O ćelavoj mami…

U potrazi za mirom juče sam se obreo na jednoj klupi u Zemunu. Praznik Svetog Arhangela Gavrila, mala crkva na sred parka i mnoštvo različitih ljudi okupljenih da proslave crkvenu slavu. Gledajući tu slikovnicu različitih lica svakakve misli su mi prolazile kroz glavu, pokušavao sam da gledam i upijam, da što manje procenjujem i dajem svoje mišljenje o bilo kom o tih ljudi tamo. U jednom trenutku nakon što smo izašli napolje i nakon što sam seo na klupu, pojavljuje se jedna ženica. Po koja dlaka na glavi, usne upale u vilice bez zuba, lice koje je sigurno nekada bilo lepo, oči svetle sijaju belinom, toplinom, osećajima koji su mi srce stegli i skupili u jednu nakvašenu maramicu. Prilazim joj i čujem jedno „hvala“ bez glasa, samo od vazduha, jedva tek da se čuje. Na 5 metara od nje deli se uveliko posluženje , a ona mirno stoji ispred crkve sa ručicom ispruženom. Ne dira nikoga, ne traži nikome ništa, damski prosi, tek onako da onaj ko želi da vidi može a onaj ko želi da da to uradi. Upitao sam je da li bi želela da joj donesem posluženje, jedan sendvič ili nešto. Još jedno bezglasno „može“, blagi osmeh i okice u kojoj sam video sve žene ovoga i onoga sveta koje za mene bile dobre. Nisam imao snage da je pitam još nešto, nisam imao snage da čujem njenu priču, nisam imao snage da je odvedem negde na pristojni ručak. Dao sam sve od sebe da mislima pobegnem što dalje odatle, ali evo ona se jutros vratila, vratila se u moje misli, u moju ludu glavu koja više ne može da gleda sve te duše koje tumaraju ovom bezobzirnom zemljom, ovim bezdušnim gradom. Od kako sam postao redovan nedeljom u crkvi, imao sam prilike da viđam takve duše koje se na svoj način bore sa ovim nepravednim životom, i da stavio sam svoje dupe nakon svakog zaključka u svoj udobni mercedes, licemerje epskih razmera, ali da, ja stvarno niti mogu da gledam takve ljude niti imam snage da ih pomažem više od poneke crkavice, parčeta hleba ili prevoza donekle, a svaki od njih kada se jednom useli u moju glavu vrlo teško iz nje izlazi. Ispravno bi bilo da makar čujem njihovu priču i probam da zakrpim i najmenju rupicu na tom brodu koji pušta svuda. Nemam snage, nemam zaista, i ovako sa distance , na mene deluju razarajuće i bez njihove priče, ja im smislim svoju, priču očiju prepričam na svoj način. Ovo je bila priča o nekada lepoj ženi iz Zemuna, iz dobre porodice. O ženi koj je ceo život radila sve što se od nje očekivalo, o ženi kojoj je život izmakao tlo pod nogama, pa se u toj velikoj sekiraciji razbolela, ostala bez bilo čije pomoći, svi su joj okrenuli leđa. O ženi koja je na svaki način pokušavala da zadrži trunčicu svega što su je u životu naučili da je ispravno. O ženi koja je danima plakala pre nego što je morala da ode do kontejnera i proveri da li je tamo neko makar mislio na nju kada je bacao višak hrane. O ženi na čiju ruku se spustila težina zemljine kugle dok je prvi put ispružila ne bih li joj neko dao za malo hrane. Ne, nije ona bila u crkvi, ona više ni tamo ne vidi utehu, ona je bila ispred crkve ne bi li tamo našla malo samilosti. Veruje li u Boga? Ne znam, njen krst je strašan, ali obzirom da ga nosi ili veruje, ili takva brine o nekom ko ne može bez njene pomoći, pa je to drži u ovom surovom svetu. U njenim očima video sam više duše i ljudskosti nego u svim konferencijskim salama ovog sveta koje sam posetio. U njenim očima video sam prijatelje o kakvima sam maštao, u njenim očima video sam moju mamu, koja nije morala da prosi za novac, prosila je za dan, za sat, za minut života… i kako mi je jednom rekla „sinko, život, kakav takav, sladak je“. Ja to ni danas ne mogu da razumem, od juče i ove moje ćelave mame ne mogu da razumem još manje, ali jedno je sigurno život, kakav takav, velika je muka i još veća će biti kad te tople oči ne budem mogao da nađem čak ni ispred crkve u zemunskom parku. Gospode spasi je!

preuzeto sa Photo by Ave Calvar Martinez: https://www.pexels.com/photo/persons-hands-4061219/