Pravi tekstovi samo prolaze pored mene, plima inspiracije obično se javi onda kada nemam snage da pišem. Lepota misli, različite teme, paralele, napred i unazad, samo leti baš onda kada mi dođe da se pokriem jorganom preko glave i nestanem. Mozak tada najbolje radi, samo prede, prede uzalud jer u većini slučajeva uopšte nemam volje, ni hrabrosti da sednem ispred laptopa i zapišem. Oporavljen ujutru pokušavam da rekonstruišem tu priču, vrlo često javlja se osećaj žaljenja, jer je nestalo zauvek zaboravljeno, kao rukom odnešeno, toliko lepih tekstova, toliko sjajnih tema, toliko emocija. Strarost, demencija, depresijašta, ne znam, ali toliko je povezano da u većini slučajeva ono što zapišem bude samo što uspem da povratim, bledo, providno i vrlo često slabo povezano.
O starosti sam dosta pisao, glavni junak moje druge knjige ima 74 godine i tada, 2017. poprilično sam se trudio da dočaram melanholiju poznih godina, tu samoću, pokrete i dešavanja koja sa starošću postaju uspomene. Danas, eto posle posle svega nekoliko godina, sa naporom dosta mutno gledam ova slova, zreo sam za naočare. Bolje razumem starost i mogao bih mnogo bolje da napišem taj uvodni deo i tog čoveka, njegove osećaje, njegove godine. Onda sam pisao o tome da mu nedostaje plivanje i ustajanje bez bolova, i opisivao samoću kojom je bio okružen i mislima koje su ga vodile u pisanje … Danas bi tu dodao svašta, osim plivanja, dodao bih da mu nedostaje topline, dodao bih kako se seća dodira poljubaca, kose, bicikla, uzdaha mirisa mladosti koji se prožimao tokom celih vikenda u tim zimskim danima.Bolje bi opisao sve one trenutke mastanja da ce se ipak nesto promeniti, srediti, sva ona tešenja da ipak nije moglo bolje, sve one suze i gorčinu koja se spirala jedino alkoholom i to samo na koji sat… Pokušao bih da bolje opišem šta mu je sve nedostajalo, poljupce od kojih se ljudi u tim godinama obično stide ili kritikuju one koji se tako ljube. Dodire, za koji svi misle da starim ljudima ne trebaju, a oni su previse stari da ih traže, već su ih se sami odrekli ili se previse stide da pokažu potrebu. Pisao bih kako ni jedna bol ili bolest nije tako teška kao usamljenost, kako ni jedan život nije dosadan ako se deli, pisao bih kako su ga svi glodali i kako su svi uzimali i kako je on imao previse toga da da, ali nije imao kome. Taj čovek bi samo hteo da se jednom ujutru probudi sklupčan uz nekoga, smiren, miran, i da jedina misao koja prođe kroz glavu bude, čime sam ja ovo zaslužio, trudeći se da nikada ne prođe. Živeo bih za to da nikad ne prođe, ne bi žurio nigde, ništa bolje mu ne bi trebalo, samo taj trenutak mira. Ovako željan, željan trčanja, druženja, zalazaka sunca skijanja, sladoleda, izleta, udovoljavanja, usrećivanja, pogleda… Pisao bih da bi hteo da upozna čoveka koji je mogao da bude, to bi ga mučilo, dobro zna ko je, samo mu izgleda nije jasno ko je mogao da bude… Naposletku, žal za vremenom, onim protraćenim na glupe ljude i promašene price, i nedostatak ljubavi, odluke donošene u vremenima kada niti je imao pameti za te odluke niti je bilo vreme za njih. Žurba uvek samo žurba do trenutka kada se sve preokrene, kada se više nigde ne žuri, kada se sat uspori i ostaje samo žal. Bezvremenski dimenzija, muzika i misli i dalje idu, ali vreme stoji, tik… Trebalo je sve drugačije, nisam trebao da pustim da sve toliko utiče na mene, morao sam da nađem načina da ispravim, da povedem računa o sebi, da mi bude bolje, tak… Moralo je tako, ipak je na kraju sve ispalo ne tako dobro za mene, ali deca su porasla, ko zna kako bi bilo i šta bi bilo sa mnom da nisam imao decu ili da sam se odlučio da ih tamo nege ostavim… tik… oni svi imaju svoje živote i svoje brige, samo sam ja uspeo da propustim sve žureći da zbrinem sve… tak… Starost… tako teško vreme, ceo život nisam imao vremena da živim a Bog mi je eto na kraju dao dovoljno vremena da starim, da starim i žalim… tik…
Možda je vreme, pravo vreme, da baš sada za trenutak zastanem, i ako ništa drugo, prepravim taj deo teksta o strarosti, ne bi li nekada, nekome ko čita uspeo da skrenem pažnju da se život lako izmigolji, posebno ako čovek ne shvati smisao svoga bića na vreme, posebno ako žuri, posebno ako lako shvati vreme, posebno ako pogrešno shvati pravo vreme… Život je pravo vreme, mladost nosi lepotu odlučivanja, a starost sa sobom nosi sat koji sporo teče, i lupu kojom se sve drugačije vidi, kaleidoskop propuštenih prilika… ono što je gore očas posla bude dole, ono što je sivo očas posla bude roze… sve je dvostruko, trostruko, petostruko… sve se vrti u krugu… Cev… gde je na kraju šareno…
NA LASTOVU 