O dobar dan i laku noć…

Dobar dan svima vama koji ste danas uspeli da se probudite, dobar dan i vama koji ste to uradili a da možda da i ne želite. Dobar dan i svima onima koji su potražili neku pomoć za ustajanje u obliku tableta ili čašice alkohola. Dobar dan i onima kojima strah danas nije dugo dao da ustanu. Dobar dan svima nama koji smo uspeli da prevalimo „Dobar Dan“ preko jezika jer to zaista nije lako danas. Još od kovida nikako ne uspevam da vidim kada će ovo bombardovanje strahom da stane, verovatno nikad i nije da nema razloga za strah, relno nikad nismo bili u goroj siruaciji. Bratoubilački rat koji traje, a relno je da nije trebao ni da počne, ratovi na Bliskom Istoku koji su bili i nama doneli pregršt nove radne snage da zameni svu onu radnu snagu koja je otišla. Situacija u Africi koja preti da otvori novo poglavlje ljudske grozote i novi rat gde će oni koji najmanje imaju još izgubiti. Polove i rodove i ljudska prava ne bih ni da spominjem već mi je previše. Ekonomiju ću da zaboravim jer sad je nekako nebitna kad se zaštitni poklopac crvenog dugmeta podigao. Svinjska kuga ozbiljno narušava i onu mrvu slobode u obliku roštilja . Muško ženski odnosi su gori od politike i nuklearnog rata zajedno, ma jebeno je dobar dan!!!

O budućnosti nema šta da se razmišlja, zalud je. U sadašnjosti je premalo stvari na koje mi možemo da utičemo, eventualno sam ovih dana eksperimentisao junećim mesom na roštilju i još nemam pravi recept za rosbratnu ili neki drugi komad mesa koji cenovno ima smisla pržiti, oni drugi koji se lakše žvaću njih mi dođe da uramim i stavim u dnevnu sobu kolika im je cena. Dobar dan nama koji smo sada trebali da počenmo da živimo nakon svih sranja koje smo pregrmeli, ali eto, ipak nam se ne da, moraćemo da sačekamo da proživimo život u tom trećam dobu.

Povela se skoro priča o ćerkinom 18. rođendanu, za to smo znali još pre šesnaest i po godina, ali eto sad je već za godinu i po dana. Uvuklo me u svoju maštu, i kao milijardu puta do sada otplovio sam u svaki kutak svog života i do svake osobe koju bi pozvao. Nemam konačnu cifru, ali sam siguran ako je po mojoj mašti radi se o bar dvesta ljudi u najužem izboru. Mučio me izbor muzike, prva ideja je bila da napravimo nekakav fazon da svi koji znaju da sviraju uzmu svoj udeo, što bi mladi rekli džem sešn, brzo mi se rasplinulo, zbog hiljadu i jednog razloga… Bend Lusteri iz Lazarevca bi bili dobar izbor, zamišjam kako rokaju domaće rok hitove i sve nas u transu, imamo viška dvadesetak godina svako za takvo ponašanje ali koga boli briga nije li to veče za moje prijatelje. Zapravo nije li to njen rođendan… Ma ne kakav njen rođendan, ona neka slavi svoje, nek pravi žurku, meni ovo treba ja ovo držim u grudima od svih onih maštanja za ispraćaj u vojsku koji nisam imao, za dopraćaj iz vojske jer ostadoh živ, za svadbu kakvu nisam imao para da platim, za onu žurku koju već dve decenije želim da napravim sad kad sam došao do neke crkavice. Za proslavu odlaska u Amsterdam, za povratak…

Ma tri različita fazona minimum… Lusteri nek cepaju rok, pozvaću i moje tamburaše, da sede tu i čekaju da se oficijalni deo završi, da ostanemo „mi“… e to mi je sad diskutabilno, pola „mi“ više nije u ovoj zemlji i na ovom svetu, jedna četvrtina „mi“ je potpuno izgubila draž za takvim jednim događajem gde ćemo mrtvi pijani da slušamo tamburaše, i ona jedna četvrtina „mi“ će samo u mašti moći da bude tu. Zašto da koljemo vola za kilo mesa, eto po prvi put danas ima pravi smisao. Ćerku sam oduvek plašio da ću da pečem vola za njen 18. rođendan… Pomerićemo vola kad se bude udavala…

Najbolje bi mi bilo da taj događaj i ne planiram, da ga pustim kao i sve do sada, samo da iscure da se desi onako kako ne želim i da čekam neku drugu priliku kada ću svoj ćeif ostvariti. Ma koga briga, proslaviću žurkom penziju, ko preživi neka dođe, biće dosta jeftinije.

Bolje su te moje zabave u glavi, ja sam ih ionako doživeo sve bar po stotinu puta, i bili su mnogo lepše od svakog događaja u relnosti… Možda je bolje tako, koga briga i za dvesta ljudi, i za Lustere i tamburaše, to je neka moja devijacija u mozgu neki tik malograđanštine od koga nisam uspeo da se otrgnem, zapravo i jesam, tu je samo u mojoj glavi, ne brbljam o tome.

Otići ću u neku kafanu ako mi je do tamburaša, a to što tamo nećemo biti „mi“ koga briga kad se dobro napijem, ostaviću telefon u kolima da ne zovem nekog „mi“ a da to kao i mnogo puta do sad bude samo moje „mi“… Koja pesma lebac ti poljubim? Džej… ne znam ja… evo para sviraj nešto da implodiram ko podmornica puna besnih milijardera… tri ujutru, četri, možda i pola pet, kad se dobro isprazni kafana, jer što bi moj matori rekao, bitno je samo ko je zatvorio kafanu, eh kakav bi mi on bio „mi“… Dobro jutro svima vama koji niste sa mnom bili u toj kafani, meni bruji u ušima od glasne muzike, sve mi leluja od alkohola, tamburaši i alkohol su mi odneli i ovo malo uljudne fasade… Lako kažem odjebi u ovom stanju. Alkohol je raskravio sve oplate i ojačanja, otvorio je svaku bravu i sad sve lupa unutra u tom vrtoglavom magnovenju… Nemam više ni „neću više nikad“ imam samo hiljadu zašto i nijedno zato… Taksista je uljudan, šacuje u retrovizoru hoću li se ispovraćati… Bolje da idem na Brodarac ionako više nigde ne žurim, ionako me zabole za sve… Laku noć?