zahvalnost – NA LASTOVU

01.01.2024. neverovatno, kad pre? Još uvek grešim ponekad kad pišem datum 2022. umesto 2023. a evo nas u 2024. Za sve one koji su se upravo uključili da rezimiramo, Nova godina… Srećna vam bila… za mene, možda i najbolja u poslednjih nekoliko ako uzmem u obzir da zbog univerzuma, pozitivnih vibracija treba uvek biti pozitivan i gledati to sa strane one čaše koja je polu puna a ne polu prazna. Neka bude polu puna. Zaustavio sam poniranje, još uvek ne rade motori, klizim, glajdujem ali sada u blagom padu. Ponekad dune vetrić uspem da povratim koji metar visine tek toliko da mogu da je sumiram kao blago pozitivnu ili blago negativnu, kako me kad ko pita, danas, danas je 2023. prošla, još jedna u nizu za koju ni pred sobom ni pred Bogom nemam neko dobro opravdanje zašto sam je pustio da tek tako prođe. Mogu opet da se vadim na decu ili na to da mi je trebala pauza, istina je samo jedna tu sam gde sam zato što izgleda nisam naučio svoju lekciju da bih mogao da krenem dalje. Opet, da popustim malo, posle nekakvog brodoloma, niko ne želi ni da vesla, da se čamac baš ni malo ne zaljulja posle svega, kopno pa makar i pusto ostrvo… To sam možda ja, brodolomnik, putnik aviona na kojem su otkazali motori, pa onda nije ni loše da je proslavim, preživeo sam! Iznad vode, da se ne udavim, ne odem u manastir ili na selo da gajim koze držala su me uglavnom deca i obaveza koju imam prema njima i neki čudni novi ljudi koje sam uspevao da sretnem u momentima kada su mi trebale rečenice koje sam čuo od njih… Kako bi je najbolje sumirao? Kao godinu prelomnu, prelomnu godinu u kojoj se baš ništa nije desilo. Kao prelomnu iz naziva, prelomio sam se u njoj, još jednom, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko i tako prelomljen opet nisam ništa uradio. Po prvi put sam prelomio u glavi da sam pogrešno gledao …ko je sve stradao u toj borbi ne gledajući ni sebe ni svoje rane, ne gledajući da sam upravo ja taj koji iz ove bitke možda neće doći kući nikad… I nisam, nisam pao, nisam se udavio, ali nisam ni došao kući, mozda sam i duh, avet bez spokoja i smisla ostavljen da tako tumara svetom i troši godine. To je takva godina, čudna, pokušavam da je zadržim na tome da je takva, da je do nje, da su otkazali motori, da sam preživeo brodolom, da sam se prelomio, još jednom. Sada da budem malo iskreniji, igrao sam najbolje što znam sa kartama koje su dolazile slabe, posle toliko loših ruka počeo sam da igram skormno, zatvoreno, bez mnogo rizika, bez mnogo izlalaka iz zone konfora. Pokušavao sam da iz svog zla ipak vidim to da sam preživeo i da ispravljam tek poneke stvari ponajviše na sebi i svom mozgu. Skidam polako sloj po sloj sebe koji mi u trenucima u kojima trenutno živim baš ničemu ne služi, a ja nemam snage da vučem bespotrebni teret. Renovirao sam kuću i pobacao i tu gomilu stvari, nisu nepotrebne ali nema potrebe da ih više držim. Vodi me ideja da probam da se osvežim, makar eto u izboru, stola, stolice, auta kad već ne mogu da biram neke druge stvari za koje očigledno treba više od onoga što ja imam. Stoje tako blede, zaključane, kao u nekoj video igrici koja traži lovu da bi se sve funkcionalnosti otključale, ja tih para, tokena, energije nemam za njih, preživeo sam, jebeš sve drugo. Shvatio sam da mi se brodolomi, otkazivanja motora, te havarije dešavaju ciklično bez nekog pravilnog vremenskog intervala, ali na svakih deset godina lupim u zid, u pod, lupim u život svaki put sve jače. Da li zbog visina na koje se penjem ili zbog godina koje svaki put broje neku drugu deceniju tresnem sve gore (ili da kažem sve bolje zbog pozitive). Tresnem tako da mi treba sve više vremena i snage da se povratim i pokrenem sebe u nešto novo. U neki novi trip u neku novu deceniju posvećenosti nečemu što će na kraju da pukne, a njega nema ovaj put. Sada , eto nakon ove 2023. ne bih ništa ni počinjao da mogu sam sebe da trpim. Nemam snage da popravljam motore, nemam volje da se maknem sa pustog ostrva na koje sam se nasukao… Da sam onakav kakav nisam rekao bih, „preživeo sam, sve je to dobro. Dobre si odluke donosio obzirom na okolnosti“. Da sam neki novi rekao bih „Bog je i do sada otvarao sva moja vrata otvoriće i neka nova kada za to dođe vreme“. Da sam onaj stari rekao bih „hajde šta je s tobom mrdni se, pokreni se napravi i najveću glupost ali napravi nešto već jednom otišla je još jedna godina za koju nemaš pokriće, prethodne dve si se vadio na koronu, depru i hiljadu sranja. Mrdni se budalo nećeš imati još mnogo ovakvih godina, ovakve pameti, ovakve snage… Ili bolje da samo citiram mog druga Igora, nemoj da ti prošlost sjebe sadašnjost i budućnost“. Svakako sa jednom godinom bih i izašao na kraj, sa jednim sobom takođe, ali obzirom da je ovde evo četvrta i evo nas četvorica, ne znam šta je bolje, da slavim što je eto i ovakva sa sobom nosila sjajne trenutke ili da se žalim što eto i ove godine nisam ja bio ja i što uopšte mučim sebe umesto da prihvatim da možda i nisam za bolje. Da je bitno da sam preživeo, da se vratim kući, pa makar i kao duh ali da se vratim sebi nekom spokojnijem, nekom ko će 2024. gledati kao godinu u kojoj će se nešto promeniti a ne kao još jednu godinu od kad je vreme stalo.

Srećna vam Nova godina…