Slabo sanjam, slabo se sećam snova, u moje snove ne dolaze osobe kojih više nema. Njih vraćam raznim datumima i sećanjima koje u poslednje vreme oživljavam iz najranijih dana. Oni valjda tako žive i dalje. Ovi drugi koji su živi, ali ih više nema u mom životu i koji mi nedostaju, oni mi ne stvaraju taj težak osećaj, i dalje gajim nadu da će nakon svega ipak doći do tog ponovnog zbližavanja, vadim te zajedničke trenutke i nadam se da će ih još biti. Život mi je stalno menjao postavu, jedni su odlazili, a drugi su dolazili, neki vrlo bliski odlazili su iz mog života, a neki potpuni stranci postajali su važni u mom životu. Neke ljude koje sam dnevno viđao ne osećam bliskima, dok neke ljude koje gotovo i da ne viđam osećam tu blizu, greju me. Sinoć sam jedva zaspao, pogodila me je vest o odlasku baš jednog takvog lika. Skorašnje prijateljstvo, par viđanja, a opet neka čudna konekcija, osećaj da ga poznajem ceo život. Mika, se ubio, bila je poruka koja je u nastavku nosila vest sa portala u kojoj je pislao da se čuveni novosadski biznismen ubio u svom stanu u Novom Sadu… Dok sam čitao članak sazano sam i da je moje godište, iako mi je delovao starije. Poslednji put smo se videli početkom februara, odličan provod u Novom Sadu, odlična atmosfera baš kao i dana sam ga upoznao. Pripadnost, konekcija sa tim „strancem“ bila je neverovatna, mi smo se družili u nekim predhodnim životima. Rastanak, Novi Sad praskozorje, on hoće da idemo dalje u neki drugi klub, u nekakav tunel gde po njegovim rečima, „kada uđeš unutra i sagneš se malo da im pogledaš noge, niko ne stoji na zemlji, svi lebde“! Nisam otišao dalje, nisam video lebdenje, nisam video tunel i proveo još koji sat sa Mikom. Otišao sam u hotel da spavam prepun topline i ljubavi i osećaja pripadnosti koji su mi svi oni preneli. Oišao sam da spavam misleći koliki su carevi, cela ekipa, koliko lepo veče gde je prastari DJ Fakir prašio do daske, kao u stara dobra vremena. Sinoć je otišao on, nije hteo da nastavi provod ovde sa nama, imao je svoje razloge, baš kao i ja ono veče posle Paberaja… Nisam mu nikad rekao kako sam se osećao, koliko mi je to kratko prijateljstvo značilo, a eto nije ni on meni, otišao je, dosta mu je bilo provoda, hteo je da odmori, imao je neke druge planove za sutra. Prošli Egzit i to partijanje u Paberaju pamtiću kao najlepše snove, a njega kao čarobnjaka sa rancem, Sport Bilijevom torbicom, koji se pojavljuje u svom sivom plaštu i nosi dobar vajb i sve što treba sa sobom. Do ponovnog viđanja, da zalomimo petkom, jer smo stari za subotu i treba nam više vremena da se oporavimo za ponedeljak!
NA LASTOVU 