Evo drugi put ove godine uspeo sam da odem na more. Uživam u moru, obožavam ga, zaustavi sve odgurne za kasnije i uvek me pusti da uživam! More za mene je terapija, psiholog, lečilište. Uživam u onom moru koje mi je oduvek punilo baterije i zaceljavalo sve rane, duševne, ali i one razderotine i ogrebotine. Onom moru u koje kada god da udjem i gde god ono bilo osetim kako je život lep. Kako je sva ta muka, od one koja mi je bila potrebna da se do mora dovezem, pa i ona druga koju sam usput skupio, bila vredna, jer more leči sve… Svaki put se radujem odlasku na more i željno iščekujem svaki susret. Eto to je valjda ta jedna stvar u mojoj glavi koja se nikada nije promenila i od koje nikada nisam odustao. More mi je oduvek bilo bitno, od najranijih dana i jednog ili dva odlaska na more sa mamom i tatom, preko školskih ekskurzija, do momačkih kampovanja i odlazaka na more sa decom, pa evo i ovih nekoliko koje sam, što zbog posla, što zbog sreće uspeo da organizujem i doživim.
Ta ideja Lastova, života na pustom ostrvu s godinama mi je sve bliža, more je izgleda zaista pravi životni drug za mene. More i ja se znamo ko zna koliko dugo, i jedino preme njemu očigledno nisam promenio svoj stav. Ne bih da kažem da sam u prethodnom životu bio primorac, jer njima se dešava da se ne okupaju ni jednom u sezoni, a meni nije samo do plavetnila već i do onog osećaja kada me prihvati i pomiluje svaki deo mog tela, do mirisa… Do svih sećanja koje sam utkao u to more , do svih briga koje sam tamo ostvaljao i do tolike moje želje da na tom moru provedem svoje treće doba… Lepota života svakom se ogleda u različitim stvarima, ja sam svoju lepotu dugo tražio, ni danas nisam siguran da sam je našao. Nisam siguran da li sam je odabro ili mi je to bila jedina preostala opcija obzirom na životne odluke koje sam donosio. S godinama naučio sam da prihvatam, opravdavam i nalazim utehu, a izgubio sam onu hrabrost, i nadu da će sve nekako jednog dana doći na svoje mesto, hoće, ali samo tešenjem i izgovorima, bar za mene, za ovakvog lika.
Zvedzane prašine nestaje u džakčetu, ili je to ili mi je i to dosadilo. Uprkos borbi pojedinih osoba da mi otvore oči, da mi pokažu da grešim i da tu ima itekako materijala, ja sam dosledan u svojim padovima, a to mnogi ne razumeju. More jednio sve razme! Poput majke dočeka me uvek, uteši i okrepi, opere svu bol koja se skupila… Ne kritikuje, ne hvali, samo me zagrli i osveži. Sve me manje ljudi razume, sve manje i tražim njihovo razumevanje, more, ono sve pamti i sve razume… Pamtim i ja, kada sam koficom išao po grožđe na putu za plažu na Braču dok me je majka nežno držala za ruku… nema reči, ne znam ih, blage su i krotke, prepune ljubavi i razumevanja, pokušava nešto da mi kaže, da me ohrabri i nauči, tako pitomo, tako nežno… Pamtim Valdanos i to kada me je simpatija izudarala papučama, pamtim kada je Miloš isekao nogu… Kako sam tada samo hteo da budem bolji od sebe… Pamtim Buljarice kada sam naučio da plivam, kada roditelji nisu mogli da me vode pa su me utrapili svom prijtelju nastavniku fizičkog, da me vodi sa ostalom decom… kako sam se osećao usamljeno i posramljeno. Pamtim Dobre Vode kada smo kampovali, kada je verovatno poslednji put u životu sve bilo u redu, kada sam tog leta upoznao devojčurak… kako je samo sve izgledalo savršeno. Najbolji prijatelji, druženje, more, morska ljubav. Pamtim plaže Sitonije i scene moje dece kako rastu u plićaku. Pamtim Baltičko more i šetnje u sumrak. Pamtim plaže oko Dubrovnika i osećaj oko srca, uradio sam nešto konačno za sebe, i ne samo za sebe, dodirnuli smo zajedno zvezdu sreće. Pamtim Split, Novi Vinodolski, uvalu na Krku gde me je prijateljstvo grejalo više od jarkog sunca. Pamtim plaže Majamija kada sam po prvi put proveo odmor sa sestrom, koliko mi je samo bilo lepo, koliko je samo bilo tiho, koliko je sve bilo daleko, daleko od života, poput sna. Pamtim prljavu plažu Hong Konga gde sam morao da poletim u zagrljaj moru. Pamtim tri dana na Glifadi kada sam pokušavao da budem dobro. Pamtiću i ove plaže juga Italije gde mi je život još jednom pokazao da dobri ljudi svuda postoje, da se ja ipak razlikujem, da svako oseća srce, da je more baš jedino i meni neophodno da budem blesav, raspoložen i daleko od svih nenormalnih briga koje u gradu imam, da budem onaj pravi ja kome je bitno da nešto dobro uradi, da nekoga nasmeje… More, draga mati, hvala ti za sve, sačekaj još malo, eto me!
NA LASTOVU 