Tekst napisan pre tačno dve godine, malo prepravljen i konačno objavljen…
Ne znam šta drugi ljudi na pustom ostrvu rade, ja imam dosta vremena za razmišljanje. Ne odustajem, samo vrtim i vrtim. Realno najveći zadatak ovde mi je da usporim mozak. Ima napretka, ali to su konstantni pokušaji, na obe strane. Pokušavam da shvatim, i pokušavam da ne razmišljam, mašina konstantno radi. Vrlo često i sada, ne dam sebi da pustim bilo koji problem bez nekakvog racionalnog objašnjenja. I sada, kad sam ozrelio, osedeo, ostao bez kose i zdravlja, sada kad mnogi kažu i da sam konačno odrastao. Neke probeleme i boli pokušavam jednostavno da spakujem negde , da ih zaboravim, da ih ostavim, pokušavam na svaki način da isključim mozak… Uspevam, ponakad, često, ali onda on ne bira, isključen je i za dobre i za loše stvari… onda ne mislim o trivijalnim problemima koji mi se vrte po glavi većinu vremena, ali zaboravim i bitne stvari, majčinu godišnjicu, brojne datume, razna lepa sećanja i dobre ljude, zaboravim sebe… Isključim mozak i uključim šah… Da li je to rešenje, nisam siguran, osećam se kao da neko drugi živi ovaj moj život, a da mu ja s vremena na vreme kažem kako nisam zadovoljan obavljenim poslom i skrenem mu pažnju da vreme prolazi… Ne šljivi me ni za pet para, momak igra šah. Kažem mu da nađe posao, da se malo aktivira, da se baci među ljude… ništa, uzalud pričam, nije tu u partiji šaha je. Pitam se kada je taj momak postao takav? Prelistavam njegove memoare, pokušavam da shvatim taj mentalni sklop i osećanja, pokušavam da mu pomognem. Najradije bi ga išamarao, ali opet, kako vidim da je na ivici ne znam ni sam kako bi to delovalo na njega. Nekad mi ga je žao, a nekad sam besan i ljut. On jednostavno ne vidi to što drugi vide u njemu, ne vidi ni ono što je stvarno dobro. Promene, velike, ogromne, isprva žudnja i žeđ, potraga, pa zatim razočarenje i umor. On kao da ne oseća, kao da je daltonista za osećje, sve je pobrkao i jedino što vidim da se prožima od početka do danas je strah. Strah je bojio sve druge osećaje i ljude, čitav život, svaki događaj, svaka odluka napravljena je iz straha. Čudno, koliko je strah uspeo nekoga da motiviše, strah uglavnom za druge, ne znam koliko možete da raumete, sve je vrlo čudno. Još čudnije mi je ta njegova luda neustrašivost, za sebe. Bilo je tu pravih situacija za strah, tu se nije plašio. Muka, žalim ga, šta ga je sve snašlo. Samo u problemima znao je da vuče prave poteze, ostalo je sve pogrešno. Voleo bih da nađe mir, voleo bih da mu objasnim da ništa nije užasno i loše, da je sve dobro, da makar eto sada podvuče crtu i proba da ide negde gde ga život odvede, ali ovaj put bez straha. Onda mi dođe žao da ga diram dok bezbrižno igra šah, a opet, i tu, u toj nebitnoj partji šaha vidim da se plaši poraza, da žali za potezima koje nije povukao i za onim koji su ispali loši, a odigrao ih je, opet strah. Ne znam šta će iz svega ovoga na kraju da ispadne, za sad vidim samo žal. Žalim ga i ja ali ne zbog stvari zbog kojih on žali sebe, žalim ga što ne uživa, što je nespokoj tu kraj njega poput kućnog ljubimca ceo život, što je život mogao da mu bude, i to kakav. Žalim ga što je ostario, što mu je duša ostarila, što radost mogu da vidim samo još u dubini tih tužnih očiju.
Vezao sam se za njega, a uloga mi je da od njega nešto napravim, ne znam… ne znam kako da mu pomognem, a ne znam ni kako sebi sa njime takvim da pomognem. Idu nam dani, mnogi poslovi ostaju nedovršeni, onih novih započetih gotovo i da nema, strah me je i od toga… Ja nisam uspeo da ga urazumim, niti mislim da ču to ikada moći, ostaje mi samo da ga gledam i da se tešim da eto sada i posle svega ima još vremena da se stvari promene, da će još nekom, osim meni upasti za oko, da će privući još nekoga kome je stalo da spasi ovu prestravljenu izgubljenu budalu.
NA LASTOVU 