Sećam se dobro svoje babe, imao sam 22. kada je umrla. Ostala je urezana u moj život, utopljena poput armature u betonu, ne vidi se, ali drži sve. Pomislim često na nju, pomislim kako li je izdržala? Pomislim koliko je bila dobra, smerna, odana i požrtvovana žena, komšija, prijatelj, ma koliko je bila dobar gospodar svojim životinjama iako je i sama imala vrlo surove gospodare. Slabo mi prolaze sećanja, uglavnom mislim na njen život, na surovost koju je morala otrpeti, na to šta je nju držalo da i dalje ide i gura, jače bolje i za druge, pored svega što ju je snašlo. Prepliću se i ona i majka, i još neke žene , neki ljudi koji su se diskretno provlačili kroz moj život. Osećam divljenje sa jedne strane i težinu života s druge strane, jedna strana novčića me motiviše, i sve dok leti i dok se vrti, vidim i onu drugu, ne tako lepu stranu.Drugu, koja sklanja onu motivaciju i pokazuje težinu i surovost života. Pitam sebe šta je njima bila radost? Šta je njima bilo bitno i pronalazim vrlo malo stvari koje se pokalpaju pa makar i sa onim što ja mislim, a kamo li ono što za sve nas danas predstavlja radost. Razgovaram sa prijateljem koji je tu ceo moj život čak i veliki deo života bio je tu kraj moje majke i babe, pa sad krajičkom oka gleda na mene kako su one gledale na njega. Jadam mu se, i kažem ono što sam hiljadu puta ovde napisao, da sam i pored svega što sam uspeo da ostvarim i dalje prazan i da ne znam kuda sad. Da sam zbunjen situacijom i da se plašim budućnosti i svog mozga i svoje motivacije. Odgovara mi neizrecivom pameću, koju sumnjam da sam mogao na nekom drugom mestu da dobijem. Kaže, magarče, pa to što si sve ostvario, misliš li da je sve do tebe, da je samo tvoja zasluga? Zastaje pa nastavlja dalje, one, misleći na babu i majku, su na ovom svetu bile mučenice, ali su gore generali, pokazuje na nebo. Otvaraju ti se vrata zato što budnim okom motre na tebe i mole se svakim danom za tvoje dobro. Rastajemo se, i meni tog dana te reči nisu gotovo ništa značile, osećao sam samo ponos tim generalskim činovima koje je on njima dao, ali u narednih par dana sam prepričao priču naglas, jednom ili dva puta, i tek onda kada je izašlo iz mojih usta shvatio sam šta mi je zapravo rečeno tog dana. Koliko li su samo tužne gledajući me kako ukopan stojim u mestu i jedem ovo malo sebe? Zamišljam ih obe kako gledaju kroz tu neku sferu i prate svaki moj pokret i misao. Ni dole, u životu nisu mnogo pričale o mukama, zapravo ja sam muke svoje babe saznavao od drugih ili izvodio zaključe samo kroz sublimaciju njenog života u oklnostima koje su je zadesile. Nikada je nisam čuo da se žalila. Majka je bila drugi tip, ona se nije žalila meni, ali je imala svoje jatake kojima je mogla da ispriča sve ono što je brinulo na jstuku. Kao da ih čujem,obe, zapravo, ne njihove reči, više uzdisaje, ali kao da mi u mislima nekakvim tihim osećajem, da se ne brinem, da će sve biti u redu, da se pokrenem, da živim, da budem srećan, da ja to stvarno mogu. Da mi razum ne da da dobijem sve što mi pripada, da od razuma ne vidim šta sve imam i mogu. Da je sve mnogo prostije kako u životu tako i na nebu. Kladile su se na mene, založile su sve na moju pobedu, i nije im žao niti uloga, niti života koji su podredile nama, deci. Žao im je da se ovoliko mučimo bez prave potrebe za tim. Onda svoju glavu od pogleda ka nebu spustim malo ka dole, pa pogledam svoju decu. Njima će tek trbati generali, maršali i admirali , da prođu kroz život. Oni će izgleda imati pomoć samo sa neba, samo kad se svi udružimo i konačno shvatimo i budemo potpuno koncentrisani samo na njih. Fokus odvlači sada, ovde, u ovom životu, jurinjava za ostvarenjima nekakvih snova, današnje vreme tera da stavljamo sebe u prvi plan, zaboravljamo decu zaglavljenu u ovoj matriks realnosti. Valjda samo roditelji koji su odustali od snova mogu svoj život da podrede deci i da se istinski bore i mole za njih. Pored svega što pišem, očigledno je da i dalje verujem da će se u nekom trenutku promeniti sve, i da ću uspeti da izađem na tu dugo željenu ravan sa koje puca pogled, i dalje verujem u san. I pored priznanja silnih poraza, tlačenja i okupacije koju je život sproveo nadamnom i dalje sanjam o slobodi, eto, sada vidim. Možda mi je ta volja ostala od babe i majke, možda baš ti osećaji koje mi one šalju drže tu vatru upaljenu, a možda sam i dalje budala koja mašta. Dobro je, dokle god ima volje, doći će i ono ostalo, možda ne iz pameti, ali poslaće mi ovi odozgo, moji generali, da mogu da dam ovima dole, siguran sam da bi i jedni i drugi zaista želeli da me vide sreću u mojim očima. Siguran sam da još tražim njen lik, ali naći ću je! Zbog sebe, zbog uloga datih u onoj opkladi i života žrtvovanih da meni bude bolje, zbog moje dece jer zaslužuju da vide da se borba isplati, a to i njima i mojim generalima treba i za život i za nebesa!
NA LASTOVU 