Ljudi pamte ono što ja zaboravljam. Ja skoro da ne pamtim ništa, samo idem napred. Bes, ljutnja i osveta me drže vrlo kratko, obično se rastope u mojoj glavi, u mojim mislim da sam ja već nešto uradio da prouzrokujem takvu reakciju, takvu situaciju. Da sam ja kriv. Ožiljci ne zaceljuju brzo, ali ih taj moj mozak gurne jako brzo u zaborav, pa gnoje i zarastaju tamo daleko od mene. Šta i ko meni zamera ne znam, verovatno gestove moje trapoavosti i nepažnje. verovatno nekakva moja neslavna dela koja ja u mozgu verovatno nisam ni registrovano. Opet ona trapavost, opet gubljenje pažnje i percepcija stvarnosti kroz prizmu mojeg životnog iskustva i načina na koji radi moj mozak. Oni kojima sam namerno radio nešto loše, oni to i danas pamte, a ja sam se smejao kada su odlazili…Povređujem ljude, namerno i slučajno, to je neminovno, ljudi povređuju mene, namerno, za one koji to slučajno rade, to se vidi, to više ni ne osećam, to ni ne pamtim. Neko pamti samo te loše stvari, a neko i neke dobre. Život je dovoljno težak da ga živiš u vlastitim cipelama. Ja sam se više od pola života trudio da se dopadnem ljudima za čijim stolom nisam ni trebao da se nađem, a obraćao sam vrlo malo pažnje na one ljude kojima sam zaista bio bitan.
Kažem, trapavost, ograničenost i sužena moć rasuđivanja iz perspektive jednog malog običnog čoveka iz predgrađa velegrada odgojenog da bude „dobar“, dopadljiv, prihvaćen, ne bi li neko to i naglas rekao, a to bi onda bilo pozitivno ostvarenje svih merila. Teško je razbiti takve lance, no, život se potrudi da se sve lekcije nauče, redovno ili vandredno, na budžetu ili plaćanjem astornomskih cena u vlastitim živcima, vremenu, ali i ljudima koji su žrtvovani. Svako drvo svede se najpre na trupac, ostaje bez grana koje su ga krasile, skine mu se prelepa kora i onda daljom preradom postaje sasvim obična daska, identična kao i ona druga iz drgog stabla, većeg ili manjeg, lepšeg ili ružnijeg. Kažu najbolje je da te vodi srce, drugi ipak tvrde da onda odluke nisu racionalne, treći temu ni ne razumeju. Ja kažem, da sam trapav, ne znam ni jednu bolju reč da opišem sebe a izbegnem hvalospeve ili besomučnu kritiku.
Trapav poput slona u staklarskoj radnji, ne znam odakle slon tamo, ali je dobra metafora za mene. Nemam prste, imam baš slonovska stopla, kojima po toj staklarskoj radnji očigledno pokušavam napraviti nekakav red, pomoći da se ona sredi dok se pravi vlasnik ne vrati. Onda uvek pravim veću štetu nego korist, uvek mi se i pored najveće brige, nađe stotinu mana, uvek se pojedem od sekiracije šta li će taj vlasnik reći, a da sebe nisam ni zapitao otkud ja tu i kako li sam samo prošao kroz ta uska vrata. Verovatno su me poput kruške u flaši stavili unutra dok sam bio jako mali. Verovatno od mene očekuju da se promenim, da postanem vidra ili da naučim konačno šta bi oni hteli, a da ni jednog trenutka oni ne prihvate da sam jedan veliki sivi slon.
Da opet prođem kroz svoje oči, kroz ono što mi se skoro pa nikada ne desi, kroz ono kako bi ja da imam slona i staklarsku radnju. Ako slon ne može da izađe, ako sam se previše vezao za njega pokušao bih da mu napravim mesta da neke stvari sklonim van domašaja surle i trapavih nogu, moj je slon valjda ga volim više od te radnje u kojoj ga držim tolike godine zatvorenog. Pitao bih sebe zasto to radim? Valjda bi našao dovoljno razloga da se opravdam. Milost, to bih verovatno tražio i za sebe i za njega kada ukapiram šta sam uradio sve ove godine. Jadan slon, jadan ja sa njim, kakav li sam to ja čovek da tolike godine budem nezadovoljan slonom. Kakav li sam ja to prema drugima kad nemam milosti prema mom slonu kojeg sam rukom odhranio od malena. Oprosti mi, shvatio sam posle toliko godina, doprlo je do mene, ukapirao sam, pogrešio sam. Oh Gospode zašto li sam ja ovakav, zašto namučih i sebe i tu mučenu životinju, šta li to meni u životu nedostaje, gde sam to skrenuo s puta da ovakve stvari radim…
Loš sam i kao slon i kao vlasnik staklarske radnje, ne znam koga više žalim, ne znam kome je gore i ko je tu usamljeniji slon, ili gazda… žao mi je samo tolikog razbijenog stakla, sve je moglo drugačije ništa nije moralo ovako. Vodilo me srce, valjda zato mogu samo da gledam u toliko razbijeno staklo i da osećam to što osećam. Žao mi je svake figurice, svake sekunde provedene u staklarskoj radnji, kasno sam shvatio da ja tu ne pripadam, bez obzrira što sam ipak samo slon od stakla.
NA LASTOVU 