Sunce, lep decembarski dan u Beogradu. Osećanja, ah, pa osećanja koja se kroz mene dugo prožimaju, nisu kako treba. Prepun sam uspona i padova, raznih oscilacija, poput rolokostera koji konstantno ide u krug. Poput znaka beskonačnosti koji savija na dve okuke i ide iznad, i ispod, i samo u jednom kratkom trenutku bude u ravni. Vrhovi jedva da se nalaze iznad te ravni, kao da ih nemam više, život je poravnao taj deo beskonačnosti, no opet, u tim gornjim amplitudama prihvatam da mi je sve što je daleko od dna i iznad te osnovne linije ravni sada vrh, i srećan sam u tim momentima. Kada idem u onom drugom pravcu, to uvek traje mnogo duže i juri mnogo brže, ali eto, za života naučih da uvek posle nizbrdice ide krivina posle koje se uspravlja i ide ka „vrhu“. Velika stvar! Do sada sam i u takvim situacijama govorio da ide ka gore, ali sada kad znam šta je gore, sada ide ka vrhu. Fantastičnog sam mozga, nenormalne snage, koji uvek nekako uspe sve da izvrne na razmišljanje. Koji lepe stvari besomučno testira potpitanjima, i u svakoj od njih pronađe i ponešto ružno ne bi li ih uprljao, ne bi li pokvario svaki lep momenat. A ružnim momentima dodaje mnogo više šiljaka od onih koje one već imaju, pa ne samo da bodu i bole ti pravi i relni, već stvari gotovo uvek izgledaju mnogo gore od onog kakve jesu zaista, ali svakako bole, dok ne dođe do krivine, i uzlaska ka vrhu, one bole.
Dobra stvar u celoj priči je da sam uspeo da shvatim da svako ima svoje krivine, svoj znak bekonačnosti i svoj mozak da se sa njim obračunava kao i ja sa mojim. Najsrećniji su oni koji se time najmanje bave, mi, ovi drugi, mi nismo baš te sreće, da ne kažem mi smo nesrećni, pošto najmanje sreće upravo imaju oni koji zapravo nemaju vremena da se bave svojim mozgom. Što opet dolazi od problema koji su pred njih stavljeni. Što više problema to manje vremena, što više vremena to više onih drugih problema i tako u krug, u taj uvijeni krug koji zapravo predstavlja beskonačnost. Moj otac bi rekao, „svaka budala ima svoje veselje“, dođe kao floskula, ali zapravo jedna jako prosta misao koja nas možda najboje opisuje, i nas koji nismo baš te sreće i one nesrećne. One srećne, zaista srećne, ja skoro da i ne poznajem, ima ih u tragovima i nalazim ih na najčudnijim mestima, tamo gde ja makar nisam očekivao. Srećni su tamo gde ih neočekujem, a nesrećni su tamo gde sam mislio da su srećni. Sve više uviđam da ljudi za koje sam mislio da su srećni ili makar iz moje perspektive imaju sve razloge da budu srećni, zapravo to nisu, jedan površan, lažni, individualni svet u kojem živimo… Jedna predstava za sve i svuda. Predstava nas srećnika koji ne znamo da uživamo i za koje svi misle da su date uloge stvarnost i onih nesrećnika koji se bore i igraju ulogu srećnika i pored svega što ih je snašlo. Samo zaista srećni ne glume! Glumci u stvarnom životu obično budu depresivci, anksiozni likovi, oni koji previše misle o svemu, pandemija izraza i dijagnoza koji opisuju samo jedno, stanje ljudske duše u svetu koji smo ostavili bez osnovnih osećanja jureći ko zna šta. Apsurd, u potrazi za srećom postali smo nesrećni. Jesmo li zaista tražili sreću ili nešto drugo. Ja, naprimer, kada prestanem da lažem sebe, kada utišam ego, vidim da sve čemu bih zapravo trebao da se radujem nije bilo ono što sam želeo i o čemu sam maštao. Kada premotam film unazad i pustim ga pažljivo, usporeno, kad zaista želim da budem iskren i ogolim sve, ostaje samoća koja menja oblike, ali nikada ne bledi. Od najranijih dana čeznuo sam za nekim ko će popuniti to, tu prazninu. Ostalo je bazanje kroz život, konstantna borba. Loš tajming, uvek zamalo. Zamalo sam rođen u dobroj zemlji, i zamalo u pravo vreme, i zamalo u pravoj porodici, i zamalo postadoh gastarbajter i eto malo falilo da budem srećan. Kao da mi neko otvori vrata i pokaže šta se zapravo dešava u toj prostoriji, možda eventualno zakoračim u nju, ali me vrlo brzo izvede van i kaže da ja ipak nemam kredencijale potrebne za ostanak, za sve što je u toj sobi. Opravdava mi se pod nekim izgovorima, koji nisu dovoljni ni za njega, a kamo li za moj mozak. Kompenzuje, deli i šakom i kapom razne degustacije i pakete koje bi trebale da mene zadovolje i na koje bi svi drugi oduševljeno klicali, a ja razmaženo derište ne znam da cenim nego pričam samo o toj sobi gde sam zapravo video svoje mesto. Sada više o tome gotovo da ni ne mislim. U takvom sam stadijumu da pokušavam samo da izvučem najbolje što mogu od onoga što imam, najbolje iz sebe. Sada više nisam to razmaženo derište, valjda sam odrastao, pa pokušavam ipak da pokupim sve što daju pravdajući sebe da soba nije za mene. Osećaj koji je ostao čini me tužnim zato što i dalje verujem da soba postoji, prihvatio sam izgovor samo, pravim se da ne znam. Takvu nepravdu nikada nisam znao da trpim, eto nikada do sada, život uvek istera svoje, poravna sve amplitude i na kraju se ipak sve svede na ravan, na prosek. Odavde, iz ovog svetovnog pretpostavljam da nosimo samo znanje. O nebeskom ne želim ni da maštam, stvaram slike i razmišljam, tako sam upropastio ovaj život, očekujući bajku, nekog da me u poslednji tren spasi i ipak pokaže da dobro postoji, a ljubav pobeđuje sve… Odavde nosim veliku radost, saznanje da neko sasvim običan i sa lošim kartama ipak može sve dokle god vreruje u sebe i dobro, i ostaje mi samo da se borim za bolje, da i od ove sobe napravim sebi bajku. Za nebesko ostaje da samo verujem u njega, jer On je ljubav, možda ovde samo treba da naučim da prepoznam bajku koja me gore čeka.
Decembar je mesec darivanja, praštanja, mesec ljubavi, novih početaka, srećnih krajeva, Deda Mraza, Svetog Nikole, čak evo i Hanuke. Decembar zaslužuje da napravite svoju bajku, makar na kratko, na koliko god može, na kobase i kuvano vino makar. Bajke se dese samo ako verujete u njih, a decembar je pravi mesec za to.
NA LASTOVU 