Ponekad pomislim kada li sam to igubio odlučnost i hrabrost. Premotavam nazad da nađem momenat, uglavnom svede se na to da hrabrost zapravo nikada nisam imao, a odluke koje sam donosio gotovo uvek donosio sam za interes nekog drugog, za neki viši cilj, a ne za sebe. Kad čovek dođe do takvog zaključka zapita se kako li su se samo otvarala sva vrata ranije i kako su sad sva ova nova zamandaljena. Jesu li se vrata povećala ili sam se ja smanjio, jesam li ja to hodao napred da naučim nešto i kako sad kada ipak nešto znam više nemam snage u nogama da idem dalje već nemo stojim u mestu ispred tih vrata i niko ne čuje moje kucanje. Maštovitost je uvek bila jedna od mojih najvećih odlika, uvek sam maštao, a za maštu izgleda nije potrebna pamet ili životno iskustvo, te dve stvari čak i razbijaju maštu, ili ona jednostavno lapi s godinama. Sećam se tih nekih super realnih snova o letenju, snova u kojima sam skakao sa krova na krov, odraz mi je donosio neopisivu sreću a dostizanje amplitude neopisiv strah. Leteo sam od najranijih dana, pun gas. Ne sanjam jako dugo takve snove, tek poneki košmar me parališe i donese onaj strah sličan padanju, nem ležim u krevetu bez mogućnosti da ispustim glas dok strah kida parče po parče tog magnovenja. Danas letim samo ovionom, čak i to sve manje. Sedim do prolaza, odavno već ne gledam kroz prozor i nisam opčinjen tim prizorima, okamenio sam svoj mozak. Od jedne lepe razigrane smeše ostala je kamena masa koja se polako roni a sa njom mi sanjari ne možemo ništa da napravimo. Čini mi se da sam leteo kroz život, pa sad, prizemljen ne znam ni da hodam, spušten sam u sopstveni život, a onaj ko me je spustio ne shvata da ne mogu ništa ovde na zemlji da mi treba nebo.
Ko mene uopšte i pita, koga uopšte neko pita za život, hoće li da leti ili da ide peške, pa nije ovo prva klasa života. A i da me pitaju, šta bi i rekao, da su me pre nego što sam rođen pitali šta bi, ko zna šta bi im izbrbljao, da me pitaju danas, možda bi i znao. Rekao bi hrabrost, na intervjuu bi imao šta da kažem, šta mi nedostaje. Nedostaju mi roditelji, prijatelji, ljubav za kojom večno tragam i hrabrost da život proživim iz prvog lica. Zanimljivo je da sam svoje prve dve knjige napisao u prvom licu, a da svoj život od samog početka živim iz nekog drugog, trećeg, petog… Možda je i bolje što nije bilo intervjua, možda me ne bi ni primili. Možda je to intervju za posao, a možda za nekakve umetnike, izgubljene duše, sanjare ili šta već… Na ovom klasičnom za posao bi u potpunoj iskrenosti rekao da mi nedostaje pravi šef za kojeg bi ja radio sve što umem i znam, mada i to nosi samo probleme, objašnjavanja da nije nesposobnost već ta neka užasna potreba da nekog opslužujem… Bolje da ćutim… da pratim CV odgovaram na pitanja i da se držim teme. Glupo bi bilo da im kažem da mi treba izazov kako bih opet počeo da letim, možda da svedem to na one avionske letove i kažem kako volim izazove i volim da putujem, to nije loše, prikrilo bi tu moju potrebu za letenjem. Ne razumeju oni da nisam ja dobar nikome kad sam prizemljen, da bez letenja ja tek radim da postojim a kad letim ja sijam i svetlim i blještim. Bolje da ćutim i da se manem te priče o letenju, da zaboravim taj intervju i probam da nađem način da poletim negde drugde na neku drugu stranu, karijera svakako nije pravo mesto za letenje. A i evo za sve ove godine uspeo sam da ukapiram da svet jedva čeka da jednog takvog stavi u teglu ili ga pribije čiodom za papir ne bi li ga s vermena na vreme samo pogledao ili nekome pokazao… Ovakvi se ne spajaju sa onima koji razumeju letenje i koji letenje podržavaju.
Zaboravite na letenje, ja sam Ratomir imam 45. godina otac sam dvoje dece, skupljam ploče, volim muziku, radio, knjige, druženje… Dobro mi je u životu, svašta sam ostvario, prebacio sam svačija očekivanja, po društvenim standardima ja sam uradio mnogo, dobar prijatelj, dobar kolega izuzetan kadar… Zabavan sam i duhovit, optimista, pozitivac, volim da putujem i nije mi problem ni da putujem poslom… Ništa mi nije problem, eto i onu hrabrost koju sam kroz tekst pominjao, to je onako figurativno, s godinama eto imam i sve veće mošnice, tako da sam se to gore šalio, pa eto ako možete otvorite vrata… da vidite kako letim… ovaj radim, pomažem, služim, brinem… Kakve crne tajne letenja, to je ona pesma samo od Kande Kodže i Nebojše…
NA LASTOVU 