Poptpuno ludilo poslednjih dana. Ništa se ne smiruje, pobegao sam čak do Amsterdama ne bih li pokušao da umaknem i zavaram trag ovom ludilu koje intenzivno traje. Osećaji koji su se niotkuda vratili, osećaje koje sam potiskivao jako dugo sada zvone i lome. Pokušavam da sednem i napišem tekst nekoliko puta, ovo je zapravo 19. verzija i veliko je pitanje hoće li ugledati svetlost dana ili će kao sve prethodne završiti kao nekakav nenaslovljeni radni tekst. Probao sam da pročitam prethodnih 18. užas, blagi užas i nije mi jasno ko je mene ovako okovao i vezao lancima. Zašto, već odavno ne tražim spakovao sam priču preuzeo teret i pomirio se sa svim. Sve mi je teže da ga nosim, i po Zoranu, biće još teže s godinama, po meni, ja sam odavno rođen star, nekada dečak sa dušom starca, nadao sam se čovek sa dušom dečaka ili ti eventualno starac sa dušom čoveka… Od dečaka odavno nema ništa, nestao je, čoveka sam naglo ostario, pa mi samo ostaje da vidim šta će taj starac da radi, opet, po Zoranu, ništa dobro. Iz mog ugla opet je malo dobrih screnarija, ali to sam ja od kako sam se izolovao na ostrvo, na ostrvo na kojem ne duva vetar, i sa njega sve i da se hoće, nema načina da se ode, možda eventualno neko da me odvede, spao sam na to na grčavog starca koji nema snage da se pomeri bez tuđe pomoći.. Poslednje vesti koje sam čuo u Beogradu, sada su samo približile sunce baš iznad mene, pa tako sam i bez vetra, gorim… Da sam ikada znao, da sam samo malo više slušao tog crnog sebe, svima bi nam bilo bolje, ovako, ovako sam ja ipak bio u pravu i to toliko da mi se obistinio i najgori scenario, stao je vetar… otišao dečak, ostao sam samo ja na pustom ostrvu i to ja koji baš ni malo više ne mašta, baš ni malo više ne sanja, bescijni ja, na mom ostrvu koje je u jednoj priči moglo da bude raj, a u svim drugim pričama predstavlja tešku robiju… Pa eto iz svog Alkatraza, lepog za onog ko gleda sa strane, jezivog za onog ko je proveo neko vreme u njemu, slušam o svetu i tek poneki glas o mom životu, o mom životu koji ide dalje bez mene.
Ponekad se tako osećam dobro, recimo pre neko veče, sedeći u bašti mog omiljenog restorana, sa prijateljicom koja je pre odabira mesta izjavila: „Frende nije bitno gde idemo, želim samo da provedem vreme s tobom.“ Znam da će pročitati, ali namerno i pišem da pročita… Kad god da dodje u Srbiju , zapravo kad god da se vidimo bilo da je Srbija, Hrvatska ili neka svetska rupa, mi nikad ne zatvaramo, i zaista imam osećaj kad god da je vidim imam osećaj da sam ceo, da je neko preko puta mene ko razume sve moje ludosti ili se makar iz dubine duše trudi da razume… Nije ona tema, ovo sam napisao da bude ovde, a ona zna koliko je volim… To veče u tom predivnom ambijentu, uz more tema, od novog hita Jelene Karleuše Takita, do onog klipa o Šuntavilu, preko poslovica i doskočica mog oca, pa i do nekih mnogo ozbiljnijih tema, uspeo sam da joj kažem jednu istinu koja mi i dalje ne izlazi iz glave…
„Osećam se kao da me je neko na prevaru strpao da služim zatvrosku kaznu umesto njega. Pa mu je bilo malo što za njega krivog ja nevin robijam nego me je pustio da gledam“
Prevarili su me, ja na pusto ostrvo nikada nisam hteo da odem sam, ja nikad nisam bio tip za pusta ostrva. To je eventualno trebala da bude neka naša osama, ali nikako samo moje pusto ostrvo. Onima sa strane verovatno drugačiji, ali onima koji su imali prilike da upozniaju pravog mene, ja sam jedan vrlo jednostavan tip, sa malo želja, sa jednostavnim željama… Sve druge želje, one za mene sporedne su se ostvarile, a ta bitna, ta suštiniski važna za mene za to ko sam ja nije, o njoj mogu samo da maštam. Ko sam ja? Ko sam ja bez te želje? Sve teže nosim svoj krst. Nisam ni siguran jel mi ga neko dao ili sam ga ja natakario na svoja leđa, pa nosim i secam nesto što sam odavno trebao da bacim. Bilo kako bilo, žao mi je da čujem vesti iz tog mog neostvarenog života, žao mi je da su takve, takve nikakve. Žao mi je da sam povredio i danas povređujem toliko ljudi bez i jedne želje da to uradim, to je neki drugi ja, nekakav zločinac i možda sam se zbog njega sklonio na pusto ostrvo, možda sam sve njih spasio sebe. Možda je to neki drugi ja kojeg oni bolje vide, možda samo pišem hvalospeve o sebi i o svojem životu koji nije ništa drugo nego kliše jednog sasvim običnog tipa koji toliko mnogo mašta o nečemu za šta nikad nije bio rođen da bude, srećan!? No svakako nemam snage da sa ostrva odem, zatvoren, utamničen, okovan mogu samo da čekam neki drugi novembar i nekog da me odavde odnese. Možda je samo novembar koji zbog svega u njemu boli. Vreme slave na kojoj nema toliko ljudi koji bi trebali biti tu, kraj mene da bih ja bio srećan, ceo… Možda su moja čuvena tri slova JBG…
NA LASTOVU 