak u svet mašte i andergraunda. Nekako, sve drugo bilo je javno i za sve ostale, dok je radio bio taj koji je trebalo otkriti, mesto gde su se dalje otkrivala razna potpoglavlja prema sopstvenim željama i afinitetima. Bilo je tu mnogih od kojih je moglo nešto da se nauči i čuje, ja sam deo svog obrazovanja stekao uz radio, kao slušaoc. Divio sam se tadašnjim popularnim voditeljima. Za mene su to bili likovi koji su se otelotvorili od jednog lika iz serije u stvarnu osobu koja priča srpski. UUUUUAAAAAUUUU! Slušao sam radio non-stop, čak i dok spavam drndala je neka stanica. Tu sam sreo ljude koji su mi dali jedan novi sloj emocija i novi način izražavanja, upijao sam svaku njihovu reč, od Darkoa Kocijana sa Pingvina, koji je plenio svojim humorom i aforizmima, ali i nekakvom posebno sentimentalno-emotivnom energijom, do Bože i Ice sa Ju-radija svojim urbanim forama i kultnom emisijom „Čekajući burek“, koju nisam propuštao, pa do ekipa sa Studija B, 202, Pingvina, i kasnije B92. Svi različiti a opet svi isti, ista borba protiv seljane i emotivne destrukcije. Ko god je uspeo da stane pred mikrofon i kaže nešto drugačije, bio je heroj, svi gorepomenuti bili su heroji jednog vremena. Iako su bili dobri u tome i mogli negde da zarade laku lovu, nisu se prodali za pare, radili su iz entuzijazma i želje da budu drugačiji i da prenesu poruku, da urade nešto u svom fazonu. Da, tada se to radilo iz entuzijazma verujte mi, materijalna kompenzacija bila je daleko ispod bilo kakvog minimalca.

Nažalost, mislim da smo svi izgubili taj rat. Kad vidim Voju Nedeljkovića kako vodi Grand danas, želudac mi se prevrne. Kakav kreativan, izuzetno talentovan, pametan i elokventan čovek. Šta radi? Poklekao je u borbi, okrenuo se mračnoj strani zarad ekonomije preživljavanja i želje da svojoj porodici omogući bolje.  Odrekao se sebe zarad nekog svog višeg cilja. Poklekao je kao i većina nas koji radio volimo, a time se više ne bavimo, mi smo našli naš novac u nekom drugom zanimanju, a on je svoj našao u Grandu. Nema veze, poklekli smo svi zajedno u borbi, izgubili smo rat, da kažem „poteškoće“ su pobedile. Ubili su nam radio.


Napisano u Septembru 2016, u Amsterdamu

Da znam da sam na makar jednu osobu uticao da promeni žanr muzike koji sluša ili da izađe na neko drugo mesto bio bi zadovoljan, i da me neko pita da li bi ponovo, sigurno da da, pa i blog mu dođe kako nekakva radio stanica, što bi rekla moja radijska kolegenica Nataša samo mi frekvencija fali.

Normalno, prigodna numera…Ko nam je ubio radio – Ničim izazvan