„So close no matter how far couldn’t be much more from the heart…“
Tako blizu a tako daleko, ’bem li ga više… Dok smo se mučili i patili za vreme Miloševića, nadao sam se da će bolje sutra doći kada njega smenimo. Izgleda da je bolje prekosutra ili već neki dan od srede, samo su meni zaboravili da kažu. Ko ga šljivi, kad već nema prosperiteta daj da pravimo decu, i tako je i bilo. Pakao odgajanja dece, ta zelena stolica, zubi, grčevi nespavanja izniurenost delovali su kao večnost, nisam imao nešto mnogo izbora, niti su oni pokrali izbore da im upadnem u skupštinu i razjebem sve. Čekao sam, a jurio da uhvatim vreme da se naspavam, bodrio sam se, proći će, porašće biće bolje sutra… aha majmune glupi biće bolje malo sutra… Hteo sam da se sklonim odavde, da pobegnem van Balkana, Amsterdam, no ni to baš nije bilo tako lako, da li zbog mene ili eto zato što sam takva neka generacija kojoj nije dozvoljeno ni gastarbajterstvo. Tako eto, izgleda ipak samo sebičan, čekam i dalje da taj neki lepši život počne, ali polako eto uviđam da sva ona ostavljanja sredine od jafe, oguljenog belog od mančmeloa, najslađeg zalogaja, su zalud. Jer se gotovo uvek dešava da to parče hleba ispadne iz ruke i hrabro poleti ka podu i to baš ka onoj strani na kojoj je džem, ja sam fan džema ne paštete. Svako ostavljanje dođe mu uzalud, nema ostavljanja, nema boljeg vremena, sada je bolje. Sve što sam ostavljao namerno ili sam gubio slucajno, gubio sam na tom putu od glave do srca, kratka relacija a opet ne može dalja. Uvek sam strepio, uvek sam čekao prave prilike uvek to nešto što sam hteo nisam mogao zbog nekog ili nečeg, zbog ovakvih ili onakvih okolnosti, koje su se redovno sklapale i rasklapale bez mene, ja sam tu pokušavao s vremena na vreme da ubacim po neki segment. Trči gore glava jedno, trči dole srce drugo, kratka relacija, ali odvratna da te neko non stop šalje gore dole. Voleo bih da sam upola onakav kakavog me drugi ljudi vide, voleo bih da sam upola sebe manje kočio i stavljao razne amove i ulare, voleo bih da se obistinolo to neko „za posle“ ili „bolje sutra“. Voleo bih da je od majke ostalo nešto malo više osim imena benda koji mi je otkazao dugo čekani koncert…
Prošli vikend sam proveo u Amsterdamu sa Rab Najtom, škotom iz Glazgova, koji je devedestih godina umesto u redovima kod Dafine i Jezde ili po nekakvim skloništima svoje vreme trošio po amsterdamskim ulicama, onda kada je Amsterdam bio drugačije mesto za život. Danas Rab gazi preko pola sedme decenije, odstranjeno mu je plućno krilo čeka zračenje i hrabro mota džoint od dve rizle. Briga ga za mene, sva moja pusta ostrva i kočenja, on ima svoja, a sada, u ovoj situaciji ne mogu ni da pretpostavim kako tek on razmišlja. Rola ozbiljno veliki džoint koji je prepun markokanskog hašiša koji je veče pre toga kupio, izbor se sveo na King Hasan, kaže ne može biti loš kad se ovako zove. Ja mu se nisam pridružio da bi mogao da ocenim da li je bio u pravu, odavno već ne konzumiram svakakva sranja, nisam više sa ovakvim mozgom dobar ni za alkohol, a ni za droge, kapiram da bi mi jedino heroin zaista rešio sve probleme, ali kako se i dalje borim i nisam odustao, a nisam ni neki milioner koji bi sebi to mogao priuštiti, propustiću takvo rešenje, bitno je da ga uvek ima. Duboke diskusije, i dalje, bez pola pluća i sa mnogo godina pokazuje prkos i inat sistemu, istim onim žarom kao i u adolescenciji, održao je duh. Pitam ga za čim žali. Odgovara da ne žali za mnogo stvari, krivo mu je što tih devedesetih nije našao način da ostane u Amsterdamu ali opet ne previše krivo, ne vrti, pomirio se, prežalio, pustio. Izgovara „Aimless“ u izražavanju prošlosti budućnosti i sadašnjosti… besciljnost, tako glupa i surova reč kojoj pre deset godina ne bih mogao da nađem svrhu, sada ne samo da ima svrhu već joj znam i pravo značenje. Pričali smo, a džointe je motao jedan za drugim. Došao je u Amsterdam kod svog prijatelja iz mladosti koji o njemu priča sve najlepše, da je bio jedan od retih koji je nesebično delio sve, pravi dasa. Došao je da malo iskulira od svega i da popuši što je više mogao, jer u utorak se vraća i prestaje da puši, kreće na zračenje te nedelje. Došao je verovatno da sebi ispuni neku želju, da verovatno bez svoje kočnice radi ono što mu se najviše radi. Udri majstore… srećno… vidimo se opet…
Sinoć sam decu odveo na mesto zločina ponovo, KST (Klub Studenata Tehnike), opet su me zezali da nisam najstariji, pokazujući mi primerke od kojih su mi prolazili žmarci, a i da nisam najviši, pa su me terali da prolazim pored tih visokih ljudi ne bi li potvrdili. Da, dvojica su stvarno bila viša od mene, i taman toliko možda tek još koji stariji od mene. Jedistveno je da su moji klici jedini u klubu bili sa ćaletom, tako sam ih ućutkao, tako i kratkim slemovanjem i glupiranjem kada su se bez komentara udaljavali od mene svako na svoju stranu.
Izgurala ga je neka ženska iz prvog reda, džentlmenski se povukao iako je mesto stvarno bilo najbolje, pustio je toj devojčici. Njoj sto posto nije ni bilo do mesta ali je nešto htela od njega, to će on shvatiti tek za koju godinu, meni je eto bilo lepo da ga gledam, da ih gledam kako đuskaju, vrište dižu ruke u nebesa. Videh život ponovo. Ćerka se uporno gura sa nekim pijanim bizgovom koji bi, bez da pita, uzeo to njeno premijum mesto, možda joj se sviđa, ali ga gura kao da je poslednje medeno srce u kesi a ne tek mesto, on pijan, mamlaz divlja ne obazire se koliko ima lepu devokju tik uz sebe, kojoj se možda sviđa. Odličan koncert, klince boli vrat od slemovanja, ja im zavidim što u tri ujutru mogu da pojedu gurmansku pljeskavicu bez teških problema sa refluksom. Mladost nema cenu niti ima zamenu, i mladost je mladost, sve drugo su izgovori. Nema tu nekog komentara niti nekog ispravnog saveta za njih, ne smem ni da im kažem da ne ostavljaju sredinu za sutra. Da je sve lepo dokle god ima stvari koje su im važne i zbog kojih sve one druge stvari nisu bitne i nisu važne… No, nothing else matters…
NA LASTOVU 