Skoro da više ne sanjam… Da li snove zaboravljam ili mi uopšte ne dolaze ne znam, ali znam da ih se ne sećam. Budim se svako jutro sa istim osećajem, još jedan dan i ništa više. Neki dan sam sanjao oca i majku, eto od kad su otišli ima tome 14 godina jedva da sam ih sanjao jednom ili dva puta, i to nikad zajedno. U ovom snu bili smo zajedno u selu, ćale je vozio moj auto do jedne nizbrdice, gde sam ipak ja prešao da vozim, spustio sam uspešno auto niz tu prepreku izašao i počeo da plačem ispred kola… shvatajući da je san, ispunjavajući makar u snu svoju retku želju, ili ko zna zbog čega. Probudio sam se jecajući a da ne znam ni zašto, ništa nije bilo ružno ili loše, verovatno je samo nedostajanje… O nedostajanju odavde sa pustog ostrva bih mogao da pišem i pišem, no ne vredi trošiti tastaturu na to. Novembar je, čudan neki, sunčan, bez snega, naboj nervoze vidi se svuda, ljudi su prosvirali odavno, a i ja sa njima… Osećaj koji imam već duže vreme je da mi je pobegao prevoz…izgubljen sam… i takav… onako kako samo Gospod zna, naletim na pesmu za koju bih eto voleo da ostane ovde na pustom ostrvu , ne kao mog mozga delo već kao pesma u kojoj je neko objasnio sve… Muzika je uvek najbolje opisivala moje stadijume. Pitam se samo kako sam došao, od Rudimentala i Gentlemana do Linkin parka… Pokušavam da nađem objašnjenje kako sam se pretvorio iz osobe koja je htela žurku za sve prijatelje na nekom tehnu ili uz rok bend gde u glas pevamo himne u osobu koja bi sama u kafani sedela sa pevačicom i poručila jednu pesmu… Poseljačio sam se?! Ima nade ipak je pevačica!

U poslednje vreme, srećem depresivne ljude sve češće, pola mojih prijatelja je depresivno a da ni ne zna i da neće ni da prizna… ponekad od ponekog izvučem koju rečenicu, i pokušam da svojim bogatim iskustvom progovorim nešto, da im objasnim gde sam bio i gde su oni sada… Jeza… Kako je depresija ciklična i kako se uvek vraća, plašim se jedino novog naleta, sledeće borbe i koje godine više i koje opcije manje… Kičmu mi podilazi jeza ona ledena, najgora… Samo ja za tim stolom shvatam da će im biti gore, mnogo gore… Da gospođa tek dolazi da im pokaže sve svoje odaje. Šta je izlaz? Pobednički duh o kojem mi je stariji prijatelj pričao? Ne znam, ja toga u sebi više nemam, verovatno mi nedostaje druga komponenta da bi taj lepak popunio sve pukotine i da bih mogao dalje, a šta je to mogu sem da maštam i idealizujem. Skoro me je drugi prijatelj pitao šta mi se desilo da mu objasnim to pošto on ne može da shvati, gledao je Aleksandra Stankovića koji je otvoreno pričao o svojoj borbi sa depresijom. Pokušao sam svakim delom svoga bića i svog mozga da mu objasnim, ali on kao da je imao neki štit oko sebe, nije me razumeo ni najmanje, blagosloven, vakcinisan šta li je već… Zavideo sam mu. Pomislio sam koliko bi samo moj život bio lepši da ja imam taj štit, tu vakcinu, taj blagoslov ili tu borbenost, pa i ovaj bio bi mnogo bolji, možda čak i dovoljan, ovako gladnom meni, gladnom lepog i normalnog života. Od idealnog sam odavno odustao, a kada bi i hteo idelan, za to mi treba zlatna ribica, obična neka, najgora u razredu. Ne ona sa tri želje, neka felerična, upecana dvesta puta tog dana, nadrndana, da da samo jednu želju… Da sanjam i da biram šta sanjam, kada bi samo mogao da poželim želju definitivno bi bila da sanjam svaki dan neki lepši svet bez depresivnih ljudi i tebe nasmejanu… Spavao bi po ceo dan…