O sandučetu…

Pokušavam da ne pišem gluposti zbog kojih će me prijatelji zvati zabrinuti. Pokušavam da budem vedar, pisati o lepim stvarima, razmišljati pozitovno… Pa se odmah vratim u prošlost. Zapitam se da li da ubacim još jedan list u sanduče i da ti kažem kako je sad. Onda sebe ubrzo osudim, uzmem papir napišem i brzo ga savijem i stavim u novčanik tamo gde svi oni počivaju, od kada svaki put nisam imao snage i hrabrosti da ih ostavim. Zadržaću ih za mene, jer oni i jesu moji, a uspomene i neka bolja vremena, e to je naše. Pokušavam da se šalim kao nekad, da budem raposložen kao nekad, da napravim dobru atmosferu kao nekad, ne ide, jer to su pokušaji, to je mozak koji zna da nešto nije dobro, a ono je bilo srce, ono je osećalo da je sve kako treba, makar i tako, lažno, sakriveno, daleko od realnosti, ali opet tako živo. Tako sam lepo živeo, sve je bilo toliko drugačije nego danas… Čak i ova žurka sa koje sam došao malo iza ponoći, ne liči na mene, ni na one dane, ali veruj mi ostao sam duže, duže nego što mi se htelo, duže nego što sam imao potrebu , duže nego onda… I sve je bilo drugačije nego onda, i ljudi, i sama ta žurka i moje misli, i sve što sam ikada dožeiveo za sve ove godine. Ja više ne pripadam tu, i ne mogu reći da si me ti držala ovde, a opet eto izgleda da jesi. Možda sam i sam sebe, onog starog pustio niz vodu pa eto ovome ništa nije kao pre, ni alkoholi, ni ljudi, ni sve cure ovoga sveta. Danas je sve drugačije… Opatija je lepa u martu… A ja svaki put kada dodjem ovde borim se sa sobom da zaustavim taj vremeplov u glavi koji me vraća nazad… On ide nazad, setim se, digne me, pa me razbije o pod… Vrati me u ovu surovu realnost… Iz bledih januara u sunčani mart, nista ne vredi, i dalje je sivo, duva bura… pogledi su i dalje uprti i dalje krijem i dalje čekam da tu negde iza ugla dobijem mig preumornih očiju. Umislio sam, ništa to nije kao što ja to vidim i osećam, naterao sam sebe da izmislim pola stvari kako bi ih po prvi put osetio. Zahvalan sam sebi na tome, jer da moja volja nije bila jaka, ja nikad ne bih osetio i doživeo to, a opet, evo danas trudeći se da ponovim ne mogu , sve je bledo, snaga moje volje ostavila me je samog u hotelskoj sobi ispred laptopa… Videlo se sve, uzalud skrivanja.. Video sam sve uprkos svemu što je bilo protiv… Ja sam uvek bio za, od prvog trena, od prve sekunde… Do danas i do sutra… Do zauvek… Dok se ne izlize svaka uspomena i vreme pojede svaki trun ostavljen po ovim ulicama… Kuda vode… Ne znam teško je rasuditi, teško je prihvatiti sve to baš tako… Surovo… Teško je imati bilo kakav izgovor, teško je naći utehu i nadu da će nekad biti bolje… Vremenom naučio sam da je sada bolje… Kad već onda nisam znao da odlučim kako treba… Vreme je najdivnija stvar… volim što briše neke stvari, a ponekad mrzim što briše sve… Vreme i ova praznina od mene napravili su strašilo koje ne valja nikome… Ni meni… Ni tebi… Ni… Malo… Umoran sam… Strašno je sve ovo, voleo bih da sam sam u ovome, i da sam potpuno prolupao. Rešio sam da to ipak bolje zvuči ovde nego u limenom sandučetu broja 6… Rešio sam da sebi priznam dosta je bilo laži i zavaravanje, odavno je kraj. Za koga god da je bilo dobro, ne znam, neka sam kaže, ja samo mogu da kažem da je meni nekad bilo najbolje, a sada nikad gore…ne pripadam u svemu ovom što živim, nisam tu… odrađujem… Teško je sve to , nisam takav, nisam tako maštao , voleo i sanjao…