O daljini…

O daljini mogu da pričam, na daljinu i dalje dobro vidim. Danas kada sam ustao, daljine kao da nije bilo, magla je okovala sve i nekakvo sivilo. Danas, teško je naći smirenje. Praznici uvek nanesu to osećanje usamljenosti i prolaznosti. Život nemilosrdno nosi ljude. Žao mi je onih koji su otišli na neki drugi svet, ali sa njima nekako najlakše nađem mir, otišli su, spasili su se, bude mi teško, žalim dugo, ali opet ne nedostaje mi u toj priči ništa, sve je bilo kako treba, uvod, razrada, i kraj. Kraj je u većini slučajeva skarabudžen, nije lepo napisan, ali oet, očigledan je, pisalo je „the end“ stavio sam tačku. Možda nisam napisao sve kako je trebalo, ali opet, napisano je. Sve priče koje su se tako završile, napisane, sa svim poglavljima, pa čak i da nemaju taj kraj na nebu već neki običan, svađu, nesuglasicu, migraciju, sve to mogu da razumem, smestim ih tako napisane na neku policu. Neke s vremena na vreme opet otvorim tek na neku lepu stranu, da se prisetim nekog događaja, da nekom prepričam neku dogodovštinu. Žigne me uvek jer nisu sve dogodovštine samo moje, nisu svi osećaji samo moji, sve je to bilo tako vredno pomena obično zbog te druge osobe, ja sam bio tu da samo malo ulepšam, ovekovečim i začinim sve svojim zaraznim smehom. Najlepši događaji vezani su mi za ljude kojih više nema, neki vani, a neki na nebo, a neki ni sam ne znam ni gde ni zašto.. Da, u međuvremenu sam i odrastao, surovije gledam na sve pa se većina događaja nikako ne ponavalja, prvo zbog tih glavnih likova, a drugo i zato što sam se ja pretvorio u nešto čudno… tužno, uplašeno, razočarano… Nešto što više ni ne traži zašto, prestalo je da boli, utrnuo sam, ne osećam ništa više, ni radost, ni tugu… Hodam, bauljam tako istiktivno, poput udaha i izdaha, poput treptanja ili spavanja, poput pišanja. Stvari radim iz pritiska na sebe, teram sebe da se pomerim iako mi je strašno lepo da tako ne radim ništa.

Skupili smo se skoro „srednjoškolci“, odemo tako s vremena na vreme u Staru Hercegovinu. Nas nikad više od deset, nikad manje od pet, od razreda koji je brojao tridesetak. Odrtaveli, omatorili, oćelaveli isemejemo se, sumiramo sve te neke lepe i lepo ružne stvari, popijemo koje pivo i nestanemo nakon da i dalje držimo glavu iznad vode. Ima puno emigranata, nas trojica smo u Holandiji, Sekula Nemačka, Devrnja Kanada. Peru ne pušta žena, ovaj razveden, ovaj se snašao, onaj prso… i Beko umro od infrarkta pre neku godinu kad nismo ni imali četrdeset. Jedva se setismo kako se „kicoš“ zove, Mitrović Goran, sjajan momak, sećam ga se kao jako lepo vaspitanog, pametnog, pristojnog. Poslednji put sam ga video 1996. Kada se priča o meni, svi su saglasni da sam srednju školu prespavao. Imitiraju me kakosa vrata stavljam ranaci na njega glavu… Eh, kad bi to mogao opet, da prespavam…

Lete čestitke za Uskrs na sve strane, minimum minimuma današnjeg prijateljstva. Valja poslati svima, nikad ne znaš ko će ti kada zatrebati… Jebeš to… Ja sam taj teatar raspustio. Zapravo raspustio sam i prvi i drugi ansambl, pa čak i te postave „za ne daj Bože“. Ostaje mi sada da se samo sećam. Pitam se samo, šta je to bilo u mojoj glavi kada nikad nisam ni u jednom odnosu dobio šta sam tražio. Pitam se kakav li sam prijatelj, muž, momak, brat, sin, ljubavnik, kolega, šef, kuvar, roditelj, bubnjar, kamiondžija, pekar, lekar, apotekar, pesnik ja bio, i jesam li ja zadovoljavo tuđu žeđ za prijateljstvom i blizinom bez obzira što sam ja ostao žedan. Teško je biti pametan, znam samo da sam kao po šinama uvek bio jako loš prema onima koji su bili jako dobri prema meni, a da sam očajnički patio da budem dobar onima koji su me tako žednog jahali.

Plašio sam se samoće ovde u Amsterdamu, palako za Beogradom prijateljima i pokušavao sam da utihnem taj osećaj da nešto propuštam. Danas, ovde u Amsterdamu, potpuno mi je isto kao i u Beogradu, ista je postavka stvari, ista dosada, isti onaj ja utrnuo, bezosećajan, numb… Danas, sam propustio ko zna šta, danas sam to uradio sa zadovoljstvom. Da sam malo bolje slušao Ted Talk, propustio sam da postanem čudo. Da sam samo poslušao te motivatore i radio 80 sati nedeljno mogao sam da iz garaže u Kaluđerici napravim multinacionalku pa da ko čovek umrem od raka pankreasa ili da valjam vakcine. Da slušam svog sina, drop shiping i Bog da me vidi. Neeeh, odigraću ipak partiju šaha na telefonu, pročitaću prvih tridesetak stranica neke knjige, a onda ću i nju da zavrljačim, neeeh ma ne idem na terasu da zapalim cigaru, pa na spavanje… Danas je prošao još jedan dan… daleko, daleko, daleko od svega…

Prigodna muzička numera https://www.youtube.com/watch?v=kdxT-kY0DTQ

Photo by Mohamed Almari: https://www.pexels.com/photo/light-streak-photography-of-city-street-1454253/