Prođe sinoć neki crni auto pored mene, vozač svira, maše, smeje se, očigledno me zna. Ja zbunjen, vidim neki osmeh koji mi deluje poznat, ali mlađanog momka ne znam. Otpozdravim i zbunjen nastavim dalje. Posle nekih desetak minuta razmišljanja sine mi da je taj dečko onomad u ovo vreme, pre neku godinu, imao problema sa slinama dok je pravio sneška sa mojom decom. Da, to je klinac iz kraja koga nisam video nekoliko godina, koji eto sad vozi kola, momčić. Pomislio sam odmah kako je vreme prošlo, gde, i kako tako brzo. Prolazi a da toga i nimo baš svesni, vidim eto samo po gunđanju uz kafu mojih prijatelja koji eto, izgleda da to što vreme prebrzo ide doživljavaju kao neko buđenje ili makar shvatanje gde su i sa kim protraćili najlepše godine. Ja sve više toga postajem svestan na nekim čudnim mestima. Pre neki dan kod frizera dok se šišam i dok mi sređuje bradu, osećam dodire koje sam skoro zaboravio, i možda je ovo nekome naginje na neku streanu, ali ne, to sam samo ja kojeg osim frizera niko dugo nije pogladio po kosi i licu… U Napoliju sam letos video mnogo mladih ljudi kako se na svakom ćošku ljube, mislim da sam i pisao o tome. Za mene bilo je facniantno jer ni Beograd, ni Amsterdam, ni bilo koji drugi grad nisu nosili takve prizore u toj količini. Sećam se samo da sam se iznenadio koliko se Italijani ljubakaju i drže za ruke. I znam, reći će neko da je to za mlade ljude, ali ja upravo o tome pišem, o tome da nisam star i da je vreme učinilo da neke stvari bez moje saglasnosti isčeznu iz mog života. Suštiniski bitne stvari, značajne za sve, značajne za život. U šta se pretvaram, ne znam ni sam, u nekog gadnog čiču, što bi rekli kod nas… Znam da bi mnogima bilo degutantno da gledaju nekog vižljavog čilagera kako je neku tetku stavio na prvi stepenik da može da ga dohvati, kako se ljubi sa njom. Ako vizalizujete, probajte sa onim sitnim poljupcima, mislim da bi vas neki francuski odvratili od daljeg čitanja teksta. Mislim da u gadne čiče rastemo upravo od toga, nije to neka frustracija od nemanja seksa ili gorčine života, to je zapravo frustracija od nemanja osnovnih životnih potreba, nežnosti… Osuđivanje na svakom koraku, pritisak okoline sa pritiskom života koji se spajaju ovde kod nas na balkanu i ulivaju u more predrasuda i zaključaka, a sve je to deo jednog okeana samoće, prosutog na balkan i neku još teritoriju. Šta da se radi tako su nam i preci živeli. Ne mora čovek mnogo da se vraća u porodično stablo da shvati da ovako ili onako živi život već viđen iz drugog ugla, iz neposredne okoline. Pa kad život pritisne, takve spoznaje, uz ne mogućnost čitanja sitnih slova, po koju ćelavu površinu, izbacuju napolje i poslednju ideju da će nešto biti dobro. Dobra stvar je što bi me još jednom proglasili ludim ako ikada uspem da iskočim iz kalupa, a to meni i nekako dođe kompliment. Do tada, na šišanje i skraćivanje brade idem često, dok i ovo malo kose ne opadne ili ne pustim neku isposničku bradetinu, što bi do sada već i uradio da mi nije potrebe za frizerom… Opet, za one koji vizalizuju, pišem frizer, možda ne po rodnim pravilima, a vi ako hoćete kažite frizerka, mada gde god se ubvaci žena nastaju problemi… Teško sad mogu da napišem nešto da se izvadim… jedino da me vidite negde matorog sa tetkom na stepeniku…
NA LASTOVU 