Često ujutru spazim lika u toaletu, jednog te istog. Neprijatno mi je da ga gledam u oči, posmatram ga krajičkom oka, nekakvim nazovi perifernim vidom. Proćelav, natečenih podočnjaka, iznurenih očiju , prosede brade, sa borama tu na predelu grudi onde gde se vrat završava. Stoji ispred umivanika i zuri u odraz… Iznuren, ispran, izmrcvaren, to su sve epiteti koje bi mogao da ređam opisujući ga. Ne znam ni sam šta bih rekao kako ću ja da izdržim te godine i kako li ću ja izgledati kad vreme i život opale po meni. Ja sam još mlad! Prolazi mi kroz glavu samo ideja o tom čoveku, često se pitam šta je njega samlelo, ko li je njega utamničio, bio bi sjajan statista za nekakav film sa radnjom u zatvoru. Možda bi osim glupih priča sa pustog ostrva, drame i mračenja mogao da pišem nekakav scenario o tom liku i da film baš tako počne…
U kupatilu, gde se on grozi svom životu, bez reči, samo taj pogled u ogledalu gde on sam sebe gleda deo po deo, gde se sam sebi grozi, leva usna koja se tek blago grči da iskaže tu emociju na grimasi lica. Muzika sa razglasa u kupatilu baš u tom trenutku završava rifove i Čorba počinje: „Ja živim na slepom koloseku, prošli su svi moji vozovi, čitao sam našnje novine„… Drugi ljudi koji oko njega ulaze izlaze i prolaze, face i propalice, i poneki izgubljeni lik koji rida u ćošku kupatila jer je po ko zna koji put shavtio da će mu ostatak života biti baš takav. More nekih tuđih misli koje zveče po tom odvratnom mestu.. Onda opis samog tog zatvora, i nekih glavnih ljudi u njemu, eventualno scena intervjua gde bi svako do njih glasno rekao koju kaznu služi i kako se oseća po pitanju toga da nikada više neće ugledati svetlost dana na slobodi. Glavna priča počela bi kada drugi zatvorenici pričaju novajlijama o njemu… On ne priča, on samo ćuti i živi zatvorski život i služi svoju doživotnu kaznu… A priča o njemu počinje da teče tako što novajlijama pričaju o tome kako je on nevin ovde, kako je bio neko i mogao i imao svašta, potencijal, pamet, karijeru, ali su se stvari preokrenule. Onako kako samo život može, par pogrešnih odluka, par pogrešnih osoba, i završio je u zatvoru tako što ga je najbolji prijatelj ili eto neka bliska figura namestila da odgovara za zapravo dela koja nije počinio. Da stvar bude još gora, taj negativac, njegov prijatelj ili ko već, nije stao tu već ga je naterao da u svom kavezu dobija informacije o životu koji je mogao da živi, jer je ovaj, sve polako preuzimao. Možda je čak i bio upravnik tog kazamata. I tako je taj moj lik samo ćutao i gledao jedan život kako mu prolazi bez njega u njemu, život koji je stvarno mogao da ima, sladak lep prepun boja, emocija, uspeha, sreće… Gledao ga je iza rešetaka u agoniji zatvorkog ludila. Pa se razrađuje ta težina zatvorskog života u nekoliko scena… Tamo neko nekog tlači, tamo neko nekog siluje, tamo svi pogrešni i jezivi odlučuju o sudbini drugih. Opet se čuje muzika“Kada o tebi ne razmišljam…“ Osuđenik za dela koja nije počinio, nem… nemoćan… Neko kome su sve prilike i svi dani već odavno prošli… I možda bi mu i na takvom mestu bilo bolje da samo hoće da bude kooperativan, da samo počne da živi taj, njegov, a tuđ život, da se uklpi i prilagodi… Pa scene samice zbog odbijanja da bilo šta radi i učestvuje u zatvorskom životu… Pa scene batina zato što odbija da se povinuje zatvorskim klanovima… Njega ništa ne boli, samo taj odraz u ogledalu… Sećanja… Odbacivanje svih zbog tog zatvora i nemogućnost da i njima objasni da je nevin…Premotavanja ko mu je šta rekao, reči bliskih ljudi koje su bolele iznova i iznova…. U trenucima maštanja o tome kako je sve „trebalo“ da bude, kako je moglo da bude. I baš taj lepi život u njegovoj glavi držao ga je iznad vode. Razmišljanja o životu, o školi kroz koju je prlazio, nada da će se nekad nagde u nekom drugom životu nešto lepo desiti.
Glup film a preko potreban svakome od nas, svakome ko misli da je zaslužio drugačiji život, svakome ko je sebe na bilo koji način izneverio, svim sanjarima. Nema neku radnju, dinamiku, nema neki kraj, nisam ga ni napsao, ostane uvek tako nedorečeno, mračno i otvoreno da se nešto desi. Ni jednom mi nije palo na pamet da pišem o nekakvom pomilovanju, to lice izgleda kao da je odustalo od svakog pomilovanja… Film bi se zvao Kada padne noć…
Dođe mi da mu to sve jednom ispričam, ma dođe mi da mu napišem neku epizodu u nekakvoj komediji ali uzalud, nije to taj lik… Dođe mi bilo kako da ga makar zamislim srećnog… Ne vredi, to lice je samo za zatvor nikome on ne može da bude dobar. Zatvor i ništa drugo, možda uskoro i progovorimo po koju, pokušaću da mu uputim neku reč od pukog odmahivanja glavom. Probaću da mu čujem glas…
NA LASTOVU 