Juče mi je bio još jedan rođendan… ne brojim jubileje i nekakve bitne datume, brojim samo raskrsnice posle kojih ja više nisam bio onaj isti ja već neki drugi, ponovo rođen. Imam ih nekoliko, toliko sam se menjao da zapravo i ne znam ko je bio taj klinac i kakav je on bio. Od njega sam svetlosnim godinama daleko, to je neki stranac, a ko sam ja danas i dalje sebi pokušavam da odgonetnem.
Ovaj tip , rodjen u avgustu sa tek dve godine ima podočnjake do poda, hrče kao fabrika za preradu drveta i nije nešto zanimljiv i društveno popularan. Koga briga! Da, to je baš pravi odgovor, dodatak bi bio *bitno je samo da li je srećan“. E sad, to je i glavna kvaka cele ove priče, svakim rađanjem, promenom, raskrsnicom, sve sam manje siguran da uopšte znam šta sreća znači. Izgleda da sam je zalud po svetu tražio kada pre potrage očigledno nisam znao da je lepo definišem. Ili se ona migoljla sa iskustvom koje sam skupljao ili sam ja taj neki skrljani tip koji večno juri svoj rep. Tražio sam je, pokušavao sam, prihvatao sam razne izgovore da je to tako, da je tako svima, pokušavao sam da pravim pitu od govana. Tvrdoglavome, nije bilo bitno što nije jestiva, opčinjenom nije bilo bitno što će kad tad videti, budali je sve bilo jasno, samo nikad nije smeo ništa da kaže, njegovo se nije ni brojalo, on je budala šta on zna.
Što bi mladi rekli „bindžovao“ sam Alfa pre neki dan, celu prvu sezonu za jedno poslepodne, veče i dobar deo noći. Alf serija iz ’87, serija koju sam onaj mali ja gledao sa zadovoljstvom. Smejao sam se i vraćao neke osećaje, navirali su iz nekih dalekih kutaka sećanja, moj stari TV, Alf, lutkica Alfa koju je moja drugarica iz kraja imala i njegov nos koji je nekako čudno tvrd a gladak i plišan. Porodica Tarner, normalna, ugravirana duboko u listu želja. Zaprepsatio sam se kada sam u jednoj epizodi video da je Vil Tarner u seriji imao 45 godina, pa on je za mene tada bio pred sahranu, čudio sam se kako on tako mator može da ima tako mladu Kejt, koja je od njega izgledala kud i kamo mlađa. Ali dobro, realno to je sreća, Vil je bio stvarno srećan čovek. Nije se palio na karijeru, nije jurio sojke(tada mi je bio previše mator za to). Nije se ni ložio na neka besna kola niti je jurio za nekim svojim društvom, prijateljima. Realno oni stvarno bili srećni! Sreću im je jedino Alf pokvario, ali dobro eto zarad ljubavi, nesebične žrtve i Alfove dobrote vredelo je usrati svoj idealni život iz jednog TV serijala. Izgleda da je tada krajem osamdesetih, i bilo sreće, makar na TV ekranu. Niko je nije jurio, bila je tu na svakom koraku, uz „normalan“ život sledovalo je i malo sreće.
Gde je sreća danas? Nema je, srećan za druge, za društvene mreže, po tuđim standardima, pravimo se srećni, to mu dođe kao maks sreće. Gde je moja sreća? Jesam li se očešao o nju, da sam bar bio manijak pa da sam se trljao, ali eto ja nisam znao ni da je prepoznam kada sam i imao prilike da je vidim. Ko zna koliko sam puta do sad slepo prošao pored nje. Ko zna koliko je puta pomislila na mene a da ja to nisam osetio. Jesam li je video ili gde sam video? I da jesam, to je opet bilo iz neke tuđe perspektive, za mene je to bilo sreća, gladac, a unutra je bio verovatno jadac. Gde se to skrila? Eventualno u nekoj deci, osmesima, uzdasima, u nekim ljudima koji su bar za sekund uspeli da moj život učine lepim meni. U tim prividima ili mrvama sreće za mene tako gladnog i slepog. U toj svojoj potrazi za srećom izgubio sam sebe, pa sad ne znam ni šta je sreća a ne znam ni ko sam ja. Znam šta je sreća, lupam gluposti, ogorčen sam. Skoro sam video sreću, i to na najčudnijem mestu, u manastiru. Video sam je u očima jedne monahinje koja predivna i preslataka sedi preko puta i na moje pitanje koliko dugo je monahinja odgovara 15 godina, sa svojih ukupno trideset i nešto. Kad sam je upitao kako se odlučila i šta sad misli o svemu, video sam sreću u očima, nije morala ništa da priča, oči su govorile, osmeh je pričao svoju priču bržu od svetlosti, tek nakon zvuk je došeo i usta su samo izgovorila „da se rodim još sto puta, ja bih opet isto“. Tako sreća priča, tako sreća izgleda u očima nekog ko je iskonski srećan, tako se smeje neko ko je zaista srećan. Mi ostali sa manje sreće mi stalno vrtimo, šta smo mogli bolje, šta nam treba više, i eto… Ja svesno, po ko zna koji put odlažem sreću za neko drugo vreme, i neke druge okolnosti… Očigledno čekam da život prođe ne bih li našao sreću negde na nekom drugom mestu. Ej, srećan nam rođendan, eto i tu je sreća!
NA LASTOVU 