Pustiti, danas je najteže pustiti. Mi, sve bitni, konstantno mislimo da je sve do nas pa tako sebi dajemo za pravo da ne puštamo, prepravljamo, pokušavamo i žalimo… To sam ja, ili sam to bio ja, još uvek ne znam?! Ova samoća s pustog ostrva tera me da ne razumem, muti mi svest dok ego tiho šapće. Jesam li to ja ili sam sebe pravario pa pokušavam da razmišljam kao onaj koji sam mogao, ili u svojoj glavi trebao da budem. Jesam li to ja, ili onaj koga sam stvorio i koji sam očajnički želeo da postanem. Pusti… Pustio sam toliko toga, neke stvari gde sam iznenadio samog sebe mirom koji sam u sebi uspeo da nađem. Nešto i ne mogu da pustim a da nisam svestan zašto. Možda iz nekog skrivenog razloga, možda me laže ego, možda to tako treba da bude, a možda neko mene ne može da pusti. Ja sam onog sebe pustio, ostavio da šeta svetskim metropolama, da zasmejava ljude, da sipa provale i pozitivnu energiju. Razišli smo se, nismo se posvađali, jednostavno on nije bio više za mene a očigledno ni ja ovakav nisam bio za njega. Sporazumna podela je pala, ne mogu da sudim ko je bolje prošao, hteo sam samo da se rastavim s njim, da pobegnem i počnem iz početka. Iz tog ugla, šta god da sam dobio mi je previše, vidim i osećam. On tumara negde svetom, a ja sam se zavukao ovde na Lastovske goleti. Njemu je sve malo, a meni je svega previše. Pa kad dođu teški dani, sparina, kad se sunce nadvije nad moje pusto ostrvo i počne da prži svaku travku, a kamen da sija i noću, poželim da nisam ovde, poželim da sam pametnije iskoristio. Sunce valjda istopi svaki izgovor, ostaje samo suvi odgovor na ono „zašto“ i eto tada, tada sam iskren prema sebi… Skoro sam sedeo kraj žene koja može majka da mi bude, i pri tom me je gledala dvadeset godina u svojoj kući. Pa kaže, „ja sam do prošle godine bila zadovoljna i srećna sa svim što sam u životu ostvarila, decom, brakom, karijerom, našla sam mir i sa odlukama sa kojim se nisam mirila u mladosti, pa eto u poslednje vreme osećam prazninu i žal za propuštenim, žao mi je jer je moglo bolje“… Eh kad ona koja je tolike godine provela u miru ne uspeva da se sakrije ispod sunca šta ću ja da kažem… Šta ću reći sebi, ili njemu, šta ću reći njoj … Dobra stvar je što priznajem krivicu i što me verovatno svi krive pa će lakše moći napred. Meni ostaje samo da se smestim ovde na ovom mom ostrvcetu, da se aklimatizujem pod suncem, da skočim u more kad mi bude prevruće, da nabavim neki veliki sombrero i da eto pišem dok ova luda glava ne prokuva. Vi ćete svakako znati da sam i dalje živ i dobro po tekstovima, a možda i s vremena na vreme neke novine prenesu vest da se nepoznati čovek sombrerom šeta nekim otokom i da izaziva paniku. Ne plašite se, to sam ja, ja nikad ne bih nikog namerno povredio.
NA LASTOVU 